Краљ Петар I Карађорђевић

princesszorkaofmonteneg.jpg


Kneginja koja je spojila dve dinastije
D. Janojlić

Prva žena kojoj je u Beogradu i Srbiji podignut spomenik bila je, zapravo, Crnogorka. I to visokog, najvišeg roda - kneginja Zorka Karađorđević, kći kralja Nikole Prvog Petrovića i supruga kneza Petra, koga nije dočekala da vidi kao kralja Srbije, a ona da postane kraljica.

Zamisao da joj se decenijama posle prerane smrti oda počast u najlepšem prestoničkom parku Kalemegdanu, potekla je od Mice N. Jovanović, predsednice Glavnog odbora Srpkinja u udruženju "Kneginja Zorka".



Ideju je obelodanio 1. avgusta 1924. godine "Beogradski dnevnik", navodeći da se Beogradu sprema "jedno lepo iznenađenje":


"Svojoj patronesi kneginji Zorki, majci naših junaka i ženi koja je spojila krv dveju srpskih dinastija u jednu, podižu spomenik na Kalemegdanu. Spomenik je poveren na izradu našem akademskom vajaru gospodinu Stamenku Đurđeviću i uspeo je vrlo dobro, a naročito kao portret, jer oni koji su poznavali kneginju Zorku za života, poznali su je odmah i u portretu umetnikovom".
 
Svečano otkrivanje spomenika kneginji Zorki bilo je planirano za 6. septembar, na prvi rođendan prestolonaslednika Petra, kneginjinog unuka. Bila je najavljena i svečanost na Kalemegdanu, i večernji "kermes" u kome je trabalo da učestvuju i invalidi, i "vredna gospođa Maga Magazinović", čuvena umetnica modernog plesa. Spomenik je bio završen, ali nije otkriven onda kada je najavljeno.



Beogradski list "Vreme" u broju od 2. oktobra je objavio i razlog za odlaganje: "Izvođenje spomenika nije zadovoljilo opravdana očekivanja ni Odbora ni egzekutora. Naimenovana je ponovo naročita komisija Umetničkog odelenja, koja će pregledati spomenik i dati svoj konačni sud". Posao je ubrzavan, ali izgleda ne dovoljno, jer je završen tek dve godine kasnije.
 
"Vreme" je 10. aprila 1926. izvestilo čitaoce da je na plenarnoj sednici Društva "Kneginja Zorka" odlučeno da se na dan cara Konstantina i carice Jelene 13. juna "obavi svečano otkrivanje spomenika majci našeg kralja, na vidnom mestu Kalemegdana, gde postolje već čeka na bistu".



List još podseća i da je mlado Društvo beogradskih gospođica, koje nosi ime kneginje Zorke, već pune dve godine posvetilo najpotpunijem kultu imena svetle i plemenite majke koja je rodila kralja Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, ne doživevši željeni čas da vidi Srbiju i u njoj poživi makar jedan dan.



Beogradska štampa je tih dana naširoko pisala kako će od 3. juna 1926. godine Kalemegdan krasiti spomenik kneginje Zorke Karađorđević, koga je "plemenito i trudoljubivo Društvo Srpkinja namenilo i posvetilo plemenitoj seni svoje nezaboravljene patronese".
 
Spomenik kneginji Zorki uspostavljen je na Velikom Kalemegdanu, otkriven je na najsvečaniji način i predat predsedniku Opštine grada Beograda na čuvanje i dalje staranje.


U znak poštovanja Beogradska opština joj je dodelila u užem centru grada ulicu, a narod je iz simpatija prema kneginji Zorki Karađorđević prozvao Zorina ulica.



Posle Drugog svetskog rata kneginja Zorka morala je da ustupi svoju ulicu, za sledećih 50 godina Ivanu Milutinoviću, a spomenik je odmah uklonjen iz ideoloških razloga dok je postament zauzela bista politički podobnije ličnosti.
 
