C.E.T.N.I.K...
Početnik
- Poruka
- 7
Nemas ti pojma o Kosovskom boju, bilo je oko 180,000 turaka a oko 45,000 srba od toga oko 10,000 Brankovicevih koji su se brzo povukli zbog mocvarnog terena a posle i napustili bitku inace sta bi bilo eeeeeehhhh
-
- Popularno:
- Štimac iz svog života precrtao...
- Predstavnica Srbije za Miss Universe...
- Na jugu Srbije Albanija gradi stadion
- Принц Филип: Молим Дијану Хрку да...
- U Hrvatskoj ministar smenio savetnika...
- Крунски Савет
- Srbija se menja,lepa Mongolka...
- Ko bi mogao da zameni Vučića?
- Ovo je Merima (24) koja je pokušala da...
- Skandal u vezi sa izborom za profesora...
Косовка битка
- Začetnik teme ancika
- Datum pokretanja
- stanje
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Pogrešne istorijske izvore ste čitali.
Srpska vojska je do nogu potukla tursku vojsku.Bajazit je pobegao glavom bezobzira.U jednom trenutku je shvatio da mora da se vrati po Muratovo telo.
U međuvremenu je Lazar raspustio vojsku i krenuo sa velmožama u crkvu da se zahvali božanstvu na pobedi.
Tada je naleteo Bajazit i zarobio Lazara i srpske velmože i tu ih je pogubio.To je istorijska istina zapisana u turskim dokumentima.
Srpska vojska je do nogu potukla tursku vojsku.Bajazit je pobegao glavom bezobzira.U jednom trenutku je shvatio da mora da se vrati po Muratovo telo.
U međuvremenu je Lazar raspustio vojsku i krenuo sa velmožama u crkvu da se zahvali božanstvu na pobedi.
Tada je naleteo Bajazit i zarobio Lazara i srpske velmože i tu ih je pogubio.To je istorijska istina zapisana u turskim dokumentima.
Svi greshite!
Turaka nije ni bilo!
Srbi su se ponapijali i poklali medjusobno oko toga kome je veci!
Otud ona stara pesma sa nezaboravnim stihovima...
"S' leve strane Brankovicu Vuche...
Kurchina mu po ushima tuche...
S' desne strane Srdja Zlopogledja...
Drzhi kitu vezanu za ledja..."
Turaka nije ni bilo!
Srbi su se ponapijali i poklali medjusobno oko toga kome je veci!
Otud ona stara pesma sa nezaboravnim stihovima...
"S' leve strane Brankovicu Vuche...
Kurchina mu po ushima tuche...
S' desne strane Srdja Zlopogledja...
Drzhi kitu vezanu za ledja..."
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Dobro, ovo smo odavno shvatili...
I, je l mu tad Milica dala ćerku u harem? Da isprati oca Murata Alahu, onako, domaćinski, sa ženom?
Je l? Pa u kojoj crkvi ih zarobio i tu ih pogubio?
I je l Kosovka devoja zapajala ranjene vitezove u crkvi ili u porti crkve?
I da li se krstaš Boška Jugovića vio po Kosovu, ili po crkvenoj porti... i gde je razgonio Turke na buljuke, kao soko tica golubove?
Doktore, kad ćeš jednom da shvatiš da su nas Turci još tada zajebavali sa "istorijskom istinom" zapisanom u njihovim dokumentima?
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Kako, bre, možeš bez ovoga...
Vidi kako je to Vilip radio...
Ooooooj, Muurateee, Murate....
Baš si sreće kuuu*aaaateeeee...
Vidi kako je to Vilip radio...
Ooooooj, Muurateee, Murate....
Baš si sreće kuuu*aaaateeeee...
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Otišao je sa svojom svitim u crkvu "Samodreža".
Nakon šest meseci od Kosovskog boja , Žigmund Luksemburški je napao Srbiju,Milica se obratila za pomoć Bajazitu i tada mu je dala svoju ćerku.
To je moj "učeni" Ljubo istina.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Voliš da guslaš, voliš... ali, bez obzira na moju "učenost" i tvoj podsmeh... slaba ti je istina...
Crkva Samodreza je svoj danasnji izgled dobila 1927. godine. Prema narodnim pesmama u ovoj crkvi se pre boja na Kosovu pricestila srpska vojska. U pesmi "Uros i Mrnjavcevici" Marko Kraljevic je kod ove crkve kazao na kome je carstvo. Prema narodnom predanju u njoj se nalazi i grob najveceg srpskog kosovskog junaka - Milosa Obilica.
Na brdu Gradina, iznad Samodreze, nalazio se grad sa dvorcem Vuka Brankovica. U njemu je odrzana Kosovska vecera. Knez Lazar je uoci Vidovdana priredio veceru za vlastelu. Na toj veceri se Milos Obilic obrekao da ce ubiti turskog sultana Murata i tako dokazati da je nepravedno oklevetan kao moguci izdajnik u boju.
http://www.znanje.org/i/i26/06iv01/06iv0115/kosovske_svetinje.htm
U Samodreži se nalazi crkva iz 14. veka koju narodna pesma vezuje za Kosovsku bitku (“bijela crkva Samodreža”). U njoj je uoči Kosovskog boja pričešćena srpska vojska kneza Lazara.
http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/911/tekst/sveta-srpska-zemlja/print/lat
A ovo sam već postavljao...
Todor Stanković: NEMA CRKVE SAMODREŽE
Vicekonzul Todor Stanković uputio, 8. septembra 1891. godine, ministru inostranih dela M. Kr. Đorđeviću, izveštaj sa putovanja po Kosovu. Navodeći kako je posetio Samodrežu, selo oko pet kilometara udaljeno od glavnog **** Priština-Vučitrn, Stanković je zabeležio.
