Крсташки ратови

Khal Drogo

Veoma poznat
Poruka
13.191
Ова тема је била на форуму (овдје), због неактивности је “закључана“, како је и на теми остало простора да се подоста напише, потребно је отворити поново тему која ће надам се бити занимљива форумашима.
Крсташки ратови (енгл.википедија овдје) бејаху серија вјерских ратова које је инспирисала, подржавала, а некад и покретала Римокатоличка црква у развијеном и позном средњем вијеку. Познатији од крсташких ратова су походи и ратови за Свету земљу у периоду између 1095. и 1291. године.
Оправдање за ратове бјеше намјера да се ослободи Јерусалим и околне државице од владавине муслимана.
Истовремено хришћанске војне кампање на Иберијском полуострву против Арапа и Бербера, процез познат као реконкиста, те у сјеверној Европи против паганских западнословенских, балтичких и финских народа такође су остали упамћени као крсташки ратови. Током XIII-XV вијека вођени су и други крсташки ратови које је охрабривала Римокатоличка црква против јеретичких хришћанских секти, против Византијског и Османлијског царства, поред вјерских, важни бејаху и политички разлози.

Крсташки ратови су ако не најсрамнија, свакако једна од најсрамнијих епизода у историји хришћанства, ту су се под плаштом “светог рата“ против “невјерника“ у позадини крили стварни мотиви, тежња за пљачком, освајањем територије и стицањем богатства, ратове су обиљежили брутално насиље над цивилним становништвом, масакри, бестијално дивљаштво, ту би иод стране самих крсташа некад горе страдало хришћанство становништво од муслиманског.
Неријерко због сукоба међу самим хришћанским земљама, крсташки поход би имао сасвим други циљ икарактер, као на примјер у Четвртом крсташком рату када је избио рат између Венеције и Византије. Тада је у руке крсташа и Млечана пао и Цариград. Опет, шести крсташки рат је први који је кренуо без папиног благослова.
Иако постоји више тумачења око крсташких ратова ово је нека најчешћа прихваћена хронологија крсташких ратова;
1096-1099. Први крсташки рат
1095-1096. Просјачки крсташки поход, зван још и Сељачки крсташки рат;
1096. Немачки крсташки рат
1147-1149. Други крсташки рат
1189-1192. Трећи крсташки рат
1202-1204. Четврти крсташки рат
1203-1204. Пад Цариграда (1204)
1209-1229. Албигеншки рат, познат и као Албижански рат или Катарски крсташки рат;
1212. Дјечји крсташки рат
1217-1221. Пети крсташки рат
1228-1229. Шести крсташки рат
1248-1254. Седми крсташки рат
1270. Осми крсташки рат
1271. Девети крсташки рат

Задњи крсташки ратови на Светој земљи завршили су лоше по крсташе, египатски Мамелуци су однијели одлучујуће побједе, у међувремену под најездом Монгола урушен је и Абасидски калифат, а епилог је да крајем XIII вијека престаје присуство крсташа на простору Леванта.
Крсташки походи су оставили дубоке политичке, економске и социјалне посљедице, насљеђе се осјети и у данашњем времену.
 
Један од главних узрока крсташких ратова јесте тај што су Турци Селџуци крајем XI вијека овладали византијским областима у Анадолији, угрозивши и сам Цриград.
Након ратова са Селџуцима византијски цар Алексије I Комнин позвао је хришћанску Европу у помоћ.
Позив је добро прихваћен, мање из жеље да се помогне угроженом хришћанству у Анадолији, више јер се поклопило са интересима Католичке цркве са римским бискупом на челу, која је настојала остварити духовну и свјетовну превласт у хришћанском свијету.
На црквеним саборима у Пјаченци и Клермону 1095. године
Pope Urban II Preaching the First Crusade in the Square of Cler.jpg

Папа Урбан II позвао је на рат против муслимана за ослобођење Јерусалима, обећавши свима у том походу праштање свих гријеха, при чему ће покољи, пљачка, освајање нових посједа бити у потпуности прихватљиви, јер невјерници ни не заслужују бољу судбину.
Након надахнутог говора у Клермону гомила је узвикивала "Deus lo volt!" (Божја је воља).
Након овог сабора, француски монах Петар Пустињак повео је хиљаде сиромашних хришћана из Европе у поход
Peter_the_Hermit_Preaching_the_First_Crusade.jpg

