ОТКРИЋЕ: ИСТИНА О ПОСЛЕДЊЕМ ВЛАДАРУ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ
Само га је Драга разумела
Нова књига која се појавила код нас баца другачије светло на личност краља Александра, али и на време у коме је водио Србију. Историчарка др Сузана Рајић је, после прочитаних десетина хиљада страница докумената и преписки, закључила да је историја била дубоко неправедна према овом човеку
Краљ Александар Обреновић у гардијској униформи (1900-1901)
(клик за увећање)
Преко последње деценије 19. века, како истиче историчарка др Сузана Рајић, до сада се неоправдано брзо прелазило и све се сводило на неколико реченица о политичкој нестабилности оличеној у честим сменама влада и државним ударима.
- Радикали, у то време најмоћнија политичка странка, намалали су тамним бојама личност краља Александра, последњег владара из династије Обреновић, али и његовог оца Милана Обреновића. Створена је слика неразумног и неискусног краља који је по сваку цену желео да влада апсолутистички. Наводно, није разумео свој народ и понашао се по принципу “држава то сам ја”. Оптуживан је за пропаст читаве династије, јер је својом недоличном женидбом испровоцирао заверу официра.
У жељи да сазна праву истину о владавини последњег Обреновића, или бар да јој се што више приближи, Сузана Рајић је заронила у домаће и стране архиве. После три године истраживања, открила је да је слика Србије у том бурном историјском раздобљу потпуно другачија, па је написала монографију “Александар Обреновић, владар на прелазу векова, сукобљени светови” (“Српска књижевна задруга”, Београд).
Др Сузана Рајић
(клик за увећање)
- Краљ Александар Обреновић први је наш владар који је рођењем постао престолонаследник - истиче Сузана Рајић. - Са дванаест и по година постао је краљ и био је најмлађи нововековни српски владар на престолу, са шеснаест и по преузео је власт, а са непуних двадесет седам убијен.
Као прво дете српског кнеза Милана и кнегиње Наталије Обреновић, Александар је угледао свет у осам сати ујутру, 14. августа 1876. године. Истог преподнева одржана је седница владе. Поднет је усмени извештај председника владе да је кнегиња родила сина и да се он по Уставу и законима земље “има сматрати наследником”. Српски краљевић име је добио по свом куму, руском цару Александру Другом.
Пио воду с лимуновим соком
Остало је забележено да је у раном детињству престолонаследник био мршавко, у осмој години имао је само 25 килограма, а у дванаестој - 44. Тек од уласка у пубертет приметно је добијао у тежини, те је на измаку 1891. био висок 175 центиметара и тежак 79 килограма. Зато му је лекар преписао дијету. На двору су, иначе, служени квалитетни оброци. Јела се супа од поврћа, потаж “сен-жермен”, кечига у мајонезу, шунка у киселом купусу, салама од шљуке, пилетина с роштиља, шпаргле на пољски начин, телетина, срнетина с артичокама, печена патка, и све то с много салате. За десерт само компот и шарлота од јабука, воће и сладолед. Краљевић је углавном пио воду с мало лимуновог сока, а после двадесете године - пиво.
Краљ Александар Обреновић на Видовдан 1889, у униформи са орденом кнеза Лазара
(клик за увећање)
Извори кажу да је кнегиња, односно краљица Наталија (Србија је 1882. године проглашена за краљевину), сина строго васпитавала. Инсистирала је на добрим манирима, примерном владању, учењу, придржавању свих протокола. Краљ Милан је био попустљивији према сину, због чега се сматрало да је Александар више нагињао оцу и да је са њим био у блискијим односима.
- Био је бриљантан ђак - вели Сузана Рајић. - Сви његови учитељи говорили су да је с њим милина радити. Умео је да разговара и полемише као зрео човек. Бавио се и сликањем, јахањем, свирао је на клавиру. Ишао је на сва јавна предавања и обожавао позориште. Гледао је цео репертоар београдског, али и бечког и париског театра. Одлично је говорио француски и, нешто слабије, немачки. Све странце с којима је долазио у контакт, фасцинирао је ненадменим држањем, природношћу, темама за разговор.
Краљевић Александар с родитељима, Миланом и Наталијом Обреновић (око 1880)
(клик за увећање)
Страна штампа је забележила сусрете Александра Обреновића с хабзбуршким и немачким царем, турским султаном... И сви су приметили да је реч о сјајном младом човеку који “не изгледа као владар трећег реда”. Писали су да изгледа достојанствено и да има беспрекорне манире. Умео је да саслуша, да постави питање, да учини разговор занимљивим. Његове досетке и шале одмерене су и с укусом.