"... Kad smo tamo stigli, nađosmo tamo sve same Arnaute, a nigde ni jednog Srbina. Na pitanje, ima li u ovom selu koja srpska kuća, odgovoriše Arnauti da ima samo četiri srpske kuće.
Naredih jednom zaptiji-žandarmu - da pozove jednog domaćina od one četiri srpske kuće da mi pokaže mesto crkve Samodreže. Ode žandarm i kroz nekoliko minuta dođe sa Živom Lazarevićem, Srbinom iz istog sela, kome beše kuća na kraju sela.
Živa, čovek oko 50-60 godina starosti, u odelu poderanom i sastavljenoms ve od samih krpa, koje se drže na po jednom končiću, priđe k meni i pošto se pozdravismo pitah ga ovim rečima: 'Jeli, brate gde je crkva Samodreža?' 'E moj gospodine, nema crkve Samodreže, ona je negda postojala a sada je od nje načinjena vodenica, no 'ajde da ti je pokažem,' odgovori Živa.
Idući tako putem na crkvi Samodreži, polagano pitah Živu ovim rečima: 'Kako živite ovde među ovim Arnautima?' 'Samo što smo živi, ali ovakog života bolje da ga nije', odgovori Živa.
Tako u razgovoru sa Živom dođosmo do čuvene crkve Samodreže, od koje se sada drži samo još jedan zid u debljini jedan i po a u visini samo jedan metar, preko koga teče voda u vodenici, koja je napravljena od kamena iste crkve a ispod same crkve.
Svuda po selu rasejano je tesano kamenje sa crkve Samodreže i nema onde arnautske kuće koja nije podzidana kamenom skinutog sa crkve Samodreže.
Pored crkvenog zida prokopala je voda jednu jarugu u dužini 35 a u dubini dva i po metra, u kojoj se na jedan i po do dva i po metara u zemlji, na desnoj obali iste jaruge, vidi vrlo mnogo kostiju odraslih ljudi, a ni jedne dečije. Kosti ove pokazuju da nije svaki grob zaseban, jer se kostiju od više ljudi nalazi na jednom mestu. A preko tih grobova poređano je tesano kamenje, i po svoj prilici, grobovi se prostiru još dalje preko kojih su sada zasejane njive.
Ja kao nasigurno držim da su onde zakopani srpski junaci koji su u Kosovskoj borbi izginuli..."
Dakle, svetovni izvor beleži "prema narodnim pesmama", a crkveni "koju narodna pesma vezuje za Kosovsku bitku"...
... pa, eto ti istine. A da je postojala, jeste...
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
E, sad, ostavio vojsku, pa otišao sa svitom... baš za*ebavaš, bre, doktore... da...
Ajd, izmeri, evo ti mapa, a na mapi razmernik... koliko mu je trebalo da ode... i da se vrati...
... a, da, nije se vraćao na bojište, već ga Bajazit tamo...
Pa oni se više jurili nego što su ratovali?!
tkacio:
Ajd, izmeri, evo ti mapa, a na mapi razmernik... koliko mu je trebalo da ode... i da se vrati...
... a, da, nije se vraćao na bojište, već ga Bajazit tamo...
Pa oni se više jurili nego što su ratovali?!
tkacio:
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Ljubo nije mi namera da nekog podcenim,pišemo i saznajemo.
Vojska je skupljala ratni plen kao naplatu za ratovanje.
Vojska je skupljala ratni plen kao naplatu za ratovanje.
- Poruka
- 12.877
Azathoth, takve pesmice više nemoj na ovom pdf-u postavljati. Javna opomena.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Nema frke. Napomenuo bih da vam je ovo izgleda sluchajno promaklo...
http://forum.krstarica.com/showthre...ze+cuda+velikoga+do+krasnoga+moga#post6507633
Ili zabrana vazhi samo za ovaj podforum...?
Krcun 80
Početnik
- Poruka
- 15
Postoji vrlo malo pouzdanih podataka (istorijski tacnih) o samom toku Kosovskog boja. Zna se sledece: do bike je doslo na Vidovdan 15.(28.) juna 1389. godine na Kosovu Polju u blizini Pristine; srpsku vojsku predvodio je knez Lazar Hrebeljanovic a osmanlijsku sultan Murat I; tacan broj vojnika se nezna, a smatra se da je knez mogao imati izmedju30.000 i 50.000 vojnika, aMurat izmedju 80.000 i 100.000; u knezevoj vojsci od vidjenijih srpskih plemica bio je samo Vuk Brankovic, a po jedan odred su poslali bosanski kralj Tvrtko i ugarski kralj; s druge strane uz Murata su bili njegovi sinovi Bajazit i Jakub. U boju su poginuli oba vladara i Murat i Lazar, s tim sto je Murata ubio jedan srpski plemic koga izvori nazivaju Milos Kobilic, a Lazar je bio zarobljen i po naredjenju novog sultana Bajazita pogubljen. Bajazit je takodje da bi sprecio gradjanski rat u Osmanskom carstvu naredio da se njegov brat zadavi( od tog perioda postala je praksa da novi sultan po dolasku na presto naredi da se njegova braca zadave).
Vuk Brankovic je preziveo bitku i nastavio da se suprotstavlja Turcima i na kraju je skoncao u nekom turskom kazamatu.
Srbija je izgubila ovu bitku i posle nje bila prinudjena da postane turski vazal i to je jedan od razloga sto je Turci nisu odmah zaposeli. Naravno treba da uzmemo u obzir i da je Bajazit trebao da sredi unutrasnje stvari u carstvu posle preuzimanja vlasti i ubistva brata.
Vuk Brankovic je preziveo bitku i nastavio da se suprotstavlja Turcima i na kraju je skoncao u nekom turskom kazamatu.