који ће остати упамћен као народни крсташки рат.
На свом путешествију кроз Њемачку, ова руља се одала пљачки, пустошењу, масакрирали су јеврејске заједнице, ти догађаји остаће упамћени као масакри у Рајнској области.
Неорганизована руља састављена од свакојаког олоша није имала никакве шансе против организоване војске, и како су крочили на тло Анадолије врло брзо их је 1096. године разбио и уништио контигент селџучких ратника.
Међутим, Урбанов позив су прихватили и крст узели припадници високе аристократије у Европи, витезови и прекаљени ратници.
Најважнији међу њима били су Рејмонд IV од Тулуза, Годфри Бујонски, брат му Балдуин Булоњски; један контигент крсташа предводили су Бохемонд од Таранта са нећаком Танкредом, те контигенти под вођством Роберта Куртоза, Стефана од Блоа, Хјуа од Вермандоа те Роберта II од Фландрије.

Ова шаролика армија је стигла у Византију гдје их је цар Алексије са опрезом дочекао, успиоје убиједити крсташке вође да му се завјетују на вјерност,а успиоих је убиједити да први циљ буде Никеја. Самоувјерени Селџуци нису на вријеме схватили да против себе овог пута имају организовану војску, оставили су град незаштићен, омогучивши тако освајање Никеје након опсаде у периоду мај-јуни 1097. године.
Крсташка војска је након успјеха кренула ка некадашњем византијском граду Антиохији који је био под муслиманском контролом од 1084. Године.
Крсташи су започели опсаду Антиохије у октобру 1097. године која је потрајала осам мјесеци. Коначно, Бохемонд је наговорио једног стражара у граду да отвори капију, након чега су упали крсташи поклавши становништво које су више чинили хришћани него муслимани.
Међутим, селџучки атабег из Мосула, Кербога, подигао је армију са намјером да поврати град, и убрзо опколио крсташе у самом граду. Византинци могуће сазнавши да крсташи врше масакре хришћана као и муслимана, нису упутили помоћ коју су обећали и крсташи су се нашли у тешкој сутуацији, покушали су преговарати и о предаји, али су одбијени.
Бохемонд је схватио да је једина преостала опција отворен окршај, и кренуо са својимконтигентом у жесток напад. Упркос доста бројнијој армији, муслиманска опсада је разбијена, Турци су се повукли и напустили опсаду.

Идући уз обалу Медитерана, крсташи би текповремено наишли на мањи отпор, локални владари су радије склапали мир са њима и снабдјевали их залихама, него ли се упуштали у борбу.
Слиједећа значајна битка била је опсада Арке која је почела 14. фебруара 1099.године а окончана 13. маја, када су крсташи, прилично исцрпљени одустали од опсаде.
Бохемонд је остао у Антиохији, задржавши град под својом влашћу, прекршивши обећање да ће га вратити под контролу Византије, тако је успостављена и прва крсташка државица на том простору.

Истовремено је Рејмонд повео преосталу војску крсташа до Јерусалима. У међувремену су Фатимиди преузели Јерусалим од Селџука.
Сами Фатимиди бејаху савезници и у пријатељском односу са хришћанским државама тог времена, но то није спречило крсташе да 7. јуна 1099. године започну опсаду и акције против номиналних савезника, зидине града су 15. јула 1099.године пробијене, услиједио је масакр, сво становништво града, међу којима и многи хришћани, је поклано.
The-Siege-of-Jerusalem-1099-AD-First-Crusade-Video.jpg

Већина крсташа је своју кампања сматрала завршеном и вратили су се у Европу, Годфри Бујонски је проглашен краљем Јерусалима и остао са малим контигентомод тек 300 витезова и 2.000 пјешака да брани краљевство. Први крсташки рат се тако успјешно окончан и имао епилог у успостављању Јерусалимског краљевства.
 
Poslednja izmena:
Mamluci nisu egipatski, stavise, dosta je bilo hriscanskih placenika medju njima kao i zarobljenika tj. robova koji su shvatili koliki su arapi retardi pa su preuzeli vlast od arapa u islamskom svetu. Uostalom, najveci islamski vojskovodja i junak tokom Krstaskih pohoda, Saladin, je Kurd po poreklu.
 
