Lužički Srbi - Folklorni prikazi

[UNIXovac]

 

[Slavic Land]

ODSTUPAM MALO OD NASLOVA TEME
OVIM IZVODOM SA SAJTA
http://www.geocities.com/free_lusatia/Lusatian_State

PA POŠTO SE SVUDA PRIČA O FREE - TIBETU
O CUBA - LIBRE
itd.
A ZNAM TAČNO PALJEVINE KOJE SE PALE NA TO
valjda živimo u demokratskom svetu pa hajde svete da pokažeš malo demokratije...
20.000 Lužičkih srba će sigurno reći DA Slobodnoj lužici!

FREE LUSATIA ZAŠTO DA NE!

A curiosity
If you took a closer look at the map of Germany, in SE corner just where German, Czech and Polish border meet, you could find a name of a region - die Lausitz. That's where they live.
Nobody knows, how many Sorbs are there left. Numbers range from 20 000 to 150 000. Everything depends on who do you think the Sorb is. If you put into consideration the ability to speak one of their languages on a daily basis: Lower Sorbian/Lusatian (North of die Lausitz) and Upper Sorbian/Lusatian (South of die Lausitz), you could count just several thousands, if that.

 

[Slavic Land]

The first attempt: 1918 - 1919
Practically since always Sorbs and their land - Lusatia - were part of Germany. Before their tribal state could even turn into medieval monarchy, they were conquered and forcibly christianised and constituted German duchies ever after.
In 19th century, during national awakening, Lusatian representatives tried to win some concessions and basic freedoms for their people (like freedom of using Sorbian language in schools or churches). They didn't achieve much and gaining even the very basic rights was a longstanding process.
Harsh reality made Sorbian people pragmatic and realistic. Geopolitical location didn't make it any easier. Living in one of the strongest (both military and economically) countries on the continent, being small in number, living mixed with German neighbours rather than in close settlements, not having traditions of independent state - they couldn't really do much.
However, towards the end of the World War I international situation changed dramatically - Germany and Austria-Hungary were defeated, revolution spread across Russia, suppressed nations of Central and Eastern Europe and Balkans were gaining independence one after another. Social and political unrest didn't go unattended by Sorbian leaders. One of them - Arnost Bart - making reference to Wilson's principle of self-determination of the nations, as well as unfulfilled declaration of Saxon government given in 1848, demanded granting the Sorbs their national rights and freedoms.

 

[Slavic Land]

The second chance: 1945 - 1947
During second World War some 20 thousand (out of 100 thousand) people were killed in Lusatia, but effective persecution lasted since 1933 (Hitler's NSDAP gaining power in Germany). During those 12 years Sorbian national life was endangered more than any time before. Hitler aimed to kill off all the Sorbs who refused to identify themselves as "Wendish speaking Germans". Should war lasted a few years longer, there wouldn't have been any Sorbs any more...
One has to bear in mind that liberation of Lusatia came from Red Army - this fact implicated all the political plans and activities. It was soon realised that nothing can be done in Lusatia without previous Soviet authorities' consent.
"Domowina", national Sorbian organisation, was the first antifascist organisation to be revived in Lusatia (10 May 1945). It won sympathy of the Soviets not only for its antifascism but also for fairly radical economic programme, with proposals of ban on large private land ownership and monopolies (both held by Germans). Its main figures were: J. Cyz, J. Meskank and P. Nedo - all actively involved in national life before the war.
The day before Luzisko-Serbski Narodny Wubjerk (or LSNW - Lusatian-Sorbian National Committee) was created in Prague. It was a strong centre of national movement. Its leaders - M. Krjecmar, K. Kocka, B. Solta, J. Cyz, I. Smoler - were also pre-war political, cultural or social activists.
In July 1945 LSNW moved to Budysin (Upper Lusatia's capital) and started organising local National Committees (Narodne Wubjerki). Many Domowina members joined these Committees, which acted as an initial administrative body for the future state.
On the 26 of January 1946 both Domowina and LSNW created Lusatian National Council, with five LSNW's leaders on top. Since then Domowina focused on cultural and educational activities, whereas LSNW and Lusatian National Council remained political representatives of the nation.
Both organisations represented nationalistic and liberal-democratic orientation. They were hoping for support of democratic states and superpowers, especially the USA. They hoped for Soviet support as well, but in this case whole matter was a bit more complicated. Nationalism and democratic liberalism were completely opposite to what USSR represented and opted for: internationalism, collectivism and communism.
LCNW right from the start insisted on secession of Lusatia from Germany and joining with Czechoslovakia. Memoranda send to Czechoslovak president Benes, Soviet Union leader Stalin clearly presented this desire, justifying them with historical reasons (for many years Lusatia belonged to the Czech crown) and recent events (extermination of the Sorbs by Nazis). Surprisingly this demand wasn't published right away to the public in Lusatia - Czechs knew about the idea (and were very keen on it) earlier than Sorbs themselves.
However pro-Czech orientation wasn't the only one - some leaders preferred either to see Lusatia remaining as part of Germany, or being incorporated to Poland (Poland was now - after its western borders correction - direct neighbour of Lusatia), or as a separate state.
Polish option dated back to the secret contacts between some Lusatian leaders and polish Resistance (Home Army). The idea was to incorporate Lusatia as an autonomous Slavonic state to Poland - it was thought to be a barrier between Poland and Germany. In Poland itself one of the ideas of post-war order in this part of Europe was to create a large, Wets-Slavonic state consisting of Poland, Czech, Slovakia and Lusatia, under Polish leadership (which resembled ideas of first king of Poland, Boleslaw Chrobry, who was trying to unite Western Slavs).
Pawol Nedo, Pawol Cyz and Dr. Jan Cyz were main supporters of the Polish option, which wasn't as strong as the Czech one.
There was yet another factor to be put into consideration: the new Polish western border, on Oder and Nise rivers meant, that eastern part of historic Lusatia belonged to Poland now (east of river Nise). These Polish claims had to be respected by Sorbian leaders and they had to resign from reclaiming those territories for sake of good relationship between them and Poland. This wasn't a question in Czech option.
Pro-German option was the weakest one - for obvious reasons . The idea was to leave Lusatia as part of Germany, but under United Nations control. Poland, Czechoslovakia and USSR were about to be designated to exercise this control. However, being strongly supported by German communists (which were gradually taking over control in part of Germany occupied by USSR) and Soviet occupation administration this programme quickly developed. Soviets claimed that Sorbian question may be solved only within democratic German state. To prove that, German communists presented political programmes that seemed to be democratic and liberal, but in the matter of fact were misleading and only masqued their true intentions of gaining full power.
Communists more and more infiltrated Domowina and this led gradually to split with LSNW. But as far as national principles were concerned Domowina wasn't that easily manipulated. It still demanded joining Upper and Lower Lusatia into one administrative unit, right to set up Sorbian schools, cultural institutions, youth organisations, separate socialist party, its own press and media.
Rising tension between East and West resulted in evolution of Lusatian leaders' plans. They slowly gave up idea of joining with Czechoslovakia, but still demanded secession of Lusatia from Germany. And so idea of independent state revived again. On the 7th of January 1946 in special declaration LSNW demanded recognition of Lusatian National Council as a Lusatian government, inviting Sorbs to the UN, allies' guarantees of independence of Lusatia, right of presenting Lusatian claims on UN forum, excluding Lusatia from the occupation zone). It was handed on 20. August 1946 to Foreign Ministries' Council in Paris.
There was a second postulate that saw Lusatia as a UN mandate territory administrated by the UN or USSR. To ensure that effectiveness of this solution all the administration would have to be ceded into Sorbian or Soviet hands and border security units would have to be created. Sorbian schools, Sorbian national party, removing Germans who were settled in Lusatia as a result of forcible migration from Poland and Czechoslovakia - these are only examples of issues raised in the declaration.
Whereas Czechoslovakia actively supported Sorbian efforts, Yugoslavia was also friendly towards Sorbs, Poland remained neutral, and the only potential supporter in the West was France. France was interested in weakening Germany as much as possible, therefore it would be keen on Lusatian secession. Great Britain, seeing growing Soviet power and threat was against the whole issue. Washington was interested only in economic potential of Lusatia without referring to political questions.
In spring 1947 France gave up its policy of weakening Germany and joined the Western Bloc that was being created by the USA and the UK to stop Soviet expansion in Europe. Hence Sorbs had no active supporters in the West, or in the East. During 1946-47 seven memoranda concerning Lusatian issues were send to different Foreign Ministers conferences (like those in February-April 1946 in Moscow, November-December in London) - none of them was successful.
Creating separate Sorbian state had pros and cons. Geopolitical situation was better after the WWII, the new state would have borders with Czechoslovakia and Poland, and these states would have a their western borders more secure. Lusatian territory was about 7 000 sq. km, it consisted less then 2 percent of German territory as whole. There were approximately 800 thousand inhabitants, of which more or less 100 thousand were Slavs.
The most significant difficulties were: small number of Sorbs scattered irregularly amongst German population, political and economical weakness, German newcomers from Poland and Czechoslovakia who could successfully sabotage any attempts of creating Lusatian state.
The fact that Lusatia was entirely in the Soviet occupation could be interpreted in both ways - neither United Kingdom nor the United States could actively undermine Sorbian efforts, yet Soviet Union itself wasn't interested in solving Sorbian question according to the will of Sorbian leaders (it wouldn't win sympathy of the Germans if it was supporting Sorbs fighting for their state, for secession from Germany).
Sorbian struggles were quite popular amongst common people in Poland and Czechoslovakia, but official circles were more cautious and hesitant. Poland wasn't still sure of its new territories in the west and Czechoslovakia was involved in other cross-border conflicts. Both didn't have enough power to come up with a definite solution, both were also more and more Soviet satellites with no manoeuvre whatsoever in foreign policy.
Hence Sorbs became again a scapegoat of foreign policy and geopolitical situation. No one really cared about them and their claims. The initial enthusiasm was quickly replaced by cold calculation, and Sorbian leaders day-dreaming where crushed by mundane reality.
Source - all text is based upon:
W. Balcerak: Panstwa narodowe Europy Srodkowo-Wschodniej w XX wieku, Mazowiecka Wyzsza Szkola Humanistyczno-Pedagogiczna w Lowiczu, Instytut Historii PAN, Lowicz-Warszawa 2000
Source - all text is based upon:
M. Cyganski, R. Leszczynski: Zarys dziejow narodowosciowych Luzyczan, tom II, lata 1919-1997, Panstwowy Instytut Naukowy, Instytut Slaski, Opole 1997