Srbija je izgubila ovu bitku i posle nje bila prinudjena da postane turski vazal i to je jedan od razloga sto je Turci nisu odmah zaposeli. Naravno treba da uzmemo u obzir i da je Bajazit trebao da sredi unutrasnje stvari u carstvu posle preuzimanja vlasti i ubistva brata.
Војин
Obećava
- Poruka
- 51
Tajna Kosovskog boja
Prije šeststotinak i više godina, odigra se bitka na Polju Kosovu, a do današnjih dana ne odgovorismo: ko pobijedi, a ko izgubi bitku? Da li je uopšte moguće da dvije sukobljene vojske budu obje i gubitnici i pobjednici? Da li je moguće, da u jednom te istom boju poginu oba cara, da obje vojske budu poražene i u isto vrijeme obje budu pobjednice?!
Odgovor se sam nameće: to se nije moglo desiti samo u jednom boju – jednoj bici?! Mora da su postojala dva boja – dvije bitke, sa različitom ratnom srećom. Kako i kada?
Zna se da je sukob počeo u jutarnjim satima 28. juna 1389. godine, da je bitka završena u poslijepodnevnim satima, da tog jutra poginu “turski car Murate”. Raspori ga jatagan srpskog viteza “od učkura do grla bijela”.
Nije mogao proći kroz turske straže i vojsku, neko ko sakriva takvu nožinu, koja može da napravi rez “do grla bijela”. To se nije moglo izvesti sa “sakrivenim” nožićem. To se moglo učiniti samo sa nožem – jataganom od strane viteza, kojem je taj i takav nož bio dio “ličnog naoružanja”, a on je mogao stići do Murata samo silom, a ne nikakvom “varkom” i navodnom “ponudom izdaje”. Priča o Muratovoj pogibiji na bazi izdaje jednog viteza, za kojeg sultan i ne zna da postoji, da ga baš privedu samom Caru na poklonjenje i to u toku same bitke, djeluje malo neuvjerljivo. Mnogo je logičnije i mnogo bliže pravoj istini, da su Srbi u boju prodrli do samog Muratovog šatora, a da je jedan od vitezova u sukobu sa samim Carem uspio da ga proburazi (Car Murat je bio ratnik – vođa bojovnika. Malo je vjerovatno da je u toku najžešćeg boja sjedio u svom šatoru i čekao da mu saopšte rezultat bitke). Jatagan, kao osnovno naoružanje, nosili su srpski vitezovi, koje je u boj na Kosovo doveo Tvrtkov vojvoda Vlatko Vuković. Do današnjeg dana, taj nož – jatagan, nosi se za pojasom (silavom) sa drškom koja strši na desnoj strani – “na dohvat desne ruke”. Tu nošnju srpskog Primorja, Boke, Hercegovine, Konavala, pa skoro sve do Like, nalazimo u raznim varijantama. Jatagan se nosio kao dio naoružanja srpskih vitezova uz nošnju koju danas nazivamo – crnogorska narodna nošnja.
Jatagan mnogi nazivaju i “turski nož”. Došlo je to otud, što su ga mnogi srpski plemići zadržali u ličnom naoružanju, po primanju islama, a te poturice su u narodu identifikovane kao Turci, te otud ta zabluda.
Slično se desilo i sa kapom “zavratom”, koja je i kod islamiziranih Srba ostala kao dio plemićke nošnje. Fes je dobio ime po gradu Fesu u Maroku – gdje su proizvođači kapa pravili duboke kalupe. Bosansko-hercegovački muslimani su rado nabavljali i nosili ovakve kape, da bi se što više razlikovali od pravoslavne raje.
Kapu pominjemo u vezi ovog boja iz jednog jedinog razloga, što je na istoj bio izvezen zlatnim nitima “časni krst”. Časni krst je mogao da nosi na sebi (na kapi) samo onaj kome su priznata časna prava srpskog viteza. U dalekoj prošlosti, taj krst je stavljan na glavu onoga ko se nije ogriješio o “kodeks časti” do tridesete godine života. Tada je mogao da primi na sebe to znamenje, koje mu je, uz prethodno spiranje vodom sitnih grijeha (grešnih misli), simbolično stavljan na glavu krst uz ceremoniju “krštavanja”. Krštavanje, odnosno priznavanje časnih prava i promovisanje u viteza je prastari običaj kod Srba, koji datira još od prije pojave Isusa Hrista.
Sve ovo u vezi časnog krsta napominjemo u vezi sa događajima tokom bitke 28. juna 1389. godine, jer su imali presudan uticaj na konačan ishod bitke.
Naime, uz ostale odredbe viteškog ponašanja srpskog viteza, bila su i pravila odnosa sa neprijateljem:
– u sukobu nije smjelo biti podlosti, prevara i smicalica,
– kad neprijatelj odbaci oružje, bilo ga je nedostojno ubiti,
a svako kršenje ovih kodeksa povlačilo je za sobom gubitak viteštva – gubitak časnih prava. Gubitak časnih prava bio je teži nego gubitak samog života. Bez časnih prava nije se moglo časno živjeti, niti nostiti “svijetlo oružje”, nije se moglo pojavljivati na skupovima, slavama, pozivati u svatove – takvom čovjeku nije bilo mjesta među časnim ljudima. Kada neko izgubi “čast i obraz” skidao mu se časni krst pred skupom, tako što mu je skidana kapa s glave (na kojoj je izvezen časni krst sa četiri ocila) i ista bacana u prašinu i gažena. To je bila najteža kazna koju je mogao doživeti jedan Srbin – gubitak časti. Čast je uslov opstanka – smrt je mnogo lakša od gubitka časti.
Zašto je sve ovo bilo potrebno pomenuti, baš u vezi bitke na Kosovu, moze se saznati iz opisa same bitke.
