NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 20.854
Говори се да
је Брехт одушевљен њиме почео да ради на драматизацији и хтео да га назове Српска мајка храброст, али га
је смрт у томе спречила. Написао је и трилогију Феликс Хануш, која захвата раздобље од Првог до после
Другог светског рата. Дело је добрим делом аутобиографско. Поред Брезанових постоји и низ других веома
добрих дела: Дани у даљини, рано преминуле књижевнице Марје Млинкове, које је на свом крају везано за
ратне дане у нас. У почетку успешан песник, а касније искључиво прозни писац, Јуриј Кох има низ
занимљивих романа везаних за живот, промене и прилике у → Лужици:
Између седам мостова, Вишњино дрво. Усамљени Непомук, Повратак снова. Ту је, затим, приповедач Јуриј
Кравжа, па Марја Кубашец, по струци историчар, која је написала неколико дела са догађајима из старије
историје, веома значајних за читаоце који нису раније имали прилике да упознају своју историју. Она им је
пружа на близак начин, кроз романе -{Boščij Serbin}-, Пролећни ветрови, Године пожара, у стилу чешког
писца с краја прошлог века Алојза Јирасека. Написала је и збирку приповедака, као и низ дела за децу.[8] За
омладину и децу пишу Јуриј Кравжа (Бајци је крај), Ангела Страхова (У суботу увече код куће, Хало, Казек и
др.), Ингрид Наглова, Јан Хемпл као и одличан дечији писац Јан Ворнар (Чапла и шапка, Гвоздени прстен и
др.). Сва ова дела дубоко су везана за прилике и проблеме српске Лужице. Поред путописа негује се мемоарска
књижевност, као у делима Јана Цижа (Облаци на путу ка слободи, У чељустима сатане) и Антона Навке
(Под супротном лопатом, Под супротном пушком). Пишу се и драме које су за њихову публику веома
корисне и тражене. Рано преминули Пјетр Малинк написао је Дела Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка и
Опроштај. Занимљиво је дело Бена Будара, иначе писца дечје поезије и младалачке прозе, Ускршње јахање.
Драма је састављена од приповедака - његових, као и других писаца, веома различитих средина и људи, али све
чврсто на лужичкој земљи. Публика ју је одлично примила, а дело је играно у Чешкој и више пута у Пољској.
У Лајпцигу је штампана 1981. -{Serbska čitanka}-, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске
писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова
на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један
број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут
да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и
усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој
књижевности у истој години.
Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог
маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода
наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају
у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и
данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана
Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима,
као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно
друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у
Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца
Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са
Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу
са Лужичким Србима. Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу,
нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији
Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је
предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник
Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји
да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то "мала" књижевност, а,
свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.[9]
Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке? Тешко је ишта прогнозирати, јер у
јеку тржишних закона наћи разумевање за малени, туђ народ није лако. Прва неповољна ствар јесте поновно
одвајање Лужица. Државни буџет засад не обећава помоћ, без којег рад на култури и већих народа није могућ.
Па ипак, као и некад, Срби раде, труде се колико је то могуће без потпоре. У Кочебузу, средишту Доње
Лужице, најзад су добили свој Српски дом. У Саксонском парламенту Горња Лужица има три српска
посланика, док, нажалост, Доња Лужица нема ниједног. Прошле године једна делегација од осам представника
посетила је у Бону министарку за унутрашње односе госпођу др. Вилимс. Делегација јој је изложила потребу
потпоре државе ради даљег рада, нарочито у вези с културним институцијама. Министарка је показала пуно
разумевања, дала одмах извесну помоћ, али за даље их је упутила да се обрате одговарајућим установама у
Дрездену и Поступиму. То, ипак, даје неке наде, а на другој страни Срби ће и даље тражити могућност за свој
даљи опстанак. Треба се надати да ће се ствари одвијати онако како треба да се одвијају у једној земљи са
високом културом.
Данас је етнички најбоље очувана Горња Лужица, јер су за њу у оквиру Саксоније постојали нешто бољи
друштвени услови. Центар политичког и културног живота Горње Лужице је град Будишин (-{Bautzen}-). У
свим крајевима → Лужице Лужички Срби данас живе са бројно надмоћним Немцима, који су током векова
били овамо систематски колонизовани. После Другог светског рата међу Лужичке Србе су насељени Немци
протерани из пограничних чешких области Судета. Још један разлог што више готово нема етнички чистих
лужичкосрпских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вековних
лужичкосрпских насеља. Села су због тога уништена, а њихови становници расељени у градове међу Немце,
где се налазе у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат Црна
пумпа.
