Крсташки ратови

Q. in perpetuum hibernum:
Dok se razgovara o jezivom IV krstaškom pohodu, vrlo je važno imati na umu da su u datom trenutku odnosi rimokatolika i pravoslavnih bili na najgoroj tački od početka šizme. Iako je u snimku objašnjen jedan vrlo racionalni razlog za početak pljačke, ne pojašnjavaju se dovoljno jasno dublji uzroci.

Aprila 1182. godine, nešto više od 20 godina ranije, desio se jedan od najvećih pokolja u istoriji dotadašnjeg Carigrada. Nestala je ogromna većina od preko 60.000 rimokatoličkih žitelja grada. Latinska je četvrt bila poharana; dobrotvorna društva i crkve popljačkane i razorene. Razjarena rulja ubijala je svakoga; žene, decu, najstarije; pobijeni su bili čak i povređeni i bolesni ljudi na negovanju; žene silovane. Papskom izaslaniku su odsekli glavu i onda vukli njegovo unakaženo truplo po ulicama Carigrada. Preostalih ca. 4.000 preživelih zarobljenika, Vizantijci su prodali muslimanskim Turcima kao roblje, čisto da izvuku koju paricu.

Odnosi Istoka i Zapada uvek su se do tada kretali silaznom putanjom, praktično od najranijih početaka, odnosno od IV stoleća. Ali posle ovog stravičnog pokolja, kada se sve što je u X st. Liutprand Kremonski svedočio iz svog vremena u Carigradu, pokazalo ne samo tačnim već i preblagim.

U 1204. godini, među Mlečanima, bilo je onih koji nisu imali saosećanja prema Romejima. Matori slepi dužd Enriko Dandolo, jedan od ključnih činilaca 4. krstaškog pohoda, bio je svedok tih zbivanja; bio je učesnik tragičnog pokušaja pritiska na Romeje 1170-ih kada je flota doživela stravični debakl zbog epidemije kuge i morala se vratiti, a potom je često boravio u Carigradu kao izaslanik, uključujući i kao pregovarač na vizantijskom dvoru o reparacijama za pogrom iz '82.

Kriza iz 1171/2. godine i generalno ova zbivanja (bilo je hapšenja i konfiskacije mletačke imovine i pre nemilog događaja; u jednom danu je čak 10.000 Mlečana bilo pohvatano) potresli su duboko mletačko društvo, ostavljajući trajne pečate. Venecija, Đenova, Piza i druga mesta, krajem XII stoleća, razvila su jaku percepciju o Vizantincima kao civilizacijski nečemu na pola puta prema Turcima, a do zbivanja početkom XIII st. cele generacije su odrasle na pričama o vizantijskoj okrutnosti. U samom krstaškom ratu učestvovali su i neki pojedinci koji su pripadali porodicama koje su nastradale dvadesetak godina unatrag.

Naravno, ovo ne može nikada služiti kao opravdanje za užase koji su usledili u vreme pohare Carigrada, ali vrlo je važno razumeti složene romejsko-mletačke odnose u proteklih nekoliko decenija da bi se razumelo koji su to događaji i procesi doveli do toga što se desilo. Ovo posebno naglašavam jerbo imamo vrlo često slučajeve da se IV krstaški rat interpretira kroz prizmu zlih i ljubomornih Venecijanaca koji su došli i popljačkali grad, željni da imaju ono ono što drugi nemaju, toliko puta simbolički predstavljeno čuvenim Konjima Sv. Marka.

Nerazumevanje šire slike, ignorisanje konteksta i posebno dublje suštine, koja objašnjanjava uzroke, najveći je greh protivu istorije. Kao i, ništa manje, brkanje objašnjenja sa opravdanjima.

P. S. Ova zbivanja o kojima sam govorio imala su i direktne posledice na naše krajeve, jer je bio stvoren srpsko-mletački savez protiv Vizantije, u vreme velikog župana Stefana Nemanje. Vizantijska istoriografija u srpskoj pobuni vidi Mletačku republiku i kao originalnog instigatora (koji je Srbe diplomatskim i možda nekim sredstvima, nabedio da krenu u pravcu Kotora i dr.).
Kliknite za proširenje...
Istina, Konstantinopol je genocidom nad katolicima isprovocirao reakciju križara. I opet je poživio neko vrijeme zahvaljujući križarima, koji su ga duhovno obnovili od perverzije. Kad su križari otišli, propao je, što je znak da je okrenuo leđa Bogu...
Ako ništa drugo, barem na temi gledamo lijepe slike...
Evo i malo moderne križarske glazbe. Meditirajte na ovo da ne propadnete kao Konstantinopol...
 
