Quantcast

Кроатизација Срба

banya

Početnik
Poruka
7
Ево једна посебна тема где може да се дискутује о феномену Кроатизације Срба. Мене лично занима који су то најранији списи који помињу покатоличавање и претварање Срба у Хрвате? Да ли се то може повезати са првим српским сеобама на Жумберак? То је негде 16. век када Бенедикт Винковић пише папској курији да је у Истри покатоличио Власе и да су сада они Хрвати.
 

Slaven777

Legenda
Poruka
60.424
Ево једна посебна тема где може да се дискутује о феномену Кроатизације Срба. Мене лично занима који су то најранији списи који помињу покатоличавање и претварање Срба у Хрвате? Да ли се то може повезати са првим српским сеобама на Жумберак? То је негде 16. век када Бенедикт Винковић пише папској курији да је у Истри покатоличио Власе и да су сада они Хрвати.

Otprilike si korektno sam sebi odgovorio na pitanje, samo što oni nisu bili pohrvaćeni momentalno prelaskom na uniju. To je bio proces, koji je dosta trajao.
 

Slaven777

Legenda
Poruka
60.424
Naravno, dok se ima razvijanje svesti kod grkokatolika i rimokatolika njihovim preobražajem u Hrvate (ili potomaka, eventualno), nikada se ne treba gubiti iz vida da se Pravoslavna crkva odricala tih ljudi i osporavala im da su pripadnici iste nacije (tj. protonacije, ako se želi biti preciznijim).

Dominantno uvaženo stanovište srpske Crkve bilo je da čovek onog momenta kada se odrekne srpske vere, odriče se i Srpstva i svakako više nije Srbin, već postaje Hrvat. Ovo je vrlo važno podvuči jer se treba imati na umu da su Srbi svoje sunarodnjake proglašavali Hrvatima, pre nefo što im je neko sa druge strane govorio da su Hrvati.

Primera radi, Crkva je bila na stanovištu da su svi staroštokavci u primorju Hrvatima. Čak i kad bi oni sami sebe (i dalje) smatrali Srbima i ako bi ih Vatikan kao Srbe i tretirao, sami su ih Srbi odbacivali od svog etničkog korpusa. O tome se ne govori toliko često sa srpske strane, već se uglavnom sva krivica baca na rimokatolički prozelitizam i propagandu, a ne može se razumeti zašto Dositej Obradović, Sava Tekelija i Vuk Karadžić pišu da latinski Srbi neće ni da čuju (apsolutno ni reč) u nekim slučajevima i sa čuđenjem da su Srbi bez pomenutog.

Ako ti neko kaže ma slušaj bre nisi ti Srbin ti si prod'o veru za večeru a ti tipa kažeš pa dobro mene su moj otac i deda učili da je tako ispravno, a ovaj ti kaže da si prodana duša i okrenuo se od Boga, jeretik...i tako se priča jedno pet generacija zaredom, da li je iko iznenađen ako ti nećeš da budeš Srbin?

Da ponovim, srpski su mitropoliti katolike našeg jezika proglašavali Hrvatima pre nego što su oni sami sebe tako zvali, pa i neki drugi ih takvima proglašavali...
 
Poslednja izmena:

suave

Aktivan član
Poruka
1.289
Naravno, dok se ima razvijanje svesti kod grkokatolika i rimokatolika njihovim preobražajem u Hrvate (ili potomaka, eventualno), nikada se ne treba gubiti iz vida da se Pravoslavna crkva odricala tih ljudi i osporavala im da su pripadnici iste nacije (tj. protonacije, ako se želi biti preciznijim).

Dominantno uvaženo stanovište srpske Crkve bilo je da čovek onog momenta kada se odrekne srpske vere, odriče se i Srpstva i svakako više nije Srbin, već postaje Hrvat. Ovo je vrlo važno podvuči jer se treba imati na umu da su Srbi svoje sunarodnjake proglašavali Hrvatima, pre nefo što im je neko sa druge strane govorio da su Hrvati.