Prije šeststotinak i više godina, odigra se bitka na Polju Kosovu, a do današnjih dana ne odgovorismo: ko pobijedi, a ko izgubi bitku? Da li je uopšte moguće da dvije sukobljene vojske budu obje i gubitnici i pobjednici? Da li je moguće, da u jednom te istom boju poginu oba cara, da obje vojske budu poražene i u isto vrijeme obje budu pobjednice?!
Odgovor se sam nameće: to se nije moglo desiti samo u jednom boju – jednoj bici?! Mora da su postojala dva boja – dvije bitke, sa različitom ratnom srećom. Kako i kada?
Zna se da je sukob počeo u jutarnjim satima 28. juna 1389. godine, da je bitka završena u poslijepodnevnim satima, da tog jutra poginu “turski car Murate”. Raspori ga jatagan srpskog viteza “od učkura do grla bijela”.
Nije mogao proći kroz turske straže i vojsku, neko ko sakriva takvu nožinu, koja može da napravi rez “do grla bijela”. To se nije moglo izvesti sa “sakrivenim” nožićem. To se moglo učiniti samo sa nožem – jataganom od strane viteza, kojem je taj i takav nož bio dio “ličnog naoružanja”, a on je mogao stići do Murata samo silom, a ne nikakvom “varkom” i navodnom “ponudom izdaje”. Priča o Muratovoj pogibiji na bazi izdaje jednog viteza, za kojeg sultan i ne zna da postoji, da ga baš privedu samom Caru na poklonjenje i to u toku same bitke, djeluje malo neuvjerljivo. Mnogo je logičnije i mnogo bliže pravoj istini, da su Srbi u boju prodrli do samog Muratovog šatora, a da je jedan od vitezova u sukobu sa samim Carem uspio da ga proburazi (Car Murat je bio ratnik – vođa bojovnika. Malo je vjerovatno da je u toku najžešćeg boja sjedio u svom šatoru i čekao da mu saopšte rezultat bitke). Jatagan, kao osnovno naoružanje, nosili su srpski vitezovi, koje je u boj na Kosovo doveo Tvrtkov vojvoda Vlatko Vuković. Do današnjeg dana, taj nož – jatagan, nosi se za pojasom (silavom) sa drškom koja strši na desnoj strani – “na dohvat desne ruke”. Tu nošnju srpskog Primorja, Boke, Hercegovine, Konavala, pa skoro sve do Like, nalazimo u raznim varijantama. Jatagan se nosio kao dio naoružanja srpskih vitezova uz nošnju koju danas nazivamo – crnogorska narodna nošnja.
Jatagan mnogi nazivaju i “turski nož”. Došlo je to otud, što su ga mnogi srpski plemići zadržali u ličnom naoružanju, po primanju islama, a te poturice su u narodu identifikovane kao Turci, te otud ta zabluda.
Slično se desilo i sa kapom “zavratom”, koja je i kod islamiziranih Srba ostala kao dio plemićke nošnje. Fes je dobio ime po gradu Fesu u Maroku – gdje su proizvođači kapa pravili duboke kalupe. Bosansko-hercegovački muslimani su rado nabavljali i nosili ovakve kape, da bi se što više razlikovali od pravoslavne raje.
Kapu pominjemo u vezi ovog boja iz jednog jedinog razloga, što je na istoj bio izvezen zlatnim nitima “časni krst”. Časni krst je mogao da nosi na sebi (na kapi) samo onaj kome su priznata časna prava srpskog viteza. U dalekoj prošlosti, taj krst je stavljan na glavu onoga ko se nije ogriješio o “kodeks časti” do tridesete godine života. Tada je mogao da primi na sebe to znamenje, koje mu je, uz prethodno spiranje vodom sitnih grijeha (grešnih misli), simbolično stavljan na glavu krst uz ceremoniju “krštavanja”. Krštavanje, odnosno priznavanje časnih prava i promovisanje u viteza je prastari običaj kod Srba, koji datira još od prije pojave Isusa Hrista.
Sve ovo u vezi časnog krsta napominjemo u vezi sa događajima tokom bitke 28. juna 1389. godine, jer su imali presudan uticaj na konačan ishod bitke.
Naime, uz ostale odredbe viteškog ponašanja srpskog viteza, bila su i pravila odnosa sa neprijateljem:
– u sukobu nije smjelo biti podlosti, prevara i smicalica,
– kad neprijatelj odbaci oružje, bilo ga je nedostojno ubiti,
a svako kršenje ovih kodeksa povlačilo je za sobom gubitak viteštva – gubitak časnih prava. Gubitak časnih prava bio je teži nego gubitak samog života. Bez časnih prava nije se moglo časno živjeti, niti nostiti “svijetlo oružje”, nije se moglo pojavljivati na skupovima, slavama, pozivati u svatove – takvom čovjeku nije bilo mjesta među časnim ljudima. Kada neko izgubi “čast i obraz” skidao mu se časni krst pred skupom, tako što mu je skidana kapa s glave (na kojoj je izvezen časni krst sa četiri ocila) i ista bacana u prašinu i gažena. To je bila najteža kazna koju je mogao doživeti jedan Srbin – gubitak časti. Čast je uslov opstanka – smrt je mnogo lakša od gubitka časti.
Zašto je sve ovo bilo potrebno pomenuti, baš u vezi bitke na Kosovu, moze se saznati iz opisa same bitke.