 

[Slavic Land]

ACTION

There are no words strong enough to emphasise that at the end of the day Sorbs, and ONLY Sorbs can be masters of their own fate. If there is no will amongst THEM to change the poor conditions they are in, no one could possibly do anything to make any progress whatsoever.

Sorbs MUST fully REALISE that their nation is in great danger and that what is being done now is not enough. Wide spread action should be undertaken to promote more active attitude of every single Sorb – because for this small nation every man counts. Only strong political organisation, with a good programme and clearly stated objectives, along with devoted and situation-aware leaders would be able to deliver the message: Sorbian nation is in danger of extinction and it is up every Sorb, and every friend of Sorbs to do something about it.

First of all it has to be fully realised how difficult the situation of the Sorbs is. Current miserable and pathetic condition originated from many sources. Conquest and planned germanisation are the biggest evils of all. The first is just sheer historical fact, though one of the greatest significance for Sorbian nation, the latter however is a conscious policy that was exercised to either destroy or fully absorb conquered Slavs.

The scary thing is that germanisation as a process and a policy did not stop and still is in operation. German Republic does not actively persecute Sorbs because the official policy is about protecting national minorities of any kind in the Republic’s territory. Persecution is taking place, though. Closing Sorb schools, cutting down funds for cultural and social activity, silent agreement to further dense industry investments in the region, leading to direct destruction of Sorb villages, lack of political representation – this all and many more petty little annoyances make struggle for national perseverance (not mentioning development) hardly possible. Even treating Sorbs as a national minority instead of separate independent nation, adds to all the difficulties.

The most dangerous factors are as follows:

1. Small number – statistics say about 60 000 Sorbs, but it is wide known fact that merely half of them, most probably even less, actively uses the Sorb language. Actually, no one really made any research as to how many Sorbs there really are and exactly what part of Lusatia they still do occupy. Small number may be seen as a great disadvantage, because it creates the feeling of being overwhelmed by number and weight of problems facing this nation, may cause their frustration, lack of self-confidence, feeling of insecurity or insignificance, obscurity, etc.,

2. Living scattered between Germans – the Germans outnumber Sorbs a few times, five, ten, maybe more. Lusatian settlements are mixed with German, they do not constitute some close, compact areas where Sorbian would be in majority or the only language spoken (although there are some areas, like Upper Lusatian catholic region of Rozant, where Sorbian language is still actively used and where proportion of Germans to Sorbs is not that unfavourable),

3. Germanisation – less and less Sorb children speak the language, less and less identify themselves with Sorbian culture. Moreover, it hardly ever happens that a child speaks Sorbian as a first language. Sorbian is being replaced, it becomes second language, and soon it may be widely found obsolete. The lost of contact with Sorbian maybe the matter of one generation, whereas losing national identity – another one or two. There are 99.9% chances that all the Sorbs are already bilingual. Switching to one language is just a matter of time. And most probably it won't be switch back to Sorbian...

4. Economic weakness – Sorbs are mainly beneficiaries and job takers rather than net payers or employers. They do not possess any significant economic power; they do not have any larger business, bank, etc. Fragile base of economic existence makes them vulnerable to economic difficulties, such as mass unemployment and forces them to make move to any place where the job is. It means losing any contact with Sorb environment – hence accelerated loss of national identity (which is not cherished anywhere else but in Lusatia).

5. Industrial danger – plans for industrial development, based in Lusatia interfere greatly with the task of preventing Sorb culture from extinction. Many villages had to be destroyed to make a room for dense industrial enterprises. Inhabitants were resettled to different places where process of losing national identity was particularly fast (in massive blocks of flats, or even somewhere else in Germany). It is now believed that an economic reason was not the only one behind decisions made in former DDR (as well as now) about placing devastating industry particularly in Lusatia,

6. Lack of modern culture – one has to pay great tribute to Sorbian folk culture that it preserved the nation so well. Apparently however the time of folk and rustic culture has come. Less and less young people would choose to live in Lusatian province having so many opportunities anywhere else. It requires really big dosage of patriotism to give up all these opportunities in career, education etc., to stay in Lusatia where the chances of finding good job are slim, where live goes in the same old manner, slowly and without perspectives. Sorbs are ridiculed for using their language in a public place; they are being treated as peasants. This must obviously cause a great deal of frustration and embarrassment, and the only cure is to swap from old traditions to modern culture. There are no things like national broadcast station or TV, there are no wider known music bands or artists, and there is even no national football team... These seem to be more than obvious for a participant of widely recognised culture (like Anglo-American or French), yet they lack in Lusatia.

