Kutak za trudnice

[Mali čičak]

I pitanja: "Jel beba lepo rucka?" "Jel imas mleka?" "Jel se cesto budi?"
Mislim, kako drugacije da rucka sem lepo. Kako se sisa? NeLepo.
Mleko, jel ga imas? A kako da ga nemas ako beba sisa? -ja sam obicno odgovarala "Za tri bebe." Ili "I za kafu posle podoja."
Jel se budi/place/spava? Pa normalno da to radi. Beba je. Jedino to i radi.

I veliko ne vagici. Ne upustajte se u tu avanturu.

 

[birica]

Hm. To sam pokushala da kazhem. Da smo svi drugachiji, i zato mozhemo da isprichamo svoja iskustva, a sve zhene ce primeniti ono shto smatraju da im mozhe pomoci.

 

[Vexy]

nemam pretjeranu prestavu kako ce izgledati.
pokusacu ostati sto smirenija i iskljuciti se kad su neke osobe iz rl i price u pitanju.
znam samo da ce ce mi mm i mama biti najveca podrska i u njih se bas uzdam.


kojid dio cicak je bio tezak? dojenje, neispavanost, ljudi?

Meni je najteža bila neispavanost.
Moja preporuka:kad god beba spava, spavaj ili odmaraj.Koristi što više možeš za odmor i spavanje.
I kad god vreme dozvoljava šetajte,bebe vole da se voze u kolicima.
Šetnja će ti pomoći da se psihički relaksiraš i uopšte dase bolje osećaš.

 

[zsuki75]

ja mislim da je i trudnoća i porođaj a i briga oko deteta u prvom periodu nekom laka, nekom teška...meni je trudnoća bila odlična, ni mučnine, ni neki problemi, ama pesma. u šestom mesecu sam još đipala folklor
porođaj, iako se na kraju završio hitnim carskim -lepo iskustvo. ono posle...
kako kad. dok mi je muž bio kući sa nama, prvih 6 nedelja, meni je bilo lako. malo to nespvanje zna da izmori, ali ako ima malo nekog da te odmeni, dok se malo odmoriš, opereš kosu odeš do prodavnice nije strašno.
e kad se mm vratio na posao, onda je bio malo teže. u principu meni je bilo najgore dok su trajali grčići jer se ona baš baš dernjala, satima, neutešno a ti ne znaš kako da pomogneš...

kad sam se porodila nisam osetila neku ogromnu ljubav koja te satre, nego sam imala osećaj da je ona uvek bila samnom. kad su mi je doneli prvi put, meni to bilo nešto najprirodnije na svetu. taj nalet emocija me stigao za nekih desetak dana, verovatno su mi tad hormoni pomahnitali, ja sam je dojila i usput plakala, kako će se ona jednom udati i roditi bebu, a onda će morati jednom da nas sahrani i kako će to njoj biti teško i plakala ko reka, muž me geda ne zna koji mi je

ovo što je čičak pisala, je sasvim prihvatljivo. mnoge žene se tako osećaju i strah ih je da priznaju, ja ih poznajem par komada. ali poznajem i one koje se kao Birica u prvom momentu zaljube u bebu. verujem da ne kenjaju, što bi. hoću reći, da je prihvatljiva i euforija i depresija dok su u nekim "normalnim" granicama

savet od mene: nemoj od sebe očekivati da budeš savršena i budi spremna da promeniš planove i stavove koje si bez iskustva istkala o roditeljstvu
meni je bilo puno lakše, kad sam prestala od sebe očekivati besprekornost...

 

[mini_me]

a koja si nedelja Mini-me?

Šesta. Sledeći ponedeljak idem da vidim ima li srčane reakcije...Msm, ima li, grozno zvuči.

 

[neizreciva]

dva deteta, skroz razlicite i trudnoce i bebe....sa prvim solidna trudnoca, tezak prirodni porodaj, kilava i slaba u pocetku, tesko dojenje svoh 9 meseci, beba koja slabo jede ali zdrava i napredna fizicki, zivahan ali meni lagan za saradnju....sa drugim jako teska trudnoca, ogromna beba, urodjena mana koja ce morati da se operise uskoro, carski rez, bolan ali sam bila puna snage, sve sam mogla oko bebe....potesko ce sa dojenjem u pocetku ali posle pesma 14 meseci tj dok god je hteo da sisa, bolesljiviji ali jeshan, tezak za saradnju od 7mog meseca, slabije fizicki napredan ali mentalno jak, tvrdoglav, placljiv, uporan, naporan....

