Razumem ja Jaco šta hoćeš da kažeš. Poznajem žene koje su kao ti, poznajem neke koje više vole da idu na posao, i kuća ih uopšte ne zanima, poznajem domaćice koje bi volele da se zaposle i rade, da bi malo pobegle iz kuće. Ali ne poznajem ni jednu koja bi volela da je samo domaćica. Ja sam jedinstveni proimerak, bar koliko ja znam. Nikada nisam poželela da idem na posao ( bila sam zaposlena neko vreme, imam čak i 2,5 godine radnog staža), od kada mi se Dušan rodio, nikada nisam poželela nikakvo zaposlenje.
I da. Moja mama je od onih koje ne mogu da budu non stop u kući. Radila je u kiosku, i pričala da neće otići u penziju dokle god bude mogla da ide na posao. Obožavala je svoje radno mesto. Silom prilika, morala je da ode u penziju prilično rano, spram onoga što je zamislila. Do dana današnjeg se nije pomirila sa činjenicom da hoću da napustim fakultet i da se udam, a naročito sa tim da hoću da budem domaćica, po ceo dan u kući. Njoj je i danas, iako je prešla 70. godina to neshvatljivo.
Ja se ubi objašnjavajući, te ovako, te onako, a ona kaže da joj to treba za 27. mart, pa će se javiti. Dva kg sigurno, a možda tri. 