је Брехт одушевљен њиме почео да ради на драматизацији и хтео да га назове Српска мајка храброст, али га
је смрт у томе спречила. Написао је и трилогију Феликс Хануш, која захвата раздобље од Првог до после
Другог светског рата. Дело је добрим делом аутобиографско. Поред Брезанових постоји и низ других веома
добрих дела: Дани у даљини, рано преминуле књижевнице Марје Млинкове, које је на свом крају везано за
ратне дане у нас. У почетку успешан песник, а касније искључиво прозни писац, Јуриј Кох има низ
занимљивих романа везаних за живот, промене и прилике у → Лужици:
Између седам мостова, Вишњино дрво. Усамљени Непомук, Повратак снова. Ту је, затим, приповедач Јуриј
Кравжа, па Марја Кубашец, по струци историчар, која је написала неколико дела са догађајима из старије
историје, веома значајних за читаоце који нису раније имали прилике да упознају своју историју. Она им је
пружа на близак начин, кроз романе -{Boščij Serbin}-, Пролећни ветрови, Године пожара, у стилу чешког
писца с краја прошлог века Алојза Јирасека. Написала је и збирку приповедака, као и низ дела за децу.[8] За
омладину и децу пишу Јуриј Кравжа (Бајци је крај), Ангела Страхова (У суботу увече код куће, Хало, Казек и
др.), Ингрид Наглова, Јан Хемпл као и одличан дечији писац Јан Ворнар (Чапла и шапка, Гвоздени прстен и
др.). Сва ова дела дубоко су везана за прилике и проблеме српске Лужице. Поред путописа негује се мемоарска
књижевност, као у делима Јана Цижа (Облаци на путу ка слободи, У чељустима сатане) и Антона Навке
(Под супротном лопатом, Под супротном пушком). Пишу се и драме које су за њихову публику веома
корисне и тражене. Рано преминули Пјетр Малинк написао је Дела Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка и
Опроштај. Занимљиво је дело Бена Будара, иначе писца дечје поезије и младалачке прозе, Ускршње јахање.
Драма је састављена од приповедака - његових, као и других писаца, веома различитих средина и људи, али све
чврсто на лужичкој земљи. Публика ју је одлично примила, а дело је играно у Чешкој и више пута у Пољској.
У Лајпцигу је штампана 1981. -{Serbska čitanka}-, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске
писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова
на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један
број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут
да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и
усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој
књижевности у истој години.
Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог
маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода
наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају
у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и
данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана
Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима,
као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно
друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у
Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца
Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са
Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу
са Лужичким Србима. Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу,
нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији
Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је
предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник
Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји
да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то "мала" књижевност, а,
свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.[9]
Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке? Тешко је ишта прогнозирати, јер у
јеку тржишних закона наћи разумевање за малени, туђ народ није лако. Прва неповољна ствар јесте поновно
одвајање Лужица. Државни буџет засад не обећава помоћ, без којег рад на култури и већих народа није могућ.
Па ипак, као и некад, Срби раде, труде се колико је то могуће без потпоре. У Кочебузу, средишту Доње
Лужице, најзад су добили свој Српски дом. У Саксонском парламенту Горња Лужица има три српска
посланика, док, нажалост, Доња Лужица нема ниједног. Прошле године једна делегација од осам представника
посетила је у Бону министарку за унутрашње односе госпођу др. Вилимс. Делегација јој је изложила потребу
потпоре државе ради даљег рада, нарочито у вези с културним институцијама. Министарка је показала пуно
разумевања, дала одмах извесну помоћ, али за даље их је упутила да се обрате одговарајућим установама у
Дрездену и Поступиму. То, ипак, даје неке наде, а на другој страни Срби ће и даље тражити могућност за свој
даљи опстанак. Треба се надати да ће се ствари одвијати онако како треба да се одвијају у једној земљи са
високом културом.
Данас је етнички најбоље очувана Горња Лужица, јер су за њу у оквиру Саксоније постојали нешто бољи
друштвени услови. Центар политичког и културног живота Горње Лужице је град Будишин (-{Bautzen}-). У
свим крајевима → Лужице Лужички Срби данас живе са бројно надмоћним Немцима, који су током векова
били овамо систематски колонизовани. После Другог светског рата међу Лужичке Србе су насељени Немци
протерани из пограничних чешких области Судета. Још један разлог што више готово нема етнички чистих
лужичкосрпских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вековних
лужичкосрпских насеља. Села су због тога уништена, а њихови становници расељени у градове међу Немце,
где се налазе у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат Црна
пумпа.
, али свакако није германизам, то је предрасуда..као што ти рече "а да тога нисмо ни свесни".