Primera radi, Crkva je bila na stanovištu da su svi staroštokavci u primorju Hrvatima. Čak i kad bi oni sami sebe (i dalje) smatrali Srbima i ako bi ih Vatikan kao Srbe i tretirao, sami su ih Srbi odbacivali od svog etničkog korpusa. O tome se ne govori toliko često sa srpske strane, već se uglavnom sva krivica baca na rimokatolički prozelitizam i propagandu, a ne može se razumeti zašto Dositej Obradović, Sava Tekelija i Vuk Karadžić pišu da latinski Srbi neće ni da čuju (apsolutno ni reč) u nekim slučajevima i sa čuđenjem da su Srbi bez pomenutog.

Ako ti neko kaže ma slušaj bre nisi ti Srbin ti si prod'o veru za večeru a ti tipa kažeš pa dobro mene su moj otac i deda učili da je tako ispravno, a ovaj ti kaže da si prodana duša i okrenuo se od Boga, jeretik...i tako se priča jedno pet generacija zaredom, da li je iko iznenađen ako ti nećeš da budeš Srbin?

Da ponovim, srpski su mitropoliti katolike našeg jezika proglašavali Hrvatima pre nego što su oni sami sebe tako zvali, pa i neki drugi ih takvima proglašavali...
Imaš neke dokaze za ove tvrdnje
 

Slaven777

Legenda
Poruka
60.424
Imaš neke dokaze za ove tvrdnje

Naravno. Neke sam postavio i ovde (1792): https://forum.krstarica.com/threads...li-u-6-ili-bilo-kom-veku.319169/post-41962756

Pre Vuka postojalo je u Habzburškoj monarhiji više projekata i ideje da se standardizuje srpski jezik. Jedan od poslednjih, krajem XVIII stoleća, bio je pokušaj da se to uradi na temelju dubrovačkog rečnika Joakima Stulija. Međutim Crkva, koja je Dubrovačku republiku tretirala hrvatskom (ili hrvatsko-dalmatinskom; svakako Srbima etnički stranom) zemljom, nije htela ni ranije pa ni tada nikada ni da prihvati tako nešto.

Svi su ti projekti su propali zbog protivljenja srpske Crkve i generalno klerikalne struje u srpskoj habzburškoj eliti. Episkop (gornjokarlovački, aradski i temišvarski) Petar Petrović bio je jedan od najoštrijih protivnika; na dotičnoj stranici imaš citate. Oni su sve te pokušaje; bilo šta što bi približavalo rimokatolicima štokavcima, tretirali kao zaveru za kroatizaciju Srba. I vrlo se decidno insistiralo na tome da su Hrvati dosta različit narod od Srba.

Ono što je vrlo interesantno jeste da tu čak ni neki filološki razlozi nisu imali presudno mesto, već veroispovest pojedinca i pismo koje se koristi. Primera radi, ako bi ti suave došao i napisao nešto na vrlo tečnom šumadijskom dijalektu, ali predstavio se kao rimokatolik i napisao to na latinici, bez obzira na to kakav je sam jezik, pa i ako si ti iz Beograda (ne samo rodom, već i poreklom), u srpskim crkvenim krugovima tvoja knjiga bi bila tretirana kao strano štivo, "na hrvatskom jeziku".
 
Poslednja izmena:
Poruka
5.714
Ma ljudi,kakva kroatizacija.Ko danas u trecem milenijumu dvadeset i prvom veku,ide u opste u bilo koju crkvu. Moja dva brata,zive u Zagrebu.Niko
ih nista ne pita,ni koje su nacionalnosti,niti koje vere.Obojica ne idu ni u Pravoslvni niti katolicke hramove.Oni su visoki intelektualci,koje ne zanima
religija ni jedna.Religioznost danas,ispoljavaju stare zene,koje redovno jednom nedeljno,idu na sluzbu u neku od zagrebackih crkava.
Pa kroz celu istoriju,ratovi su uglanom vodjeni,zbog sukoba iz religioznih razloga. Mi,mladje generacije,fuckamo na sve te crkvene gluposti
ma koja crkva da je u pitanju.Videste li,sta nam popovi u Bosni uradise....videste li bratoubilacki rat,ne ponovio se vise nikada....
 

Slaven777

Legenda
Poruka
60.424
Imaš neke dokaze za ove tvrdnje

Osim ovog što sam naveo iznad, dakle, treba imati na umu, dakle, da je postojanje Srba katolika bila u srpskom (pravoslavnom) svetu jedna potpuna novina (čast izuzecima). Inovacija uvezena sa Zapada, iz latinske Evrope. Na temeljima francuskog prosvetiteljstva i ideje sekularnog društva, predstvnici inteligencije otvaraju se toj mogućnosti i razdvajanju kod Srba verskog od etničkog aspekta.