 

[mini_me]

Rekoh ja da je ovo moje iskustvo.

Nisam nikad cula neko misljenje psihologa i psihijatara,
po tom pitanju, ali me bas zanima...

Ja se nisam zaljubljivala u moje bebe po rodjenju,
Niti sam bila odusevljena sa njima.
Vise sam ih volela dok su bile u stomaku nego u tom prvom periodu,
tih prvih 3-4 meseca po rodjenju. Muka ziva.
Mislim, sta tacno volis u tom momentu?
Beba koja samo sisa, spava i place. Obaveza.
Po koji lep momenat dok je gledas kako bezbrizno spava je zaista divan. Ali to je to.
Ostatak vremena se brines jel jela, jel kakila, jel piskila, sto spava, sto ne spava, jel ziva, jel dise...

Ta neka prava ljubav pocinje da se radja kad pocnemo da dobijamo povratnu emociju.
Kad pocnemo da komuniciramo sa njima, bilo kako sem sise. Jer kakva je ljubav ako ti samo volis a beba nista

Kasnije se ta ljubav razvija fantasticnom brzinom... ni ne primetis i vec ih volis do neba...
Kako se oni razvijaju... tako ljubav raste...

To je moj slucaj

Bravo Čičak, sjajno si opisala i prilično tačno

Ja isto pojma nisam imala šta me čeka, niko te ne pripremi i ne govori te stvari o kojima pričaš. Mada, možda se to i zaboravi. Al ja ništa nisam zaboravila od pre 4 god
Mene je rana od epiziotomije jako mučila, 3,4 nedelje nisam smela da ustanem jer nije dobro zarasla i počela da se otvara a patronažne - 3 koje su se smenjivale, sve je u redu, sve je to ok. Dok mm nije rekao meni ovo ne izgleda ok aj ti kod dr. Njemu ne izgleda ok a onim kravetinama sve super!
I bila privatno kod dr koja mi je vodila trudnoću, dala mi neki Peruvianum balsam, crna mast se takođe zove i zatvorio mi lepo ranu i sve bilo ok. Dr rekla da će morati opet na šivenje ako balsam ne odradi posao. A patronažnim sve super...
Da mi nije bilo toliko problema sa ranom msilim da bi mi sve bar duplo lakše palo.

Takođe nisam bila u startu zaljubljenja u mog dečaka (sad mi se plače kad to izgovorim...) , porodila se, porođaj mi je bio baš lak, babica mi ga doda kao mamice hoćete da poljubite bebu? A? Aj.

Ja sam prva 2 meseca bila kao u magnovenju, što zbog rane što zbog stresa, nespavanja, brate budila sam se noću, dete spava i ja se mažem lanolinom, mm se budi kao šta radiš to? Pa mažem se. - Što? - Pa sad je sisao pa moram da se namažem. A dete sisalo pre 2,3 sata i namazala sam se tad...Isto i za izmuzavanje, probudim se i izmuzavam se...
Kad sam stigla iz porodilišta jako sam se plašila da neću imati mleka i krene kolstrum i stvarno ide, ja plačem ko kišna godina. Pita moja mama što plačeš zabpga? - Nemam mleka!!! - Kako nemaš, pa šta je to? - Ne znam, to je nešto što sam donela iz porodilišta! To je isto bilo noću naravno. Potpuno neuračunljiva.

E, i trebalo mi je jedno 3,4 mes da se saberem i prihvatim da se sad sve vrti oko bebe i da je on sad naš centar sveta. Trebalo vremena da dođe iz d u glavu...I što Čičak kaže, kad dobiješ neku povratnu informaciju počneš zapravo nešto da osećaš, zapravo. Ja se tačno sećam nejgovog gugutanja i smejanja dok smo ''pričali'', to su mi valjda bile prve emocije. (Plačem) ...

Uglavnom, moj savet za prve trudnice je da pomoć prihvataju, da se ne ustručavaju i ne prave fine. Da spavaju kad god mogu. Da angažuju muža oko svega. Da shvate šta je zaista bitno, odmoriti se i dete, kuća dal je skockana apsolutno nije važno. I shvatiti da nećete više imati vremena za sebe, svo vaše vreme sada je njegovo/njeno Što pre to prihvatite bolje za vas.

