Лика и Личани

Posle svečanosti divizija je u Zagrebu ostala do 20. maja, a tada je
krenula put zavičaja - u Liku. Na putu do Like pojedine brigade divizije su izvršavale neke druge zadatke, tako da se cela divizija našla u Lici tek u junu 1945. Njen trijumfalni povratak je u Lici dočekan sa neizmernom radošću i velikom tugom. Radovalo se pobedi i slobodi, ali i tugovalo za onima koji je nisu dočekali. Lička divizija se vratila u Liku SKORO BEZ BORACA LICANA, mada sa dvostruko većim brojnim stanjem nego kada je napuštala. Veliki broj je ostao na žicama i minskim poljima, bunkerima i rovovima, i znanim i neznanim grobovima. Sa njima su ostali i borci Primorci, koji su popunjavali njene redove pred odlazak u Bosnu. Umesto njih stajali su sinovi nepokorne, junačke Srbije, koji su za oko mesec dana trostruko uvećali njeno brojno stanje u nastupanjima od Zlatibora do Beograda. Oni su svojom mladošću, samopregorom i junaštvom ne samo očuvali nego i znatno uvećali slavu 6. ličke proleterske divizije »Nikola Tesla«.

kada je kročila u slobodarsku Srbiju, pa do kraja decembra 1944. uvećalo zab oko osam puta. Njen borački sastav je bio sasvim izmenjen. No, njen socijalni (seljački) i nacionalni (srpski) sastav ostao je isti. Ličani su u diviziji činili SAMO KOMANDANI SASTAV, a u boračkim redovima BILI SU SVEDENI NA gotovo simboličnu brojku. Mladih Srbijanaca je bilo preko 14.000. U proširenom stroju divizije umesto Ličana koji su je stvorili i proslavili junačkim podvizima stajali su sada u mnogo većem broju sinovi ponosne i junačke Srbije. Ovi mladi ljudi, neobučeni i bez ikakvog ratničkog iskustva, pokazali su se dostojni tradicije i slave 6. ličke proleterske divizije.

Iz jugokomunisticke knjige - 6. licka proleterska divizija "Nikola Tesla"
 
Лички гусар:
Posle svečanosti divizija je u Zagrebu ostala do 20. maja, a tada je
krenula put zavičaja - u Liku. Na putu do Like pojedine brigade divizije su izvršavale neke druge zadatke, tako da se cela divizija našla u Lici tek u junu 1945. Njen trijumfalni povratak je u Lici dočekan sa neizmernom radošću i velikom tugom. Radovalo se pobedi i slobodi, ali i tugovalo za onima koji je nisu dočekali. Lička divizija se vratila u Liku SKORO BEZ BORACA LICANA, mada sa dvostruko većim brojnim stanjem nego kada je napuštala. Veliki broj je ostao na žicama i minskim poljima, bunkerima i rovovima, i znanim i neznanim grobovima. Sa njima su ostali i borci Primorci, koji su popunjavali njene redove pred odlazak u Bosnu. Umesto njih stajali su sinovi nepokorne, junačke Srbije, koji su za oko mesec dana trostruko uvećali njeno brojno stanje u nastupanjima od Zlatibora do Beograda. Oni su svojom mladošću, samopregorom i junaštvom ne samo očuvali nego i znatno uvećali slavu 6. ličke proleterske divizije »Nikola Tesla«.

kada je kročila u slobodarsku Srbiju, pa do kraja decembra 1944. uvećalo zab oko osam puta. Njen borački sastav je bio sasvim izmenjen. No, njen socijalni (seljački) i nacionalni (srpski) sastav ostao je isti. Ličani su u diviziji činili SAMO KOMANDANI SASTAV, a u boračkim redovima BILI SU SVEDENI NA gotovo simboličnu brojku. Mladih Srbijanaca je bilo preko 14.000. U proširenom stroju divizije umesto Ličana koji su je stvorili i proslavili junačkim podvizima stajali su sada u mnogo većem broju sinovi ponosne i junačke Srbije. Ovi mladi ljudi, neobučeni i bez ikakvog ratničkog iskustva, pokazali su se dostojni tradicije i slave 6. ličke proleterske divizije.