Војин
Obećava
- Poruka
- 51
Bitka je počela u jutarnjim časovima, tog 28. juna 1389. g. Na srpskoj strani bili su u centralnom dijelu postrojeni plemići na bojnim konjima. Zvali su ih “oklopnici”, jer su im čak i konji bili zaštićeni metalnim pločama, ili mrežama, koje su odolijevale udarcima mačeva, prodoru strijele ili koplja. Sami ratnici na konjima, pored oklopa, bili su naoružani uglavnom topuzima, kojima su razmahivali lijevo i desno, rušeći sve pred sobom i oko sebe. Udarcu topuza nije mogao nikakav štit pružiti zaštitu. Udar oklopnika bio je usmjeren ka samom centru turske vojske, a tu je bila koncentracija najsmjelijih turskih ratnika – Abdulahovih sinova (svetih ratnika – kasnije janičara). Jedini smisao života svetih ratnika – janičara, bio je da poginu čuvajući i braneći Alahovog sina na zemlji – Abdulaha (Abd–alah) sultana. Tako ginući, oni su zasluživali vječni život u dženetu (raju), gdje su ih čekale nebeske hurije – žene nezamislive ljepote, koje su postojale na nebu samo da bi njima – janičarima, pružile sva zadovoljstva, koja se mogu zamisliti – ali samo ako tamo dospiju braneći Abdulaha – u konkretnom slučaju Murata.
Udar oklopnika i vitezova na bojnim kolima bio je tako silovit, da je prodor izvršen do samog centra, te je ugrožen i sam car Murat.
Uzalud su sveti ratnici nasrtali na srpske ratnike. “Oklopna pesnica” je mrvila sve oko sebe. Poznato je to u istoriji, a pjesnik kaže:
“Silni oklopnici, bez mane i straha,
hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka
Vi jurnuste tada u oblaku praha
Te nastade vreva i krvava strka.”
Našli su se tu i vitezovi, koje je na Kosovo doveo Vlatko Vuković. O tome svjedoči i sama pogibija Muratova. Sam car Murat bio je ratnik, vičan sablji i borbi. Malo je vjerovatno da je sjedao na minderluku i čekao da ga raspore. Rasporen je u borbi – tipičan sukob sa ratnikom naviklim na duele sa jataganom. Sve govori u prilog tome, da ga je u sukobu rasporio jedan od vitezova pristiglih iz srpskog primorja.
Bilo kako bilo – Muratova pogibija je izazvala pometnju u redovima Turaka. Janičari – kao najelitnija i najborbenija, a u isto vrijeme najmotivisanija snaga turske vojske, pogibijom Abdulaha, gubi svaki interes za dalju borbu – pogibiju. Pošto je sultan mrtav – nisu ga odbranili, u daljoj borbi, pogibijom, ne obezbjeđuju mjesto uz Alaha na nebu, nema im odlaska među nebeske hurije. Jedini spas je sačuvati život do izbora novog sultana.
Kako ga sačuvati kad Srbi nadiru?!
Bjekstvom!
Spas je u bjekstvu. Janičari okreću leđa bojištu – bježe sa bojnog polja. Probijen je centralni dio turskog stroja. Zaljuljaše se i krila, gdje su već uveliko sukobi uzeli maha. Iz centralnog dijela, lijevo i desno, širi se panika – počinje opšta bježanija turske vojske.
Ovako, na izgled lako izvojevana pobjeda, unosi zabunu i u samim redovima pobjednika – Srba.
Utihnu i ono gromoglasno: “U raaaa.....”, koje je ledilo krv u žilama neprijatelja.
Pobjeda!!!
Neprijatelj je pobjegao. Da li je i pobijeđen?!
Udar oklopnika i vitezova na bojnim kolima bio je tako silovit, da je prodor izvršen do samog centra, te je ugrožen i sam car Murat.
Uzalud su sveti ratnici nasrtali na srpske ratnike. “Oklopna pesnica” je mrvila sve oko sebe. Poznato je to u istoriji, a pjesnik kaže:
“Silni oklopnici, bez mane i straha,
hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka
Vi jurnuste tada u oblaku praha
Te nastade vreva i krvava strka.”
Našli su se tu i vitezovi, koje je na Kosovo doveo Vlatko Vuković. O tome svjedoči i sama pogibija Muratova. Sam car Murat bio je ratnik, vičan sablji i borbi. Malo je vjerovatno da je sjedao na minderluku i čekao da ga raspore. Rasporen je u borbi – tipičan sukob sa ratnikom naviklim na duele sa jataganom. Sve govori u prilog tome, da ga je u sukobu rasporio jedan od vitezova pristiglih iz srpskog primorja.
Bilo kako bilo – Muratova pogibija je izazvala pometnju u redovima Turaka. Janičari – kao najelitnija i najborbenija, a u isto vrijeme najmotivisanija snaga turske vojske, pogibijom Abdulaha, gubi svaki interes za dalju borbu – pogibiju. Pošto je sultan mrtav – nisu ga odbranili, u daljoj borbi, pogibijom, ne obezbjeđuju mjesto uz Alaha na nebu, nema im odlaska među nebeske hurije. Jedini spas je sačuvati život do izbora novog sultana.
Kako ga sačuvati kad Srbi nadiru?!
Bjekstvom!
Spas je u bjekstvu. Janičari okreću leđa bojištu – bježe sa bojnog polja. Probijen je centralni dio turskog stroja. Zaljuljaše se i krila, gdje su već uveliko sukobi uzeli maha. Iz centralnog dijela, lijevo i desno, širi se panika – počinje opšta bježanija turske vojske.
Ovako, na izgled lako izvojevana pobjeda, unosi zabunu i u samim redovima pobjednika – Srba.
Utihnu i ono gromoglasno: “U raaaa.....”, koje je ledilo krv u žilama neprijatelja.
Pobjeda!!!
Neprijatelj je pobjegao. Da li je i pobijeđen?!
- Poruka
- 175
ОВЕ РЕЧИ НАПИСАНЕ БИШЕ НА МРАМОРНОМ СТУБУ НА КОСОВУ
Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна
Деспот Стефан Лазаревић
Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна
Деспот Стефан Лазаревић
mm.milojevic
Primećen član
- Poruka
- 747
pobedili su katolici a pravolsavic(srbi) su izgubili iako se za ovaj boj kaze da je pobeda hriscanstva
Војин
Obećava
- Poruka
- 51
Neprijatelj je pobjegao. Da li je i pobijeđen?!
