Kucnuo je cas da napravimo Rusko Srpsku Imperiju !

Podrzavate li stvaranje beskrajne i mocne Rusko Srpske Imperije ?

  • Podrzavam , super je ideja !

  • Ne podrzavam .


Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Osim Ruske vodke od danas je na ovoj temi dozvoljeno reklamirati i pisati o ,, Apsolut vodki ,, ! ..jest da je svedska - ali puno ulaze u reklamu , edukaciju ljudi i kvalitet .... i ima super marketing !

POGLEDAJMO NAJNOVIJU REKLAMU ,, Apsolut vodke ,, ! :super: .. Zar nije velicanstveno?? :ok: .. ne znam samo zasto se amerikanci bune ... :think:

postcard_mexico_0408.jpg
 
Ако лаже'' Блиц '', не лаже фотографија

Тагови: Русија, Политика, кредит, Србија, Ставови, Данас на Балкану, Европа, Коментари



© Фото: SXC.hu
Ако светску сцену нахерите тако да беспоштедни западњачки интерес буде еквивалент руској помоћи, а легитимни руски интереси у равни са злочином, добијате лажну слику по мери уређивачке политике једног београдског дневника и плаћених НАТО промотера, од којих нико, из овог или оног разлога, не би знао шта да ради насамо с девојкама „Пуси рајот“, а камоли да вам каже истину о европским кредитима
Укратко: идеја запада, укључујући и њене плаћене протагонисте, плаши се свега што не може да разори или исмеје. А сопствене преувеличане страхове лечи медијским спиновањем, уместо истином, психијатријом и молитвом.

Тако је београдски дневни лист Блиц, на последњим изборима, према мишљењима аналитичара, позициониран као врло тиражно гласило ДС, протеклих недеља водио врло прозаичну хајку насловима, против економске сарадње Србије и Руске Федерације. „Руски кредит није помоћ, него скупа роба“, био је један од бомбастичних наслова. Или: „Куну се у ЕУ, а журе у Москву“...

Тако један од „аналитичара“, у Блицу од 20. августа саопштава „истину“ да паре за „џабе“ могу да дођу из ЕУ, али да су такве „бесплатне паре“, гле чуда, условљене аранжманом са ММФ-ом. Србија је на ивици банкрота, констатује он, али сав његов експертски јед усмерен је искључиво на „државу кредитора“, односно Русију, а не на бесловесно кашњење српске стране у изради пројеката и документације. Снаге које су Србију довеле пред банкрот задужујући се на западу, није ни поменуо.

Једна од заблуда, коју су спин-доктори покушали да наметну српској јавности, односи се на феномен „руске помоћи“. Зашто се једино Русији одриче право да има своје интересе у Србији? И зашто би руска држава, једина на свету, била дужна искључиво да поклања Србији? Како то да у руском случају престају да важе тржишна правила, а ниже цене руских кредита постају неприхватљиве? Зашто руски кредит постаје у старту скупљи, само зато што је руски?

Како то да агресију 1999. године Срби треба да прихвате као врло пословну и прагматичну „америчку заштиту властитих интреса“, а пуку руску понуду за финансирање пројеката у Србији као насиље?

Како то да је пропали „Ју Ес стил“ медијски био „најуспешнија“ компанија у овом делу Европе, а продаја половине НИС-а прдстављена је као „поклон Русима“, премда је НИС данас најуспешнија српска компанија? Ко је изиграо јавност Србије, уочи избора: потенцијални руски кредитори који годинама чекају пројекте и реализацију српске стране или америчко-холандски „Комико“ својом рекламом о непостојећој рафинерији у Смедереву?

„Аналитичари“ чије су изјаве у функцији поткрепљења тезе о подмукло прескупим руским кредитима и лажном братству, изјавили су како су кредити Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и других западних финансијских организација транспарентнији и не инсистирају, за разлику од Руса, да извођачи радова буду странци, него то могу бити и српске фирме.

По њима, руски партнери су агресивци, управо уцењивачи који раде у корист својих компанија, као да би требало да раде у корист компанија са Светог Тринидада и Тобага! Да видимо, међутим, како та идилична европска истина, компонована од формалних мгућности и стварних немогућности, изгледа посматрана с мостова на Сави преко Аде и на Дунаву код Бешке.

Оба моста финансирала је ЕБРД, у сарадњи са државним органима Србије и градским структурама. За извођаче радова, упркос квалитетним домаћим фирмама које чекајући пропадају, изабрани су аустријска „Алпина“ за Бешку и немачко-аустријско-словеначки конзорцијум за Аду.

Подаци о мосту преко Саве у Београду кажу да је, првобитно, грађевина требало да кошта између 69 милиона и 90 милиона евра. На различите начине правдајући поскупљења, цена је подигнута прво на 161 милион, да би до данас достигла невероватних 400 милиона евра и извесно је да ће укупна цена бити и виша, с обзиром да се цена од „око 400 милиона“ помиње као нето износ, изражен без пореза.

Поскупљење се, делом, правдало скоком цена челика, али цена није снижавана након пада цене челика на светском тржишту. Осим тога, испало је да су ЕБРД и градске власти Београда на почетку говориле о скелету моста, а на крају, због енормне цене, тврде да је до „поскупљења“ морало доћи због изградње приступних саобраћајница. Како то да саобраћајнице нису биле део првобитног пројекта?