 

[jelenced]

meni je bilo puno lakše,kad sam prestala od sebe očekivati besprekornost.. .

ovo je dobar savet!
ako budes ocekivala da sve blista i bude savrseno, i kuca, i beba i ti- pa svisnuces odma
nekada ide lakse, nekada teze, koliko god da je beba super i nezahtevna, ima periode kada ne spava, kada zeza sa hranom, grcici, zubici...

 

[gost 237624]

Zene, divne ste.

 

[Tsuymish]

ja se nisam zaljubila odmah,al kada su bebu doneli,nije mi trebalo dugo
pogotovo sa prvom...ona(Irina) ispala iz mene,dere se,onako plava....
one je oprale,uvile,dale mi je a ja na silu kao jaooo,caooo pa gde si tiii i kao ljubim je, sve u cilju da babica ne sazna da sam cudoviste koje ne voli svoju bebu istog momenta kad je vidi prvi put
hahahah jao kad se setim
Tamari sam se mnogo vise obradovala
valjda sto sam znala sta i kako...isto je bila plavkasta,ljubicasta
i ruzna hahahah al sam to i ocekivala i nekako sam je spremnije docekala a i mm je bio tu pa sam bila hrabrija i bilo mi je lakse
i dr sam poznavala i sve je bilo prijatnije
a kod kuce
Sa starijom, nisam imala sa dojenjem toliko muke koliko sa depresijom
ona nije bila planirana...i malo sam bila zatecena sa tom situacijom da odjednom nemam vise ni sl;obodu ni nista...samo beba,vadi sisu po ceo dan,nigde ne mrdam bez nje,nigde i ne idemo ...znaci odjednom mi se sve promenilo a da ja to nisam isplanirala i namerno uradila
pa rana od cepanja,muke sa tim...pa dezurni ljudi koji cim kmekne vicu gladna je slabo ti mleko...bolje u oko da me ubodu viljuskom nego za mleko da mi se.ru
to je bio haos
pa zeza sa spavanjem...podrsku i razumevanje nazalodst nisam imala
al sve je to nekako proslo
sa drugom je bilo lakse sve
nije sisala,to je bio sok,al to je druga prica
al generalno,mm je imao i razumevanja,pripremili smo se i na mogucu depresiju i na sve na sta nismo bili spremni prvi put
al svega toga nije bilo
valjda zato sto sam imala i iskustva a i to sam "namerno" uradila....htela sam bebu bas tada
i znala sam da cu biti vezana za nju u pocetku i nije mi to smetalo
jeste na momente,al me prolazilo vrlo brzo
osecala sam se mnogo prijatnije
sto se sredjivanja kuce tice, dok beba sisa na zahtev i dok je mala, zaboravite na kucu...nece pasti plafon
spavajte kad mozete i zelite
samo opusteno
i ne dajte da vam se mesaju babetine dezurne
Pedijatar prati razvoj bebe a ne dezurna tetka
za dojenje smo tu da vam kazemo sve sto vas zanima
i tako
svako drugacije dozivljava dolazak bebe

i sve je savrseno normalno,sve dok nemas nagon da naudis bebi,onda trcis kod psihijatra
ostaloi je sve ok...

 

[gost 15307]

ja Iskru nisam ni vidjela skoro citava prva dva dana osim na slici
posto nije bilo mjesta na odjeljenju pa su nad duze ostavili u intenzivnoj
na slici je izgledala nekako veliko i tuzno
ko neki usamljeni mali dzin
i grizla me savjest sto je ispalo tako da bude sama
kad su je konacno donijeli spavala je
tako velika, u premalenoj poderanoj benkici...i bila mi je najljepsa na svijetu, samo sam htjela da je odvedem odatle
evo sam se opet rasplakala
stvarno sam koza

 

[Sally_Solomon]

Ni ne moze niko da ti da savet, posto svaka zena ima razlicito iskustvo. Recimo ovo od Cicak, ja ne mogu ni sa cim da se poistovetim.