The problems and dangers for Sorbs may be multiplied to a thick book, this should give us however a good insight in the whole situation. To suggest anything now is extremely demanding, nonetheless we should be discouraged by a number of problems.
This site treats about two attempts of Sorbs to create their own state. And this is not for no reason, really, as FURTHER ATTEMPTS SHOULD BE MADE. The following must be recognised by all Sorbs:

They are endangered nation.

The German Republic does not provide (nor is interested) proper conditions for national preservation and development.

There are legal tools which, wisely used, could make a big change in live of the Sorb nation.

Only turning Sorbs from minority to nation, from subject of policies to a policy maker, from second or third class people to the first class citizens can prevent this nation from further destruction and create a RISE FROM OBSCURITY.

Only political solution, like creation of the new Land Lausitz, some kind of political (in addition to formal cultural that is being exercised now) autonomy, or even – full independence of whole or a part of Lusatia, can stop and revert current process of dying off of the nation.
Once this message is delivered to every Lusatian house and its implications are fully understood, then and only then further initiatives can emerge.

Below you can find a short description of all three POSSIBLE political solutions

 

[Slavic Land]

Edit by ljuba miljkovic

Adresa priloga nije u redu. Pokušaj ponovo ili je postavi sa druge lokacije...

... ili da obrišemo ovaj post.

 

[UNIXovac]

Himna Lužičkih Srba (sadržana u gornjem videu)


Rjana Łužica

Sprawna přećelna,
mojich serbskich wуtcow kraj,
mojich zbуžnych sonow raj,
swjate su mi twoje hona!

Časo přichodny,
zakćěj radostny!
Ow, zo bychu z twojeho
klina wušli mužojo,
hуdni wěčnoh wopomnjeća!

Divna Lužica

Ispravna, prijateljska,
мojih srpskih otaca kraj,
мojih uobraženih snova raj,
сveta su mi tvoja polja!

Času prigodni,
кlikći radostno!
O, neka budu sa tvojeg
skuta došli muži
ugodni večnog pominjanja!

 

[D U K Lj A N I N]

Veliko interesovanje za lužičkosrpski jezik



Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Lužički Srbi imaju prepoznatljive nošnje

Sorabistika, studij lužičkosrpske kulture i jezika, jedan je od najneobičnijih i najređih studija na svetu. Ako želite da studirate ovaj neobični predmet, to možete učiniti jedino u Lajpcigu. Trenutno ima 30 studenata.

Ova studijska grupa postoji još od vremena Nemačke Demokratske Republike kada je lužičkosrpski jezik po prvi put dobio status službenog jezika. I danas se taj jezik uči u školama, pa zbog toga škole traže nove učitelje. Veliki broj studenata pripada lužičkosrpskoj manjini - dolaze iz pokrajine Gornje Lužice na severoistoku Nemačke. No ima i stranaca; oni uglavnom dolaze sa slovenskih prostora, ali i iz Japana i SAD-a. Na Fakultet u Lajpcigu dolaze kako bi se upoznali s lužičkosrpskom kulturom, jezikom i običajima.

Slovenska grupa jezika

U malom amfiteatru Fakulteta u Lajpcigu sedi petoro studenata. Uče jedan od zapadno-slovenskih jezika – lužičko-srpski jezik. Među njima je i student iz Poljske, Jakub Sokol koji je u Lajpcigu već jednu godinu. "Jako sam se iznenadio kada sam čuo da u Nemačkoj još ima Lužičkih Srba. To su moja lužička braća i sestre, s kojima mogu i da popričam; njihov jezik, kao i poljski, spada u grupu slovenskih jezika. Mislim da su lužičkosrpski jezik i kultura vrlo zanimljivi. Zbog toga, godinu dana, ovde studiram sorabistiku", objašnjava Jakub. On je jedan od 30 studenata sorabistike.

Većina je odabrala nastavnički smer. Mnogi su po nacionalnosti Lužičani i po završetku studija žele da se vrate u svoj rodni kraj, Lužicu. Jakubu Sokolu posebno se dopada atmosfera na Fakultetu. Kaže da su svi veoma ljubazni, da su ga srdačno primili ali i da na raspolaganju ima dovoljno materijala za učenje.

Bogatstvo lužičke kulturne baštine

Nakon samo nekoliko meseci Jakub je savladao lužički jezik i sada ga govori gotovo bez greške. Namerava da piše i diplomski rad o Lužičkim Srbima, jer je oduševljen životom ove manjine u Nemačkoj. Oduševljen je bogatstvom tradicije, običaja i narodnih nošnji. Smatra da se kod ostalih slovenskih naroda to nije održalo u tolikoj meri. "Kod Lužičana to je sve još veoma živo. Naravno njihov jezik, ali i vera. Većina Lužičana su katolici i zbog toga su svi međusobno tako povezani. Za mene je sve to vrlo zanimljivo. Ovde, na licu mesta, mogu da posmatram i osetim ovu kulturu", kaže Jakub.

Pored njega na predavanju o gramatici sedi Marijana Koliova. Ona zapravo studira nemački i slovački u Bratislavi. Ipak, kao i Jakub, i ona će na Fakultetu u Leipzigu ostati godinu dana. Zajedno uče jezik koji je vrlo blizak slovačkom. Marijana doduše kaže da ne razume baš sve, ali da sigurno razume između 60 i 70 posto.

Sorabistika kao germanistika

Hajnc Rihter je docent na Fakultetu u Lajpcigu. On kaže da studij sorabistike ne obuhvata samo jezik; na prvom mestu je naučni rad, jer lužička kultura nije samo "šareni folklor".

"Naš studij sorabistike isti je kao i bilo koji drugi filološki studij. Studenti uče o jeziku, književnosti i kulturi. Moraju da uče jezik na isti način kao što recimo germanisti uče nemački; imaju ispite. Dakle, to je studij koji zahteva puno rada i čitanja stručne literature. Tako je i sa našim lužičkim narodom. Mi smo sasvim normalan narod sa svim problemima, patnjama, radostima i običajima koje ima svaki narod. Naša kultura nije samo pesma, narodne nošnje i ples", objašnjava Rihter.

Autor: Mihel Mark / Ana Kontrec
Odgovorna urednica: Sanja Blagojević

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5873007,00.html

 

[Konstantin Veliki]

Pa Lazicki Srbi na veliku zalost polako nestaju.

Nestaje jezik, tako i narod nestaje.

 

[ljuta_mamba]

mozete malo,sa tom free lusetiom,da znas vec sta

 

[ГУСАР]

Nazivi meseca kod Donjo i Gornjo Lužičkih Srba, sa narodnim nazivima.

Donjo Lužičko Srpski
Lower Sorbian (Dolnoserbski):

januar, wezymski
februar, swěckowny
měrc, pózymski
apryl, nalětny, jatšownik
maj, rozhelony
junij, smažki
julij, žnjojski
awgust, jacmjeński
september, požnjenc
oktober, winowc, winski
nowember, młośny
december, zymski



Gornjo Lužičko Srpski
Upper Sorbian (Hornjoserbšćina):

januar, wulki róžk
februar, mały róžk
měrc, nalětnik
apryl, jutrownik
meja, róžownik
junij, smažnik
julij, pražnik
awgust, žnjenc
september, požnjenc
oktober, winowc
nowember, nazymnik
december, hodownik

 

[Konstantin Veliki]

mozete malo,sa tom free lusetiom,da znas vec sta

Gluposti.