Мост у Бешкој врло је сличан пример лицемерне европске праксе пословања. Да ствар буде занимљивија, управо је дневни лист „Блиц“, на Савиндан ове године, први објавио Бетину вест да ће изградња другог дела моста преко Дунава коштати двоструко више: уместо 2,9 читавих 5,6 милијарди динара.

Како то да добри европски закони или макар добри европски обичаји не налажу опсежан увид јавности у питања ове врсте европских послова, надувавања рачуна, задуживања и спровођења пројеката? Где су у предоченој европској стварности српски извођачи?

Снаге, које је кључно подржавала ЕУ, не само да су обезбеђивале оквир за корупцију и овакву врсту „послва“, него су биле и њихови протагонисти. Бивши млађани министар, који се згражавао „руске губерније“, данас је крезовски богат власник неколико компанија, од грађевинске до фирме за трговину рачунарима, чије је власништво регистровано на чланове његове породице. Управо у маниру тајкуна у које је упирао политичким прстом, идентификујући их са руском државом.

Ако светску сцену нахерите тако да беспоштедни западњачки интерес буде еквивалент руској помоћи, а легитимни руски интереси у равни са злочином, добијате слику по мери једног београдског дневника и плаћених НАТО активиста, од којих нико, из овог или оног разлога, не би знао шта да ради насамо с девојкама „Пуси рајот“, а камоли да вам каже истину о европским кредитима.

Када говоримо о финансијама, није безазлена ни вест од јуче, чији је извор НБС. У њој се каже да су у стварности стране, европске, а формално-правно „домаће“ банке из Србије ове године изнеле скоро 500 милиона евра капитала. Баш ме занима на који начин су Руси кумовали овом акту пријатељства, уважавања и сарадње ЕУ и Србије.

Глас Русије
 
Osim Ruske vodke od danas je na ovoj temi dozvoljeno reklamirati i pisati o ,, Apsolut vodki ,, ! ..jest da je svedska - ali puno ulaze u reklamu , edukaciju ljudi i kvalitet .... i ima super marketing !

POGLEDAJMO NAJNOVIJU REKLAMU ,, Apsolut vodke ,, ! :super: .. Zar nije velicanstveno?? :ok: .. ne znam samo zasto se amerikanci bune ... :think:

postcard_mexico_0408.jpg


To nije reklama. To je nešto što odavno visi u vazduhu i beće veoma brzo ostvareno.
 
Smak sveta 2012 delo propagande Federalnih rezervi amerike ....


Апокалипсис–21.12.12 назначила Федеральная резервная система США

14.09.2012


Максим Лесков о том, кто стоит за проектом «Конец света по календарю майя» …
«О дне же том и часе никто не знает, ни Ангелы небесные, а только Отец Мой один» (Мф. 24: 36)


21 декабря 2012 года — дата мифического конца света, о которой сегодня, благодаря средствам массового внушения и пропаганды, слышали все, даже глухие. Слишком хорошая реклама для судного дня всего человечества, Господь в таковой не нуждается. Но, если не Он, то кто? Кому выгодно связать в коллективном бессознательном пандемию страха с этой датой? Кто в состоянии проплатить в глобальном масштабе беспрецедентную PR-кампанию с притянутой «за уши» эсхатологией индейцев майя?

Заказчиком акции тотального зомбирования населения планеты подобного масштаба может быть только тот, в чьей власти главный кумир последнего столетия, царствующий идол эпохи потребления, - его всемогущество, - Доллар.

Мировая валюта ныне возведена в культ сродни религиозному. Только там, где правит доллар, не остается ничего святого. Всеобщий эквивалент, универсальный растворитель нравственных, духовных и этических ценностей – доллар – без стыда и совести превращает в товар абсолютно все, даже жизнь и честь. Его отец – прячущийся до срока враг рода человеческого, а мать - Федеральная резервная система (ФРС) США. Именно этот финансовый монстр управляет глобальной экономикой практически безраздельно и бесконтрольно. Родившись в 1913 году, он к 33 годам завоевал весь мир. Путь к вершине господства над нациями был омыт жертвенной кровью Второй мировой войны. Любая война, похоже, укрепляет тайную диктатуру, ряженую в овечьи шкуры демократа и миротворца…

Полвека долларового всевластия, практически полностью уничтожили мораль, международное право, истинное искусство и созидательную культуру. Растоптана надрелигиозная вера в Любовь, торжество Добра и Справедливости. Дешевые, низкопробные плоды массового потребления отравили тело и душу человечества, лишили нематериального смысла жизни детей двадцать первого века. Людей превратили в бездуховных рабов, жующих жвачку MTV, готовых обслужить любые потребности и желания тех, кто владеет магическим станком, печатающим и печатающим доллары.

Возможен ли конец всему этому? Да, возможен. И дата его, в отличие от истинных сроков апокалипсиса, хорошо известна. Именно 21 декабря 2012 года истекает 99-летний срок аренды денежного станка Федеральной резервной системой США. Эта судьбоносная дата на самом деле может стать конечной для мирового господства долларовой диктатуры.

Может, но не станет. Слишком влиятельные силы включены в борьбу за продление господства ФРС. Этим силам не привыкать решать судьбы мира и его лидеров. В их арсенале испокон веков были одни и те же средства: страх и обман. Причем, чем масштабнее их применение, тем лучше результат.