Mamluci nisu egipatski, stavise, dosta je bilo hriscanskih placenika medju njima kao i zarobljenika tj. robova koji su shvatili koliki su arapi retardi pa su preuzeli vlast od arapa u islamskom svetu.
Није било хришћанских плаћеника (???) међу мамелуцима.
Само значење имена изведено је из арапског, и означава робове, ратне заробљенике, испрва углавном туркијског поријекла касније заробљене и од других народа. Временом, иако номинално робови (мада у исламу робство није дозвољено,у пракси бјеше итекако присутно) би бивали арабизовани и постали би важан војнички сталеж, султанова лична гарда, улога слична оној коју је имала словенска калифова гарда у X вијеку у арапској Шпанији, или пак касније јањичари код Османлија.
Потребно је нагласити египатски јер смо имали мамелуке и у Леванту или пак у Ираку. Са разликом што су Мамелуци у Египту 1250.године успоставили династију султана која ће владати египатским султанатом до 1517.године, Бахри Мамелуци 1250-1390.године и Бурји Мамелуци 1390-1517.године.
Uostalom, najveci islamski vojskovodja i junak tokom Krstaskih pohoda, Saladin, je Kurd po poreklu.
О двојици највећих арапских јунака и војсковођа, од којих истина нити један не бјеше Арапин по поријеклу, Салаху ал-Дину и Бајбарсу написаће се која кроз тему.
 
Под појмом крсташки ратови су обухваћене војне кампање на позив Папе које би пратило значајније новачење нових крсташа, међутим на простору Леванта сукоби и ратови су трајали у континуитету готово два вијека са повременим периодима мира или примирја, и сукоби гдје би некад имали и необичне завезе и чудне обрте догађаја.
Елем, по завршетку првог крсташког рата на простору Леванта у приобалном дијелу успостављене су 4 крсташке државе, Јерусалимско краљевства, грофофије Триполи и Едеса те кнежевина Триполи
The_Crusader_States_in_1135.svg.png

Од којих је свака водила своју политику и склапала савезништва у свом интересу.
Уз сталне ратове са околним селџучким атабеговима или арапским Фатимидима који и нису били баш успјешни за крсташе.
У муслиманском свјету ситуације бјеше кудикамо сложенија. Калиф Ал-Мустазир у Багдаду је имао симболичну и готово никакву стварну и политичку власт, стварна власт бјеше у рукама Селџука који су опет након убиства Малик Шаха 1092.године били прилично разједињени, атабегови (гувернери) градова су водили сваки своју неовисну политику, атабег Дамаска је тежио приснијим односима са крсташима, није баш марио за страдања муслимана који су и тако били углавном Арапи, према којима ни Турци Селџуци нису имали баш благонаклон однос, атабегови Мосула бејаху непријатељски расположени према крсташима, атабег Алепа прилогађавао се околностима.
Доста активан у борбама против крсташа бјеше Мавдуд, који је узурпирао власт и постао атабегом Мосула, водио је кампање против крсташа а извршио је и опсаду Алепа јер је селџучки атабег Ридван више нагињао крсташима.
Године 1113. атабег Дамаска Тогтекин, раније у пријатељским односима према крсташима, уморан од пустошења његових територија од стране крсташа, позива Мавдуда да му се придружи у инвазији на Јерусалимско краљевство, опљачкали су Галилеју , неуспјешно опсједали Тиберијаду, а у важној бици код Ал-Санабре 28. јуна 1113.године Мавдуд је поразио крсташке снаге предвођене јерусалемским краљем Балдвином.
Убрзо Мавдуд бјеше убијен у Дамаску од стране асасина, секте неоисмаилија која ће стећи страшну репутацију по убиствима, некад унајмљени од стране крсташких некад муслиманских великаша, и чије ће присуство бити стална опасност по све великаше Леванта.