Pošto je to bilo jedno sasvim novo stanovište, za srpske crkvene pravoslavne krugove bilo je i tretirana ta nagla pojava tvrdnji odjednom o nekakvim „Srbima katolicima” bila je tretirana kao podvala koja dolazi sa katoličkog zapada, čija je krajnja motivacija bila uperena protiv Srba. U slučaju ljudi koji su prihvatali zapadnjačke prosvećene ideje i koncept sekularnog društva, bili bi napadani kao npr. Dositej Obradović da su zavratnici, nemoralni ljudi...piju kafu, puše, itd...pojava sekularnog društva tj. poraz klerikalaca prvo na Temišvarsom saboru 1790. godine a potom i stvaranjem srpske samostalne države udareni su temelji za drugačiji pristup. Kada Karadžić kaže u svojoj pjesnarici iz 1815. godine kaže da se u Sremu bune ljudi da im nameće Horvatskij jezik, nije tu reč ni o kakvim nepismenim seljacima, već o crkvenim krugovima u Sremskim Karlovcima.

Taj stav Pravoslavne crkve u Srba definisao je npr. u Dalmaciji vrlo precizno Nikodim Milaš; decidno isključujući mogućnost postajanja Srba nepravoslavne vere:

Да ли може човјек, који није потпуно православни бити и правим Србином? Како се може величати именом Србина онај, коме је нпр. туђа сва црквено-народна историја наша, сви њени велики догађаји и они славни радници, који су у своје вријеме прославили српску земљу, а сада се с њоме заједно прослављају у ликовима народних светитеља?
 

Khal Drogo

Iskusan
Poruka
5.401
Проблем са овом проблематиком јесте што на те процесе гледамо из данашње, или савреене визуре. Додатни проблем јесте што је Српска православна црква (СПЦ) деценијама стигматизована (итекако је повезано са 1928ом и IV конгресом КПЈ, када је главним злоћом обиљежен "великосрпски хегемонизам", та дружина је након 1945-е наметнула нови вриедносни систем, и у историографији, гдје је СПЦ имала "посебан третман" у односу на друге вјерске заједнице, и улогу "дежурних злоћи") гдје је било пожељно селекцијом некад и домишљених догађаја, "болдовати гријехе" СПЦ, па и за покатоличење Срба, или за погроме који су задесили српски род. Колико се застранило, говори да смо имали прилике прочитати питање када се говори о времену ендехазије "зашто свештентво СПЦ није протестовало код Павелића и врхушке НДХ?". Реално није ни могло, јер је свештетнство било редом или преклано или завршило по логорима, некако логично је да преклан човјек тешко да може протестовати.
И ту ће се улога СПЦ и код похрваћења Срба настојати осрнити, а по могућности прогласитии главним кривцем или "грешником".

Гледао сам недавно један документарац о сеоби Гота, оно дошла ми жеља да погледам, у једном моменту Аларик каже "Ми морамо себи наћи домовину, без домовине смо осуђени на нестанак".
У питању је документарно-играни филм, има ту и фикције, али историја је небројено пута дала за право Алариковим ријечима, имали смо на стотине народа, који нису себи обезбиједили државу, земљу гдје ће бити своји на своме, отаџбину, и који су временом били осуђени на нестајање.

А Срби су на крају позног средњег вијека и прелаза у нови вијек остали без српских земаља, остали су без отаџбине, за српски род бејаху то вијекови под туђинском влашћу, турском, угарском, аустријском, млетачком, вијекови борбе за голим опстанком.
И ту је Српска православна црква била и чувар вјере предака, имала је своју јако важну просвјетитељску улогу, али је СПЦ била прије свега и изнад свега чувар идентитета рода српског, само и искључиво преко СПЦ је код народа сачувана свијест о припадности српству.
И наравно да је у тим тешким околностима, и сама изложена сталном прогону, притисцима, уз присилно или из прагматичних разлога константно присутно конвертитство, ваљало одговорити изазовима, искушењима, сталним подвалама, замкама кроз које су пролазилии СПЦ и род српски.