4 июня 1963 года президент США Джон Кеннеди подписал указ № 11110, согласно которому Министерство финансов США получало право выпускать долларовые купюры под залог серебра, имевшегося в казне. В результате были напечатаны американские деньги достоинством в $2 и $5, на которых красовалась надпись «Банкнота Соединенных Штатов», а не «Банкнота Федерального резерва». Своим указом Кеннеди мягко выводил ФРС из сферы печатания денег, возвращая печатный станок в руки американского государства. 22 ноября 1963 года президент Джон Кеннеди был убит, ФРС изъяла из оборота и уничтожила напечатанные им казначейские доллары. Несмотря на то, что указ №11110 никто не отменил, до сих пор не нашлось президента, который бы дал распоряжение печатать доллары вне ФРС.

Собственно, те же методы, что были хороши в начале шестидесятых годов прошлого века, с некоторым апгрейдом применяются и сегодня для успешного манипулирования подсаженным на цифровую иглу человеком-киборгом третьего тысячелетия. Легион, как и прежде, сеет страх и обман…

Страх, посредством современных информационных технологий, внедренный в коллективное бессознательное, формирует установку на безотчетное отрицание любых перемен ради мнимой стабильности в целом, а в частности, - возводит в абсолют опасность финансового кризиса по причине возможного окончания срока долларовой монополии ФРС. В 2008 человечеству не без помощи ФРС уже была сделана прививка финансового кризиса. С тех пор и доныне эта тема активно подогревается, ждет своего часа, словно крапленая карта в колоде у шулера, или, точнее, дня – 21.12.12.

Обман, миф о декабрьском апокалипсисе, отвлечет общественное внимание от реальных событий, обесценит их подлинное значение, скроет завесой тьмы настоящие планы мирового правительства.

Именно этим, вполне прагматичным целям, и служит однобокая интерпретация календаря майя и в интересах тех, кто не на самом деле не боится ни Апокалипсиса, ни Суда Божьего, а жаждет начала новой эпохи. Эпохи, в которой финансовое всевластье доллара в огне нового глобального конфликта легально трансформируется во всеобщее политическое господство единого мирового правительства во главе с транснациональным диктатором-«миротворцем».

Правда – солнышко, кривда – тьма, говорит народная мудрость. В этом смысле конец света в 2012 году действительно может произойти, но означать он будет не конец мировой истории, а погружение деградирующего человечества на новый уровень тьмы, где умолкает Совесть и умирает Любовь.

Однако, унывать нам православным по этому поводу не стоит. Ведь, как известно, тьма сильнее всего сгущается перед рассветом. Во мраке лжи звезды Правды светят ярче…

Максим Лесков, публицист, специально для «Русской народной линии»
 
Једна од заблуда, коју су спин-доктори покушали да наметну српској јавности, односи се на феномен „руске помоћи“. Зашто се једино Русији одриче право да има своје интересе у Србији? И зашто би руска држава, једина на свету, била дужна искључиво да поклања Србији? Како то да у руском случају престају да важе тржишна правила, а ниже цене руских кредита постају неприхватљиве? Зашто руски кредит постаје у старту скупљи, само зато што је руски?


Глас Русије

Da Glas Rusije ne jede gov edinu
Najkulturnija vojska u drugom svetskom ratu je bila NEMAČKA
Divljaci četnici i lopovi partizani, banda ljotićevaca i ruski silovatelji oslobodioci (više sperme su istresli po Srbiji nego municije)

I da ne se prave mutavi za one povojne kredite. Sad će ljigavo da kažu da je to SFRJ davala iako je Srbija formalni naslednik SFRJ
 
Oво је занимљиво и за Србе...

Пацови откривају истину о ГМ намирницама
GMO_468.jpg

24. септембар 2012.
Константин Пукемов, izvestia.ru
У Русији ће у марту 2013. почети веома необичан ријалити шоу: јунаци ће бити пацови који ће јести генетски модификовану храну.
Пацови откривају истину о ГМ намирницама
У експерименту ће пацови бити храњени кромпиром, сојом и кукурузом, с тим што ће се једној групи давати намирнице са повећаном концентрацијом модификованих гена, другој са смањеном концентрацијом, а трећој без модификованих гена, уз уобичајену храну за пацове. Фотографија из слободних извора.



Према информацији до које је дошао лист „Известија“, руски противници примене генетски модификованих (ГМ) намирница приредиће јавни експеримент који треба недвосмислено да докаже јесу ли намирнице са модификованим генима штетне или не. Експериментални пацови ће бити храњени сојом, кукурузом и кромпиром у које су унети гени других организама, и цео процес ће моћи да се прати преко Интернета. Експерименте ће вршити и противници и присталице примене ГМ намирница. То је саопштила Јелена Шаројкина, аутор пројекта и директор Општенационалне асоцијације за генетску безбедност (ОАГБ).



Забранити ГМ намирнице у храни за децу



Европски таблоиди објавили су 19. септембра фотографије „тајног експеримента“ на пацовима који су две године храњени генетски модификованим кукурузом, услед чега су им израсли огромни тумори, али то неће убедити јавност да је ГМ храна опасна, речено је у ОАГБ.



„Експеримент не треба да буде тајна. Напротив, тајност изазива сумњу у веродостојност резултата. Треба извршити отворени експеримент, у коме ће животиње моћи да се прате уз помоћ веб-камера преко Интернета у „онлајн“ режиму. Неколико научника, наших опонената који подржавају употребу ГМ хране, потврдили су спремност да учествују у овом експерименту. Тако на крају неће бити дилеме да ли је све било чисто и коректно, каже Шаројкина. „Тек после тога друштво може да доноси одређене одлуке у вези са ГМ храном. Све док се не докаже да та храна није штетна, треба забранити реализацију свих 17 линија ГМ производа које је одобрио Институт за исхрану, и хитно треба забранити њихову примену бар у храни за децу.



