Ево како ја то видим.
Постојале су две могућности за ДСС.
Прва,останак у Влади,наставак политике коју би диктитирао ДС и сигурно смањивање броја бирача за ту партију.Односно,наставак агоније странке,која би довела до потпуне маргинализације у каснијем периоду.Нешто попут Вуковог СПО-а.
Друга опција је била овај потез,тј. да се сруши Влада са веома јаким и оправданим мотивом који тешко може да наиђе на осуду,чак и код оних који из дубине душе мрзе Коштуницу.И они су приморани да кажу да је мотив јак и утемељен,зацементиран у осећањима код већине Срба.Значи,излазак из Владе и бескомпромисна борба за целовитост државе.Нема шта да се приговори(управо зато што нема шта да се приговори,демократе се квази-радују,да не би плакали

),а овим се поставља и реална шанса за повратак одређеног дела бирачког тела који је гласао за ДСС.Или,ако не повраћај,онда сигурно заустављање бирачке ерозије.
Дакле,разлика између две опције је да прва сигурно значи наставак агоније за ДСС,а друга заустављање пада и реално отварање велике шансе(која ће се базирати на нападима по ДС-у и Г17+ у кампањи) за изненађење и освајање великог броја гласова заједно са СРС-ом(па можда чак нешто и на њихов рачун откину).
У сваком случају,ДСС нема шта да изгуби у овом случају.
Тако га "наговорише".Све је било у тражењу доброг тајминга.