Među ratnicima istoka – Azijatima važi pravilo “Pobijeđen je samo mrtav protivnik“. Kada okrene leđa i bježi, prilika je da ga pobijediš – oni bjegunce “sustignu i sasijeku”. Tada ne pruža otpor, lako ga je sasjeći. To se postiže lakom konjicom, koja u brzom kasu sustiže bjegunce i lakim zamasima sablje kosi protivnika.
Ta pravila važe za azijatske ratnike, beskrupulozne ratnike, ratnike ubice, pa bilo da dolaze sa zapada ili sa istoka. Ratnike koje vjera uči da treba ubijati sve one koji ne pripadaju “pravoj vjeri”, a prava vjera je ona koju oni ispovijedaju, bilo da se radi o islamu ili katoličanstvu (Karlo Franački u sukobu sa Slovenima sve poubija i nakon zarobljavanja).
Za Srbe takva pravila ne važe. Ona su u suprotnosti sa osnovnim viteškim kodeksom srpskog viteza. Ubiti neprijatelja s leđa, onda kada više ne pruža otpor, kada se ne može ravnopravno suprotstaviti protivniku je nedostojno. Radi toga se ne organizuje potjera za bjeguncima – to ne dozvoljava viteška čast srpskih ratnika.
Taj kodeks može da se primijeni samo u koliko se sukob odvija sa isto tako “časnim ratnicima” – nažalost, taj kodeks časti važi samo kod Srba, a ne i kod hordi, kojima je jedini cilj uništavanje i pljačka, kod kojih “cilj opravdava sredstvo”.
Tačno je da i oni posjeduju neka pravila borbe, podjele plijena, prava na život i imovinu pobijeđenog, ali to su sve pravila koja se odnose na međusobna prava pobjednika, bilo da se radi o odnosima silnijeg i moćnijeg prema običnom ratniku, ili prava u odnosu na vanzemaljske sile, prava na nebeske privilegije.
Ne znajući za ova pravila kod Srba, bjegunci su nastojali da se što više, što brže udalje od poprišta bitke, kako ne bi bili sustignuti i sasječeni. Ovo naglo bjekstvo s ratišta, u početku je izazvalo ne tako malu zabunu kod Srba, a nakon toga se prolomio pobjednički poklič Kosovom – Pobjeda, pobjeda!!!
Niko nije razmišljao – gdje su se Turci uputili? Uglavnom, pobjegli su preživjeli, Car im je poginuo, bitku su izgubili!
Na Kosovu je tog jutra bila koncentrisana silna vojska, pristigla iz svih srpskih krajeva. U popodnevnim satima, tog Vidovdana, počinje i razlaz pobjedničkih formacija.
Vuk Branković odvodi sa Kosova oko 25.000 ratnika. Odvodi svoje ratnike kućama, kao pobjednike poslije bitke.
Vraćaju se i odredi kralja Tvrtka, pod komandom Vlatka Vukovića. Odlaze i neki manji odredi vojske pristigle iz ostalih srpskih zemalja.
Glas o velikoj pobjedi širi se vrtoglavom brzinom, kroz sve srpske zemlje i prostore.
“Ilinska” zvona sa vrhova brda i planina, šire glas o pogibiji azijatskog cara, o velikoj pobjedi srpskog kralja Tvrtka, odnosno kraljevih vojskovođa i vazala, saveznika kneza Lazara.
Knez Lazar je 1377. g. priznao Tvrtka za kralja svih Srba – za naslednika Nemanjića krune, pa otud se i ova pobjeda pripisivala kralju Tvrtku, kao vrhovnom gospodaru svih srpskih zemalja.
Radi toga čestitke za pobjedu stižu kralju Tvrtku I Kotromaniću. Sam Tvrtko 1. jula 1389. g. piše Trogiranima o svojoj velikoj pobjedi nad Turcima. Piše i Firentincima, a oni mu odgovaraju da su za pobjedu već saznali. Iz svega se da zaključiti da je u prijepodnevnim časovima tog 28. juna izvojevana pobjeda Srba nad Turcima.
Glas o pobjedi je odaslan. U toku samo jedne jedine noći stiže u Pariz. Kako? (Nedvojbeno je dokazano da su sa crkve Notr Dam u Parizu, 29. juna zvona objavila tu pobjedu).
Umjesto sječe koju je “trebalo obaviti” progoneći bjegunce – vojskovođe, poslije obavljenog posla (pobjede) postrojavaju ratnike za povratak. Vojska koja se vraća sa bojišta, svuda se dočekuje i slavi radi izvojevane pobjede. Prave se slavoluci i iznose đakonije. Posebnu slavu doživljava vojska Vlatka Vukovića. Na povratku ka Travuniji, svuda priređuju dočeke i slave pobjednike.
Na Kosovu ostaje knez Lazar sa svojim vitezovima, koji su ponijeli najveći teret pobjede, jer su izgleda odredi oklopnika bili pod direktnom komandom samog kneza Lazara. Ostalo je puno ranjenih i poginulih, ostala je i prateća materijalna zaliha – sve je trebalo zbrinuti.
Među ratnicima istoka – Azijatima važi pravilo “Pobijeđen je samo mrtav protivnik“. Kada okrene leđa i bježi, prilika je da ga pobijediš – oni bjegunce “sustignu i sasijeku”. Tada ne pruža otpor, lako ga je sasjeći. To se postiže lakom konjicom, koja u brzom kasu sustiže bjegunce i lakim zamasima sablje kosi protivnika.
Ta pravila važe za azijatske ratnike, beskrupulozne ratnike, ratnike ubice, pa bilo da dolaze sa zapada ili sa istoka. Ratnike koje vjera uči da treba ubijati sve one koji ne pripadaju “pravoj vjeri”, a prava vjera je ona koju oni ispovijedaju, bilo da se radi o islamu ili katoličanstvu (Karlo Franački u sukobu sa Slovenima sve poubija i nakon zarobljavanja).
