... Sutradan, u rano popodne, Kojatkin se peške popeo na prvi sprat jedne oronule stambene jedinice u delu Krstarova po imenu Love story. Čkilječi u mraku hodnika, pronašao je vrata koja je tražio i pozvonio. "Zažaliću zbog ovoga", pomisli. Nekoliko sekundi kasnije, vrata mu je otvorio jedan visok, krupan i pomalo bled čovek.
Kojatkin: Dobar dan, ja sam... Da li ovde stanuje Borčica?
Ljubavninik: Zdravo, Kojo. Ne, Borčica već neko vreme ne stanuje ovde. Znaš, Kojo, uvek sam voleo zene sa dubokim unutarnjim zivotom, zene koje su svasta prezivele, koje imaju iza sebe mnogo toga ruznog ali su zadrzale crtu neskrivenog optimizma u sebi u toj meri da pozitivno gledaju na zivot ispred sebe. za to treba velika snaga a voleti slabijeg od sebe nije odlika mudrosti vec obicna zastitnicka ljubav kao ljubav prema deci a nijedna zena ne zeli da je muskarac voli kao dete. Eto vidiš, Borčica je jedna takva žena a ja sam je voleo upravo onako kako izgleda nije trebalo- zaštitničkom ljubavlju, kao neko veliko dete. I zato je otišla. Ali me je maločas nazvala telefonom, rekla mi nešto o tvom problemu i upitala me za dozvolu da te pošalje na moju adresu, zato što, po njenom mišljenju, jedini ja mogu da ti pomognem.
Kojatkin: Ti si Marlončina Veliki!?!
Ljubavninik: Da, ja sam Veliki Marlon, krstarovski čarobnjak i erudita, glavom i bradom. Hoćeš li čaj?
Kojatkin: Ne. Hoću romantiku. Hoću muziku.
Hoću ljubav i lepotu! 
Ljubavninik: Ali nećeš čaj, a? Čudesno. Okej, sedi.
Veliki Marlon ode u stražnju prostoriju, i Kojatkin začu zvuke pomeranja nameštaja i kutija. Čarobnjak Marlon se ponovo pojavi, gurajući neki veliki predmet na škripavim točkićima od starih koturaljki. Sklonio je neke stare svilene maramice sa njega i oduvao prašinu. Bila je to kineska vitrina jeftinog izgleda, loše izlakirana.
Kojatkin: Marlone, kakva ti je ovo podvala?
Ljubavninik: Obrati pažnju, Kojatkine. Ovo ti je super stvarčica. Osmislio sam je za prošlogodišnje okupljanje krstarovskih Velikih ljubavi, ali kako od istih nije bilo ni traga još manje glasa, otkazali su rezervaciju. Ulazi u vitrinu.
Kojatkin: Što, da možeš da naguraš gomilu mačeva u nju ili tako nešto?!
Ljubavninik: Je l' vidiš ti ovde neki mač? Uostalom, ja sam čarobnjak a ne jeftin mađioničar. Ulazi, bre!
Kojatkin napravi grimasu i stenjući uđe u vitrinu. Nije mogao a da ne primeti par ružnih cirkona zalepljenih na neobrađenu ivericu, tačno ispred svog lica.
Kojatkin: Ako je ovo nekakva šala, Maki, ubaciću te u najprljaviju priču koju sam ikada napisao!
Ljubavninik: Jako dobra šala. Pazi, ovo je poenta: ako ubacim bilo koji roman s tobom u ovu vitrinu, zatvorim vrata i kucnem tri puta po njima, bićeš prebačen u tu knjigu.
Kojatkin se namršti u neverici.
Ljubavninik: Živa istina. Časna reč. A ne moraju da budu samo romani. Može pripovetka, drama, pesma. Možeš upoznati koju hoćeš ženu od onih koje su stvorili najbolji svetski pisci. O kojoj god da si sanjao... prava i iskrena ljubav se nikad ne gasi, barem u srcu onoga ko iskreno i cisto voli. mozemo da se lazemo koliko zelimo ali kada vidimo predmet nase ljubavi posle 10 godina i koji ili koja svejedno se skroz promenio napr. nagore, u nama ce izazvati isto ono osecanje koje nas je nagonilo da cvetamo samo na pomisao njenog lika, glasa, a sto ne i stasa, humora, stresa, placa, tuge ili one neopisive srece koja nadahnjuje oboje. to se srece retko u zivotu, mogao bih reci jako retko i nema veze sa godinama, mozda ima samo sa zreloscu…desi se samo da dodje i nestane, kao dim. problem su samo secanja koja uvek dodju kad ne treba, uvek kad nam je lose u zivotu, uvek kada gledamo napred a kolovrt neke tadasnje karme nas vuce na stranu onoga sto intimno znamo da je ono sto smo celog zivota trazili a nije pored nas tada tog trenutka makar kao muzejski eksponat kad je mozda najpotrebnija. sebicno je ovo sto kazem, ali... Svi znamo da su predmet tvoje ljubavi "male droce i veštice". Možeš da budeš kol'ko hoćeš sa glavnom ribom. A kad se zasitiš, samo vikni i ja ću se postarati da se vratiš ovamo za tren.
Kojatkin: Marlončino, da nisi ti neki ludak kome žena nije dozvolila da prespava kod kuće?