Појава Имама ал-Дина Зангија, атабега Мосула (1127-46.) представља прекретницу у догађајима у корист муслимана. Енергични ратник и војсковођа, објединио је под својом влашћу велике области укључујући градове Мосул и Алепо, задао је први тежак ударац крсташима и хришћанском свијету, 1144.године када је преузео град Едесу, прва крсташка држава пала је поново у муслиманске руке.
Пад Едесе изазвао је у Европи шок, бјеше то сигнал за покретање другог крсташког похода 1147.- 49.године, који ће предводити њемачки краљ Конрад III и француски краљ Луј VII.
Њемачки конригент је стигао први у Анадолију, ту су се са сукобили са султаном селџучког Рум султаната Месудом I, и у бици код Дорилеје били потпуно разбијени.
Истовремено је Конрадов непријатељ, Роџер II Сицилијски, напао териториј Византије, византијски цар Мануел I је морао против нове претње ангажовати сву војску, и за разлику од првог крсташког рата, Њемци и Французи су наставили поход без византијске помоћи. Французи су се придружили остацима Конрадове војске у северној Анадолијији, одбранили су се од напада Селџука у бици код Ефеса 24. децембра 1147. године, а неколико дана касније, поново су победили у бици на Меандру.

Крсташка војска стигла је у Антиохију марта 1148. године, са намјером да поврате Едесу, али Балдвин III Јерусалимски и витезови темплари имали су друге планове. На савјету у Акри мијењају циљ другог крсташког рата и крећу на Дамаск, некадашњег савезника краљевства који се приклонио Зангијевом насљеднику Нур ал-Дину.
Петодневна опсаде Дамаска од 24.-28. јула 1148. године претворила се у катастрофу. Војска бјеше демораисана, расло је непријатељство према Византинцима и све већи анимозитет између новопридошлих крсташа и оних који су се већ удомаћили, и за које су придошлице били увјерења да су превише омекшали.
Нур ал-Динове снаге су убрзо потом уништиле крсташку војску у бици код Инаба 29. јуна 1149.године
0d2a6b048a4342a7aa33bb115d384438.jpg

Други крсташки поход завршио је неуспјешно по крсташе.
 
Poslednja izmena:
Други крсташки поход је окончао неуспјешно по крсташе. Зангија је насљедио још способнији насљедник, супроставио се Францима (ПС; Арапи су за све крсташе користили име Франци) и ривалским селџучким атабеговима на више него равној нози.
Године 1154. преотео је без борбе Дамаск, освојио је дијелове кнежевине Антиохије,чијег је владара Бохемонда III, заједно са Рејмондом III из Триполиса 1164.године у бици заробио.
Нур ал-Дин је имао способног војсковођу у неком Курду Ширкуху, који од посљедњег фатимидског калифа Ал-Адида након низа војних успјеха добија везират, који опет умире 1169.године а насљеђује га братић, тада млађани Салах ал-Дин ибн-Ајуб. Који ће обиљежити наредне деценије и остати упамћен као највећи јунак арапске историје.
Године 1171.године овладаће Египтом и укинути фатимидски калифат, успоставиће огромну државу на простору Египта, Магриба, западне Арабије и Леванта.
На другој страни 1174.године краљем Јурусалима постао је Блдвин IV, губавац, а власт су држали регенти.
Балдвин IV, Реџиналд од Шатијона и витезови темплари поразили су Салах ал-Динове снаге у чуценој бици код Монтжисара 25. новембра 1177 (овдје)
1920px-Schlacht_von_Montgisard_2.jpg

The Battle of Montgisard, 1177, by Charles Philippe Larivière

Али су у јуну 1179. крсташи поражени у бици код Марџ Ајуба, у међувремену је Салах ал-Дин остварио још неколико успјеха, али није успио освојити важан замак Керак 1183. године.
Одлучујућа битка одиграла се 3-4.јула 1187.године код Хитина (овдје), Франци, војска од неких 20.000 ратника, су били исцрпљени дугим маршом, услијед жеђи и вручине умирали, сам окршај се претворио у кланицу. Међу заробљеним Францима бејаху нови краљ Гиј де Лузињан и Реџиналд од Шатијона. Овај Реџиналд је из свог замка у Кераку вршио бројне нападе и масакрирао арапске караване.
1024px-Saladin_and_Guy.jpg

Салах ал-Дин је понудио калеж воде јерусалимском краљу, показујући тако величину у побједи и успостављајући односе домаћина и госта којем се не смије наудити. Гиј је калеж прослиједио Реџиналду надајући да ће га тако спасити неизбјежне судбине, но Салах ал-Дин није тако гледао на овај Гијов марифетлук и Реџиналд је платио за своју злочине.
Након катастрофе Франака код Хитина, пад Јерусалима бјеше неизбјежан, опсада је почела 20. септембра 1187.године а Свети град је Салах ал-Дину предао Балијан од Ибелина 2. октобра.
 