Za Srbe takva pravila ne važe. Ona su u suprotnosti sa osnovnim viteškim kodeksom srpskog viteza. Ubiti neprijatelja s leđa, onda kada više ne pruža otpor, kada se ne može ravnopravno suprotstaviti protivniku je nedostojno. Radi toga se ne organizuje potjera za bjeguncima – to ne dozvoljava viteška čast srpskih ratnika.
Taj kodeks može da se primijeni samo u koliko se sukob odvija sa isto tako “časnim ratnicima” – nažalost, taj kodeks časti važi samo kod Srba, a ne i kod hordi, kojima je jedini cilj uništavanje i pljačka, kod kojih “cilj opravdava sredstvo”.
Tačno je da i oni posjeduju neka pravila borbe, podjele plijena, prava na život i imovinu pobijeđenog, ali to su sve pravila koja se odnose na međusobna prava pobjednika, bilo da se radi o odnosima silnijeg i moćnijeg prema običnom ratniku, ili prava u odnosu na vanzemaljske sile, prava na nebeske privilegije.
Ne znajući za ova pravila kod Srba, bjegunci su nastojali da se što više, što brže udalje od poprišta bitke, kako ne bi bili sustignuti i sasječeni. Ovo naglo bjekstvo s ratišta, u početku je izazvalo ne tako malu zabunu kod Srba, a nakon toga se prolomio pobjednički poklič Kosovom – Pobjeda, pobjeda!!!
Niko nije razmišljao – gdje su se Turci uputili? Uglavnom, pobjegli su preživjeli, Car im je poginuo, bitku su izgubili!
Na Kosovu je tog jutra bila koncentrisana silna vojska, pristigla iz svih srpskih krajeva. U popodnevnim satima, tog Vidovdana, počinje i razlaz pobjedničkih formacija.
Vuk Branković odvodi sa Kosova oko 25.000 ratnika. Odvodi svoje ratnike kućama, kao pobjednike poslije bitke.
Vraćaju se i odredi kralja Tvrtka, pod komandom Vlatka Vukovića. Odlaze i neki manji odredi vojske pristigle iz ostalih srpskih zemalja.
Glas o velikoj pobjedi širi se vrtoglavom brzinom, kroz sve srpske zemlje i prostore.
“Ilinska” zvona sa vrhova brda i planina, šire glas o pogibiji azijatskog cara, o velikoj pobjedi srpskog kralja Tvrtka, odnosno kraljevih vojskovođa i vazala, saveznika kneza Lazara.
Knez Lazar je 1377. g. priznao Tvrtka za kralja svih Srba – za naslednika Nemanjića krune, pa otud se i ova pobjeda pripisivala kralju Tvrtku, kao vrhovnom gospodaru svih srpskih zemalja.
Radi toga čestitke za pobjedu stižu kralju Tvrtku I Kotromaniću. Sam Tvrtko 1. jula 1389. g. piše Trogiranima o svojoj velikoj pobjedi nad Turcima. Piše i Firentincima, a oni mu odgovaraju da su za pobjedu već saznali. Iz svega se da zaključiti da je u prijepodnevnim časovima tog 28. juna izvojevana pobjeda Srba nad Turcima.
Glas o pobjedi je odaslan. U toku samo jedne jedine noći stiže u Pariz. Kako? (Nedvojbeno je dokazano da su sa crkve Notr Dam u Parizu, 29. juna zvona objavila tu pobjedu).
Umjesto sječe koju je “trebalo obaviti” progoneći bjegunce – vojskovođe, poslije obavljenog posla (pobjede) postrojavaju ratnike za povratak. Vojska koja se vraća sa bojišta, svuda se dočekuje i slavi radi izvojevane pobjede. Prave se slavoluci i iznose đakonije. Posebnu slavu doživljava vojska Vlatka Vukovića. Na povratku ka Travuniji, svuda priređuju dočeke i slave pobjednike.
Na Kosovu ostaje knez Lazar sa svojim vitezovima, koji su ponijeli najveći teret pobjede, jer su izgleda odredi oklopnika bili pod direktnom komandom samog kneza Lazara. Ostalo je puno ranjenih i poginulih, ostala je i prateća materijalna zaliha – sve je trebalo zbrinuti.
Војин
Obećava
- Poruka
- 51
Ostalo je i Polje Kosovo “odbranjeno”. Lazar sa svojom vojskom i vojvodama ostaje na poprištu, on ne napušta bojno polje, jer je ono dno njegove kneževine. Napustiti Kosovo tog istog dana bilo bi veoma neprikladno, nemoguće, pa sve da je i nova oslobođena teritorija, a ne odbranjena.
Spušta se ljetna noć nad Poljem Kosovom.
Ratnici skidaju opremu, sluge rasedlavaju konje, pale se vatre, vrte se bivoli na ražnjevima, spremaju se pobjednici na zasluženi počinak, tu na domak poprišta bitke, vidaju se rane preživjelim ratnicima. Pregleda se plijen.
Bojište lagano tone u “san ljetne noći”.
A okolo, tihe uhode na brzim konjima, sve to osmatraju – da bi izvijestili novog “Alahovog sina” Bajazita, o stanju u srpskom logoru.
Šta se dešavalo sa bjeguncima???
Prvi sa bojišta bježe “sveti ratnici” – janičari. Nemaju razloga da ginu, poslije smrti Muratove. Treba im novi sultan, novi Abdu(a)lah – novi otac za kojeg treba poginuti, da bi se dospjelo do nebeskih hurija. Da bi se vječito živjelo, u vječitom blaženstvu.