У експерименту ће пацови бити храњени кромпиром, сојом и кукурузом, с тим што ће се једној групи давати намирнице са повећаном концентрацијом модификованих гена, другој са смањеном концентрацијом, а трећој без модификованих гена, уз уобичајену храну за пацове. Да би експеримент био што коректнији, помоћници који ће хранити пацове неће знати коју врсту хране дају одређеној групи. У кавезима са животињама ће бити постављене веб-камере за директан пренос на Интернету. Планирано је да се прати пет поколења пацова, уколико сви преживе, каже Шаројкина. Експеримент ће трајати око годину дана.



Резултати ће бити оцењени по биохемијским, генетским, физиолошким, морфолошким и другим важним показатељима.



Почетак преноса у марту 2013.



Планира се да експеримент почне 2013, а за његово извођење истраживачима је потребан милион долара. Они се надају да ће пронаћи комерцијалне спонзоре, као и да ће добити државне грантове.



Ратификован протокол о уласку Русије у СТО
Шта очекује Русију после ступања у светски трговински клуб?

„Треба пожурити са овим истраживањем, јер се ризик од ширења ГМ намирница у Русији повећао због њеног уласка у Светску трговинску организацију (СТО)“, каже Александар Баранов, виши научни сарадник Института за биологију развића „Н.К. Кољцов“.



„Русија је 2006. преузела на себе обавезе које произилазе из чланства у СТО, а то значи да укидамо и забрану узгајања ГМ култура, и захтев да се обележава које су намирнице генетски модификоване“, објашњава Баранов. Данас, 120 дана после ступања у ту организацију, код нас без проблема могу да се узгајају генетски модификоване културе, с тим што Русија, у складу са преузетим обавезама, семе и технологију мора да купује од америчког произвођача.



Само без панике



Барановљев колега из института, доктор биологије Алексеј Куликов сматра да је позиција противника ГМ намирница често неоправдано оштра, а развој савремених биотехнологија има стратешки значај за нашу земљу.



„Сви ризици се у великој мери могу контролисати. Наравно, постоји ризик да ће се покренути процеси за које ми не знамо. Али исти такав ризик постоји и код обичне селекције. Осим тога, процеси хоризонталног преноса ДНК одвијају се и сада уз помоћ бактерија и вируса, као што су се одвијали и раније. За масовне фенотипске поремећаје у последње време су вероватно одговорне велике осцилације температуре, а не вештачки фактори“, уверен је Куликов.



И присталице и противници генетски модификоване хране, као и независни експерти, слажу се да је неопходно вршити истраживања у том правцу, обзиром да су озбиљна научна истраживања овог проблема права реткост.
 

Дани руског филма у Црној Гори


Григориј Соколов

27.09.2012, 16:06
http://serbian.ruvr.ru/2012_09_27/dani-ruskog-filma-u-crnoj-gori/
© Flickr.com/discoste/cc-nc-by-sa 3.0

Дани руског филма биће одржани у Црној Гори од 29.септембра до 4. октобра. Пројекције филмова ће се одржати у културном центру града Бар и Академији знања у Будви.

Чућемо директора фестивала Алфију Чеботареву:

Као и увек, ми представљамо црногорским гледаоцима нове, добре и по нама, занимљиве филмове. Критеријум је пре свега актуелност филма у самој Русији.

Ове године црногорске љубитеље филма очекује 5 филмова и чак један дечији цртани филм. Неки од филмова ће бити, по мишљењу организатора фестивала, посебно интересантни за црногорске гледаоце. Конкретно филм „Висоцки: хвала што сам жив“ ће отворити фестивал. Алфија Чеботарева говори:

Знамо да црногорци воле Владимира Висоцког, да су му у Подгорици чак подигли споменик. И наравно, многим поклоницима стваралаштва Висоцког добро су познати његови стихови: „Жао ми је што Црна Гора није постала моја друга домовина“.

Филм „Меч“ режисера Андреја Маљукова, по мишљењу Алфије Чеботареве, такође ће бити близак црногорцима. Филм говори о фудбалској утакмици између екипа Вермахта и совјетских ратних заробљеника, који су раније играли фудбал. Јунак филма, фудбалер Раневич, окупља тим како би одбранили част домовине. Наша саговорница наставља:

На сваком фестивалу приказујемо филм о Великом отаџбинском рату. Мислимо да тај наш филм може достојанствено да представи ту страницу наше историје. Уосталом, многи знају да смо заједно победили фашизам... Ми познајемо начелника болнице у Бару. Кроз разговор са њим се испоставило да се његов деда током рата борио са деловима совјетске армије. На наш фестивал често долазе ветерани и они овакве филмове гледају са сузама у очима. А оне који желе да забораве ове странице из историје, ми желимо да подсетимо да не би требало заборављати.

Да ли ће се овогодишњи фестивал некако разликовати од претходних?

Не знам. Сви филмови су добри и занимљиви. Разуме се, повешћемо са нама друге глумце, трудимо се да не иду сваке године исти. Истина, многи не могу да дођу, јер су заузети или на снимањима. То је добро, јер ћемо имати шта да прикажемо на следећем фестивалу. У сваком случају, томе се надамо, јер ово неће бити последњи дани руског филма у Црној Гори.