Taj Lutzern ima nemacku vecinu.

 

[ljuta_mamba]

Gluposti.

Taj Lutzern ima nemacku vecinu.

pa naravno
i da nema,pripojice se srbiji mozda

 

[ГУСАР]

Gornjo Lužičko Srpski alfabet

Hornjoserbski alfabet

A B C Ć Č D Dź E F H Ch I J K L Ł M N O P R S Š T U W Z Ž
a b c ć č d dź e ě f h ch i j k l ł m n ń o ó p r ř s š t u v w x y z ž

Donjo Lužičko Srpski alfabet

Dolnoserbski alfabet

A B C Č D E F H Ch I J K L Ł M N O P R S Š Ś T U W Y Z Ž Ź
a b c ć č d e ě f h ch i j k l ł m n ń o ó p r ř s š t u v w x y z ž ź

 

[ГУСАР]

Serbske husle​

Srpska violina, na lužičkosrpskom serbske husle, je naziv za dve vrste instrumenta, koje koriste Lužički Srbi u svojoj narodnoj muzici. Zajedno imaju po tri žice.
Sa jedne strane radi se o velikoj violini sa dužinom od oko 60 cm. Ona se koristi u rimokatoličkim krajevima Lužice. Sa druge strane Lužički Srbi imaju i jednu malu violinu koju još nazivaju svadbenom ili venčavačkom violinom. Ova violina koristi se najčešće u okolini mesta Slepo u središnjoj Lužici. Muzikanti sviraju na njom samo na svadbama i uz pratnju lužičkosrpskih gajda. Generalno Lužički Srbi danas retko koriste tradicionalne instrumente, no postoje folklorne i druge grupe koje sviraju na kopijama starih lužičkosrpskih violina i gajda.

izvor teksta na internet stranici

klikni na sliku za veću rezoluciju

 

[Сребрена]

,pripojice se srbiji mozda

 

[Сребрена]

Serbske husle​

Srpska violina, na lužičkosrpskom serbske husle, je naziv za dve vrste instrumenta, koje koriste Lužički Srbi u svojoj narodnoj muzici.

Bas bi mogao neki lingvista da se ozbiljno pozabavi ovim sličnim rečima HUSLE/GUSLE kao što je HUSAR/GUSAR ili VISEHRAD/VISEGRAD ili HORA/GORA ili HLAVA/GLAVA itd..a neki etnomuzikolog vezom sa lirama.


Česi kazu HOUSLE za violinu, houslařská rodina im je guslarska porodica))) ..a slična je srednjevekovnoj LIRI

Předchůdcem houslí je středověká rubeba (rebec, rebeka), nástupce arabského rabábu, fidéla a jí příbuzná lira da braccio.
http://cs.wikipedia.org/wiki/Housle
http://en.wikipedia.org/wiki/Lira_da_braccio

Poljaci danas violinu zovu "škripec"..ali imaju termin sličan nasim guslama-GESLE..koriste ga za žičane instrumente
# Gęśle archaiczne – drveni instrument sa 7--9 struna
# Gęśle bez "skrzydła" –bez gudala/škripala,,imaju 9-13 struna
# Gęśle z "oknem"- imaju 6+1 strunu, kao da imitiraju starinske srpske dvojnice
http://pl.wikipedia.org/wiki/Gęśle

Slovaci kazu HUSLE, a svirač/guslar je husliar.
http://sk.wikipedia.org/wiki/Husle

Slovenci korisate i izraz GOSLI
http://sl.wikipedia.org/wiki/Violina

Ukrajinci imaju trostruni HUDOk /GUDOK

Stari tip kritske lire bas liči na juznoslovenske gusle
http://en.wikipedia.org/wiki/File:Creatn_Lyre2.jpg
http://en.wikipedia.org/wiki/Cretan_lyra

a na Kritu se ta lira svira kao gusle, drzeci instrument na krilu
http://www.greekfolkmusicanddance.com/photoalbum/cretanlyraback.jpg
http://www.explorecrete.com/traditions/cretan-dagger-3.htm

uostalom, kao i srednjevekovna lira

Earliest known depiction of lyra in a Byzantine ivory casket (900 - 1100 AD).
http://en.wikipedia.org/wiki/Byzantine_lyra

o nasim guslama
http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=355.0

 

[Battlecat]

ODSTUPAM MALO OD NASLOVA TEME
OVIM IZVODOM SA SAJTA
http://www.geocities.com/free_lusatia/Lusatian_State

PA POŠTO SE SVUDA PRIČA O FREE - TIBETU
O CUBA - LIBRE
itd.
A ZNAM TAČNO PALJEVINE KOJE SE PALE NA TO
valjda živimo u demokratskom svetu pa hajde svete da pokažeš malo demokratije...
20.000 Lužičkih srba će sigurno reći DA Slobodnoj lužici!

FREE LUSATIA ZAŠTO DA NE!

A curiosity
If you took a closer look at the map of Germany, in SE corner just where German, Czech and Polish border meet, you could find a name of a region - die Lausitz. That's where they live.
Nobody knows, how many Sorbs are there left. Numbers range from 20 000 to 150 000. Everything depends on who do you think the Sorb is. If you put into consideration the ability to speak one of their languages on a daily basis: Lower Sorbian/Lusatian (North of die Lausitz) and Upper Sorbian/Lusatian (South of die Lausitz), you could count just several thousands, if that.

Ma de` ... Pa nije to Balkan ... haha To je sve Nemacka i to je to ...

 

[korkanj]

SORBIAN NATIONAL CULTURE TODAY

Today's Sorbian national culture is based on the traditional Sorbian national culture of Upper and Lower Lausitz. Sorbs and Germans are particularly dedicated to preserving Sorbian national culture in the genres of music, dance, literature and the fine arts, and Sorbian and German amateur artists have worked closely together to develop this culture.
- Choirs and choral societies,
- traditional costume societies,
- dance groups,
- ensembles (vocal, dance and instrumental groups),
- amateur theatrical societies,
- an amateur writers' association,
- textiles, painting and ceramics associations, competitions and workshops, continual commissions by the Institute for Sorbian National Culture and a supporting role by the Sorbian National Ensemble continue to preserve and promote Sorbian national Culture. The results of these efforts are outstanding achievements such as the competition organised each year by the Institute for Sorbian National Culture for the most beautiful Sorbian Easter egg, or the diverse range of works by individual artists in the field of national art, which bear comparison with the works of professional artists. An important vehicle for preserving Sorbian national culture for subsequent generations is provided by the festival of Sorbian children's theatre and young reciters and the festival of Sorbian children's songs and Sorbian music, which are traditionally organised by the Institute for Sorbian National Culture each year on an alternating basis. Dance performances, amateur theatrical productions, choral concerts, exhibitions of Sorbian national art and presentation of the customs and traditions of Sorbian ethnic regions by village communities provide groups and individuals alike with excellent opportunities to present their ethnic work.