Prva tri krstaska rata su i imala neko opravdanje od 4-tog su to samo obicni varvarski pljackaski pohodi zato su i propali usput doprinevsi tome da su hriscani postali manjina tamo gde su prije njih bili vecina..Palestina..Sirija..Egipat..a da negovorimo o tome da je 4-ti umnogome doprineo tome da bliski istok i zemlje balkana padnu pod Turke jer je unistio Istocni Rim kao Svetsku silu toga doba koja bi se verovatno sa vise uspeha suprostavila Turskoj invaziji..
 
minotauro:
Jel neko čitao novu knjigu Pitera Frankopana o Prvom krstaškom ratu? Da li je za preporuku?

Kod nas nažalost nisu prevedeni ni Ransiman ni Tajerman sa svojim klasicima.
Kliknite za proširenje...

Pa njegova knjiga ima za cilj da pokaže da je Prvi krstaški rat pokrenuo vizantijski car Aleksije Komnin. To ga postavlja u centar scene kao onoga koji je pokrenuo lanac događaja koji su doveli do Prvog krstaškog rata. Razlog zbog kojeg je car to učinio je taj što je (po Frankopanu) Carstvo 1095. godine bilo na ivici propasti i Aleksijeva vladavina je postala nestabilna jer je on bio kriv za ovo stanje. Frankopan tu objašnjava zašto careva uloga do sada nije bila prepoznata u svoj svojoj važnosti, uglavnom zbog toga što su i njegova ćerka Ana u njenoj Aleksijadi i većina potonjih izvora za Prvi krstaški rat, onih koji su napisani posle 1107. godine, ili umanjili njegov značaj ili ga ocrnili.

Ova teza jeste izuzetno zanimljiva, a ponekad i fascinantna. Frankopan je najbolji kada prikazuje situaciju u Maloj Aziji između 1071. i 1096. On posebno pokazuje da Mala Azija nije skoro potpuno izgubljena 1081. godine, kada je Aleksije došao na vlast. On takođe pretpostavlja da je Aleksije koristio Sulejmana, turskog poglavicu, a potom i svoje dobre odnose sa Seldjuk sultanom da kontroliše ono što je ostalo od Male Azije ili čak da povrati zemlju i gradove.

Ova strategija je, međutim, propala nakon smrti sultana, 1092. godine, pošto je Seldjuk sultanat bio razderan građanskim ratom, a razne turski poglavice u Maloj Aziji krenuli su svaki svojim putem i pokušali da prošire svoju teritoriju

Ali ipak postoje, međutim, brojni problemi sa ovom knjigom, tačnije, sa metodama koje Frankopan koristi za svoje argumente.

On često i više puta iznosi neku tačku bez da uvek pruža bilo kakav dokaz koji bi to potkrepio. Jedan eklatantan primer je njegova izjava – ponovljena tri puta u celoj knjizi – da je Normansko osvajanje vizantijske Italije i arapske Sicilije bilo brzo i lako. Nisu bili ni brzi - za svaki je trebalo oko 30 godina - niti laki.

Normana u Italiji i na Siciliji bilo je relativno malo, a i Vizantinci i Arapi sa Sicilije i modernog Tunisa su se borili pre nego što su obe teritorije konačno osvojene. Jedan primer je izjava da je, parafraziram "Južna Italija bila prepuštena na volju (od strane Cara) i da je brzo pala u ruke Normana". Ovo je u najboljem slučaju i pojednostavljenje i veliko preterivanje, jer je Carstvo u stvari nekoliko puta izvršilo kontranapad kada su Normani bili preopterećeni tokom nekoliko decenija, šaljući trupe koje su mogle da budu pošteđene na drugom mestu, uključujući Varjaške udarne trupe.

Dakle, Apulija sigurno nije bila prepuštena sama sebi, iako je Kalabrija verovatno bila, jednostavno zato što dve provincije nisu imale istu stratešku vrednost za Vizantiju.

