Династија Обреновић и Русија на измаку 19. и почетком 20. века
http://vesnik.net/%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0%D0%BA/
Против оца а за сина
Однос Русије према представницима династије Обреновић током читавог деветнаестог века био је подложан честим променама. У последње две деценије тог столећа готово сви руски званичници исказивали су велику нетрпељивост према Милану Обреновићу, а исто су осећали и на разне начине манифестовали и цареви Александар III (1881-1894) и Никола II (1894-1918). Главни узрок таквим односима почивао је у промени спољнополитичког правца Србије ка Аустро-Угарској, чији је креатор био лично краљ Милан.
Криза династије је наступила још половином осамдесетих година деветнаестог века, одмах после неуспешног српско-бугарског рата (1885), који је уједно био један од повода за абдикацију Милана Обреновића. Од тог тренутка, раздор је непрестано пратио Краљевски дом и поспешивао је ширење вести о преврату који има за циљ збацивање династије Обреновић с престола.
Краљ Милан се одрекао престола 1889. године, у корист свог малолетног сина Александра. Том приликом је рачунао да ће спасити престо због тога што “император неће отказати наклоност” његовом сину који је још дете. И доиста, император је обећао подршку у очувању престола Обреновића. Међутим, због чињенице да је бивши краљ све до своје смрти (1901) показивао велике амбиције да буде важан политички чинилац у Србији и савладар сину и краљу Александру, руски владари и њихови министри су врло често заузимали строг став према Србији, а неретко је тај став био и ултимативан.
Развод краљевског пара у октобру 1888. битно је утицао и на однос Русије према краљици Наталији. Иако ју је сматрала искреном русофилком, због изузетно лоших односа између бивших супружника, а да не би иритирала Милана и давала му повода за повратак у Србију, она је одрекла отворену и директну помоћ краљици-мајци. Цар је обећао помоћ и заштиту једино новом краљу, Александру Обреновићу.
Са јасним представама да је позиција династије изузетно слаба, уз подршку руског цара, приступило се припреми миропомазања малолетног краља. И све то у години у којој се обележава пет векова од Косовске битке (1889). Јединствен и непоновљив, чин миропомазања је требало да у очима Срба, макар донекле, поврати дубоко пољуљани престиж династије. “Свесрпски краљ, наследник немањићке царевине”, понео је “круну, скиптар и патарицу нових Немањића” и нову владарску инсигнију Орден кнеза Лазара. После миропомазања, следећи пример руског крунидбеног миропомазања, краљ је отишао у Студеницу да се поклони “светом краљу” Стефану Првовенчаном. Подршка православног руског цара, који је наредио посланику да лично присуствује чину миропомазања, била је више него драгоцена за стишавање антидинастичког покрета.
После абдикације Милна Обреновића Русија је нескривено ликовала, али је у својим ставовима према династији била изричита. Она је представницима новог режима – генералу Сави Грујићу, председнику радикалске владе, и Јовану Ристићу, првом намеснику, поручила да је Русија посебно заинтересована за васпитање “краља детета” и то “не из егоистичких циљева, већ због будућности Србије”. Шеф дипломатије Гирс је нагласио да до пунолества треба обратити посебну пажњу на религиозно васпитање малолетног краља и умножити све снаге “да син не пође стопама оца”. Мада је цар Александар сматрао да би краљева мајка Наталија била најподеснија личност за “пожељно” васпитање дванаестогодишњег краља, Русија је попустила и пристала да учини све да краљицу задржи што дуже ван Србије. Међутим, пошто у томе није успела, она је преко свог посланика посредовала у сламању Милановог отпора према одлуци да, услед таквог поступка, неће дозволити мајци да види сина. У Карлсбаду је њен дипломата Песијани водио десеточасовне преговоренамером да приволи Обреновића да промени своју одлуку. Иако нешто смекшао, због изазивачког става бивше супруге краљ Милан је убрзо променио мишљење.
Сталне трзавице у Србији које је изазвало у Србији које је изазивало тзв. краљичино питање, морале су се пресећи радикалнијим мерама. Пашићева идеја из 1889. да се питање сујоба родитеља краља Александра изнесе на решавање Народној скупштини и да се обома, за извесно време, забрани пребивање у Србији, наишло је на неразумевање Петрограда. Две године касније, видевши да до смиривања тензија у земљи не може доћи у присуству краљевих родитеља, она се сагласила са планом да им се законским путем онемогући пребивање у Србији.
Тако је краљица Наталија постала колатерална штета договора Русије и Милана Обреновића, по којем се за три милиона динара (милион из цивил-листе за годину дана унапред и два милиона зајма код руске банке) он одрекао припадништва Краљевском дому, уставних права и српског држављанства и обећао да неће долазити у Србију до пунолетства краља Александра.
Млади Обреновић је одмах после тога посетио руског цара, мада није био обичај у дипломатском свету да се званичне посете чине у време малолетства владара. Руски цар је, међутим, лично писао из Петерхофа краљу Александру да се радује његовом доласку. Пријеми су организовани у Кијеву, Москви и Петербургу. Краља и његову пратњу је 2. августа сачекао на станици у Петерхофу лично цар Александар III. Краљ је смештен у двору у Петерхофу, на обали Финског залива, двадесет километара западно од Петрограда. Три дана касније, краљ се са пратњом преселио у Зимски дворац у Петрограду, импозантну царску резиденцију од преко хиљаду одаја. У двору су га дочекале царица Марија и цареве кћерке. Царев син, велики кнез Ђорђе, предао је српском владару највиши орден Руског царства – Орден св. Андреја. Увече је са царском породицом вечерао само краљ, док су намесник Ристић, председник владе Пашић и остала пратња били у засебном салону. То је био посебан знак пажње према српском краљу, који се понашао одважно и достојанствено.
Руска штампа није пропустила прилику да позитивно оцени корак Намесништва и владе да доведу српског краља у Русију, у чему се види “излазак из погрешне сфере утицаја” и проналажење правог пута за спољну политику Србије. Ипак, према краљу је руска штампа била много наклоњенија него према његовим пратиоцима. Писала је да је млади владар наследио нежно и топло срце своје мајке, да има тужно детињство које буди саосећање сваке руске мајке према “сирочету крај живих родитеља” и да краљ неће моћи да остане равнодушан када осети руску топлину и наклоност.
Kraj