SORBIAN ASSOCIATIONS AND INSTITUTIONS TODAY
(Selected list)

Cyrill-Methodius-Verein e.V.
is the association of Sorbian Catholics Headquarters: Bautzen/Budysin

Domowina Bund Lausitzer Sorben e.V.
The Domowina organisation is a politically independent and autonomous umbrella organisation for the Sorbs and Sorbian associations;
Headquarters: Bautzen/Budysin, members include:
Lower Lausitz Regional Association
District Association of Weißwasser/Niesky
"Michal Hornik" District Association, Kamenz
"Handrij Zejler" District Association, Hoyerswerda
"Jan Arnost Smoler" District Association, Bautzen
Cyrill and Methodius Association
Association of Sorbian Schools
Association of Sorbian Students
Association of Sorbian Artists
Association of Sorbian Choral Societies
Macica Serbska - scientific association


Förderkreis für sorbische Volkskultur e.V.
("Association for the promotion of Sorbian national culture")
Public organisation with the sole aim of preserving and maintaining traditional and present-day Sorbian national culture.
Headquarters: Bautzen/Budysin

Macica Serbska
Registered scientific association - established in 1847.
Headquarters: Bautzen/Budysin

Sorbisches Institut e.V. Bautzen/Budysin
(previously Research Institute for the Sorbian Nation)
Special areas of research:
* Sorbian social and cultural history
* Development of the language
* Folklore
* Cultural studies and aesthetics houses:
* the Sorbian cultural archives
* the Sorbian Library

Sorbischer Schulverein e.V.
("Sorbian schools association")

Sorbischer Künstlerbund e.V.
("Association of Sorbian artists")
Works in four groups covering the areas of work carried out by Sorbian artists to date (Sorbian painters' group, Sorbian writers' group, Sorbian music group, Sorbian film group)

Stiftung für das sorbische Volk
("Foundation for the Sorbian people")
Non-independent public charity foundation in the Free State of Saxony, based in Bautzen

Verband sorbischer Gesangsvereine e.V.
("Association of Sorbian choral societies")

Institute of Sorbian studies at the University of Leipzig

Lower Sorbian high school, Cottbus/Chosebuz

Sorbian high school, Bautzen/Budysin
Sorbische Fachschule für Sozialpädagogik, Bautzen/Budysin
("Sorbian college of social education")
This college is affiliated to the Sorbian Centre for Education and Development.

"Dr. J. Cyz" Sorbian language school, Milkel/Minakal

Sorbian National Ensemble, Bautzen/Budysin

Sorabia Film Studio, Bautzen/Budysin

Haus für sorbische Volkskultur, Bautzen/Budysin
("lnstitute for Sorbian national culture")
Active in the areas of music, dance, literature, fine arts and at the Sorbian folldore centre.

Mitteldeutseher Rundfunk broadcasting company/
Sorbian studio Bautzen/Budysin

Ostdeutscher Rundfunk Brandenburg
broadcasting company Brandenburg

Lower Sorbian editorial office Cottbus/Chosebuz

Deutsch-Sorbisches Volkstheater, Bautzen/Budysin
("German Sorbian national theatre"),

Domowina-Verlag GmbH, Bautzen/Budysin
(publishing company)

SERVIsound - Sorbian music publishing company, Fredersdorf
ENA - Music publishing company, Litschen


THE REGION OF THE CATHOLIC SORBS

The region of the Catholic Sorbs comprises 85 parishes and districts in the areas of Bautzen/Budysin, Kamenz/Kamjenc and Hoyerswerda/Wojerecy.
The dominions of Marienstern monastery near Kamenz and the cathedral chapter of St. Petri in Bautzen have been the mainstays for the survival of Catholicism in the region beyond the age of the Reformation and up to the present day. The Sorbs account for well over half the current population of the region. Originally, they lived primarily from agriculture and, to a lesser extent, from pond fish farming. In the small town of Wittichenau/Kulow, which was populated by townsmen who farmed smallholdings, the manufacturing sector then started to intensify, alongside handicrafts. Today, the population lives from agriculture, the surrounding industry and the service sector.


Special ethnic features include:

- Upper Sorbian language region with Sorbian schools,
- independent traditional costume (varies for different purposes), still worn by some children and young people today; apart from preserving customs, the traditional costumes are also worn above all for church festivals and events such as first communion, confirmation, Corpus Christi and pilgrimages; this
is the only Sorbian costume region in which mamages still take place in traditional costume, observing the appropriate customs; typical features of the Catholic Sorbs' costume are beadwork for festive costumes and flat stitch embroidery,
- customs throughout the year (still practised today):
Marriage of the birds / Vogelhochzeit (25th January),
[Children's custom depicting the birds' thank-you for having been fed through the winter months];
Easter rinding on Easter Sunday,
witch burning (30th April),
maypole dancing and hurling,
singing on St. Martin's and St. Nicholas' Day,
fairs or procession around the "Borborka" (Sollschwitz/SulSecy near Wittichenau/Kulow) and the "Miklaws" at Christmas time.

 

[korkanj]

THE SORBS IN THE SCHLEIFE/SLEPO REGION

The Schleife/Slepo region is comprised of 7 towns and villages, with Sorbs accounting for around one third of the population. Formerly part of the mediatised princedom of Muskau/Muzakow, the Schleife/Slepo area, which is situated to the north-west of Weisswasser/Bela Woda, is similar to Lower Lausitz in terms of language, customs, and indeed the overall character of its national culture. The people of this region traditionally lived from forestry and agricultural work, but today's main employer is the coal mining industry, which has made considerable inroads into the Schleife/Slepo folklore region, and remnants of the glass industry.

Special ethnic features include:

- special ethnic architecture (log construction, clinker construction)
- independent Schleife dialect
- independent traditional costume region (diverse variations for different purposes and from village to village, still worn by some older women); the
embroidery on the Schleife costumes largely preserves the character of traditional ethnic work, and is to be found primanly in the form of hemstitching, white eyelet embroidery and black cross-stitch work on tuckers, headscarves and chin straps,
- traditional ethnic music with the Sorbian bagpipes, the small and large Sorbian fiddle (e.g. in the Schleife Sorbian folklore ensemble)
- customs throughout the year (some still practised) include: Zampern [a traditional Carnival custom depicting the driving out of winter];
Easter fire, Easter singing, Easter egg decoration according to family tradition,
maypole dancing,
cock-beating, cock-plucking,
Spinte (the "Spinte", or spinning room, was an important place of singing for the Sorbian people) or procession around the "dzecetko" in the season of Advent (present-giving ceremony; vanes from village to village).

THE SORBS IN THE HOYERSWERDA/WOJERECY REGION

The Hoyerswerda/Wojerecy region today comprises 25 towns and villages, of which Sorbs account for around one quarter of the population. In 1880 the
region was still populated almost exclusively by Sorbian villagers. The King- dom of Saxony lost the region to Prussia at the Congress of Vienna, and today
it belongs to the north-eastern part of the Free State of Saxony. The special features of this region characterise Sorbian middle Lausitz. In former times, the population lived from agriculture and village handicrafts. Today, life in the region around Hoyerswerda/Wojerecy is dominated by coal mining.

Special ethnic features include:

- Intermediate dialect between Upper and Lower Lausitz,
- independent traditional costume region (varies for different purposes and from village to village, still worn by some old women today);
embroidery work on the traditional Hoyerswerder costumes worn by the Sorbian peasant population primarily takes the form of cross-stitch work, eyelet embroidery, embroidered tulle and flat stitch embroidery,
- village traditions have been preserved (for decades, by the most diverse generations, e.g. in Bröthen/Michalken-Bretnjo/Michalki),
- customs throughout the year (some still practised) include:
fasting night (to drive out the winter),
Good Friday and Easter singing, decoration of Easter eggs,
maypole dancing and hurling,
harvest-time customs, such as, stollen riding stubble riding or potato ball,
"Spinte"/"Spinteball",
procession around the dzecatko (present-giving) at Christmas time or Christmas singing.