Велика царства, монархије, а посебно монархије у новом вијеку би настојале потиснути народносну припадност, осјећај припадности неком народу и то замијенити поданством, сви су поданици краља или цара без обзира којем народу припадали. То важи и за Хабзбуршку монархију, и пописи који су вршени имали су рубрику вјерску припадност, не и народносну. О посебностима етничких група, водило се рачуна колико је било прихватљиво из угла царске власти, и код стандардизације језика етничких група, и српске, водиља бјеше више интерес централне власти а мање брига за добробити те етничке групе, и ту је СПЦ морала пажљиво мотрити шта се иза бријега ваља, колико се преко тих процеса трасира пртина расрбљавању или унијаћењу које ће такође временом водити у расрбљавање. Те процесе је препознао епископ (горњокарловачки, арадски и темишварски) Петар Петровић и наравно да се супроставио јер је знао куда воде ти процеси, да воде расрбљавању, сад што се у српској историографији деценијама, од 1945-е до дана данашњих, улози СПЦ, па и када би нешто добро урадила, морала дати негативна конотација, други је пар опанака.

Баш као што су знали и код у континуитету наметаног конвертитства, покатоличења и исламииацује Срба, куда води та прича. И да СПЦ а самим тим ни било ко, код конвертита и њихових потомака, више нема начина да задржи осјећај припадности српству и да су ако не ти конвертити, онда њихови потомци свакако за српство изгубљени, а некад би од тих потомака конвертита, ваљда због тежње доказивања да су дичнији католици или шта већ, настали крволоци који би се доказивали у суровости, па и према онима од којих су се одродили.

Однос СПЦ све до XIX вијека према конверитима из православне вјере и став да су они за српски род изгубљени није био плод неразумијевања "вјерских слобода" како се то настоји данас афирмисати из ове перцепције, већ напротив, итекако разумијевање погубности тих процеса и да потомци тих конвертита заиста јесу за српство изгубљени, и ту су ријечи владике Никодина Милаша које је форумаш Slaven777 цитирао;
Да ли може човјек, који није потпуно православни бити и правим Србином? Како се може величати именом Србина онај, коме је нпр. туђа сва црквено-народна историја наша, сви њени велики догађаји и они славни радници, који су у своје вријеме прославили српску земљу, а сада се с њоме заједно прослављају у ликовима народних светитеља?
резултат разумијевања реалности тог времена, а и разумијевања колико је тада било важно задржати Србе под окриљем СПЦ. Процеси и дешавања која ће се десити убрзо, у првој половини XX вијека потврдила су исправност ријечи владике Никодина Милаша.
 
Poslednja izmena:

brundoje

Primećen član
Poruka
605
Ево једна посебна тема где може да се дискутује о феномену Кроатизације Срба. Мене лично занима који су то најранији списи који помињу покатоличавање и претварање Срба у Хрвате? Да ли се то може повезати са првим српским сеобама на Жумберак? То је негде 16. век када Бенедикт Винковић пише папској курији да је у Истри покатоличио Власе и да су сада они Хрвати.

To je kod nas uglavnom mit, zbog toga što razmere pokatoličavanja nisu bile tolike - jednostavno nije toliko Srba pokatoličeno koliko ima Hrvata. Naravno, to ne znači da su to sve i pre 300 godina bili Hrvati kao i danas... istina je kao i uvek negde između.

Istina je da su to sve prosto bili katolici, sa ili bez svesti da su Hrvati, ali sa jakim prezirom prema pravoslavnim doseljenicima jer su ih doživljavali kao divljake i nisu hteli da se mešaju sa njima. Ti katolici su tokom 19. veka i stvaranja modernih nacija, aktivno učestvovali u stvaranju hrvatske katoličke nacije i mita kako su jedan narod koji se doselio "u stoljeću sedmom". Da li su pre toga bili Hrvati i svesni da su Hrvati? Baš i nisu, ali su kao katolici, pre doživljavali kao braću ostale katolike nego pravoslavce. Da li su njihovi intelektualci govorili da su jedan narod i jedan jezik sa Srbima - jesu, i to često.