Iz jugokomunisticke knjige - 6. licka proleterska divizija "Nikola Tesla"
Kliknite za proširenje...
O tome i pričam. Kad smo kod te knjige,upravo je držim u rukama.
 
20190912_181412.jpg
 
Jastreb1973:
O tome i pričam. Kad smo kod te knjige,upravo je držim u rukama.
Kliknite za proširenje...
Прије тога дивизија је пролазила кроз разне епизоде. Кроз Босну па до Србије борачки састав који су чинили углавном Личани је скроз сатрвен.

На Дрину је дивизија изашла као мало јача бригада. Завршне борбе нијесу, бар кад је у питању ова дивизија, биле ништа мање жестоке него претходни година.
У књизи јасно пише састав бораца и губитци дивизије до краја рата.
 
Jedan pomalo zaboravljeni Ličanin. Vladimir Ćopić-Senjko. Istaknuta ličnost radničkog pokreta. Španski borac. Nestao u Staljinovim čistkama. Rođen u Senju,ali porijeklom iz Suvaje.


ĆOPIĆ, Vladimir, komunistički prvak i publicist (Senj, 8. III. 1891 — SSSR, 19. IV. 1939). Gimnaziju završio 1910. u Senju, a studij prava u Zagrebu prekinuo kao apsolvent zbog rata 1914. Kao gimnazijalac i student politički djelovao među hrvatskom pravaškom omladinom. Mobiliziran 1914. u austro-ugarsku vojsku, u travnju 1915. pao u rusko zarobljeništvo na Karpatima. U Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji (1916) odbio položiti zakletvu srpskom kralju te je bio vraćen u zarobljeništvo. Za oktobarske revolucije u Rusiji djeluje kao agitator i novinar. Od travnja 1918. član je RKP(b) i njezine Jugoslavenske komunističke grupe, u kojoj je bio sekretar pa predsjednik. Jedan je od osnivača KP(b) Srba, Hrvata i Slovenaca i član njezina Centralnoga izvršnog komiteta. U zemlju se vratio potkraj studenog 1918. Kao zagrebački delegat sudjeluje na Kongresu ujedinjenja (1919), na kojemu je izabran za člana Centralnoga partijskog vijeća (CPV), pa obavlja dužnost tehničkoga organizacijskog sekretara. Od svibnja 1919. do travnja 1920. više ga puta zatvaraju represivni organi Kraljevine SHS. Za člana CPV KPJ ponovno je izabran na Vukovarskom kongresu (1920), a CPV ga ponovno bira za svoga tehničkog sekretara. Na izborima za Ustavotvornu skupštinu (1920) izabran je za komunističkog poslanika u modruško-riječkom izbornom okrugu. U skupštinskim raspravama o prijedlogu ustava Kraljevine SHS zalagao se za radničku i seljačku državu te sovjetsku republiku. Od travnja do kraja lipnja 1921. obavljao dužnost sekretara Kluba komunističkih poslanika. Nakon atentata na regenta Aleksandra, uhićen je 1. VII. 1921 (ukinut mu je zastupnički imunitet) i zajedno s grupom rukovodilaca KPJ osuđen na tzv. Vidovdanskom procesu (1922) na dvije godine robije. Na Trećoj zemaljskoj konferenciji KPJ (siječanj 1924) izabran je za člana Centralnoga izvršnog odbora, a od rujna 1923. bio je na mjestu sekretara Oblasnog sekretarijata NRPJ i KPJ za Hrvatsku i Slavoniju. Član je delegacije KPJ na V. kongresu KI u Moskvi (srpanj 1924). Zbog komunističke djelatnosti Sudbeni stol u Zagrebu osudio ga je u svibnju 1925. na tri i pol godine robije. Nalazeći se na liječenju u Bolnici milosrdnih sestara u Zagrebu, uspio je iz nje pobjeći (6. VIII. 1925) i emigrirati u SSSR. U Moskvi je nakratko referent u Organizacijskom odjelu IK KI, zatim pohađa osmomjesečni tečaj na Međunarodnoj lenjinskoj školi, a u listopadu 1927. postavljen je za