THE SORBS IN LOWER LAUSITZ / DOLNA LUZYCA

The Lower Sorbian region is comprised of over 60 towns and villages, and only a minority of the Sorbs/Wends living in this area are able to speak the Sorbian language. The Lower Sorbian population originally lived primarily from agriculture and fish farming. In Spreewald, part of Lower Lausitz, tourism continues to be an important source of income to this day. Concentrated coal mining operations are today destroying the Lower Sorbians' village communities.


Special ethnic features include:

- Lower Sorbian language region (now spoken almost exclusively by the older generation), a Lower Sorbian high school and Lower Sorbian language school serve to preserve the traditional language
- independent traditional costume area (varies for different purposes and from village to village, still worn by some older people, and by the young generation to preserve old customs, traditional costumes are decorated with flat stitch embroidery, which is to be found primarily on skirt ribbons, aprons, neck scarves and parts of the large head scarves; white embroidery is also to be found in charming motifs; a characteristic feature of the Lower Sorbs' traditional costume is the "lapa"
(hood or tucked-in head scarf), which varies in size and shape from village to village,
- customs throughout the year (some still practised) include:
Zapust [traditional fasting night when traditional costume is worn];
Easter fire,
harvest-time customs, such as cock-beating, cock-plucking, stubble riding
and frog-carting or at Christmas time,"Jansojski bog" visits the children in Jänschwalde/Jansojce near Cottbus/Chosebuz.



EXCERPT FROM THE CONSTITUTION OF THE FREE STATE OF SAXONY
CONCERNING THE SORBIAN PEOPLE

Article 2 (State capital and state symbols)
(1) The capital city of the Free State is Dresden.
(2) The state colours are white and green.
(3) The state coat of arms shows a field divided nine times into black on gold with a green diagonal lozenge to the right. The further details are stipulated by a law.
(4) In the area of Sorbian settlement, the Sorbian state colours and coat of arms,enjoy equal status to the State flag and the State coat of arms; in the Silesian part of the State, the colours and coat of arms of Lower Silesia enjoy equal status to the State flag and the State coat of arms.

Article 6
(1) The citizens of Sorbian nationality who live in the State constitute an inherent part of the people of the State and enjoy equal rights with the remaining people of the State. The State guarantees and protects their right to preserve their identity and to preserve and develop their traditional language, culture and customs, in particular by way of schools, pre-school and cultural establishments.
(2) The necessities of the Sorbian people are to be taken into consideration in regional and local planning. The German-Sorbian character of the Sorbian ethnic group's area of settlement is to be maintained.
(3) The cooperation between Sorbs beyond the State boundaries, particularly in Upper and Lower Lausitz, is in the interests of the State.
EXCERPT FROM THE CONSTITUTION
OF THE STATE OF BRANDENBURG

Section 4: Rights of the Sorbs (Wends)
Article 25 (Rights of the Sorbs/Wends)
(1) The right of the Sorbian people to protect, preserve and maintain their national identity and their traditional area of settlement is guaranteed. The State, the local government authorities and municipal bodies shall promote the implementation of this right, in particular supporting cultural independence and contributing towards effective political organisation of the Sorbian people.
(2) The State shall work towards securing cultural autonomy for the Sorbs beyond the State boundaries.
(3) The Sorbs possess the right to preserve and promote the Sorbian language and culture in public life and to teach the language at schools and nurseries.
(4) In the area of Sorbian settlement the Sorbian language is to be incorporated into official headings. The Sorbian flag has the colours blue, red and white.

http://www.sorben.de

 

[Сребрена]

SORBIAN NATIONAL CULTURE TODAY
Today's Sorbian national culture is based on the traditional Sorbian national culture of Upper and Lower Lausitz.

Evo ih u privatnim trenucima kako cupkaju "reje" (kola)

 

[CreamPythagoras]

.
Лужички Срби
Укупна популација: 50.000 - 60.000
Главна насеобина: Немачка
Језици: лужичкосрпски, немачки
Религија: протестантизам и римокатолицизам
Сродне етничке групе: Словени, Западни Словени
Лужички Срби (горњолужичкосрпски: -{Serbja}-, доњолужичкосрпски: -{Serby}-), познати и као Северни
Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким
покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица.
Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под
утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба
укупно има око 60.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.
Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према
пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено
Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у
свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим
тим су живеле и развијале се под различитим политичким и
друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од
којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим
друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се
налазила у саставу Пруске.
Културно средиште Горње Лужице је Будишин (нем. -{Bautzen}- -
Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (нем. -{Cottbus}- - Котпус). У
административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део
покрајине Бранденбург.
Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија
Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они већим делом
претворили у урбан крај.

Лужичкосрпско становништво је измешано са немачким
живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички
Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне
словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и
раштркана села, женска народна ношња, што се све битно
разликује од суседног и са њима помешаног немачког
становништва. Разликује се у по нечему од немачког и
свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је
изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и
стари музички инструменти.

Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски
и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску
подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата
Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу
само латиницом.
Име
Лужички Срби себе називају Србима: -{Serbja}-, -{Serb}-,
-{Serbowka}-, док Србе са Балкана називају Јужним Србима:
-{Južni Serbja}-.
Историја
Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током
сеобе народа од 2. до 4. векa населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски
народ. Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби),
Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као
што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и
војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали
раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.
У VII веку жупан Дерван, -{dux ex gente Surbiorum}-, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од
синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.

У VIII и IX веку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка
борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и
тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плен франачких и
германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.
Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге
освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог
племена били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су на пример освајачи предвиђали да ће борба
око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном
месту освајачи су подигли град Мајсен, који им је послужио као база за нове нападе и пут за даљу немачку
експанзију.
Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио -{Limes sorabicus}-,
појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај -{limes}- није представљао етничку границу.
Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних победа могу пљачкати, палити и
убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље. Тако су се завршавали сви
порази Срба у биткама за слободу, њихови устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове
бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао
свих седамдесет заробљених локалних жупана.
Да Лужички Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже:
ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска! . Читава
два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и
крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је
освојена цела лужичкосрпска земља.
Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали,
како су се уопште одржали. Они су веома често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно
савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео.
После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од
глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од 12. века освајачи су почели
безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници
као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је
неједнакост и мржња међу њима. До 16. века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија,
своје заступнике при земаљском суду


Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као
Сварога, Живу, Перуна, као и друге мање значајне. За време заједнице са Великоморавском кнежевином међу
њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често
безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски
мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Отон
-{I}- у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик.