Пад Јерусалима бјеше сигнал Папи и европским владарима да се крене у трећи крсташки поход.
Поход су предводили тројица најмоћнијих европских владара тог времена, енглески краљ Ричард I, француски краљ Филип II Август и њемачки краљ Фридрих I Барбароса.
Њемачки краљ Фридрих I је са војском продирао кроз Анадолију, имао неколико окршаја са Селџуцима, али је неславно скончао утопивши се прелазећи један поток у Киликији, након чега се већина његове војске вратила а мањи број придружио Ричарду.
Даљње операције крсташа предводио је Ричард, енглески краљ. Рат је обиљежила опсада Акре (овдје), која се отегла пуне двије године, од 27.августа 1189. до 12.јула 1191.године. На крају град се предао уз услов да зарољеници буду уз откуп ослобођени.
Ptolemais_(Acre)_given_to_Philip_Augustus_1191.png

Ptolemais (Acre) given to Philip Augustus 1191., Merry-Joseph Blondel 1853.
Како након два мјесеца није плаћен откуп, поклано је 2.700 заробљеника, непотребна кланица која иде Ричарду на душу.

Сам Ричард бјеше лош краљ, владар чију су владавину обиљежили промашаји и погрешне одлуке, лош муж, писао је пјесме и био грозан пјесник, иако енглески краљ са енглеским је лоше стајао, живот је проводио углавном у Француској (велики део тада у саставу енглеског краљевства), научио је са муком тек стотињак енглеских ријечи, оно што се баш мора, и као војсковође имао је и успјеха и неуспјеха, али бјеше велики ратник, јунак којем тешко да бјеше премца.
У бици код Арсуфа 7. септембра 1191. године жестоким нападом поразио је Салах ал-Динове снаге.
16567d80f8f2164a9c4887bb375c17e7.jpg

И оставио свједочанство да и нема баш заслуга у побједи и да се битка одиграла супротно његовим заповједима. По томе је тек један од двојице војсковођа у историји, поред Пира, који је тако нешто признао.
Но Ричард је своје тренутке славе имао током деблокаде Јафе (овдје).
Салах ал-Дин је јула 1192.године поново заузео град, преостали Франци у граду су остали блокирани тек у једној кули. А онда је Ричард са својим контигентом извео један од најодважнијих подухвата, извео је наизглед немогућ десант са морске стране, тек се искрцавши, Ричард је лично предводио напад, кидисао на муслимане показујући нестварну храброст и борилачку вјештину, муслимане је захватила паника и бејаху у нереду протјерани уз града.
battle-of-jaffa-1192-edouard-henri-girardet.jpg

Battle of Jaffa, 1192. painting by Edouard Henri Girardet
Међутим, Ричард и Франци су се и даље налазили у тешкој, безнадежној ситуацији, контролисали су град али су били опкољени, однос снага бјеше 6:1 у корист Салах ал-Динове војске.
Наредне дане су обиљежили стални окршаји, лако оклопљена турска, египатска и бедуинска коњица је више пута јуришала, али нису успјевали пробити одбрану Франака који су постојано бранили свој положај, изводили и одважне контранападе, јурише. У једном тренутку када је група Ајубида продрла у град и када је битка била на клацкалици, Ричард је и потпуно сам на коњу кренуо у јуриш на противнике помахнитало урлајући и тражећи мегданџију да му се супростави.
Иако бројчано у великој предности, Ајубиди су постали деморалисани и 8.августа 1192. године муслиманска војска је утекла са бојног поља.
Салах ал-Дин је стекао репутацију, велику славу и у муслиманском и у, због своје великодушности, хришћанском свијету, остаће упамћен као највећи арапски јунак у историји, но након Јафе његов ауторитет бјеше пољуљан. Ричарду на другој страни су сви неуспјеси, промашаји, гријеси након Јафе опроштени, остаће упамћен једноставно као Лавље Срце.
Након Јафе бјеше неколико мањих окршаја, мир је коначно закључен 2.новембра 1192.године.
Ричард је у два наврата покушао извршити поход на Јерусалим, али никад се није ни приближио граду, примарни циљ покретања трећег крсташког рата, повратак Јерусалима није остварен, тако да овај рат и поред бројних примјера храбрости, из визуре крсташа не може се сматрати успјешним.
 