Da ne duzim, mene su plasili sa raznim pricama o neispavnosti, mastitisu, ovome i onome, a meni uopste nije bilo tako. Imala sam srece, bila beba lagana za odrzavanje, onda te inace svi mrze kad vide da si odmorna pored male bebe, nisi sapatnik, hebi ga. Previse lako si prosla, nije fer. Tako je meni bilo, ne sve vreme, ali tih prvih 6 meseci, manje vise, da.
Posle je nadoknadila od kad je prohodala jer je uzasno aktivna i nemirna bila.

 

[just S.]

tri puta sam procitala sve postove.

hvala vam!

nisam imala pojma na sta se sve moze naici, mislila bih da sam siznula da niste sve napisale da je to ocito sve normalno.


obicno kad odem kod drugarica na babine, kuca blista, beba okupana, namirisama,porodilja sva happy.

znaci sta god me snadje da se ne brinem, procice

sreca imamo forum pa nas ima svakakvih. svaka je bar kroz dio neceg tvog prosla da te moze posavjetovati.

 

[Tsuymish]

tri puta sam procitala sve postove.

hvala vam!

nisam imala pojma na sta se sve moze naici, mislila bih da sam siznula da niste sve napisale da je to ocito sve normalno.


obicno kad odem kod drugarica na babine, kuca blista, beba okupana, namirisama,porodilja sva happy.

znaci sta god me snadje da se ne brinem, procice

sreca imamo forum pa nas ima svakakvih. svaka je bar kroz dio neceg tvog prosla da te moze posavjetovati.

pa dobro, ako dolazi neko onda kao malo pospremis...ili ne pospremis
totalno je ustvari nebitno
porodilja je mozda hepi sto joj je dosao neko ahahaha
salim se
misim sve zavisi koliko si umorna, koliko te hormoni pucaju,itd itd

 

[Micimacko]

evo i ja da napišem kako je meni bilo...posle užasne trudnoće,i još užasnijeg porođaja u prvom momentu kada sam primila u ruke vraga,nisam skidala osmeh sa lica,i jesam se zaljubila na prvi pogled,i ta ljubav traje i traje i traje,i umnožava se,i postaje neizmerna...bio je izuzetno teška beba,sa užasnim kolikama,nisam spavala,nekada sam plakala od umora,ali sam bila i srećna u isto vreme,pa je to lepo držalo balans...nisam imala pomoć...muž nije bio pored mene,majka mi je radila od 6 ujutro do 4 popodne,imala sam bolesnog deku u kući...majka je bila kod kuće 5 dana od izlaska iz bolnice,i to mi je značilo,da kad sam mislila da ću da se srušim od umora,ona je preuzela...i onda je počela 6.dan da radi,i meni je bilo sasvim normalno da dok ona radi,ja skuvam neki ručak/nisu to bili svečani ručkovi,ali neka sarmica,supica i neko meso i varivo se spremi za sat vremena itd.),sve sam to radila dok je bebac spavao,a često je bio u nosiljci pored mene u kuhinji otvorenih okica...a spremala sam i kuću(ne kao apoteku,ali malo briskanja prašine i brzo brisanje laminata mi nije palo teško,čak ni peglanje)...imala sam epiziotomiju,koja me je bolela,ali iskreno bilo mi je lakše na nogama nego kada sam ležala,više sam osećala bol u krevetu,nego u hodu,pa sam tako ustajala,i valjda mi je to pomoglo da se brzo i oporavim...ritam je bilo užasno teško uspostaviti zbog njegovih kolika koje su trajale punih 10 meseci verovali ili ne,u isto vreme svaki Božji dan užasna vriska,njegova patnja,i kad sam bila na granici iznemoglosti,setila sam se da sam ja bLe odrasla osoba,ne bi trebalo tako lako da se predam umoru i negativnim osećanjima,i iz toga sam crpela snagu u gurala dalje...i na kraju sve je postalo pesma...i iskreno meni je bilo super što sam radila sve i svašta po kući,da sam zaokupirala pažnju i energiju na druge stvari ne samo na bebu...njega sam nosala svuda u nosiljki šta god i gde god sam radila,da bude kraj mene,da me čuje,da me vidi...rođen u decembru,te godine je tada bilo baš puno snega,10 dan nakon izlaska iz porodilišta ja sam njega upakovala,stavila u kolica i prošetali po snegu sat vremena,sledeći dan 2 sata,a 3.dan po snegu dubokom 20cm sam prošetala sa njim puna 4 sata pored Dunava...i bilo mi je lepoooooooooooooooo....kad bolje razmislim zaista kada je bilo trenutaka kada sam osećala da je tu kraj,da sam pri kraju snage,uvek sam samo pomislila koliko imam godina,i koliko snage naspram njega,i da je smešno da se ja pekmezim,a on sićušno bebče se bori svim snagama da raste i da se razvija...šta je moj umor naspram te borbe male bebe...eto tako sam ja to doživela...posle porođaja osim tih kolika ništa traumatično nisam doživela...izgleda imala sam sreće,a na tome se zahvaljujem svaki dan...