Од 29.септембра, црногорске љубитеље филма очекују уметничке вечери и сусрети са руским глумцима и режисерима, који ће им показати своје филмове. Желимо добар угођај!
 
Русија-Србија: шта после Сочија?

Тагови: Русија, Владимир Путин, Ставови, Данас на Балкану, Томислав Николић, Европа, Коментари, Слободан Ерић, Предраг Симић, Политика
Тимофеј Алексејев, Јована Вукотић
15.09.2012, 16:59


© Коллаж: «Голос России»
"Николићу, уради нешто паметно! Са нашом браћом и никако другачије!" – бодрио је један од читалаца српске странице Гласа Русије на Фејсбуку уочи преговора Томислава Николића и Владимира Путина, који су одржани ове недеље у Сочију. Много је већ написано и речено о томе да су преговори протекли успешно, како је рекао сам Путин, у атмосфери пријатељства и поверења.
Не знамо да ли је српски председник успео да одахне, али сматрамо да се из руског туристичког центра Сочија Томислав Николић вратио са свежим и обновљеним идејама како се односи Београда и Москве могу извести на ниво стратешког партнерства.

Претпоставке за то постоје и политичке и економске: још једном је изречена приврженост Русије резолуцији 1244, што ће добро после тога како је представник владајуће немачке странке Андреас Шокенхоф издиктирао седам услова за европску интеграцију, од којих је главни – споразум о добросуседским односима са Косовом и потпуно уклањање трагова државе Србије на северу покрајине. Што се тиче економије, сарадња Русије и Србије ће могуће престати да се асоцира само са енергетском сфером. И тако, тема данашњег округлог стола је – Шта после Сочија?

Наши гости су професор факултета политичких наука, бивши амбасадор Србије у Паризу Предраг Симић и политиколог, главни уредник часописа Геополитика Слободан Ерић.

Да започнемо од кредита од 300 милиона евра који је Русија обећала Србији за попуњавање буџета и који је несумњиво важан. Аи нису ли важније дугорочне инвестиције?

Предраг Симић: У овом тренутку, буџетска рупа Србије је јако дубока. Негде, између једне и по и две милијарде евра. То је последица и кризе и досадашње власти. То је нешто што је акутно, што се мора решавати у наредним месецима. На дуги рок, чини ми се да су ово главне руско- српске економске сарадње и имислим да Србија очекује да ће руски капитал ући, јер ту постоје објективно најбољи услови, и географска близина има свој ефекат на одређене економске интересе.

Прва ствар коју је председник Николић поменуо у разговору са председником Путином јесте гасовод Јужни ток, који је за важан, ставља је на карту важних путева енергије из Русије према Европи. И управо позив председнику Путину да дође на отварање радова у Србији ове јесени или зиме говори колико је Београд заинтересован.

Даље, овде се у Београду доста спекулише и о томе да би руски капитал могао да преузме смедеревску железару, која у овом тренутку представља можда највећи терет за јавне финансије Србије, с обзиром да после одласка Американаца, негде око 4500 радника је на терету буџета. Очекивање да би је неко из Русији или Украјине могао преузети постаје јасно тиме што је то железара која јесте на највећем речном путу. Али, исто тако, у кругу у 500 километара нема ни изворе гвоздене руде ни кокса- то значи да би само неко ко би могао да обезбеди инпуте сировина, могао са њом и рентабилно да управља. Такође, очекује се значајније присуство руског финансијког капитала, јер поред Московксе банке, која већ неко делује у Србији, Сбербанка је преузела аустријску Фолксбанку и њену мрежу у Србији. У овом тренутку се такође спекулише у српским пословним круговима да би Сбербанка могла да постане стратешки партнер и српске Агробанке, која је била предмет једног великог скандала. Стара Агробанка је била замњењена новом и познато је да има јако много филијала.

Такође, очекује се сарадња у области наменске, војне индустрије. Недавно је потпредседник владе, министар Вучић постио Русију и после тога је било доста наговештаја да би могло доћи до једне интензивније сарадње и наступа на трећим тржиштима.

Лично верујем да ће се Русија појавити и у неким важним инфраструктурним пројектима у Србији, пре свега у области железнице, нарочито оног коридора који иде према југу.

Слободан Ерић: Наравно да је важан кредит од 300 милиона долара који је одобрила Русија Србији, у праву сте да су за Београд још важније инвестиције, али, ја мислим да је за Србију најважније доношење једног аутохтоног програма свеобухватног привредног и друштвеног развоја, који ће јој дугорочно омогућити да се за попуњавање буџета не обраћа ни Бриселу, ни Вашинтону, ни Москви. Србија више не сме да спроводи економску политику која се дефинише у политичким и финансијским центрима ван њених граница, попут Међународног монетарног фонда и томе слично... Наша земља мора суштински да напусти неолиберални модел економије који је спровођен од 2000. године и који је имао погубне ефекте на економију.