Poslednja izmena:
Razorili hriscansku Vizantiju....
Пази делимично може да се каже да у 7. веку после Ираклијевог покоља Јевреја Арапи спашавају Јевреје монофизите и одбачене хришћанске сектеа које добијају нека права под исламом.
Ти конкретно помињеш 4. крсташки поход који је разорио , опљачкао и поделио Византију на много државица и поседа.
Сад стоји да ни један крсташки поход није нио благонаклон према Јеврејима они су страдали у свим и од тад траје антагонизам између Јевреја и хришћана.
 
Крсташки ратови бејаху серија вјерских ратова које је инспирисала, подржавала, а некад и покретала Римокатоличка црква у развијеном и позном средњем вијеку. Познатији од крсташких ратова су походи и ратови за Свету земљу у периоду између 1095. и 1291. године.
Оправдање за ратове бјеше намјера да се ослободи Јерусалим и околне државице од владавине муслимана.
Истовремено хришћанске војне кампање на Иберијском полуострву против Арапа и Бербера, процез познат као реконкиста, те у сјеверној Европи против паганских западнословенских, балтичких и финских народа такође су остали упамћени као крсташки ратови. Током XIII-XV вијека вођени су и други крсташки ратови које је охрабривала Римокатоличка црква против јеретичких хришћанских секти, против Византијског и Османлијског царства, поред вјерских, важни бејаху и политички разлози.

Крсташки ратови су ако не најсрамнија, свакако једна од најсрамнијих епизода у историји хришћанства, ту су се под плаштом “светог рата“ против “невјерника“ у позадини крили стварни мотиви, тежња за пљачком, освајањем територије и стицањем богатства, ратове су обиљежили брутално насиље над цивилним становништвом, масакри, бестијално дивљаштво, ту би иод стране самих крсташа некад горе страдало хришћанство становништво од муслиманског.
Неријерко због сукоба међу самим хришћанским земљама, крсташки поход би имао сасвим други циљ икарактер, као на примјер у Четвртом крсташком рату када је избио рат између Венеције и Византије. Тада је у руке крсташа и Млечана пао и Цариград. Опет, шести крсташки рат је први који је кренуо без папиног благослова.
Иако постоји више тумачења око крсташких ратова ово је нека најчешћа прихваћена хронологија крсташких ратова;
1096-1099. Први крсташки рат
1095-1096. Просјачки крсташки поход, зван још и Сељачки крсташки рат;
1096. Немачки крсташки рат
1147-1149. Други крсташки рат
1189-1192. Трећи крсташки рат
1202-1204. Четврти крсташки рат
1203-1204. Пад Цариграда (1204)
1209-1229. Албигеншки рат, познат и као Албижански рат или Катарски крсташки рат;
1212. Дјечји крсташки рат
1217-1221. Пети крсташки рат
1228-1229. Шести крсташки рат
1248-1254. Седми крсташки рат
1270. Осми крсташки рат
1271. Девети крсташки рат
Krstaši su bili vojska katoličke Evrope u periodu između zvaničnog raskola na istočno (pravoslavno) hrišćanstvo i zapadno (katoličko) hrišćanstvo u Evropi, koji se je desio 1054 godine, i početkom reformacije bivše katoličke crkve 1517 u Evropi (odnosno pojavom zapadnog protestantskog hriščanstva), i koja je u ime oslobođenja Jerusalima doslovna klala ljude po Bliskom Istoku (po genocidnoj brutalnosti su bili jednaki srednjevekovnim Turčinima) a usput je uništavala i pravoslavnu civilizaciju (Carigrad)! 👀👂👂
 
ti ratovi su zapravo krucijalni dokaz sta je svjet tj ljude najvise podjelilo i zbog cega se i danas vecinski vode ratovi...

religije...
Пре бих рекао религија у служби политике. Јер хрићанство никад не било прихваћено док нису смислили политичке механизме власти унутар те религије. Период након 1054 је већ шизофенија и језик огња и мача никакаве везе са хришћанством нема.
 