 

[Mali čičak]

Mislim da ima veze i sa nasim karakterom i licnoscu.
Negde verujem da jace i stabilnije osobe, lakse preguraju taj period.
A mi osetljive duse(da ne kazem placip.icke ), nas to bas zdrma...

Suki je divno objasnila u poslednjoj recenici. Ne ocekuj od sebe nista. Mozda ces biti sjajna a mozda najgora.(neces biti najgora nikako ali moze se desiti da to mislis o sebi) Tada ti treba podrska i podizanje samopouzdanja. Zagrljaj. Lepa rec. Razgovor. S nekim da podelis svoje emocije.

Sile rece 'sve je ok dok ne pozelis da naudis bebi'. To zvuci suludo. Ali je istina. Pod tim se podrazumeva da zaista zelis da joj naudis, i to se desava ako se nalazis u depresiji, koja je opet izleciva i resiva, samo se treba sto pre obratiti psihologu/psihijatru. Nije ni to nista neobicno, samo ljudi o tome ne pricaju.
E sad, da naglasim, da ti mogu doci momenti kad beba vristi a ti umorna i vise ne znas kako da joj pomognes, pa pozelis da je otreses o zid, samo da vise ucuti... i onda posle te misli jos se rasplaces(ili se ne rasplaces ) jer pomislis Joj kakva sam ja majka kad tako nesto pomislim...
Ali to je sve ljudski i normalno.

Mene cudi sto nije uvedena praksa pracenja stanja porodilje(skoro sam sigurna da ce se to desiti uskoro),
Sa psihologom i psihijatrom u prvih 40 dana. Zaista me to cudi.
Ja sam aktivna u nekim segmentima oko dojenja, ali vrlo rado bi se orjentisala na taj deo, smatram da je vise nego potreban.
U Betaniji je 2012.kad sam se porodila sa prvom bebom isao psihijatar nakon porodjaja po sobama i pitao Da li neko ima pitanja i potrebe da razgovara,
medjutim mene bilo sramota. A to npr.danas smatram greskom. Naravno njih zabole dupe... samo produze...
S drugim nije isao niko... 2014...

 

[Tsuymish]

ne, to nije kad si u depresiji
onog trena kada osetis nagon da zaista povredis svoju bebu(pored depresije i svih ostalih negativnih osecanja) ti si u postporodjajnoj psihozi
zene imaju i halucinacije,glasove u glavi,svasta nesto
srecom to je jako retko
tako da, svo kukanje,plakanje,najgora sam mama,kuca mi u haosu,beba vristi,proletelo mi kroz glavu da se spakujem i odem a oni nek vide sta ce, sto cickava kaze da otreses o zid samo da ucuti itd nebuloze su sasvim ok
ok je doci do kraja i vratiti se...i tako u krug
a ima i onih kojima nista ama nista nije
doje lepo,ne bole ih grudi,nisu secene,nisu se pocepale,nisu depresivne,beba lepo spava
srecnice

nije sramota da malo flipnes
i nije nenormalno
eto

 

[Mali čičak]

Nemamo psihijatra ovde ali imamo suki, psihologa.

Mozda ona moze da nam odgovori,
da li je bolje upoznati trudnice sa svim negativnim stvarima koje mogu da im se dese
ili naglasavati samo dobre strane i onu cuvenu: "Sve to prodje." ?

S jedne strane mislim da im mozda ne treba bas pricati sve sve jer se posle mogu istripovati da im se bas to desava,
a s druge strane, ako samo pricamo o lepom, mogu misliti da su nenormalne sto se ne osecaju tako?