Наравно, инвестиције су веома корисне и могу помоћи запошљавању, дати значајну ставку буџету земље, као што то чини Нафтна индустрија Србије са Гаспром-њефтом као већинским партнером. Али, понављам, Србија мора имати свој програм развоја који ће бити заснован на подстицању привредних сектора у којима Србија има компаративне предности, као што су пољопривреда, енергетика, грађевинарство... Нове власти су после петог октобра, кроз брзу и нетранспарентну приватизацију, практично угушиле производни сектор, а потом су, када су последице постале очигледне, давали субвенције страним инвеститорима. Тако треба посматрати и долазак ФИАТА у Србију. Да би дошао ФИАТ, Србија је морала да затвори своју аутомобилску индустрију. Заставини аутомобили нису били савршени, али у њиховој производњи је учествовао велики број српских коопераната. Нови Фиатов модел је леп, али скоро сви делови за њега стижу из иностранства, учешће српске привреде на овом пројекту је минимално, плус субвенције које држава даје Фиату за запослене.

Пошто западне земље економску помоћ Србију условљавају политичким уступцима, мислим да Србија, када су у питању западне стране инвестиције, треба да се, у извесној мери, реципрочно понаша.

Помало неочекивано, српска јавност је обавештена да су, приликом посете министра одбране Александра Вучића и министра енергетике Зоране Михаиловић Берлину, српска Eлектропривреда и немачки енергетски концерн RWE потписали споразум о сарадњи, којим се предвића да ће немачка компанија добити велики посао на изградњи нових хидроцентрала у Србији и проширењу једне термоелектране. Током посете, Рупрехт Поленц, председник одбора Бундестага за спољну политику је рекао да Србија мора да пре уласка у Европску унију призна Косово. Поленц је у основи само поновио оно што је пре тога изјавио председник европског парламента Мартин Шулц. Мислим да економска политика Србије мора да прати спољну политику и да политика страних инвестиција суштински мора да буде усклађена са националним и државним интересима.

Што се тиче Русије, искуство инвестирања руског капитала у Србији је позитивно, поменуо сам нафтну индустрију која даје заиста значајан део српском буџету. Други сектор, осим енергетског -имајући у виду изградњу складишта у Банатском двору и предстојећу колосалну инвестицију, изградњу будућег Јужног тока, мислим да би руски капитал у Србији требало да буде улаган у пољопривреду и да буде значајан подстицај аграрном извозу српских производа у Русију.

Поставићемо проблематично питање. Један од главних момената састанка на који су скренули пажњу српски медији је то што председник Николић позива Владимира Путина у децембру на почетак радова на српској деоници Јужнот гока, а руски председник не одговара једнозначно – тачније једноставно клима главом. Како бисте интерпретирали овај гест?
 
Предраг Симић: Верујем да Владимир Путин свакако мора да консултује и саме градитеље. Сам Николићев позив Путину да дође на отварање сам протумачио као позив да Русија што пре почне да гради Јужни ток, јер ту је било неких дилема, да ли ће се почети са изградњом ове године, да ли ће он уопште бити рентабилан итд. Тако да у овом тренутку, макар у Србији, има одређених недоумица, а колико сам чуо и на Западу.

Слободан Ерић: Одговор на Ваше питање може да садржи две претпоставке. Прва је да Председник Руске Федерације Владимир Путин није могао да да једнозначан и прецизан одговор, јер у овом тренутку није могуће са потпуном поузданошћу потврдити да ће бити створени услови који су повод његове посете, а то је да ће у предвиђеном року бити обављене све техничке припреме за свечано отварање градилишта Јужног тока. Јужни ток је један од колосалних инвестиционих подухвата у Европи који старом континенту доноси енергетску безбедност. Поред тога што су Србија, и друге балканске као и европске земље веома заинтересоване за изградњу Јужног тока, треба рећи да има и оних који су заитересовани за опструкцију ове енергетске инвестиције.

Друга претпоставка полази од тога да разлоге за извесну суздржаност Путина треба тражити у једној посебној врсти пажње с којом Русија прати политику нове владе и њену спољно-политичку оријентацију.

Нема никакве сумње да је Председник Николић, за разлику од претходног председника Тадића, више окренут Русији, као и да се у Србији избором нове владе осетило једно олакшање од претодне политике која је агресивно промовисала улазак Србије у Европску унију, према којој српско јавно мњење осећа, најблаже речено, засићење и сумњу.

Но, прихватање закључака преговора које је претходна влада уз посредовање ЕУ прихватила са Приштином, као и посете највиших званичника нове српске владе Вашинтону и Берлину и изјаве дате тим поводом, говоре да у спољно-политичкој оријентацији Србије није направљен суштински дисконтинуитет.

На самом почетку нашег округлог стола подсетили смо на то да је Владимир Путин говорио о перспективама стратешког партнерства. За сада видимо да одговарајућег документа још увек нема, мада управо на састанак у Сочију су полагане велике наде...

Предраг Симић:То би вероватно требало бити питање српских новинара руској страни. Јер колико ја познајем и став Томислава Николића и Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије- значи владајућих партија у Србији у овом тренутку, оне не би оклевале ни тренутка да потпишу уговор о стратешком партнерству са Русијом. Лично, као политиколог, као бивши дипломата, имам одређену резерву- ти уговори су тек нешто више од јавне демонстрације блиских односа. Али, економија иде својим током....