У догађајима након трећег крсташког похода, имали смо једну крсташку кампању коју је покренуо њемачки краљ Хајнрих VI 1197.године, но он умире 28. септембра те године, Тевронски витезови су у међувремену заузели обалу Леванта између Тира и Триполија прије него што су се вратили у Њемачку. Ипак, заузимањем Сидона и Бејрута побољшали су значајно позицију крсташа у Светој земљи, да би 1. јула 1198. године било потписано примирје са султаном Ал-Адилом у трајању од пет година и осам мјесеци.

Четврти крсташки рат (1202-4.) бјеше латинохришћанска војна експедиција коју је сазвао папа Иноћентије III, који је и тако како је насљедио папство у јануару 1198. године, проповједао нови крсташки рат и то бјеше главни циљ његовог понтификата.
План бјеше амбициозан, сакупити огромну војску, ранији крсташки ратови бејаху фокусирани на Палестину, сада се ту укључен и поход на Египат, зато је требало побиједити моћни Ајубидски султанат, најјачу муслиманску државу тог времена и разумљиво повратити Јерусалим.
Међутим, околности су одвеле поход у потпуно другом смјеру, Млечани су ускористили прилику да ствари окрену на свој млин, завршило је бестијалним разарањем и пљачкањем Константинопоља, бисера цивилизације, који након тог дивљаштва никад неће повратити свој сјај.
Показало се и да (наводно) узвишени мотиви и служење Богу лако устукну мјесто похлепи и жељи за пљачком, и једна бизарна и апсурдна епизода у историји хришћанства, вјероватно најбизарнија, а богами и најсрамнија.

Запело је а како тои бива често у историји око плаћања. Такве кампање и експедиције ужасно су скупе, ваља то искеширати, а пара по обичају зафали.
Елем, у марту 1201.године склопљен је уговор са Венецијом која је пристала да изгради огромну флоту,обичу посаду која ће превести 33.500 крсташа (4.500 витезова са коњима наравно, 9.000 штитоноша и 20.000 пјешака.
Међутим до маја 1202.године у Венецији се окупило тек око 15.000 крсташа, Млечани су своју обавезу испоштовали, изградили су и припремили флоту од 50 ратних галија и 450 транспортних бродова, али зафалило је пара да се то плати.
Пронађено је рјешење да Крсташи за рачун Венеције освоје Задар који би повратили под њихову контролу.
Улога папе Иноћентија III бјеше амбивалентна. Забранио је крсташима западног хришћанског свијета да почине било каква звјерска дјела против својих хришћанских комшија. Међутим, ово писмо није стигло до војске на вријеме. Сам напад је осудио али тек када је почела опсада. Повукао је свог легата да би се дистанцирао од напада, али је по свој прилици прихватио да је разарање хришћанских градова неизбјежно. Веома слично понашање имамо и касније током освајања Цариграда, за историчаре остаје питање да ли је папска жеља да се спаси крсташки поход однијела превагу над моралним скрупулама и злочину у пролијевању хришћанске крви.

Како год, Задар је након краће опсаде освојен 24. новембра 1202. године, становници Задра су претходно узалуд преклињали да су и они католици, услиједило је разарање и пљачка, а једини прави сукоб бјеше заправо када су се Млечани са другим крсташима помарисали око подјеле плијена, и колику ће квоту Задранки добити које ће силовати наравно.
Након тога Млечани су преусмјерили кампању на сам Константнопољ са којим су имали и ривалитет и кроз прошлост обосраних дугова и “дугова“ аи сам дужд Енрико Дандоло је био (наводно) ослијепљен (?) од стране цара Мануела I Комнина.
Уз то превирања и хаотично стање у Византији ишло је на руку крсташима и њиховим интересима, заправо, формално су имали разлог јер су подржали претензије Алексије IV Анђела да преотме византијски пријесто од стрица Алексија III.

