Isak Baševis Singer je mrzeo biografije. Govorio je da ,,kad je neko mnogo gladan, šta ga je briga za život pekara”. Jamačno je bio ozbiljan dodajući kako sve i da je Tolstoj, kome se nesumnjivo duboko divio, stanovao u kući preko puta, on ne bi ni pomislio da pređe ulicu i poseti ga. „Važno je delo, a ne čovek.”
Osim toga, uistinu je teško rekonstruisati njegovih prvih trideset godina u Poljskoj. Sve je uništeno, spaljeno, progutao ga je nacistički pakao. Ja sam ipak uspela da zakoračim njegovim stopama. Otišla sam u Leoncin, na Visli, i u Radzimin, selo njegovog detinjstva.
Pronašla sam nekoliko veoma vremešnih svedoka koji su ga poznavali u Varšavi. Razgovarala sam s njegovim sinom, koji danas živi nedaleko od Tel Aviva, a kojeg je Singer ostavio za sobom u Poljskoj kad je dečaku bilo pet godina. Istražila sam arhive čuvane u Teksasu. U Njujorku sam ubedila Dvoru Teluškinu, jednu od poslednjih značajnih žena u njegovom životu, da se sretne sa mnom, nju koja više ne želi da govori o Isaku zato što smatra da su mnogo „naudili” njegovom liku...
Malo-pomalo, preda mnom se pojavio, ispod ironične i podsmešljive spoljašnjosti, jedan ponosan i ozbiljan lik. Ozbiljnost koja bi morala dovesti u nedoumicu one što su uporno u njemu videli samo zabavnog pripovedača, duhovitog naratora jevrejske duše. Rastumačiti ostatke njegovog postojanja znači, naprotiv, otkriti zatočnika fizičkog i metafizičkog haosa. Jednog od najsavremenijih virtuoza teskobe, sputanosti i padova. Taj Singer koji uznemiruje, privlači i zadivljuje, hiljadu je milja daleko od stereotipa koji se obično prenose o njemu.
Neka mi stoga oprosti ovu biografiju, koja nije delo istraživača, već više jedno čitanje njegovog života. Ova knjiga će možda biti u suprotnosti sa njegovom predstavom o piscima i književnosti. Ali, najzad, on je i sam dobro upoznao zadovoljstvo prestupa.
Florans Noavil - Singer
...