Слободан Ерић: Сматрам да су Србија и Русија суштински већ стратешки партнери а да поменути уговор то треба само да формализује. Наравно сваки уговор који потписују две државе је међународни и он обавезује, што значи да би сарадња Русије и Србије добила један институционални и законски подстицај за даље унапређење. За Србију би потписивање Уговора о стратешком партнерству са Русијом имало позитиван утицај у политичком, економском и безбедносном смислу. Поред економске сарадње која последњих година бележе раст, треба поздравити иницијативу која је потекла на састанку министра одбране Александра Вучића и потпредседника руске владе Димитрија Рогозина о сарадњи војних индустрија две земље и производњи склапању модерних борбених система у Србији. У стратешком смислу за Србију је посебно важно да од Русије купи модерне противазушне системе, јер је искуство показало да је Србија рањива из ваздуха. То би, поред безбедносног, имало ефекат на јачање државотворних капацитета Србије и јачање њених преговарачких позиција. Српско министарство одбране је дужно да обезбеди новац за поменуте противаздушне системе, а Русија, имајући искуство из бомбардовања из 1999. године има моралну обавезу да те системе испоручи Србији.

Посматрајући како су се последњих месеци интензивирали односи између Москве и Београда, лако је пасти у еуфорију коју, између осталог, одлично користе српска издања, да тако кажемо, забавног садржаја. Како да се не сетимо старе насловне стране у једном листу са Путиновим портретом у шајкачи и насловом „Помози, Баћушка!“. Вероватно не треба очекивати од Москве нешто натприродно?

Предраг Симић
: Апсолутно. То је тема о којој ја често говорим. Русија данас није Русија Николаја Другог, иако би многи Срби волели да она то буде. Од свих руских царева, чини ми се је управо Николај Други Романов Србима остао највише у срцу, јер је ратовао да би заштитио Србију и много тога учинио, али су последице такође за њега и његову земљу биле јако велике. Мислим да је Русија данас тржишна привреда, да је то земља која се руководи правилима тржишног пословања која владају свуда у свету и да је то оно што многи русофили у Србији не схватају. Мислим да то може довести до одређених проблема у неком тренутку, јер се готово очекује да Русија изда Србији бланко чек. Постоје, дакле јако велика очекивања.

Морате схватити још једну ствар- да је у Србији дошло до великог хлађења према ЕУ. По први пут, испитивања јавног мнења показују да је подршка јавности уласку у ЕУ пала испод 50%. То на неки начин ствара и велика очекивања према Русији. Мислим да има у деловима српске политичке класе, али и у делу српске политичке јавности нереално високих очекивања у погледу односа са Русијом. Она се, додуше, понекад и подгревају изјавама неких руских званичника. Рећићу вам једну анегдоту- после 5.октобра, када је читава политика Србије била окренута ка Западу, када је Русија била потиснута у други план, један немачки дипломата је рекао да Србија и Срби од марта до октобра могу о Русији да мисле шта хоће, али да од 1.октобра сви Срби постају русофили. Јер Србија, као ни друге балканске земље, током зиме не може да функционише без Русије. То није ствар емоција, наклоности или ненаклоности, то је просто ствар једне реалности- да читав Балкан, а то говорим као професор балканске историје, може да буде стабилан само ако је Русија део те равнотеже. Балкан је увек био на тако осетљивом месту и то није ствар од јуче, то траје стотинама година. Према томе, мислим да само са повратком Русије на Балкан и њеним одговарајућим утицајем може доћи до равнотеже у којој Балкан може бити стабилан. Када до тога не дође, као '90 и '91 године, онда долази до трагедије као што је био рат у бившој Југославији.

Слободан Ерић: Наравно, Русија има приоритете. На пример на Западу, сарадња са ЕУ, која се огледа пре свега кроз економску сарадњу. Русија значајан деосвих девизних прихода остварује извозом на тржиште ЕУ. Наравно да Русија у једном стратешком смислу, мора посебно да води рачуна око односа са Америком. Такође, рекао бих да значајну пажњу посвећује евро- азијским партнерима. Све то у одређеном смислу стоји, али ја бих рекао да постоје партнери из интереса у међународним односима, а постоје и пријатељи.

Овом приликом бих поновио- да ће будући развој догађаја у свету, искушења која свет очекују на плану еконмских проблема, конфликата, Русију и Србију све више упућивати једна на другу. У тим искушењима у наредном периоду, за која бих волео да нисам у праву, ће се видети ко вам је у међународним односима партнер из интереса, а ко вам је пријатељ.

Радио ''Глас Русије''
 
Србија и Црна Гора у кампу витезова у Подмосковљу

Тагови: Русија, камп витезова, Црна Гора, Култура , Србија, Данас на Балкану, Друштво, Европа, Коментари
Григориј Соколов



© Фото: ru.wikipedia.org
Међународни камп витезова овог лета је примио децу већ по десети пут. У Подмосковљу су се одмарала деца и тинејџери из Русије, Јужне Осетије, Украјине, Бугарске, као и из Србије и Црне Горе.
Ову сезону организује дечија и омладинска организација Асоцијација витезова. О циељевима и задацима организације говори копредседник Игор Самохвалов.

За нас је важно да формирамо код деце поглед човека спремног да служи својој држави, својој Отаџбини. При томе у било ком својству – као војник, учитељ, спортиста, научник, бизнисмен. Најважније је да поглед на свет код младића или девојке буде заснован на томе да државни интереси треба да стоје изнад личних. Што се тиче спортског васпитања, оно се код нас гради на борилачким вештинама. То су и источне вештине, углавном карате, и руско песничање. Тачније, оно са чиме је везана припрема човека као витеза – заштитника, храброг и срећног ратника. И ми смо убеђени да ако наши млади људи буду припремљени не само у моралном, већ и у физичком погледу, такво васпитање ће им само користити.