Константинопољ, бисер цивилизације и највећи град тог времена са популацијом од пола милиона душа, бранио је гарнизон од 15.000 војника укључујући 5.000 Варјага. Након снажног отпора како пише Георгије Острогорски у свом дјелу Историја Византије (у одјељку унутрашњи слом и пад Цариграда , стр.376-391.), град је пао у руке крсташа 17. Јула 1203.године
Ostrogorski pad Carigrada 1203.jpg

Прилике у Византији су и даље биле хаотичне, у јануару 1204. године, умире цар Исак II, након тога услиједили су сукоби око пријестоља, племић Алексиос Дука постаје вођом антикрсташке фракције унутар византијског вођства, креће против Алексија IV, којег ће збацити и задавити.
Крсташи су искористили ову прилику и изговор да освете смрт свог наводног покровитеља, да крену по други пута у опсаду Константинопоља који су овај пута за свој рачун освојили поново 13.априла 1204.године.
Ostrogorski pad Carigrada 1204.jpg

Услиједило је разарање и уништавање града ораћено бестијалним дивљаштвом и крвопролићем. Сперос Врионис оставио је свједочанство о дивљаштву
The Latin soldiery subjected the greatest city in Europe to an indescribable sack. For three days they murdered, raped, looted and destroyed on a scale which even the ancient Vandals and Goths would have found unbelievable. Constantinople had become a veritable museum of ancient and Byzantine art, an emporium of such incredible wealth that the Latins were astounded at the riches they found. Though the Venetians had an appreciation for the art which they discovered (they were themselves semi-Byzantines) and saved much of it, the French and others destroyed indiscriminately, halting to refresh themselves with wine, violation of nuns, and murder of Orthodox clerics. The Crusaders vented their hatred for the Greeks most spectacularly in the desecration of the greatest Church in Christendom. They smashed the silver iconostasis, the icons and the holy books of Hagia Sophia, and seated upon the patriarchal throne a whore who sang coarse songs as they drank wine from the Church's holy vessels. The estrangement of East and West, which had proceeded over the centuries, culminated in the horrible massacre that accompanied the conquest of Constantinople. The Greeks were convinced that even the Turks, had they taken the city, would not have been as cruel as the Latin Christians. The defeat of Byzantium, already in a state of decline, accelerated political degeneration so that the Byzantines eventually became easy prey to the Turks. The Fourth Crusade and the crusading movement generally thus resulted, ultimately, in the victory of Islam, a result which was of course the exact opposite of its original intention.
Након овог разарања и пустошења, Константинопољ, бисер цивилизације, никад није повратио свој сјај, наставио је своју агонију која ће потрајати два и по вијека, када ће коначно пасти под власт Османлија 1453.године.

Eugène_Ferdinand_Victor_Delacroix_012.jpg

The Entry of the Crusaders into Constantinople, Eugène Delacroix, 1840.
 
Poslednja izmena:
По мени једна од бољих представа првог крсташког рата, јер приказује изјаве историчара са обе стране.
The Crusades Crescent and the Cross. pt 1 of 2

https://www.youtube.com/watch?v=TchhrTzaP5A&ab_channel=NewHorizon
The Crusades Crescent and the Cross pt 2 of 2

енглески превод.
 
Када је тема крсташки ратови, неизбјежан је осврт на ред сиромашних витезова Христа познат као Ред Соломоновог храма, Витезови Темплари, у колоквијалном говору само Темплари (овдје), који је основан 1118.године и чије оснивање бјеше узроковано управо дешавањима у Светој земљи и испрва са мисијом заштите ходочасника.
Са подршком Папе ред је брзо јачао, веома брзо су постали ударне јединице у кључним биткама у крсташким ратовима, једна од познатијих бизака у којој су одиграли пресудну улогу у побједи је битка код Монтжисара 25. новембра 1177.године.

Ixer-Robert-28696-The-Knights-Templar-122x93cm.jpg

The Knights Templar by Robert Ixer

mariusz-kozik-templarsii-final.jpg

Битка код Монтжисара, јуриш витезова Темплара, слика Мариуша Козика

Hattin.jpg

The Battle of Hattin, The Knights Templar
 

Back
Top