Katoličkih Srba je bilo, ma do 20. veka, od Bara do Dubrovnika. I ne znam da je iko od njih govorio da je pokatoličen, prosto su bili katolici oduvek. Barska nadbiskupija je postojala još od vremena Nemanjića, a i Dušanov Zakonik posebno reguliše prava katolika u Srbiji i na osnovu odredbi se vidi da su prilično brojna manjina tada bili.
 

psmaniac

Iskusan
Poruka
5.378
Да ли може човјек, који није потпуно православни бити и правим Србином? Како се може величати именом Србина онај, коме је нпр. туђа сва црквено-народна историја наша, сви њени велики догађаји и они славни радници, који су у своје вријеме прославили српску земљу, а сада се с њоме заједно прослављају у ликовима народних светитеља?
Добро речено! Суштински не може, јер то дође скоро па јерес и духовна и световна.
Експеримент је то показао, удруживањем са крвном браћом римокатоличке вере,
где се истој дозволило баштињење српског народног стваралаштва и достигнућа у
правцу самосталности и тада се догодила делимична крађа тог стваралштва која
постаје славенска, тј. словенска. Затим југославенска па на крају хрватска и тако
све до језика хрватосрпског и некаквих договора и уговора око именовања тог језика.
Међутим проблем настаје када та јединка не жели имати никаквог додира са Светим
Савом и дуговековном борбом за самосталност српске и хрватске цркве, сем ако Сава постане римокатолик.
Хрвати су издали на том путу, остали су паписти и без поговора извршавали све задатке
на уништењу православнхј Срба. Да су изборили своју домаћу хрватску цркву,
која је у неком савезу са братском српском и не признаје Папу, можда би све било другачије.

И тако, Срби као старозаветни народ и искрено хришћански не сме дозволити појаве
попут огавних ствари које се данас не смеју ни написати, јер ће ти упис обрисати,
јер ако се већ мора трпети, не сме се дозволити прозелитизам данашњих смртних
грешника. Српска црква је по аутоматизму противник јер се то коси са свим кодексима
начина живота и егзистенције српског народа.
Из тог разлога не може доћи до екуменизма са религијом чији врховни поглавар даје
чудне изјаве, учествује у веома сумњивим активностима, признаје појаве и промовише
грех. Тако било до скора, чак и у комунизму Србин је најправеднији на свету и убиће
десет својих да докаже да је бољи комуниста и друг од петоколонаша Хрвата.

Сад смо се и ми искварили и отпали од православља и хришћанских вредности, сад
можемо коначно постати Хрвати. Антифашисти.

Смрт фашизму!
 

VelikiMedur

Ističe se
Poruka
2.299
Isključivost i debilizam vas " prvosrbijanaca" se nastavlja, debilizam nije nimalo okopnio još od 1918- e kad ste počeli uništivati sudbinu južnih Slavena, naravno i vašu.
Bilo je tu opstrukcija sa raznih strana. Hrvatski nacionalizam u to vreme je imao znacajnu ulogu u destabilizaciji SHS i Jugoslavije. Jugoslavija je bila plemenita ideja. Juzna plemena slovenska u jednoj drzavi, jer zajedno smo jaci. Nije Jugoslavija bila samo srpska ideja. Svi narodi su imali i volje i interesa za to. Da nije tako ne bi je ni bilo. Srpska drzava je imala primat ali ne u meri svakodnevnice. Cesto je Srbija bivala i namenski slabljena. Kralj jeste bio srpski ali je postao jugoslovenski. Da li je svima bilo pravo? Da li smo trebali menjati kralja svake cetiri godine? Da li bi onda svi bili zadovoljni?
Juzni Sloveni su na kraju ipak uspeli da se sloze: Razhebasmo Jugoslaviju!
 

brundoje

Primećen član
Poruka
605
A pazite ovaj paradoks.

Ćirila i Metodija, iako su Grci, među Srbe ne šalju Konstantinopolj i vaseljenski patrijarh, nego Rim i rimski papa. Dobro, to je u vreme nepodeljene crkve, ali i onda, u nepodeljenoj crkvi, su postojali rimski i grčki obred, različito okretanje oltara, različito čitanje filiokve itd.

Sve to vreme, Srbi neprestano ratuju protiv Vizantije. Od njih nemamo većih neprijatelja.