Ljubavninik: Ma, kažem ti, nije lažnjak.
Kojatkin je i dalje bio skeptičan.
Kojatkin: Znači, ti kažeš da mi ova jeftina kutija koja kao da je upravo izbačena iz cvećare grupe T.N.T kao nepotrebna, može pružiti doživljaj kakav si opisao?
Ljubavninik: Za dvesta evra i fotku Vešticinog nagog dupenceta - rekla mi je da ti je poslala nekoliko.
Kojatkin posegnu za novčanikom.
Kojatkin: Poverovaću kad to vidim svojim očima. A umesto Vešticine fotke, koju čuvam kao predatorske oči u glavi, daću ti dvesta pedeset evra.
Čarobnjak Marlon gurnu novčanice u džep od pantalona i okrenu se ka polici sa knjigama.
Ljubavninik: I, koga hoćeš da upoznaš? Klavdiju Šoša? Aglaju i Nastasju Filipovnu? Ofeliju? Možda neku od Sola Beloua? Hej, šta kažeš na LOLITU, premda bi to bio priličan fizički napor za čoveka tvojih godina?
Kojatkin: Francuskinju. Hoću da mi prva velika ljubav(nica) bude Francuskinja.
Ljubavninik: Nana?
Kojatkin: Ne bih da plaćam za to.
Ljubavninik: Šta kažeš za Natašu Rostovu iz
Rata i Mira?
Kojatkin: Rekao sam da hoću Francuskinju. Znam! Šta kažeš za Emu Bovari? To mi zvuči savršeno! :zaljubljen:
Ljubavninik: Važi se, Kojatkine. Samo se proderi kad ti bude dosta.
Marlončina ubaci unutra džepno izdanje Floberovog romana.
Kojatkin: Siguran si da je ovo bezbedno?
Ljubavninik: Bezbedno? Da li je išta bezbedno u ovom ludom svetu... problem su samo secanja koja uvek dodju kad ne treba, uvek kad nam je lose u zivotu, uvek kada gledamo napred a kolovrt neke tadasnje karme nas vuce na stranu onoga sto intimno znamo da je ono sto smo celog zivota trazili a nije pored nas tada tog trenutka makar kao muzejski eksponat kad je mozda najpotrebnija. sebicno je ovo sto kazem, ali usamljenosti su uvek pomalo sebicne pa makar i kada odu u apstraktnost sebe samih jer od junga, vitgenstajna i slicnih genija moze samo jos gore da nam bude. zato takvi ljudi kojima je emocija osnov od koje polaze neretko odu u krajnosti, drogu, alkohol, suicid ili neki najgori porok da bi pobegli od sebe samih i onoga estetizovanog sto znaju da imaju a nemaju vise sa kim da podele jer shvataju neumitnost izgubljenog dela sebe u nekom drugom.
Efektno okončavši svoj ekspoze o ludom svetu ljubavi, Marlončina triput kucnu po vitrini a onda naglo otvori vrata. Kojatkina nije bilo. U istom trenutku pojavio se u spavaćoj sobi kuće Šarla i Eme Bovari u Jonvilu. Pred njim je bila prelepa žena koja je stajala sama, njemu okrenuta leđima dok je sklapala čaršave. "Ne mogu da verujem!" pomisli Kojatkin, zureći u zanosno dupence lekareve žene koje se naziralo ispod tesne kućne haljine u koju je bila obučena. "To je ona."
Ema Bovari se okrenu, iznenađena.
Ema Bovari: Gospode, prepali ste me! Ko ste vi?
Pričala je dobrim srpskim prevodom iz knjige.
"Ovo je prosto veličanstveno", pomisli Kojatkin, a onda, shvativši da se njemu obraća, reče:
Kojatkin: Izvinite. Ja sam Kojatkin Gorjanović, pisac iz sela Krstarova. Pišem kratke priče i volim Jack i male droce... ovaj... Čuli ste za Kultne teme u Krstarovu? U mirnom delu Srbije... Ja... O, bože!
Ema Bovari se koketno nasmeši i reče:
Ema Bovari: Jeste li za piće? Čašu vina, možda?
Prelepa je, pomisli Kojatkin. Potpuno drugačija od troglodita s kojim deli krevet! Osetio je iznenadni poriv da uzme tu viziju u naručje i kaže joj da je ona žena o kakvoj je sanjao čitavog života.
Kojatkin: Da, može malo vina. Belo. Ne, crveno. Ne, ne, belo. Neka bude belo.
Ema Bovari: Šarl se neće vraćati ceo dan.
Ema ovo reče, sa prizvukom nestašnih obećanja u glasu. Posle par čaša vina, otišli su da se prošetaju po prelepoj francuskoj prirodi.
Ema Bovari: Oduvek sam sanjala da će se pojaviti neki tajanstveni neznanac i izbaviti me iz dosade ovog sirovog seoskog života - reče Ema uhvativši Koajtkina za ruku - Jako mi se sviđa to što nosite. Ovde nikad nisam videla tako nešto. Tako je... moderno.
Kojatkin: Zove se trenerka (ovo je naš Koja izgovorio romantično). Bila je na sniženju.
Iznenada je zagli, privi na svoja snažna, premda jako maljava prsa i strasno poljubi.
(nastaviće se
, možda)