Dakle, ovo jeste veoma zanimljivo štivo o Prvom krstaškom ratu, ali verovatno nije za "početnike" o Vizantiji i prilično je kontroverzno. Neki delovi priče su prilično brzo preskočeni - posebno vladavine Mihala (1071-1078) i Nikifora (1078-1081) - uprkos njihovoj važnosti za procenu stanja Carstva kada je Aleksije došao na vlast

Knjigu treba čitati kritično. Potrebno je dosta pozadine i poznavanja izvora da bismo mogli da proverimo u kojoj meri su portreti koje je autor naslikao verodostojni, ili čak tačni, i da se identifikuju mesta na kojima su, u najboljem slučaju, preterani da bi autorova poenta bila na kraju "ubedljivija"
 
Zapad se sada smatra "neherojskim". Njena društva se plaše rata, vidimo sada na primeru Ukrajine. Međutim, ako se oružani sukob ne može izbeći, zapadne oružane snage koriste na veliko bespilotne letelice da upadnu u zasedu na svoje protivnike bez rizikovanja sopstvenih žrtava

Na terenu se sve više poslova delegira privatnim kompanijama za obezbeđenje. U Vašingtonu su se operacije u Avganistanu i Iraku nazivale "ratovima plaćenika". E sad, laici bi rekli, da je pre 1000 godina sve bilo drugačije, kada je borba još bila "viteška" i "herojska smrt" se računala na nešto.

U stvarnosti, međutim, borbe u to vreme imale su mnogo zajedničkog sa asimetričnim ratovima 20. i 21. veka: kao i u sadašnjim bitkama recimo u Jemenu, Avganistanu, Siriji i Pakistanu, kontingenti koji su se suočili u srednjem veku upoređivani su sa onima u međudržavnim ratovima savremeni ili antički ratovi – ne baš veliki. I baš kao što uslovi nalik na rat u Hindu Kušu izazivaju zapadnoj politici poteškoće u definisanju šta oni znače, srednjovekovnim izvorima je već bilo teško da naprave preciznu razliku između rata, bitke, kampanje, okršaja i drugih oblika konfrontacije. Takođe nije uvek bilo formalnih razgraničenja između vremena rata i vremena mira u srednjem veku, tj još jedna karakteristika takozvanih novih ratova sadašnjosti.

Kao iu tzv ratu protiv terorizma posle 11. septembra 2001. godine, borbe na terenu bile su izuzetak u srednjovekovnom ratovanju. I baš kao što se u Avganistanu činilo da je tek nakon osvajanja Kabula od strane američkih snaga i njihovih saveznika, engleski kralj takođe nije bio u stanju da pretvori svoje pobede na bojnom polju u prvoj fazi Stogodišnjeg rata (1337–1453) direktno u vlast pretvaraju francusku teritoriju

značaj pristupa finansijskim sredstvima ne može se preceniti: tražile su se ogromne sume, posebno za brodski transport. U početku su sredstva uglavnom prikupljana iz privatne imovine krstaša. Međutim, kako se sve više činilo da su krstaški ratovi dužnost čitavog hrišćanstva, doprinosi su se postepeno tražili od svih vernika. Međutim, ovaj princip je sproveden tek uz razvoj političke kontrole i sistematske naplate poreza od strane države i crkve.

Krstaški porezi su u početku bili samo sporadični. Nakon gubitka Jerusalima, Engleska i Francuska su u 12.veku uvele "Saladin desetinu" kao radikalnu inovaciju.

Prikupljanje je bilo u nadležnosti svetovnih vladara. Ali dok je Henri II od Engleske bio uspešan u tome, 1189. godine Filip Drugi od Francuske bio je primoran da napusti ovu naplatu poreza zbog otpora. U Nemačkoj, gde tradicija direktnog kraljevskog oporezivanja više nije postojala, takvo oporezivanje nikada nije uvedeno.

Transport brodom i kasnije nezavisno crkveno finansiranje doprineli su većem profesionalizmu u formiranju vojski: pisani ugovori i gotovinski avansi su od sada igrali veću ulogu. U isto vreme, međutim, efikasan razvoj resursa u mnogim kraljevstvima zapadne Evrope odražavao je rast centralne moći, što je na kraju omelo krstaške ratove jer su dinastički ili nacionalni sopstveni interesi imali prednost nad međunarodnom hrišćanskom solidarnostom.

Nešto slično se ponovo pojavljuje u današnjim zapadnim vojnim intervencijama, pa i u Ukrajini
 
Коначан уарац крсташима на простору Леванта задао је један војсковођа невјероватне животне приче. Његово име је Бајбарс.
sultan-baybars.jpg

Бајбарс (овдје) је Куман, рођен је 1223.године у својој тадашњој отаџбини, у степама данашње централне Русије, и то баш у години када ће његови сународници тешко страдати у бици код Калке у којој их је потукао Субутај.
Након што су Монголи послије 1235.гдине кренули у пустошење кипчачких земаља, Кумани, онај већи део међу којима и Бајбарсово племе Барли, дали су се у бјежанију, егзодус. Прешли су Црно море са Крима или Аланије, гдје су стигли у Бугарску око 1242. У међувремену, Монголи су напали Бугарску, укључујући и крајеве у којима су се недавно населиле куманске избјеглице. Бајбарс који је био свједоком масакра родитеља, бјеше међу заробљеницима током инвазије и продат је у ропство у Рум султанату на пијаци робља у Сивасу. Након тога је у Хами продат ал-Бундукарију, Египћанину високог ранга, који га је довео у Каиро. Године 1247, ал-Бундукари је ухапшен, а египатски султан, Ас-Салих Ајуб, конфисковао је сву имовину укључујући и робове, међу којима и самог Бајбарса.