Stefan Prvovenčani dobija kraljevsku krunu od rimskog pape i obećava da će cela Srbija biti katolička. Sveti Sava dobija autokefalnost Pećke arhiepiskopije i pravoslavlje postaje državna vera Srbije, gde je sveta loza Nemanjića začetnik i srpske države i srpske crkve - u vreme Svetog Save, dva rođena brata, Stefan na čelu države, Sava na čelu crkve.

Vukan, najstariji Nemanjin sin - ostao katolik do kraja života. Stefan Nemanja - kršten kao katolik, pri prelaski na pravoslavlje se ponovo krsti (što nije obavezno), kako bi raskinuo veze sa katolicima. U Dušanovom zakoniku, posebno se obrađuju katolici i uvode se brojne restriktivne mere za katolike u Srbiji, čime se zaključuje da su brojni. Postoji Barska nadbiskupija, a Bar je sve vreme u Srbiji. Sve vreme postojanja Srbije, Srbija ima brojnu katoličku manjinu.

Nakon toga, pravoslavni Srbi u Hrvatskoj se pokatoličavaju i postaju Hrvati. Hrvati ne postoje, a u njihovom rodoslovu se kad-tad dolazi do pretka koji se pokatoličio. Pitanje: šta su po nacionalnosti bili katolici u nemanjićkoj Srbiji i kojim jezikom su govorili? Ja bih rekao, bili su Srbi i govorili su srpski. Šta se dogodilo sa njima, pojeli ih Turci? Ili su prešli na pravoslavnu veru, pa se opet pokatoličili?
 
Poruka
5.714
Vec mi je muka,od tih vecitih zvrndanja o srbima i pravoslavnoj veri. Nasa zemlja Srbija je sekularna drzava.Crkva je odvojena od drzave,pa svako
ko pominje to zaostalo pravoslavlje,ne uklapa se u gradjanina noderne srbije,koji je rasterecen te bolesne mitologije,koju crkveni krugovi,uporno
guraju u javnost,ali na svu srecu,imaju jalov uspeh.....
 

psmaniac

Iskusan
Poruka
5.378
A pazite ovaj paradoks.

Ćirila i Metodija, iako su Grci, među Srbe ne šalju Konstantinopolj i vaseljenski patrijarh, nego Rim i rimski papa. Dobro, to je u vreme nepodeljene crkve, ali i onda, u nepodeljenoj crkvi, su postojali rimski i grčki obred, različito okretanje oltara, različito čitanje filiokve itd.

Sve to vreme, Srbi neprestano ratuju protiv Vizantije. Od njih nemamo većih neprijatelja.

Stefan Prvovenčani dobija kraljevsku krunu od rimskog pape i obećava da će cela Srbija biti katolička. Sveti Sava dobija autokefalnost Pećke arhiepiskopije i pravoslavlje postaje državna vera Srbije, gde je sveta loza Nemanjića začetnik i srpske države i srpske crkve - u vreme Svetog Save, dva rođena brata, Stefan na čelu države, Sava na čelu crkve.

Vukan, najstariji Nemanjin sin - ostao katolik do kraja života. Stefan Nemanja - kršten kao katolik, pri prelaski na pravoslavlje se ponovo krsti (što nije obavezno), kako bi raskinuo veze sa katolicima. U Dušanovom zakoniku, posebno se obrađuju katolici i uvode se brojne restriktivne mere za katolike u Srbiji, čime se zaključuje da su brojni. Postoji Barska nadbiskupija, a Bar je sve vreme u Srbiji. Sve vreme postojanja Srbije, Srbija ima brojnu katoličku manjinu.

Nakon toga, pravoslavni Srbi u Hrvatskoj se pokatoličavaju i postaju Hrvati. Hrvati ne postoje, a u njihovom rodoslovu se kad-tad dolazi do pretka koji se pokatoličio. Pitanje: šta su po nacionalnosti bili katolici u nemanjićkoj Srbiji i kojim jezikom su govorili? Ja bih rekao, bili su Srbi i govorili su srpski. Šta se dogodilo sa njima, pojeli ih Turci? Ili su prešli na pravoslavnu veru, pa se opet pokatoličili?
Све то се дешава у времену раскола који је трајао извесно време. Хришћанство је било јединствено
и све је функционисало како треба спочетка римске хришћанске епохе, међутим временом долази до
увођења новотарија попут целибата свештеника, новог тумачења тројства, проблема са јурисдикцијама
патријаршија... Да не идем сад у дубљу анализу са све германским преузимањем Рима, све то проживљава
и српски народ, подложан једним делом цариградској патријаршији а другим римској курији и Папи.