lektora na Jugoslavenskom sektoru KUNMZ. Od 1930. do 1931. bio je instruktor pri CK KP Čehoslovačke u Pragu, a nakon uhićenja, na poč. 1932. protjeran u Njemačku, odakle se vratio u Moskvu, pa do srpnja 1932. radi kao instruktor IK KI, potom kao član Politbiroa CK KPJ prelazi u Beč, gdje se tada nalazi rukovodstvo KPJ. U Moskvi je ponovno od rujna 1934; predstavnik je KPJ pri IK KI. Na IV. zemaljskoj konferenciji (prosinac 1934) izabran je u CK KPJ, a 18. X. 1935. kooptiran u njegov Politbiro. U kolovozu 1936. isključen iz rukovodstva KPJ s objašnjenjem da se suprotstavljao generalnom sekretaru KPJ M. Gorkiću. U siječnju 1937. dolazi u Španjolsku da se u sastavu internacionalnih brigada bori za obranu Republike. Za političkog komesara XV. internacionalne brigade postavljen je u veljači 1937. te ubrzo za njezina zapovjednika u činu potpukovnika. U rujnu 1938. vratio se u Moskvu, bio uhićen u studenom te u travnju 1939. osuđen na smrt i smaknut. Odlukom Vojnog kolegija Vrhovnog suda SSSR-a rehabilitiran je 1958. Surađivao u mnogim listovima (Vsemirnaja revoljucija, Istina, Nova istina, Borba, Proleter, Dimitrovac) i prevodio s ruskog na hrvatski (V. I. Lenjin, Imperijalizam kao najnovija etapa kapitalizma, Zagreb 1920; A. Bogdanov, Početnica političke ekonomije u pitanjima i odgovorima, Zagreb 1924). U jesen 1938. s J. Brozom Titom radio na prijevodu Historije SKP(b). U Španjolskoj napisao dnevnik o XV. internacionalnoj brigadi. Koristio se pseudonimima Senjko, Georg, Novak, Vidas, Winter, Janda, Lovro, Jang.
LIT.: Španija 1936–1939, 1–5. Beograd 1971. — M. Sobolevski: Vladimir Ćopić. Rijeka 1976. — Život i djelo Vladimira Ćopića. Materijali sa znanstvenog skupa održanog 1. i 2. listopada 1976. u Senju. Rijeka 1978. — I. Očak: Vladimir Ćopić. Gornji Milanovac 1979. — Isti: Vojnik revolucije. Život i rad Vladimira Ćopića. Zagreb 1980.

Mihael Soboloveski (1993)

1568667345889.png
 
Како се Личанин Никола Лулић спасио са Титаника
Праунук Николе Лулића, једног од ријетких путника треће класе чувеног “Титаника” који је преживео бродолом 14. априла 1912. прича за “Блиц” како је његов прадеда дошао до карте, како се спасао и зашто га је послије бродолома до краја живота мучила савјест.
Паунук Николе Лулића испричао је до детаља биографију и судбински ток који је његовог прадеду одвео до Титаника, као и начин на који је преживио једну од највећих поморских трагедија у историји.
Никола је рођен 24. фебруара 1883. године у Коњском Брду надомак Перушића у Лици. Живео је у радничкој фамилији и као младић помагао је оцу Милети и мајци Бари око стоке и имања, док га као деветнаестогодишњака нису регрутовали у аустроугарску војску. Међутим, послије само неколико дана побјегао је и пошао пут Америке.
- Нико није знао да ми исприча како је побјегао из војске, али су у породици увијек причали да није хтио да служи војсци која није српска. Пошто није могао да се врати кући, повучен авантуристичким духом, негдје 1902. одлучио је да крене у Америку гдје је могло добро да се заради. Четири године радио је у руднику у Минесоти, након чега се вратио кући како би обишао породицу. Пошто га је након дезертирања прва жена Манда оставила, оженио се Мартом, основао породицу, али се због посла 1907. поново вратио у Америку - прича Марко Лулић (50).