 

[CreamPythagoras]

Због великог отпора
бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је, говорили су, њихова земља богата.
Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.
Једно време → Лужица је потпадала под власт Пољске и Чешке, али то није имало никаквог значаја за живот
овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски краљ Мјешко -{II}-Пјастовић 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у
градове, а само изузетно су се могли населити у подграђа и предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари,
тесари или рибари, али без права, или су, са изузетком, могли да ступају у цехове. Први документ писан на
лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из -{XVI}- века која се полагала при ступању у цех.
Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица.
Побуњеници су истерали председника општине, преузели власт и заузели складиште муниције, али је буну
угушио чешки краљ Вацлав -{IV}- уз помоћ племства; вође је осудио на смрт, а породице протерао из земље.
Када су касније хусити опседали Будишин да би га заузели, Србин, пастир из оближњег села, Петар из
Пшешица хтео је да им помогне да уђу у град, али је ухваћен и као издајник исечен начетворо. Његова глава
уклесана је за опомену изнад улаза у гробље звано Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији представници
Срба из Будишина.
Такви догађаји су у историји Лужичких Срба трајали вековима, али је у тим трагичним, тешким и
судбоносним временима такође било и другачијих примера.
У доба хуманизма истакло се неколико њих од оно мало српске интелигенције која је ипак својом ученошћу
импоновала и времену и народу коме је припадала. Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин,
због напредних идеја је осуђен на 11 година робије. Успешно се бавио математиком, астрономијом,
медицином, филозофијом и написао је хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у
Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор филозофије и песник. Јан Солфа лекар и писац
медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као
декани и ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.
Реформација, која је у себи, поред политичких, садржавала и економске елементе, проширила се скоро на целу
→ Лужицу и сачувала њен национални карактер бранећи националне интересе Лужичких Срба. Лутеранство,
које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је у почетку против употребе српског
језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели
уводити у употребу српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице,
појавио се 1545; додуше, остао је у рукопису, као и катехизис од Албина Молера и песмарица Вацлава
Варихиуса, али су ова дела сачувана у преписима.
У XVI веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. године устаници су успели
да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво
угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи,
Наполеонови, Први и Други светски рат.
После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом
појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе
своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци
кожне ципеле, за то је следила казна.
У Доњој Лужици је ситуација била још гора, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали
немачки. Занатлије су истериване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве - да би и на тај начин
заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у
Немце. Па и поред тога, народ је дизао буне, живео је и очувао се. Црква је са своје стране помагала племство
тумачећи то бригом за српске душе, док је у ствари настојала да их научи покорности и спречи отпор против
феудалаца.
Поменућемо још једног устаника, делом и због тога што данас постоји опера посвећена њему. Србин Јан
Чушка предводио је устанак 1794. против кога је Фридрих Виљем -{I}- употребио редовну војску и коњицу,
похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана
Чушке, које се нису обистиниле: "Данас нисте власт ви, већ ми!"

 

[CreamPythagoras]

Ипак, доба просветитељства дало је неколико значајних српских научника: историчар Георг Кригач на
латинском је написао 1675. расправу о Србима (-{De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Wenden}-).
Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је а граматику доњолужичкосрпског
језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувано је ипак у многим преписима. Михал Френцел
дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског
порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је
велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу, итд.
Међу истакнутим католицима вреди поменути Јакуба Тицина (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци
под Београдом 1693; написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу -{Principia linguae
wendicae, quam alium wandalicam vocant}-, а Јуриј Хавштин Свјетлик оставио је у рукопису превод целе
Библије и опширан латинско-српски речник. Прве новине - -{Serbow kurjer a powedar}- - покренуо је радник
Јан Дејка 1809. Оно што карактерише скоро целокупан рад Лужичких Срба за свој народ јесте пожртвованост
појединаца, национално свесних људи, који су све своје снаге посветили националном раду, често дајући и свој
иметак. Понекад су им помагали и племенити Немци.
У Згоржелцу (-{Gorlitz}-) основано је 1779. друштво -{Oberlausitzer Geselschaft der Wissenschaften}-, које је
извршило велики утицај како на немачку тако и на српску интелигенцију тога времена. У духу просветитељске
толеранције, неки су немачки чланови овог друштва са видним симпатијама изучавали лужичкосрпску културу
и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло
сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са
немачким преводом, 1841. и 1843., које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута,
члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-1818), космополит и
слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе. То је дело о словенским старинама -{Erste Linien
eines Versuches uber der alten Sloven, Ursprung, Gerbrauche, Meinigungen und Kentnisse}-, 1781, које ни данас
није изгубило од свог значаја, као и друго дело о језику -{Etvas uber die Oberlausitzer wenische Sprache}-,
штампано у Лајпцигу 1797. Разуме се да су охрабрени овим почели писати и радити и сами Срби, као Јан
Хорчански, Самуел Поник и други. На овај начин је просветитељство донекле припремило и олакшало рад
препорода.
Препород, који је захватио многе народе Европе у XIX веку, одјекнуо је и овде, мада само међу танким слојем
школованих, али зато није био ништа мање плодан. Нарочито је био успешан у школама, међу онима који ће
после постати учитељи и вође целокупног националног и културног живота Лужичких Срба. Доба препорода
овде се може рачунати од 1840. У ђачким и студентским дружинама, које су осниване по угледу на сличне
немачке, радило се у четири школска центра за Лужичке Србе - први је био у Будишину, где су се образовали
будући свештеници и проповедници, дружина -{Societas slavica Budissinensis}-, основана 1832. у гимназији а у
богословији 1839., са циљем да негује матерњи језик и подстиче развој уметничке књижевности, скупљања
народних умотворина и др. Из овог круга су изашли махом свештеници обе вере, учитељи и песници,
национални радници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке народних песама -{Volkslieder der
Wenden in der Oben und nieder Lausitz - Pjesnički hornych a delnych Lužicich Serbow}-, Grima 1841, 1843, затим
Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичког романтизма, председник друге дружине Sorabija у
Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. због штампања своје
књиге. Вероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну песму Девојка момка избира и
истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније дружина је добила на поклон Вукову
Пјеснарицу, песме Качића и Мушицког.
Друштво -{Serbowka}- у Прагу почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко
семениште долазили истакнути чешки слависти и песници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка, преводилац наших
песама на чешки, и Карел Ербен - који су их подстицали да негују свој матерњи језик и да буду свесни своје
припадности великом словенском племену. Зато треба да упознају и остале Словене, да уче њихове језике

 

[CreamPythagoras]