Између осталог, примећује наш саговорник, недавно се у нашој организацији десила битна промена. У фебруару она је стекла статус међународне. То поједостављује односе са учесницима из других земаља. Ради се о томе што Устави њихових држава забрањују да учествују у руским организацијама, али им омогућавају да ступају у међународна удружења. Пре тога смо сарађивали са њима у оквиру договорних односа и они су деловали као наша одељења у иностранству.

Сада да се обртимо учесницима Кампа витезова из Србије и Црне Горе. Помоћник председника карате асоцијације Црне Горе Веселина Конатара, Благоје Вујисић, наставник руског у основној школи у свом родном граду Бијело Поље, постао је стални учесник кампа 2008. године. Пре тога он је Русији био давно, 80-их година, када је студирао на Институту Херцен у тадашњем Лењинграду.

Ја сам ученик социјалистичке Југославије, када смо заиста његовали идеје Народно-ослободилачке борбе, љубави према отаџбини, родољубља. Међутим, нажалост, 80-90х година све је тога мање било. Чини ми се, после смрти Јосипа Броза Тита, када је Југославија почела заиста да утања у економске и међунационалне проблеме. Тако да је дошло до економске и националне кризе, 1991 године је почео и тај несрећни грађански рат, који је однео многе животе, па и донео велика материјална разарања. И тог родољубља и гајања идеја витештва било је све мање, што ми је недостајало. И многи људи. И ја сам заиста нашао овде и одушак. Сваки пут, када се враћам Русији, увек имам свеже утиске, нова одушевљења, и увек се враћам богатији и душом, и срцем, и културом. Заиста једно право духовно, а чак и физичко освежење за мене.

Да подстимо да је 2012. година у Русији година 200-годишњице рата против Наполеона. И није случајно што је актуални Камп витезова посвећен јубиларном датуму. Деца су видела серију од 4 епизоде Рат и мир, снимљену по истоименом роману Лава Толстоја, била су на Бородинском пољу. Посебно необично ово путовање било је за младу учесницу из Србије, Александру Марсе, ученицу београдске гимназије Ћирило и Методије. Њена мајка је Српскиња, а отац Француз. Александра Марсе сматра ову посету Русији најбољим поклоном за свој 13. рођендан.

Једно од остварења мојих снова да видим то Бородинско поље, да видим уствари шта се то догодило, када се догодило и како се одвијало све то. Видела сам разне културне знаменитости типа Кремља, Москве, што сам годинама сањала да видим, познату врсту културе, која стварно оплењује својом лепотом, свом изгледом. Мени је било врло чудно, али и интересантно због тога што са једне стране јесте француска војска, Французи, а са друге стране је руска војска, Руси. Било је врло лепо искуство за мене, које ћу доживотно памтити.

А учесница Кампа Витезова из Црне Горе Татјана Лактионова је по пореклу Рускиња. Њени преци су побегли у Црну Гору из Русије после Октобарске револуције. И мислимо да не треба говорити шта за њу значи долазак у земљу предака. Тим пре на Бородинско поље.

Овде смо гледали четири дела филма „Рат и Мир“. И то је била нека припрема за посету Бородинском пољу. Тако да смо могли боље да разумемо ту битку, све што се дешавало у то време. Било је заиста лепо видети то место, где се одржавала једна од најкрвавих битки свих времена и где је толико људи погинули, изгубили своје животе за своју отаџбину. Могли смо на прави начин да неким делом доживимо делић те битке и да да разумемо на шта су се били спремни војници да би спасили своју земљу. Али овде такође имамо бројне активности. То су ти тренинзи, које свакодневно имамо, првенствено тренинзи каратеа и кондициони тренинзи. Ту су и разна такмичења где смо могли да испољимо своје способности. Ти тренинзи су за мене били изузетно занимљиви, поготово да упоредимо своју вештину са осталим такмичарима и да упоредимо рад тренера са којима смо овде радидли и са оним тренерима са којима ја радим у Црној Гори.
 
Kakve se ovde desetne milijardi dolara valjaju u projekte ... a onda krene prica da Rusi nemaju kinte ....
:lol:
Ruska kompanija ,,Rosnjeft ,, investira 16 milijardi dolara u razvoj nalazista ,,Karabobo ,, u Venecueli .... Ove nedelje je pocela eksploatacija nafte na nalazistu ,, Hunin - 6 ,, - u koga je Rusija ulozila 20 milijardi dolara ... SAMO U DVA NALAZISTA INVESTIRANO 36 MILIJARDI - A KOLIKO DRUGIH IMAJU U RUSIJI I PO SVETU !!!
:super:

Srecno bilo !!! :ok:

Российская компания "Роснефть" инвестирует 16 млрд долларов в разработку месторождения "Карабобо-2" в Венесуэле. На этой неделе началась добыча нефти на венесуэльском месторождении "Хунин-6": российские инвестиции в этот проект составят 20 млрд долларов.

"Роснефть" и CVP, дочерняя структура венесуэльской нефтегазовой компании PDVSA, в четверг подписали договор о создании совместного предприятия для разработки месторождения"Карабобо-2" в бассейне Ориноко.

Доля российской компании в совместном предприятии составит 40%. Ресурсы проекта оцениваются в 6,5 миллиардов тонн нефти. В "Роснефти" полагают, что смогут начать добычу на блоке "Карабобо-2" уже через два года.
http://www.bbc.co.uk/russian/business/2012/09/120928_rosneft_venezuela_oil.shtml
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top