64241_kneginja-zorka_f.jpg


Karakter na oca


Likom i dostojanstvenim držanjem, a naročito izrazitim crnim očima, Zorka je najviše je ličila na oca, knjaza Nikolu. Ona beše pravi "tatin sin" kako joj je tepao knez Nikola. Kasnije su je opisivali kao odlučnu ženu, ambicioznu, koja je pokušavala da se meša u politiku i da nameće svoju volju. Nastojala je da se cela Crna Gora stavi u službu Karađorđevića u njihovoj agitaciji prema Srbiji uz ideju jugoslovenstva. Kada joj je bilo punih 18 godina, a po tadašnjim shvatanjima smatrali su je starijom udavačom, na Cetinju se pojavio Petar Mrkonjić Karađorđević i odmah je zaprosio.
 
zorka5.jpg


Kumovao ruski car


U Cetinjskom manastiru 30. jula 1883. godine u 10 časova obavljeno je venčanje Zorke i Petra Karađorđevića uz činodejstvovanje mitropolita Visarijona Ljubiše. Kum je bio ruski car koga je zastupao grof Orlov Denisov dok je drugi kum, tj. stari svat, bio vojvoda Miljan Vuković. Ruski car je mladencima poslao predivan poklon, komplet safira, rubina i brilijanata, tako ugrađenih da su predstavljali rusku trobojku.
 
Мира Софронијевић - Кнегиња Зорка Карађорђевић
zorka1.jpg




"У Башти кнежевој била је трпеза за 2000 гостију са Цетиња и све остале Црне Горе. Весеље и одушевљење било је велико", јавио је дописник новосадске "Заставе". Цетињски песници спремни да увек поздраве дворски догађај пригодном одом, сада су се утркивали у епском глорификовању догађаја. Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу "Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом-Зорком".
Поводом овог догађаја лист "Глас Црногорца" бр. 29 из 1883. објавио је уместо уводног чланка приповетку Симе Матавуља, писану према поруџбини кнеза Николе:
"Историја је забележила каквом љубављу и зебњом народ црногорски и његов Господар, Свети Владика праћаху велико дјело Црног Ђорђија, и како настојаху да пруже братску помоћ рођеној браћи. Трагична смрт "Хероја Тополског" уцвијелила је Светог Владику као икаква несрећа што га је постићи могла. Народ наш, код кога су и стара предања тако жива, сјећа се и прича како је добри старац сузе лио за својим пријатељем.... Велики пјесник, који је наслиједио великог светитеља посветио је праху оца Србије најбољи производ свога генија, Књижевни, најприје блаженопочивши Данило, пак данашњи витешки господар, ни у чему не одступајући од предања свога Дома, његоваху пријатељске одношаје са потомцима Црног Ђорђија. Ти су одношаји остали увјек једнаки, независни ни мало од превртљиве судбине људске која час диже, час обара...Сасвим је дакле природно и сагласно предање српских кућа да се дуготрајно пријатељство освешта брачном каквом свезом. Вријеме је, дакле, да се и дуго пријатељство између двију наших кнежевских породица освешта такојем чином. Тај весели догађај близу је. Прворођени унук Хероја Тополског вјерио се са прворођеном кћерју нашљедника Светог Владике - Душе обеју великих заточеника Српства и старих пријатеља узрадоваће се и просуће са небеских благослова на главе свијетлих вјереника, као што то чине Родитељи Њихови и народ црногорски и сваки онај који поштује врлине и заслуге обеју Свијетлих Домова."
 