Након још три године рада у руднику, Никола се у јесен 1911. поново враћа у родно мјесто. Пошто никако није могао да нађе посао који би обезбједио егзистенцију његовој породици, једина могућност била му је повратак у амерички рудник.

- Било је доста проблема око карата, није се знало који брод кад полази, али је он преко неких својих веза чуо за “Титаник”. Пошто су мјештани Перушића од Николе сазнали да у Америци може добро да се заради, окупи се њих 16 и одлуче да крену са њим. Одлазе у Швајцарску, а затим у Саутемптон у Енглеској, одакле је “Титаник” испловљавао - наставља Марко причу о свом прадеди.

Пошто се Никола одлично служио енглеским језиком и имао је пуно искуства са путовањима, Личани одлуче да им он буде водич, а да му заузврат купе карту за “Титаник”.

- Купују карту за трећу класу и плаћају је 170 франака. Причао је да је брод био толико велики да не осјећате да пловите, већ да сте у неком малом граду. Пошто је био путник треће класе, приступ му је био ограничен, па је могао само у спаваоницу, мензу и у просторију за разоноду, која се налазила у задњем дијелу брода - прича потомак Николе Лулића.

Касније је причао да су путници прве класе након сваке вечере правили гала забаве, које је он некад и чуо, али да је о присуству на њима могао само да сања. Тог кобног 14. априла Никола се као и обично спремао за спавање, али се око поноћи чуо потрес. Причао је да је осетио само мало подрхтавање, али је то можда било због позиције његове кабине која се налазила тачно на средини брода. Посада је увјеравала путнике да се ништа озбиљно није догодило. Путници треће класе за катастрофални судар “Титаника” са леденим брегом сазнали су тек кад су видјели да вода надире у ходнике - присјећа се породичне приче Марко Лулић.
На “Титанику” је било 16 чамаца за спасавање путника и четири која су била намјењена за посаду, што је знатно мање од потребног за више од 2.000 путника. Лајт Лотер, трећи официр “Титаника”, наредио је да у чамце за спасавање могу ући само жене и дјеца. Највећи бијес код путника изазвало је то што су сви чамци који су спуштани у воду били полупопуњени.

Николу спасла официрска капа?

- Никола је испричао да се у тој гунгули и хаосу нашао у води. Постоје две верзије како се он укрцао у чамац и спасао. Једна је да је на глави имао официрску капу и да су га због тога извукли из воде. Друга, у коју више верујем, јесте да је из једног од чамаца у воду пало дете, а да га је Никола вратио. Мајка дјетета, Норвежанка, пружила му је руку и он се попео у чамац - прича Марко.


Убрзо пошто је ушао у чамац за спасавање број 15, по Николу и друге преживјеле дошао је брод “Карпатија”, који их је превезао до Њујорка. Потом одлази код рођака Рајка Росенића у Чикаго, а након седам дана наставља путовање према руднику у Минесоти. Ту ради до краја Првог свјетског рата, а затим се заувјек враћа у Лику.


Прогањале су га слике дављеника


- Никад није желио пуно да прича о “Титанику”. Доста га је мучила и савјест јер се извукао, а слике дављеника су му стално пролазиле кроз главу. Од свих који су пошли са њим он је једини преживио и то му је у старости тешко падало. Причали су ми да се посљедњих година живота осамио и да није хтио ни са ким да прича. Преминуо је 1962. године у кући најстарије ћерке Марије - прича Марко Лулић.
 
dela973:
Време, 22. септембар 1932.