Neko misljenje na sredini je, cenim,
da treba ohrabrivati zene da pricaju.
Sa osobama u koje imaju poverenja.
Da podele svoje emocije sa njima.
Jer ukoliko postoji i nastane problem da neko pravovremeno reaguje.
Ako zena padne u ppd da je odvedu kod lekara.
Ako je umorna da joj pomognu oko bebe.
Ako zeli da bude sama sa bebom da joj pruze mir.
Itd...

 

[Tsuymish]

mislim da treba da cuju i lose
nema sta da se istripuje...valjda zna da oseca ili ne oseca nesto
a ako samo svi vicu kako je sve super i lepo, a njoj nije tako,mislice da je najgora,stoi dodatno pogorsava
nema tu neke filozofije
samo je bitno biti sto opusteniji i ako negde skripi,traziti savet ili pomoc
i treba blokirati stvari ili osobe koje ti smetaju i smaraju te

 

[gost 237624]

Meni je bilo beskarajno zanimljivo da citam vasa iskustva, iako ja jos uvek nisam svesna sta se desava, da se nakon trudnoce sve menja, da beba ostaje tu zauvek i da se nakon porodjaja necu vise vratit na staro.
I drago mi je da sam procitala ovde o nekim stvarima koje mi sada ne padaju ni na kraj pameti. Ukoliko i moje iskustvo bude slicno, utoliko ce biti lakse ako prepoznam da su zene prolazile i pre mene kroz te faze i uspesno ih prevazilazile. Volela bih ja da sve prodje glatko kao kod mama ovde koje su sve to prilicno bezbolno pregurale, ali znajuci kako ja sve previse uz dramu prezivljavam, sumnjam da ce to biti slucaj kod mene.

 

[nikodija]

Meni je bilo beskarajno zanimljivo da citam vasa iskustva, iako ja jos uvek nisam svesna sta se desava, da se nakon trudnoce sve menja, da beba ostaje tu zauvek i da se nakon porodjaja necu vise vratit na staro.
I drago mi je da sam procitala ovde o nekim stvarima koje mi sada ne padaju ni na kraj pameti. Ukoliko i moje iskustvo bude slicno, utoliko ce biti lakse ako prepoznam da su zene prolazile i pre mene kroz te faze i uspesno ih prevazilazile. Volela bih ja da sve prodje glatko kao kod mama ovde koje su sve to prilicno bezbolno pregurale, ali znajuci kako ja sve previse uz dramu prezivljavam, sumnjam da ce to biti slucaj kod mene.

Kada sam rodila moje prvo djete u porodilistu sam prvi put ( i jedini) dozivjela pravi napad panike, imala sam trudnocu za pozeliti, aktivna bez ikakvih problema, porodjaj prosao za 5+ sve se zavrsilo za 30-tak min dok sam postala svjesna sta se desava beba se rodila, i onda mi donesu taj mali zamotuljak u krevet i ostave... gledam djete... i prva misao koja mi je prosla kroz glavu bila je " sada si majka 365 dana u godini 24 sata do kraja zivota....." moram da kazem da mi iskreno nije bilo dobro, svjesno sam usla u tu pricu, zeljela sam djete ali potpuno je drugi osjecaj kada ti ga donesu, nebi ga dala nizasta na svjetu ali onaj osjecaj da uz djete ne ide uputstvo i da se sa prvim djetetom 100 puta u danu nadjes u situaciji da nemas pojma sta da uradis .... to je strasan osjecaj.... meni je pomogao internet mislim da nikada vise nisam citala i trazila savjete.... prvih nekoliko dana je naj teze... posle ide.. dan za danom.... umor, hormoni...ali prodje sve, zaboravi se... taman prodje jedna faza dodje druga... jbg nije lako ali samo kada se nasmjese zaboravis sve. Divim se majkama koje nikada ne izgube strpljenje, uz njihove price cesto sam se osjecala kao jako losa majka i kao promasen poditelj, onda citam da se i drugi sa tim susrecu pa mi bude bolje... i tako vreme prolazi, djeca rastu jedna briga zamjenjuje drugu ali bez obzira koliko je tesko nikada nisam pozeljela da ih nemam.