У султановој војсци робова, мамелуцима (еквивалент јањичарима у каснијем Османлијском султанату) доказао се способностима, брзо је нопредовао у војној хијерархији.

Истиче се током седмог крсташког рата када су Арапи успјели одбити напад француског краља Луја IX на Египат, наневши им поразе код Мансуре и Фарискура (1248-1254).
7th-Crusade-featured-image_10-27-15.jpg

Услиједила је муслиманска реакција и офанзива која је пријетила да у потпуности истисне хришћане са простора Леванта.
На неко вријеме то ће одложити превирања у Египту и монголски продор на Ирак.

Године 1254. дошло је до промјене моћи у Египту, пошто је Ајбак убио Фариса ад-Дин Актаја, лидера Бахри Мамелука. Неки од његових мамелука, међу којима Бејбарс и Калавун ал-Алфи, побјегли су код ан-Насира Јусуфа у Сирију, наговарајући га да прекрши споразум и изврши инвазију на Египат.
Наредних година Бејбарс и Калавун ал Алфи заједно са бројним Актајевим мамелуцима покушавали су повратити контролу у Египту, но бивали су поражени. У међувремену су овладали Дамаском, Јерусалимом и Газом свргнувши локалне гуверере.
Монголи су 1258.године похарали Багдад срушивши Абасидски калифат, док у Каиру 1259.године Кутуз постаје султаном.
Како је и био обичај, да би присустовао курултају и избору новог великог кана, али и из других разумљивих разлога, Хулагу прекида кампању по блиском истоку и са већином војске одлази пут крајњег истока.
У Сирији остаје војсковођа Китбуга са једним туменом (око 10.000 ратника), који је покушао успоставити споразум са мамелучким султаном Кудузом. Кутуз када је сазнао да се већина монголске војсе упутила пут Монголије, окуражио се и убија гласнике, самим тим даје повод за битку.
Тако се 3.септембра 1260.године у Галилеји одиграла битка код Ајн Џалута
Монголи су ушли у битку иако су располагали са тек туменом војске, око 10.000 ратника, придружио им се и јерменски и грузински контигент, имали су у самој бици до 20.000 ратника, не више, на другој страни мамелучки султан Кутуз је расплагао са барем дупло већом војском.
У бици су Монголи доживјели пораз. По први пута у историји. Без обзира што је у бици учествовао мањи монголски контигент јер се већина запутила пут Монголије и што је основни узрок бројчана предност мамелучких снага, страшна монголска репутација бјеше нарушена, они више нису били непобједива сила пред којом имате само два избора, или се покорите или вам слиједи уништење, већ то бјеше наговјептај да се и Монголи моху побиједити, ако се будете добро тукли и то је могуће.
Славу побједе, прве у историји над Монголима побрао је Кутуз, но највеће заслуге припадају тада младом војсковођи Бајбарсу, који се као младић са племеном дао у бјекство из кипчачке отаџбине пред Монголима, био и заробљен, продан у рибље, сада је то све наплатио осветом, и то каквом.

Убрзо постаје султаном Египта и најмоћнијим владаром тог времена.
Као султан, Бајбарс се окреће мисији и доживотној борби против крсташких краљевстава на простору Леванта.
Почео је са Антиохијском кнежевином , која је постала вазалном државом Монгола и која је учествовала у нападима на исламска средишта у Дамаску. Године 1263. опсједао је Акру, пријестолницу остатка Јерусалимског краљевства , опсада је напуштена када се окренуо пљачкању Назарета.
Затим је скршио отпор крсташа те заузима Атлит и Хаифу, исте године, Бајбарс је опсједао тврђаву Сафед , коју су држали витезови темплари,којима је обећао сигуран пролаз до хришћанског града Акре ако предају тврђаву, што су ови и учинили,но након предаје крши обећање и врши покољ темплара.
Године 1266. напада хришћанску Киликијску Јерменију која се, под краљем Хетоумом I потчинила Монголском царству. Након побједе у бици jкод Марија,опустошио је три велика града, Мамистру , Адану и Тарсус, Када је Хетоум стигао са монголским трупама, нашао је пустош.
Ово је изоловало Антиохију и Триполи, које је водио Хетоумов зет, принц Бохемонд VI. Године 1268. опсјео је Антиохију, заузевши град 18. маја. Опет је обећао да ће поштедети животе становника, и опет је прекршио обећање и дао је град сравнити, масакрирајући велики део становништва након предаје. Што је довело до пада Антиохијске кнежевине. Масакр у Антиохији један је од највећих током крсташких ратова, посебно а свештеници у црквама бејају бестијално поклани.
Затим осваја Јафу 7. марта послије дванаест сати борбе; и нови ужасан масакр над становништвом. Након тога освојени су Ашкелон и Цезареја

