Проблем са овом проблематиком јесте што на те процесе гледамо из данашње, или савреене визуре. Додатни проблем јесте што је Српска православна црква (СПЦ) деценијама стигматизована (итекако је повезано са 1928ом и IV конгресом КПЈ, када је главним злоћом обиљежен "великосрпски хегемонизам", та дружина је након 1945-е наметнула нови вриедносни систем, и у историографији, гдје је СПЦ имала "посебан третман" у односу на друге вјерске заједнице, и улогу "дежурних злоћи") гдје је било пожељно селекцијом некад и домишљених догађаја, "болдовати гријехе" СПЦ, па и за покатоличење Срба, или за погроме који су задесили српски род. Колико се застранило, говори да смо имали прилике прочитати питање када се говори о времену ендехазије "зашто свештентво СПЦ није протестовало код Павелића и врхушке НДХ?". Реално није ни могло, јер је свештетнство било редом или преклано или завршило по логорима, некако логично је да преклан човјек тешко да може протестовати.
И ту ће се улога СПЦ и код похрваћења Срба настојати осрнити, а по могућности прогласитии главним кривцем или "грешником".
Гледао сам недавно један документарац о сеоби Гота, оно дошла ми жеља да погледам, у једном моменту Аларик каже "Ми морамо себи наћи домовину, без домовине смо осуђени на нестанак".
У питању је документарно-играни филм, има ту и фикције, али историја је небројено пута дала за право Алариковим ријечима, имали смо на стотине народа, који нису себи обезбиједили државу, земљу гдје ће бити своји на своме, отаџбину, и који су временом били осуђени на нестајање.
А Срби су на крају позног средњег вијека и прелаза у нови вијек остали без српских земаља, остали су без отаџбине, за српски род бејаху то вијекови под туђинском влашћу, турском, угарском, аустријском, млетачком, вијекови борбе за голим опстанком.
И ту је Српска православна црква била и чувар вјере предака, имала је своју јако важну просвјетитељску улогу, али је СПЦ била прије свега и изнад свега чувар идентитета рода српског, само и искључиво преко СПЦ је код народа сачувана свијест о припадности српству.
И наравно да је у тим тешким околностима, и сама изложена сталном прогону, притисцима, уз присилно или из прагматичних разлога константно присутно конвертитство, ваљало одговорити изазовима, искушењима, сталним подвалама, замкама кроз које су пролазилии СПЦ и род српски.
Велика царства, монархије, а посебно монархије у новом вијеку би настојале потиснути народносну припадност, осјећај припадности неком народу и то замијенити поданством, сви су поданици краља или цара без обзира којем народу припадали. То важи и за Хабзбуршку монархију, и пописи који су вршени имали су рубрику вјерску припадност, не и народносну. О посебностима етничких група, водило се рачуна колико је било прихватљиво из угла царске власти, и код стандардизације језика етничких група, и српске, водиља бјеше више интерес централне власти а мање брига за добробити те етничке групе, и ту је СПЦ морала пажљиво мотрити шта се иза бријега ваља, колико се преко тих процеса трасира пртина расрбљавању или унијаћењу које ће такође временом водити у расрбљавање. Те процесе је препознао епископ (горњокарловачки, арадски и темишварски) Петар Петровић и наравно да се супроставио јер је знао куда воде ти процеси, да воде расрбљавању, сад што се у српској историографији деценијама, од 1945-е до дана данашњих, улози СПЦ, па и када би нешто добро урадила, морала дати негативна конотација, други је пар опанака.
Баш као што су знали и код у континуитету наметаног конвертитства, покатоличења и исламииацује Срба, куда води та прича. И да СПЦ а самим тим ни било ко, код конвертита и њихових потомака, више нема начина да задржи осјећај припадности српству и да су ако не ти конвертити, онда њихови потомци свакако за српство изгубљени, а некад би од тих потомака конвертита, ваљда због тежње доказивања да су дичнији католици или шта већ, настали крволоци који би се доказивали у суровости, па и према онима од којих су се одродили.
Однос СПЦ све до XIX вијека према конверитима из православне вјере и став да су они за српски род изгубљени није био плод неразумијевања "вјерских слобода" како се то настоји данас афирмисати из ове перцепције, већ напротив, итекако разумијевање погубности тих процеса и да потомци тих конвертита заиста јесу за српство изгубљени, и ту су ријечи владике Никодина Милаша које је форумаш
Slaven777 цитирао;
Да ли може човјек, који није потпуно православни бити и правим Србином? Како се може величати именом Србина онај, коме је нпр. туђа сва црквено-народна историја наша, сви њени велики догађаји и они славни радници, који су у своје вријеме прославили српску земљу, а сада се с њоме заједно прослављају у ликовима народних светитеља?
резултат разумијевања реалности тог времена, а и разумијевања колико је тада било важно задржати Србе под окриљем СПЦ. Процеси и дешавања која ће се десити убрзо, у првој половини XX вијека потврдила су исправност ријечи владике Никодина Милаша.