 

[zsuki75]

Ja kao psiholog sam stava da žene, ali i njihovu okolinu treba edukovati o post porođajnoj depresiji isto kao i o dojenju recimo. malo taj termin ppd zvuči surovo i previše ozbiljno, englezi kažu Baby blues to mi se mnogo više dopada. I postoji razlika u stepenima izraženosti tog sindroma....kao što kaže Sile, dok ne osetiš stvarnu potrebu da fizički naudiš bebi, sve je ok. naravno, porodilji treba podrška i u najblažem obliku "depresije".
baš zato kažem da i okolinu (muž, roditelji, svekrve i sl) treba da znaju da je taj sindrom normalan, prolazan i treba da znaju šta činiti da porodilji bude lakše.

recimo ja sam povremeno bacala bebu na krevet i drala se na nju iz petnih žila sad me sramota i da napišem. ona se nekad toliko drala a ja bila toliko iscrpljena da jednostavno nisam znala šta ću. i onda sam je tresnula na krevet i drala se koji ti je andrak, šta hoćeš više od mene, prestani da se dereš....
i nakon toga mi je bilo još gore, jer sam mislila da ću biti savršena majka, pa pobogu 7 godina smo se konjski trudili da je dobijemo, a ja sad samo tako mogu da je bacim...
i u svoj toj unezverenosti ja kažem mužu šta sam uradila i kako sam se osećala i kako mi je sad krivo i kako se odvratno osećam, a on!!!! samo što se nije razveo od mene. a inače je baš fin i obrazovan, mislim nije neko tocilo, ali to ga je izvelo iz takta. a tek mene... i onda sam mu ostavljala na kompu otvorene linkove o ppd da se malo informiše...a mene stvarno nije to nešto drmalo, evo desilo se možda 3 puta da tako ispizdim....posle prvog puta, tog čuvenog bacanja, sam već znala, da treba bebu da spustim u kolevku, da pozatvaram sva vrata, da odem da se istuširam, pustim neku muziku dok se smirim i gotovo. neće joj ništa biti ako bude sama 5 minuta u sobi i urla. urlala bi šta god ja uradim...

mi smo u školici za trudnice imale kratko predavanje o ppd, ali mislim da je propust, što na času kad dođu tate, da se uče kupanju beba i prepovijanju, nije pomenta taj sindrom a ni dezinformacije o dojenju...
mm je pre i posle svakog podoja merio bebu, zato što je mislio da tako treba, i onda smo dodavali dohranu posle podoja...to je meni bilo užasno. kao da sam na nekom ispitu, imala sam tremu posle svakog podoja, da li sam ostvarila cilj, da li sam se pokazala kao dobra majka...večno sam zahvalan mama sa foruma koje su me odgovorile od vage...

- - - - - - - - - -

micimacko, kolike 10 meseci!!!!!!!!!!!! joj majko mila.

 

[just S.]

Ja kao psiholog sam stava da žene, ali i njihovu okolinu treba edukovati o post porođajnoj depresiji isto kao i o dojenju recimo. malo taj termin ppd zvuči surovo i previše ozbiljno, englezi kažu Baby blues to mi se mnogo više dopada. I postoji razlika u stepenima izraženosti tog sindroma....kao što kaže Sile, dok ne osetiš stvarnu potrebu da fizički naudiš bebi, sve je ok. naravno, porodilji treba podrška i u najblažem obliku "depresije".
baš zato kažem da i okolinu (muž, roditelji, svekrve i sl) treba da znaju da je taj sindrom normalan, prolazan i treba da znaju šta činiti da porodilji bude lakše.

recimo ja sam povremeno bacala bebu na krevet i drala se na nju iz petnih žila sad me sramota i da napišem. ona se nekad toliko drala a ja bila toliko iscrpljena da jednostavno nisam znala šta ću. i onda sam je tresnula na krevet i drala se koji ti je andrak, šta hoćeš više od mene, prestani da se dereš....
i nakon toga mi je bilo još gore, jer sam mislila da ću biti savršena majka, pa pobogu 7 godina smo se konjski trudili da je dobijemo, a ja sad samo tako mogu da je bacim...
i u svoj toj unezverenosti ja kažem mužu šta sam uradila i kako sam se osećala i kako mi je sad krivo i kako se odvratno osećam, a on!!!! samo što se nije razveo od mene. a inače je baš fin i obrazovan, mislim nije neko tocilo, ali to ga je izvelo iz takta. a tek mene... i onda sam mu ostavljala na kompu otvorene linkove o ppd da se malo informiše...a mene stvarno nije to nešto drmalo, evo desilo se možda 3 puta da tako ispizdim....posle prvog puta, tog čuvenog bacanja, sam već znala, da treba bebu da spustim u kolevku, da pozatvaram sva vrata, da odem da se istuširam, pustim neku muziku dok se smirim i gotovo. neće joj ništa biti ako bude sama 5 minuta u sobi i urla. urlala bi šta god ja uradim...