Наредних година ради на успостављању добрих односа са Златном Хордом, монголском државом у Бајбарсовој ораџбини, посебно са новим каном Менгу-Тимуром и војсковођом Ногајем, разумљиво подстичуци сукоб између Златне Хорде и Илканата ,
Након тога окреће се борби против преосталих крсташа. Дана 30. марта 1271. године, започиње опсаду замка Крак де Шевалијеа, који су држали витезови Јовановци. Мамелуци су освојили Крак де Шевалије 08.04.1271. године, када је Бајбарс убиједио Јовановце да им је гроф од Триполија наредио да предају тврђаву. Тако је Крак де Шевалије без борбе предат и потом је искоришћен као база за ударе на грофовију Триполи.
Пад Антиохије довео је до кратког деветог крсташког рата, који је водио принц Едвард од Енглеске, који је стигао у Акру у мају 1271,године те покушао да се удружи са Монголима против Бајбарса. Но та крсташка кампања није донијела никаквих успјеха. Након Бајбарсових освајања скршен је било какав озбиљнији отпор крсташа, једноставно њихово вријеме је истекло, било је само питање дана коначног слома.
Што се и десило падом Акре 1291.године.
800px-SiegeOfAcre1291.jpg

The Hospitalier Master Mathieu de Clermont defending the walls in 1291.
 
Poslednja izmena:
Битка код Мансураха (овдје) је најважнија битка седмог крсташког рата. Одиграла се 8.-11. фебруара 1250. године. Вођена је између египатске војске ајубидске династије са једне и крсташа краљевине Француске са друге стране. Завршена је побједом Ајубида.
 
Khal Drogo:
Kliknite za proširenje...

Marko Aleksić je interesantan istoričar kada je srednji vek u pitanju, ali je po mom mišljenju neke aspekte objasnio premalo ili nije naveo.

Ne može se poreći da su neki krstaši imali religiozne motive, ali se znatan broj bavio osvajanjem sopstvene teritorije, pored oslobođenja Jerusalima

Uzmimo Balduina od Edese i Boemonda od Taranta kao prikladne primere. obojica su prvo osvojili kneževinu pre nego što su prešli u Jerusalim.

Prosti ljudi su ponekad išli presporo i tako su verovatno jednom, kada vođe nisu htele da krenu dalje dovoljno brzo zbog pukih svađa oko osvojenog zamka, počeli da ruše zidove ovog zamka. Prilikom osvajanja Jerusalima takođe postaje jasno: pljačkanje i posedovanje kuća (stari vlasnici, bilo muslimani, Jevreji ili hrišćani, bili su pobijeni).

Sa moje tačke gledišta, religija svakako igra važnu ulogu u krstaškim ratovima, ali bih svakako priznao i pohlepu za osvajanjem/plenom (a time i definitivno ekonomski razlozi) skoro jednako važnu ulogu.
 
Druge činjenice koje ostaju nepominjane u mnogim drugim predavanjima. vođe krstaša (govorim samo o Prvom krstaškom ratu) odbile su da obećaju vizantijskom caru predaju teritorija koje su pripadale njegovim vlastelinstvima, ali su ih potom osvojili muslimani.

Boemond je primorao ostale vođe da mu daju grad Antiohiju kao kneževinu. Većina ljudi su možda bili pobožni hrišćani, vitezovi (a o njima se govori u Prvom krstaškom ratu) nisu bili većina, a ne prosek.

"Prosek" vođen religijom i papinom rečju, već je ranije krenuo, ali je stigao tek do Nikeje/Kserigordona.

Ali ni njihova "duboka religioznost" ih nije sprečila da usput unište jevrejske zajednice u Nemačkoj (iako je jedan ili drugi episkop čak Jevreje stavio pod svoju zaštitu).

Vitezovi su se, pak, upuštali u svađe (to je verovatno bio pokušaj osvajanja vlasti u Evropi) i nisu dozvolili da ih reč pape/sveštenstva (zabrana svađa, Božiji mirovni pokret) zaustavi.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top