Pogledajte prilog 428343
Kliknite za proširenje...
Интересантно на другој дигиталној библиотеци постоји друга верзија овог чланка, доста дужа вероватно се лист Време разликовао по регионима и није исти скениран иако је истог датума. Пошто мислим да је чланак јако занимљив додајем линк и слику.

https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/vreme/1932/09/22#page/6/mode/1up

Vreme 07 22-09-1932-clanak.jpg
Vreme 07 22-09-1932-clanak2.jpg
 

Епска битка Србина из Лике: Спасава земне остатке усташких жртава – пре великог потопа​

19:35 24.10.2021
Српско село Млаква у долини Косињ, ускоро ће све прекрити вода - Sputnik Србија, 1920, 24.10.2021

© Фото : Спутњику уступио Ђорђе Пражић

Сенка Милош

Три српска и три хрватска села у Лици, у долини подно Велебита, куће, цркве и гробове, потопиће акумулационо језеро. Док католичка црква води узалудну кампању како би спасила имовину, један Србин спасава кости својих сународника које су усташе бациле у јаме, али и тела америчких авијатичара, које су убили мештани Хрвати.
Косињ, тако се зове долина између Госпића и Оточца, кроз коју протиче река Лика, на једној обали су хрватска, а на другој српска села, Млаква, Градина и Пољан.
О изградњи бране говори се још од 1912. године, а припрема за реализацију пројекта око кога се ових дана дигла бура у Хрватској почела је 2010. године.

Србин Ђорђе Пражић спасава кости предака​

Публициста Ђорђе Пражић из Београда, који је родом из ових крајева, окупио је земљаке, али и професоре Београдског универзитета и формирао Радну групу „Косињ“, како би се од потапања сачувала културна баштина српског народа, али и кости предака.
https://www.clarify.io/scada/?utm_s...ThCBykb8ZFFdb8QROYcMBj1QcmyCbm1Yo66uzkOqW6cI5
Поднели су иницијативу за вађење посмртних остатака Срба, цивилних жртава Другог светског рата, из јама које се налазе на простору будућег језера.
Захваљујући коректним људима из „Хрватске електропривереде“ пратили су пројекат и предлагали измене. Ђорђе Пражић био је толико упоран у намери да извуче српске кости из јама пре потопа, да га је чак и тадашњи председник Хрватске Иво Јосиповић позвао да дође у Загреб и објасни о чему се ради.
Захваљујући Пражићу биће ексхумирани и посмртни остаци Срба бачени у јаму Света Ана - Sputnik Србија, 1920, 23.10.2021

Захваљујући Пражићу биће ексхумирани и посмртни остаци Срба бачени у јаму Света Ана
© Фото : Спутњику уступио Ђорђе Пражић
„Управо захваљујући њему смо у тај пројекат убацили и вађење жртава из јама. Тамо су остали посмртни остаци 554 Срба, али и два америчка авијатичара, које су убили мештани хрватског села Косињски Баковац. Они су страдали ван простора будућег језера, још нисмо дошли до саме локације. Убијени су 1944. године и бачени у неку јаму. Захвалност за помоћ дугујем и Српском народном вијећу из Загреба“, каже Пражић.

Он додаје да следи iстраживање и ексхумирање жртава. Сигуран је да ће до тога доћи, јер има и одлуку хрватског Министарства бранитеља.

Хрватски медији ћуте о јамама​

Пражић каже да хрватски медији извештавају о побуни становника због потапања, искључиво хрватских села, који не желе да напусте своје домове, о јамама нема ни слова.