Poslednja izmena:
Кнез Петар и кнегиња Зорка отпутовали су на дан венчања, по подне, за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Кућа им је била преко пута кнежевог двора. У тој кући почетком тридесетих година 20. века био је Официрски дом.
Ту у цетињском миру подизали су децу којом их је судбина обдарила. Најпре се 23. октобра 1884. године родила кћи Јелена, касније удата за великог кнеза Ј. К. Романова – која је с децом 1917. године срећно избегла судбину царске породице захваљујући својој храбрости и сналажљивости као и помоћи српског посланика у Санкт Петерсбургу г. Мирослава Спалајковића, док је њен супруг као најближи рођак царске породице Романов стрељан.
Затим се априла 1886, рађа друга кћи Милена која је живела само девет дана.
После кћери дошли су синови: 27. августа 1887, кнежевић Ђорђе, који је једини живео и умро у отаџбину, у Србији, у дубокој старости, па Александар, 4 децембра 1888, каснији краљ Југославије, убијен у Марсеју 1934. године, и најзад Андреја 25. фебруара 1890, који је живео само неколико дана.
 
Живот кнегиње Зорке поред супруга Петра, немирног духа увек спремног на акцију, и бројне деце био је испуњен сновима и надањима али и бескрајном стрепњом, највише за судбину и будућност њихове деце.
Свакако да је било дана када је због таквих размишљања и очекивања, осећала потребу за разговором са школованим, образованим особама о чему говори и кратко писмо упућено госпођи Павловић супрузи тадашњег министра просвете Црне Горе.
Била је свесна да је Карађорђев унук дошао да с њом, ћерком Дома Његошева, продужи лозу и оствари снове предака. Али где је та Србија, та лепа Шумадија о којој се толико прича? Огроман простор српске земље којим још увек влада туђин раздвајао је Србију од Црне Горе. Тешки политички проблеми делили су је од дома Карађорђевића. Нико није могао ни да наслути да кнегиња Зорка никада неће видети Србију и Шумадију.
Млада кнегиња је често била замишљена и меланхолична, бескрајно усамљена, страхујући за живот супруга који се нештедимице излагао опасностима.
Њене страхове и чежњу приметио је и најбоље разумео кнез Никола, њен отац. Он је 1886, поклањајући кнегињи Зорки примерак своје Балканске Царице на књизи као посвету написао:

Све што сија није злато
Нит је престо почивало
Веруј, дијете, тамо има
Среће мало ил ни мало.

Бљесак круне често криј
Трље које под њим ниче,
Савршено срећног краља
Не познасмо ни из приче

Но срећа је синко права
Кад се може у свом куту
Радит мирно ходит људски
По светоме Божјем путу.
 
Ова посвета на осетљиву душу кнегиње дошла је као мелем. Осећала је праву срећу у љубави према мужу, деци и целом народу. Помагала је сиромашне, оснивала културне и хуманитарне установе као и болницу у Никшићу чији је била покровитељ.
Знала је да " испод круне често трње ниче" и да "Без трња не може се ићи ка звездама" те су њене мисли често ишле за Петром Мркоњићем Карађорђевићем и за његовим по деди и оцу наследним правом.
Била је свесна да до ослобођења и уједињења народа мора кад тад доћи. Да ли је 1888, у својој усамљености могла да наслути да је баш једном њеном детету судбина наменила да заврши не само уједињење српства него и целог југословенства?
По причању оних који су ближе познавали младу кнегињу Зорку постојало је злослутно предсказање о њеној прераној смрти. Према казивању самог кнеза Петра Карађорђевића једном у Бечу нека гатара му је прорекла срећну будућност али и то да ће му супруга умрети на порођају. Зато је при сваком рођењу детета био веома узнемирен и уплашен од тог предсказања.
 
Уз то предсказање придружио се још један лош предзнак. Пред последњи порођај кнегиње Зорке у дворској башти над самом кнегињом три пута се огласила кукавица. Једна старија жена тешећи јој је рекла да ће то бити "можда неки непријатан глас". Та иста жена касније је другима "објаснила" да ће умрети три члана куће кнегиње Зорке.
То предсказање се на жалост касније и остварило. Умро је кнегињин девер, Ђорђе Карађорђевић, брат кнеза Петра а затим на дан 25. фебруара 1890, родила је трећег сина Андреју, који је живео само двадесет два дана.
Ускоро после порођаја јавили су се код кнегиње симптоми "перитонита", болести којој тада није било лека. Поред домаћих лекара хитно су позвани гинеколози из Беча др Браун и др Ракитински али нису стигли да затекну у животу кнегињу Зорку.
Лист "Глас Црногорца" јавио је о њеној смрти:
"Пред саму поноћ... 4. марта вјерна љуба, нежна мајка, предрага кћи, лијепа књегиња Љубица-Зорка П. Карађорђевића предаде своју племениту душу Свевишњем Богу и остави овај свијет."
 