Тако су неки међу њима учили и наш језик и вежбали се преводећи наше народне песме.[4] Своје преводе
читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су песме
уписивали као у неки рукописни лист, назван Kwetky; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а
највећи број преписивали су ученици у своје збирке песама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших
песама у њима, сведоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове
песме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ. Највише песама превео је касније познати и
пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено
писао у њиховим новинама. Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и
неуморно их преводи. Преводили су још и Дучман, који је оставио за собом рукописну антологију словенских
народних песама, међу којима су наше најбројније, Кригар, Циж, Пјех, Хаша и Рола.
Четврти школски центар Лужичких Срба био је у Вроцлаву, где је дуже време живео Франтишек Челаковски,
творац тротомне збирке превода словенских народних песама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је
својим студентима давао задатке да преводе и наше песме, па су тако оне својом националном вером и
борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа. Но, борбу Лужичких Срба помагали су
свесрдно и представници свих Словена, посећивали дружине, бодрили их, учили, саветовали. Ваља поменути
Људевита Штура, Срезњевског, Бођанског, Григоровича, Кухарског, Шафарика, Колара, Палацког и друге,
међу којима највише има Пољака и Чеха. Наша Матица и Друштво српске словесности одржавали су везе с
њима, вршили размену књига. -{Maćica serbska}- основана је 1846. да би се у њој ујединио рад на буђењу
националне свести, неговању језика и књижевности, издавању, између осталог, на првом месту, часописа
-{Letopis}-, који и данас излази, већ у четири реда, а то све без икакве државне или друштвене помоћи, само
добровољним прилозима и понеким даровима.
Вести о нама јављају се код Лужичких Срба спорадично, а највише у време ратовања с Турцима 1876. Један
непознати песник посветио нам је чак и песму, у којој каже: "Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје
мисли иду к вама,/ браћо мог народа". Друга песма из истог времена носи наслов који све казује: Ура
Словенима!
За време распуста студенти су организовали састанке на којима су читали своје радове, говорили о народној
будућности, о другим Словенима, рецитовали ватрене Зејлерове песме, који је неуморно радио, уређивао
часописе, сакупљао прилоге за подизање тзв. Српског дома. Помоћу добровољних прилога у земљи и међу
пријатељима у иностранству успели су да подигну велики дом који је служио као центар свег културног
живота; ту је било седиште Матице, затим музеј, библиотека и архив. Нажалост, дом су хитлеровци при
повлачењу пред руским и пољским трупама порушили.
Лого Домовине
Централна лужичкосрпска организација Домовина основана је 1912. године као
скуп свих постојећих Друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка
Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вредно радила. Везе са свим
Словенима одржавали су већ поменути Смолер, затим Јан Пјетр Јордан (1818-1891),
познавалац словенских језика, уредник више листова, међу којима је познати
-{Jahrbucher fur slawische Literatur}-, који је био на врло високом нивоу.[5] Пошто је
учествовао на Словенском конгресу у Прагу, по доласку кући Јордан је био
отпуштен са Лајпцишког универзитета, где је био лектор за словенске језике. Јакуб
Барт Чишински (1856-1909), песник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник,
неговао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за
ослободилачке борбе на Балкану и превео неке песме из црногорске херојске епике. Написао је прву
лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи.[5] Вреди поменути значајну личност овога доба
Арношта Муку (1854-1932), филолога и сорабисту светскога гласа, организатора народног културног живота.
Поред свеколиког рада, он је био и приређивач Етнографске изложбе у Дрездену 1896, баш у време
антисрпске кампање, којом је доказао способност, вољу и право Лужичких Срба на живот. У то време је то био
Лужички Срби 7
подвиг вредан дивљења. Написао је безброј чланака, Статистику Лужичких Срба, збирку имена места,
личних имена, граматику, био је члан више иностраних академија.[6] Још једну велику личност представља
композитор Корла Август Коцор (1822-1904), који је организовао певачке хорове, компоновао на Зејлерове
стихове многе песме, које су ушле у народ, као и химну "Красна Лужица". Његов ораторијум Пролеће
компонован на Зејлерову поему Годишња доба и данас се изводи, а свира га берлинска филхармонија. Од
њега је и прва лужичка опера, из 1871. године, Јакуб и Ката.[7]
Тако су Лужички Срби дочекали -{I}- светски рат, у којем их је много изгинуло по разним бојним пољима и
опет су спаљена њихова села, али се, после рата и револуције у Немачкој, појавила нада у боље прилике у
Вајмарској републици. Основан је Српски народни одбор и на мировној конференцији у Паризу тражили су
сједињење обе Лужице, право на употребу народног језика и аутономију. Да брани српска права на
конференцију је послат Арношт Барт, национални радник, који се сам образовао и који је знао више језика.
Међутим, нико га није подржао, а Немци су цинично тврдили да ће се они понашати према Србима коректно,
онако како се према Немцима буду понашали у другим државама. По повратку из Париза власти су то одмах
доказале, јер су Барта затвориле и тек на интервенцију чехословачког премијера Бенеша пустиле. Па ипак, све
до доласка Хитлера на власт Срби нису малаксавали. Радили су у Матици, Домовини, Соколу (били су на слету
у Београду) и уопште развили плодне везе са свим Словенима. У нашим новинама између два рата излазиле су
бројне вести о њима; њихов сликар и публициста Мјерчин Новак-Њехорнски после пута кроз нашу земљу
написао је књигу утисака У царству Душана Силног, а после Другог светског рата Између Вардара и Јадрана.
Знао је наш језик. Умро је 2004. у деведесетој години.
Подручје Лужичких Срба
Најтеже време за Лужичке Србе било је време нацизма. Хитлер
је веома лукаво измишљао начине како да их онемогући, па је
одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са
немачке земље и остати чиста раса -{Übermensch}--a. Прво је
расејао по целој Немачкој националне раднике и
интелигенцију, обезглавио народ, хапсио, слао у логоре,
забранио рад свим организацијама, а пред зградом Домовине
спалио оно што је у њој нашао. Ипак је пре тога њен
председник 24-годишњи др. Павол Недо, заједно са др. Јаном
Цижом, склонио све што је било значајно и што се дало
слонити. Изгледало је да је све било узалудно.
Иако је народ био измучен, а земља разорена од бомбардовања
и спаљена, Лужица је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на
посао. Отпочео је нов живот. У бившој Немачкој Демократској
Републици Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји
добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити
културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. Добили су
школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Поново је Домовина
наставила рад. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније
припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета Карла
Маркса у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома уз помоћ државе и омладине. Године 1952. основан
је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова - оркестра, ,хора и балета. Ансамбл је
гостовао у 52 земље света, али у нашу земљу није позван. Немачко-српско позориште основано је 1963. и
способно је да изводи и опере. Радио Кочебуз емитује емисије на оба лужичка језика. У Будишину је постојало
издавачко предузеће које је задовољавало све потребе Лужичких Срба: штампало је новине, часописе,
уџбенике, календаре, научну и лепу литературу.
Лужички Срби 8
Да додамо још да Лужички Срби имају богату научну литературу, да са својим радовима учествују на
међународним састанцима; написали су своју историју у више томова. Имају високо образоване музикологе и
композиторе, као др. Јана Равпа, имају више запажених сликара - Шибара, Брука, Шлосара, Ланзину и друге.
Негују филмску уметност и чланови су немачке филмске организације Дефа. Њихови писци су организовани у
удружење Коло, које је члан Удружења немачких писаца. Пошто су одмалена двојезични, писци су често
приморани да сами преводе своја дела на немачки, јер је врло важно да своје суграђане упознају са својим
стварањем и на тај начин исправе оно мишљење које су о њима ширили бивши господари и шовинисти.
Нарочито вредно негују поезију. Песме често пишу и обични људи и оне се певају у народу. Најеминентнији
живи песник је Кито Лоренц (1938.), високо образован, песник свих европских родова у поезији, који може да
стане у ред са савременим песницима Европе. Поред њега је још низ других, као Бенедикт Дирлих, Бено Будар,
Томаш Навка, Марја Кравцец. Међу познатим писцима треба истаћи Јурја Брезана (1916.), неко време и
потпредседника удружења писаца НДР, који је превођен скоро на све европске језике. Као омладинац писао је
песме за омладину. Био је командант бригаде Лужичких Срба на изградњи пруге Брчко-Бановићи. Касније се
посветио само прози. Дела су му разноликих тема, од сликања живота и тегоба за време нацизма до митске
личности у роману Крабат, који се сматра његовим врхунским делом, или до старог мотива борбе сиротиње са
влашћу у роману Како је стара Јанчова ратовала с властима. Ово дело је драматизовано, прихваћено с
одушевљењем, преведено и извођено у чешким, словачким, пољским и немачким позориштима.