Срби су кренули добрим путем, спашавање народа и уједињење под сопственом црквом и аутономију од
једних и других, католици су се дуго времена борили за исту ствар али су поклекли и постали Хрвати.

Верујем да ништа мањи сукоб између римокатолика и православних не би био па да се сви Србима зовемо,
безброј је примера таквих верски подељених народа који се исклаше својеручно.

Ово за законик није тачно, римо-католици слободно исповедају и моле се у својим црквама,
командант његове гарде је био Немац Палман и био је римо-католик.
Србин није имао дозволу да пређе у римокатолицизам јер то је јерес и следи казна за то.

Увек сам се питао како иде то покатоличавање Хрвата и Срба. Били су подложни Цариграду па их
преузео Папа, мења се обред, правила и духовни центар.
Рим се дели границом на Дрини, по сред српског народа, поделе по пола па су мањина.

''Divide et impera''!

Срби имају решење, стварање сопствене народне цркве као јединог начина опстанка
у завађеном царству христовом
И таман кад је кренуло појавише се мухамеданци и све Јово наново.
 

АнаиванГорд

Primećen član
Poruka
895
A pazite ovaj paradoks.

Ćirila i Metodija, iako su Grci, među Srbe ne šalju Konstantinopolj i vaseljenski patrijarh, nego Rim i rimski papa. Dobro, to je u vreme nepodeljene crkve, ali i onda, u nepodeljenoj crkvi, su postojali rimski i grčki obred, različito okretanje oltara, različito čitanje filiokve itd.

Sve to vreme, Srbi neprestano ratuju protiv Vizantije. Od njih nemamo većih neprijatelja.

Stefan Prvovenčani dobija kraljevsku krunu od rimskog pape i obećava da će cela Srbija biti katolička. Sveti Sava dobija autokefalnost Pećke arhiepiskopije i pravoslavlje postaje državna vera Srbije, gde je sveta loza Nemanjića začetnik i srpske države i srpske crkve - u vreme Svetog Save, dva rođena brata, Stefan na čelu države, Sava na čelu crkve.

Vukan, najstariji Nemanjin sin - ostao katolik do kraja života. Stefan Nemanja - kršten kao katolik, pri prelaski na pravoslavlje se ponovo krsti (što nije obavezno), kako bi raskinuo veze sa katolicima. U Dušanovom zakoniku, posebno se obrađuju katolici i uvode se brojne restriktivne mere za katolike u Srbiji, čime se zaključuje da su brojni. Postoji Barska nadbiskupija, a Bar je sve vreme u Srbiji. Sve vreme postojanja Srbije, Srbija ima brojnu katoličku manjinu.

Nakon toga, pravoslavni Srbi u Hrvatskoj se pokatoličavaju i postaju Hrvati. Hrvati ne postoje, a u njihovom rodoslovu se kad-tad dolazi do pretka koji se pokatoličio. Pitanje: šta su po nacionalnosti bili katolici u nemanjićkoj Srbiji i kojim jezikom su govorili? Ja bih rekao, bili su Srbi i govorili su srpski. Šta se dogodilo sa njima, pojeli ih Turci? Ili su prešli na pravoslavnu veru, pa se opet pokatoličili?
Запажања и питања су ти добра, одлично је размишљати о таквим стварима.
За Ћирила и Методија не би требало да разбија глава због времена у којем су деловали, то би се могло схватити као подела администрације/јурисдикције.
Стефан Првовенчани је врхунски политичар и признање своје власти тежи да добије и са Истока и са Запада-у томе је и успео (мислим да тако то треба посматрати).
За Вукана Немањића не знамо да ли је католик. Логика би налагала да је макар крштен као православац.
Аутокефалност СПЦ би можда требало посматрати као поклапање интереса Србије и Византије. Ако не буде аутокефалности сви Срби одоше под папу. Треба обратити пажњу и на интересе Византије у давању аутокефалије.
Католици у Србији су макар политички били тврди Срби, сети се само да кажу да је за њих краљ Урош папа.....
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.