Жалост за изгубљеном младом кнегињом осећао је сав народ тако да о њој пишу и листови изван Црне Горе.
"Српски Глас" из Задра од 6. марта 1890, помиње између осталог "да је кнегиња била даровита као и славни јој отац књаз Никола" а српски "Народ" пише "да је кнегиња Зорка завила тугом милу своју дјецу, љубљеног супруга, свијетли црногорски двор, поносну Црну Гору и цијело словенство."
Кнегиња Зорка је првобитно сахрањена код манастира Св. Петра на Цетињу.
"Много народа с главарима на челу приступи мртвој књегињи да је испрати и дубоко ожали и присуствује њеној пратњи, на којој су поред породица Карађорђевића и Петровића били сви дипломатски представници на нашем кнежевском двору, сви великодостојници у пуној паради", бележи календар
"Грлица". "Тјело књегиње Зорке положено је , уз грување топова, војничких плотуна, плача сродника и народа тамо где почивају њени славни претци...и њезин млађани девер Ђорђе Карађорђевић."
Када је изграђена црква на Опленцу, Задужбина краља Петра И, пренета је 15. марта 1912. године и положена у прву гробницу до олтарске апсиде. Београд се достојно одужио својој кнегињи Зорки која на жалост није стигла да постане краљица Србије.
 
miškoni:
А стање је да сте комуњаре испушиле и да о теми не треба разглабати у недоглед, што си ти и она двојица били покушали!
Kliknite za proširenje...

Не знам зашто је енко ''комуњара'' само ако се не слаже са увреженим митовима којима смо ми Срби врло склони, и ако неко жели да сви људи живе нормално.....
 
Краљ Милан:
Не знам зашто је енко ''комуњара'' само ако се не слаже са увреженим митовима којима смо ми Срби врло склони, и ако неко жели да сви људи живе нормално.....
Kliknite za proširenje...

Ја напуштам тему, а ти млати до миле воље, јер мислим да смо доста о томе рекли, ко је шта имао да каже! Све остало је лупетање!
 
Amalia:
Nevolim ga! On i njegovi kompanjoni nam ubiše prvu pravu srpsku kraljicu Dragu i mladog kralja Aleksandra, uništiše time njihovu ljubav (ne mogućnost da je izžive), sahraniše ih kao pse, a ne kao kraljeve, itd., itd., itd... (ima mnogo "itd".-ova).
----
Nije počeo na lep način svoju vladavinu - seo je na krvavi presto i ma šta ko pričao, narod nije lud i sve se zna...

A to što je bio siromašan, čitala sam negde da je morao čitav život da plaća zaverenike za "učinjene usluge" i za ćutanja. Ne znam dali ću uspeti da ponovo nadjem na netu taj članak, ali ako ga nadjem staviću ovde link.
Kliknite za proširenje...

Ocigledno ih nije dovoljno placao ili su se sporeckali oko tarife cim ti to pricas sada.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Zamak Peleš u kom su se venčali kralj Aleksandar i kraljica Marija
Odgovora
4
Pregleda
239
Redmond
Redmond
W
Da li je Apis bio opasnost za (kralja) Aleksandra I Karađorđevića?
3 4 5
Odgovora
116
Pregleda
1.523
Casual Observer
Casual Observer
Nina
„Sveti kralj Milutin – svetac ili tiranin u zlatnom oklopu?“
Odgovora
7
Pregleda
258
Casual Observer
Casual Observer

Back
Top