- Краљ Милан је свом сину од малих ногу отворено говорио да у Србији нема велики број присталица, искрених династичара - прича Сузана Рајић. - И страни извори потврђују да српски народ “не поштује ауторитете, хијерархију, нити владаре” и да нема потребу да буде искрено предан једној династији. Две српске династије, Карађорђевићи и Обреновићи, циклично су се смењивале на престолу у кратким временским периодима, чак пет пута!
Зар балавац да влада?!
Затворено друштво са скромним свакодневним потребама није лако прихватало новине. Све до краја 19. века у Србији је готово 80 одсто становништва неписмено, а скоро 90 одсто живи на селу и бави се пољопривредом. Финансије и привреда државе су у врло лошем стању. Национално питање још није било решено, док се, што се међународног положаја тиче, Србија ломила којој великој сили се приклонити. Аустроугарској или Русији. Упркос томе, краљ Милан Обреновић желео је да све модерно и напредно одмах уведе у Србију.
Краљевски пар Обреновић: Драга и Александар
(клик за увећање)
- Истицао је и да Србија мора да се одсече од Оријента да би постала модерна земља, равноправна чланица породице европских држава. Наравно, модернизација сваке државе кошта, а те трошкове је утицајна Радикална странка представљала народу као непотребан издатак. И краљица Наталија оптуживана је за помодарство. Она је на двор увела разне новотарије. Балове, седељке, европску моду у одевању, игре које нису више само народне.
Краљ Милан абдицирао је 1889. године и престо уступио свом малолетном сину. Све до пунолетства краља Александра Обреновића, државом управљају три намесника. Кад је с непуних седамнаест година преузео власт, то су констатовали сви савременици, млади краљ одлично је знао шта тишти државу. Међутим, покушавао је да проблеме реши исхитреним потезима.
Велики проблем младог владара је недостатак ауторитета, недовољно поштовање краљеве личности.
Драга је од Александра старија десет година, па су их новине и овако представљале
(клик за увећање)
- Краљ је тражио да министри уважавају његово мишљење, док је Радикална странка, с којом је образовао Владу, сматрала да би они требало да се баве државним пословима, док монарх не одрасте. Третирали су га као дете, балавца који треба да учи и спава. Покушај краља да уједини опозицију и да створи баланс у политичком животу, није успео.
Русија подржала Драгу
Свој ауторитет краљ Александар Обреновић морао је да брани, не само од страначких лидера већ и од родитеља. Милан и Наталија свог сина краља такође третирају као дете. Обоје су у најбољим годинама, пуни енергије и поред краља постају нови центар моћи. Развели су се због личних неспоразума и отишли ван земље, али кад год би дошли у Србију, својим присуством топили су ауторитет владара. Примали су дипломатски кор и политички естаблишмент, преговарали мимо Александровог одобрења.
- Порицање његових емоција према родитељима, са намером да се Александров лик реконструише као монструм без душе, једна је од највећих неправди - каже историчарка Сузана Рајић. - Александар је био врло зависан од родитељске љубави и наклоности. Прочитала сам на хиљаде страница његове приватне преписке са оцем и мајком. Лепим речима им је поручивао да је ОН владар, да би требало да забораве на брачне свађе и непријатности, и да му је потребна њихова подршка. Кад је са 25 година закључио да од родитеља не може да очекује никакву помоћ, решио је да их обоје одстрани, тако што ће се оженити. Тек после венчања с Драгом Машин започела је његова самостална владавина.
Дворски комплекс у Београду око 1900. године
(клик за увећање)
Прича о избору српске краљице покренута је кад је краљ Александар Обреновић напунио деветнаест година. Познато је да је на грчком двору оставио врло добар утисак, али се грчка краљица Олга, иначе пореклом руска принцеза из породице Романових, противила удаји ћерке за српског владара. Владари страних дворова углавном су имали замерке на несређен породични живот Александрових родитеља - развод и скандале Милана и Наталије, као и на тешку ситуацију у држави. Руси, пак, нису хтели да дају принцезу за српског краља, јер је непримерено њиховој традицији да се склапају такозвани неравнородни бракови, то јест орођавање с младим династијама, без репутације.
-