„Усред Млакве има једна гробница са 328 цивилних жртава, људи који су спаљени 1941. године у том селу. Они су поред православне цркве. У контакту смо са локалним властима, тражимо предлог шта с њима, где да их преместе. Ово је и један од мојих животних циљева, да људе извадимо из јама, ту се, између осталих, налази и мој деда. Само у једној јами има 208 цивилних жртава“.
Наш саговорник додаје да је народ на том простору 2013. попуњавао упитник, сви знају да ће се градити брана, могли су да искажу своје жеље, шта да раде са црквама, али народ је мислио да је то шала, као кад се градила брана Пива, узели су новац, али нису веровали да ће вода доћи, на крају их је војска спасавала.
Почуча Миле, убијен 1941. и његов син Раде, заклан 1942. - Sputnik Србија, 1920, 23.10.2021

Почуча Миле, убијен 1941. и његов син Раде, заклан 1942.
© Фото : Спутњику уступио Ђорђе Пражић
„Ту нема силе, то ће бити потопљено, брана ће се градити. Хрватска држава је одлучила, има све дозволе. Народ пише петиције, касно су се сетили, говорим о хрватском становништву“.

Срби, разумљиво, ћуте. Њихови преци леже у јами Света Ана и септичкој јами која се данас налази иза Основне школе „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу.
Прављење језера и изградња бране предвиђа пресељење две католичке цркве и једне капеле, једне православне цркве, неколико споменика, те једне спомен костурнице у српском селу. Преместиће и два католичка и два православна гробља. Сва мерења су завршена, у току је израда коначне земљишне књиге за тај простор.
„Наша радна група је и помагала геодетима, али и нашем народу, да људи дођу до своје земље. После рата су одселили, земља је остала, а сад потомци појма немају да тамо имају своју земљу. Успели смо, условно речено да спасемо милион и по квадрата земље, упознали смо нове власнике који су у Србији са чињеницом да тамо имају земљу. Они ће добити новчану надокнаду“, прича нам Пражић.

За телима америчких авијатичара које су убили становници хрватског села Косињски Баковац још се трага
© Фото : Спутњику уступио Ђорђе Пражић

Шум на вези са Епархијом​

Спасилац костију предака које су усташе бациле у јаму има и Фејсбук групу у којој власнике земље обавештава о свим променама на терену. Групи се прикључио и део хрватског становништва који верује у исправност његових информација.
„Једино што нисам успео је да успоставим контакт са Епархијом горњокарловачком, молио сам их, писао. Епископ је рекао да не жели ни са какавим удружењима да сарађује. Хтео сам да им пренесем, поједини професори су предлагали да у оближњој обновљеној цркви направимо крипту где ћемо сахранити људе извађене из јама“.
У некада великим српским селима данас живи свега 30 становника, већина се одселила после Другог светског рата, део током полседњег.
Захвалност за коначно одавање почасти њиховим очевима и дедовима, дугују Ђорђу Пражићу, али и историчару др Милану Кољанину.
 
Лички гусар:
Ne znam kako to nijesmo imali saveznika? Ako si cula ono Ruzveltovo “hrvate treba u rezervate” e pa to je on rekao Srbima kad je cuo sta Hrvati rade, i savjetovao im da izbace Hrvate iz vlade.
Srbi su se naprnjili na to umjesto da poslusaju prvog covjeka svijeta. Imas sve to u knjizi Konstantina Fotica “Rat koji smo izgubili”.
Vlada je trubila o bratstvu i jedinstvu, Srbi su napadali Jovana Ducica jer se borio da Amerikanci saznaju istinu o ono,e sta Hrvati rade. i ne samo to Srbi u vladinsu finansirali Jugo centar u Njujorku, koji su vodili Hrvati i vodili propagandu i protiv Srba i protiv cetnika. ista stvar je bila u Londonu. Rendel, Cercilov izaslanik za vladu je predlozio Srbima da izbace Hrvate. I uz to pitao - kakav ste vi to narod kojem ne smeta da mu ovi masovno sve pobise?

Srbi su izabrali svoj put. Kralj je poslao Hrvata Subasica da pregovara sa Hrvatom Titom.
Kliknite za proširenje...

Bravo.