mi smo u školici za trudnice imale kratko predavanje o ppd, ali mislim da je propust, što na času kad dođu tate, da se uče kupanju beba i prepovijanju, nije pomenta taj sindrom a ni dezinformacije o dojenju...
mm je pre i posle svakog podoja merio bebu, zato što je mislio da tako treba, i onda smo dodavali dohranu posle podoja...to je meni bilo užasno. kao da sam na nekom ispitu, imala sam tremu posle svakog podoja, da li sam ostvarila cilj, da li sam se pokazala kao dobra majka...večno sam zahvalan mama sa foruma koje su me odgovorile od vage...

- - - - - - - - - -

micimacko, kolike 10 meseci!!!!!!!!!!!! joj majko mila.

rasplaka me

bas ti hvala sto si napisala ovo, mnogima od nas ces pomoci ako se nadjemo u slicnoj ili istoj situaciji

brankich, kod mene je obrnuta situacija. ja sam opet donekle svjesna da ce taj zamotuljak cim mi je donese stalno biti tu, da ce zavisiti od mene/nas. i onda me uhvati frka.
a strasno sam ***** igrac kad sam nervozna. sikcem doslovno. u jednu ruku je dobro pa ne drzim sve u sebi vec pickaram redom
zato se plasim pomalo svega sto dolazi.

od 8 mj sam postala puno osjetljivija. mozda neke stvari koji mi ljudi kazu dobronamjerno ja shvatim kao pritisak.
recimo, pasu mi moji i mm jer pricaju puno samnom, u svakoj situaciji osjecam podrsku. uvjek za sve imamo plan B pa idu taktikom-ako ne mogne ovako mocice onako, ne brini.

ali svekar i svekrva... nisu oni ni trunke zlonamjerni. ali i se dotaknu nekih stvari koji mene sad ko trudnicu i buducu mamu plase i uopste ne zelim pricati snjima o tome.
za vikend su mi krenuli pricati da bi bilo najbolje da svekrva dodje kod nas kad se beba rodi da ona kuva jer moram jesti supe corbe jer CU DOJITI. pa opet me ona ushvati na samo kako se ona sekira sta ako ja ne mognem. pa ona ne moze da spava koliko se boji kako ce to sve proci, hoce li beba biti ok.
iskulirala sam ih naravno, skunula na lijep nacin, zahvalila na brizi i pomoci i lijepo odbila. pa zamisli da mi ta dodje i **** me u mozak 7 dana kad sam najosjetljivija?
takav su mi pritisak nabili, da sam se isplakala ko kisna godina kad sam dosla kuci.
sreca pa zive u drugom gradu

 

[phenomenon]

Stevca, ja bih iskulirala taj deo o dojenju a bila bih zahvalna svakome ko me oslobodi kuvanja. Svako ko mi pomogne oko pelena, kuvanja I sl. bih rekla hvala I pomoc bi mi bila dobrodosla, ne zato sto dojis nego zato da mozes ako nista drugo da odmoris.

 

[just S.]

Stevca, ja bih iskulirala taj deo o dojenju a bila bih zahvalna svakome ko me oslobodi kuvanja. Svako ko mi pomogne oko pelena, kuvanja I sl. bih rekla hvala I pomoc bi mi bila dobrodosla, ne zato sto dojis nego zato da mozes ako nista drugo da odmoris.

dogovorila sam se sa mamom oko kuvanja, svjesna sam da nisam supermen.
ona mi je blizu.
skuva sebi rucak, donese dio nama, malo mi pomogne oko bebe/kuce sta bude trebalo. i opet ima i svoje slob vrijeme.

sveki je u drugom gradu i dosla bi kod nas na 7-10 dana. u stan od 65kvadrata. zajebi


def cu uciti da iskuliram tj filtriram. Sofa je bas to skoro pominjala