@ Пилипенда
Од старијих људи сам чуо да су се у Плавну некад одржавале машкаре. То се изгубило после другог рата.
Да ли је тога било у Буковици?
Хм... Машкара баш и не, било је нешто слично, о томе је писао и В. Ардалић (помињао сам ти његове записе). Био сам у некој гужви па никако да стигнем сјести, пронаћи то па да ти окачим. Ево сад то радим.
Иначе, машкаре (са тим називом и у том облику) својствене су приморским градовима и неким (јужним) дијеловима Буковице који су им у близини.
Дакле, слиједи извод из записа В. Ардалића:
Чароице. Чароице код нашега народа у Буковици јесу оно, што у градовијем машкаре. Кад мисле у то ићи, онда прије на неколика дана договарају се. То бива уз месојеђе (крневал). Изабере се 10 до 12 сигурније људи, па закалају бујурити, куда би прошли, што би и како ли би. Пошто сви у то желе, онда се лако наморају и онда се пробуку сви доли двају у женску робу: повезачи метну на главу и завију се, да се не познаду, да им се ништа не види нег очи; повр повезаче на главу устакну сваки своју црљену капу. Између себе, кои су најпогрдни од двају, учине
ђеда и бабу, али се апошто траже за то два, кои су ружни, пристари и врагометни. Та два најгоре буду обучени, т. ј. у најдроњавије женске аљине; немају капе ка' остали свр повезаче на глави, а не сакривају чудо лица. Тај ђед и баба имаду свако по дуг штап под пазувом; на сваком је по коњска зобница о рамену, у којој држе луга. Ђед има на рамену го велики ка' сабља нож и на њему комади сланине, што свијет дава. Како прпца у прпоруши полијевају водом, тако ђеда и бабу свак посипље лугом, да свака кућа да би варћак ће изасути нањи. То кад им дар прије тисне, али дара, кад се мушкићи код куће треве, не даду прије, док ђед бабу не повали на земљу и не дигне јо ноге. Ако то он њјој не ради, не ваљаду чароице, и лагано ће кући све донијети: јер куд год чароице пролазе, свак пита, шта ђед баби ради.
Од те њеве дружине два се изберу најбоља пјевача те од врата до врата пјевају овако (један дебело, други танко):
Ево куће и оџака,
У њој жене и чоека,
Ође ће нас даровати:
Уњгу масла, зјелу брашна,
Плеће меса од козе,
Боцу вина од лозе.
Домаћине, доме мој,
Ево мене пред твој двор,
Дарујте нас, не држ'те нас,
Њесу неве за држање,
Него неве за одање.
Ово руво подераше,
А другога не стекоше.
Намажите диду сабљу,
Нека ј... боље бабу.
Ај ти дидо, дико наша,
Ај ти бако, руго наша,
Што си диду обружила
И роге му наврнула.
Ово јесте бијел двор,
Помога' га господ Бог
И дивица Марија.
Ко би нами пити да',
Тај женијо и уда',
А ко нами не би да',
Нит женијо нит уда'.
Е није куд камо, овоме гори обрез, ко пита, а гори обрез и старјешини, ако не да, те за јамити се тога и за освјетљати обрезе себи и њима, заповиди, да им се донесе жита оли брашна. Кои је могућ и имал, одреже полутину сланине те натакне ђеду на нож, камо још комада има, па макар иј своије одкуће понијели, за да свијету упане у очи, да им се дае ка' и дае. Најдраже је чароицами, кад се ђеду тако сланином намаже нож. Али чим су изручили дар кућани, стане луг сипати по ђеду и баби од пете до главе, да се не море глети у њи од погрдави, какви су: роба дроњава и јест а још лугом посута. Уђа тај ђед и баба коју женску, што иј посипље, задимити својим лугом, што га уза се носе о врату. То бива наполаску и измаку испред кућа. Онда буде смија, кад мушкићи из кућа виде, да су им жене посули ђед и баба лугом. У остале не смије нико такнути од чароица, јер је на њима најновија роба. Ђекоји на тој њевој женској роби и сребро имаду, што им га жене носе као реци на каници од цванцика.
На дару, кога добију, и на поласку заваљивају овако пјевајући:
Остај с Богом, домаћине,
Кои си нас даровао,
А њеси нас опсовао,
Од Бога се радовао.
По петнаест дана ове чароице одају од села до села.(1) Кад су се изодали и довукли,
штоно се каже и за ногом, онда подијеле, што су добили од брашна и жита, а
крметину метну варити, док год је не поију и док је тече. Вина и крува, ако немају,
купе те тако се деверте, ако имаду докад и о чему, по више дана исто ка' и на пиру.(2)
(1) Оломлани су се усудили били у Скрадин доћи 'нако обучени, а ђед и баба лужави. Осим на ђеду што је бијо велики нож пун сланине, ма и звоно овнујско било је на њему. Чим су почели пјевати на вратије од бутиге до бутиге, рупише ђендари те са свијем на суд. А шта ће суд да уради, него смијат им се? Они рекоше, да су то њеви обичаји од постања свијета. На то иј судац пушти, али свакако били су проћерати из града по наговору трговаца и осталије шпацака, јер иј не могу да виде, само ђе су власи и ђе су обучени у своије жена лијепој извеженој ношњи осим ђеда и бабе. Али и то двое не чине своије магарештина свађе, него ђеђе, и кад иј нарену, да им се смије.
(2) Биле су престале те чароице одати за двије три године, те лани су се опе' подигли. Попови ни учитељи не крате им, а ђендари већ обично забрањују им. Њеви су закони препуни параграва те они то лако нађу и збакљају, да је противно царском закону. А оно, што се о крневалу по градовије казе мрче, рогове и репове на се лацмани и шпацки мећу и што по сву ноћ реву и свака магарадања раде, нико им ни бау.
A u pravu si verovatno i za ove kilometre.