Али сте заборавили на Саву Косановића. Онај лички идиот који је величао Тита док су Хрвати рушили српске домове, цркве и заједнице у Лици. Чувена је фотографија краља, Субашића и Косановића у посети Савином стрицу Николи Тесли у Њујорку 1943. године. Као што сте рекли, тада је у Америци било надалеко познато о лочинима који су се чинили у НДХ и остатку Европе. Нема сумње да је Тесла био свестан шта се дешава у Лици. На фотографији се види да не носи кравату. Учинио је то у знак протеста против Хрватске и чињенице да је на састанку био присутан Субашић. Kосановићу можете одати признање за његов рад у Музеју Николе Тесле. Али то што је био Титов присталица све квари.

EcWXbr3XQAE762J
 
Jastreb1973:
Lika je mnogo šira od ovog prikazanog na karti.

Tako u Liku spada i Plaški,Josipdol,Drežnice,Jasenak, Lička Jasenica, Saborsko,a neki kažu i Ogulin. Također pod Liku spada i dio općine Bihać naseljen Hrvatima (sela Zavalje, Međudražje, Vučjak, Veliki i Mali Skočaj )koji je poslije 2.svj.rata potpao pod BIH.

S druge strane pod Liku ne spada Senj.
Kliknite za proširenje...
Gde bih mogao pronaci istofijat sela Meljnovac, danasnji Melinovac kod Nebljusa, na granicj Hr i Bosna? Zanima me, selo je menjalo vise puta naziv mesta. Pa da vidim koje godine su i kako menjale.
 
Njegos88:
Bravo.

Али сте заборавили на Саву Косановића. Онај лички идиот који је величао Тита док су Хрвати рушили српске домове, цркве и заједнице у Лици. Чувена је фотографија краља, Субашића и Косановића у посети Савином стрицу Николи Тесли у Њујорку 1943. године. Као што сте рекли, тада је у Америци било надалеко познато о лочинима који су се чинили у НДХ и остатку Европе. Нема сумње да је Тесла био свестан шта се дешава у Лици. На фотографији се види да не носи кравату. Учинио је то у знак протеста против Хрватске и чињенице да је на састанку био присутан Субашић. Kосановићу можете одати признање за његов рад у Музеју Николе Тесле. Али то што је био Титов присталица све квари.
Kliknite za proširenje...
Savica je bio ljigavac i oportunista. On je ne samo lagao ujaka nego se koristio njegovim imenom da promovise Jugoslaviju i skrivanje/pravdanje zlocina.

Kod nas ili ljudi stvarno valjaju (Tesla) ili stvarno ne valjaju (necak mu).
 
A ja bio uvjeren da su Dane i Mane tipična lička imena, bar po Kočićevom Davidu Štrpcu


DAVID: Mlogo sam ja, gospodini moji, svijeta prošo, iz mlogo vuruna kruva io, sa
mlogo vrela vode se napio. Odajući po svijetu i narodu, na svašto sam pazio i ovo
sam uverčio: pođeš li dolje kroz Lijevče, ispod Banje Luke, svakom je gotovo
drugom čojeku ime Ćetoje ili Nedo. Pođeš li gore Glamoču, pa sretneš čojeka, viči:
"Pomozi bog, Sava!" Gore ti je sve goli Sava. Nanese li te put tamo vrletnoj i
kamenitoj Lici, skidaj kapu i viči: "Dobar dan, Dane!" ili "Dobar dan, Mane!" Nećeš
pogriješiti. Po govoru vidim da je ovo dijete iz Like, pa eto otkud znam kako mu je
ime.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

H
Antisemitizam i uzroci
Odgovora
16
Pregleda
457
Harvat
H
Nina
Alimpije Vasiljević i Rusija
Odgovora
3
Pregleda
213
Nina
Nina
Š
  • Zatvorena
Tito i Pavle Vuisić
Odgovora
1
Pregleda
203
đavolčić
đavolčić

Back
Top