Radi toga su oni i najbrži u bjekstvu, a sa njima i dva Abdulahova sina – Bajazit i Jakub. Janičari će jednog od njih da “izviču” za sultana (Abdulaha), a drugi će kad se to dogodi biti vraćen u krilo Alaha – stezanjem svilenog gajtana oko vrata. To je dužnost janičara. Za taj čin im nije potrebno odobrenje novog sultana – to je njihova sveta dužnost, koja se obavlja istovremeno kada se izviče novi sultan. Ovaj izbor novog sultana umjesto Murata – obavljen je u Kačaniku. U samoj klisuri ili pred ulazom, nije utvrđeno, ali nije toliko ni bitno. Bitno je da je izbor izvršen istog dana (u predvečerje) 28. juna.
Odmah po izboru, Bajazit izdaje naredbe o zaustavljanju bjegunaca. Formira alaje (čete). Postavlja alajbaše.
Dvije alaje upućuje nazad, da bi ga glasnicima obavještavali o tome – dokle su Srbi stigli sa sječom, kolika je sila u Srba, koja vrši sječu?
Dugo su glasnici stizali i izvještavali o tome da nisu primijetili Srbe u sječi bjegunaca.
Poslednji koji su dospjeli skoro do samog bojišta, javljaju Bajazitu: Srbi uopšte nijesu krenuli u sječu!!! Veliki dio srpskih ratnika je napustio bojište. Na bojištu su ostali samo ratnici srpskog kneza Lazara, ali i oni bez borbenog poretka, raspasani, veseli – slave pobjedu.
Pod okriljem noći, kreću se dvije “guje” ratnika, većinom janičara iz Kačanika, tiho se prikradaju i obavijaju oko Lazarevih vitezova.
A u zoru 29. juna – ponavlja se pokolj, veoma sličan onom na rijeci Marici 1371. g. Svi ginu, preživjelih nema.
To više nije bila bitka, to je bio pokolj.
Nema viteštva kod Azijata.
Važna je samo pobjeda.
Nikakva pravila borbe ne postoje.
Kao što se “guja” privukla plijenu – tiho, nečujno, tako je poslije zločina poprište napušteno. Vraća se Bajazit, sa ostacima ratnika u Malu Aziju.
Kosovo zamuklo. Niti stiže Lazar sa Kosova, niti stiže Lazareva vojska – nema nikog da javi i donese glas sa Kosova.
Zašto ih nema?!
Radi čega ne dolaze?
Počinje se javljati crv sumnje. Da nas nije vojvoda Vlatko obmanuo u vezi pobjede? Da ono nije Vuk Branković napustio bitku i izdao Kneza? šta se desilo na Kosovu? Svi se pitaju?
“Boga moli Jugovića majka,
da joj Bog da oči sokolove
i bijela krila labudova,
da odleti na Kosovo ravno...”
Gavranovi se uzdižu nad poljem, vide se njihova jata iznad Kosova!!!
“Snaho moja ljubo Damjanova
bil' poznala čija j' ovo ruka?
Svekrvice, majko Damjanova
ovo j' ruka našega Damjana ...”
Saznanje o onome što se desilo u noći između 28. i 29. juna, bila je tajna i za narod i za istoričare.
Tajna koja je stoljećima zbunjivala.
Zločin napravljen kobne noći, skrivan je od strane Turaka, Bila je to podla pobjeda nad jednim dijelom kosovskih vitezova.
U stvari, bio je to masakr izveden na nimalo ratnički način.
Naprotiv.
Poslije zločina, izvršilac se povukao.
Pojavio se tek poslije godinu dana da postavi svoje uslove “pobjednika”.
Sve ostalo je poznato.
Nema potrebe da ponavljamo.
Spušta se ljetna noć nad Poljem Kosovom.
Ratnici skidaju opremu, sluge rasedlavaju konje, pale se vatre, vrte se bivoli na ražnjevima, spremaju se pobjednici na zasluženi počinak, tu na domak poprišta bitke, vidaju se rane preživjelim ratnicima. Pregleda se plijen.
Bojište lagano tone u “san ljetne noći”.
A okolo, tihe uhode na brzim konjima, sve to osmatraju – da bi izvijestili novog “Alahovog sina” Bajazita, o stanju u srpskom logoru.
Šta se dešavalo sa bjeguncima???
Prvi sa bojišta bježe “sveti ratnici” – janičari. Nemaju razloga da ginu, poslije smrti Muratove. Treba im novi sultan, novi Abdu(a)lah – novi otac za kojeg treba poginuti, da bi se dospjelo do nebeskih hurija. Da bi se vječito živjelo, u vječitom blaženstvu.
Radi toga su oni i najbrži u bjekstvu, a sa njima i dva Abdulahova sina – Bajazit i Jakub. Janičari će jednog od njih da “izviču” za sultana (Abdulaha), a drugi će kad se to dogodi biti vraćen u krilo Alaha – stezanjem svilenog gajtana oko vrata. To je dužnost janičara. Za taj čin im nije potrebno odobrenje novog sultana – to je njihova sveta dužnost, koja se obavlja istovremeno kada se izviče novi sultan. Ovaj izbor novog sultana umjesto Murata – obavljen je u Kačaniku. U samoj klisuri ili pred ulazom, nije utvrđeno, ali nije toliko ni bitno. Bitno je da je izbor izvršen istog dana (u predvečerje) 28. juna.
Odmah po izboru, Bajazit izdaje naredbe o zaustavljanju bjegunaca. Formira alaje (čete). Postavlja alajbaše.
Dvije alaje upućuje nazad, da bi ga glasnicima obavještavali o tome – dokle su Srbi stigli sa sječom, kolika je sila u Srba, koja vrši sječu?
Dugo su glasnici stizali i izvještavali o tome da nisu primijetili Srbe u sječi bjegunaca.
Poslednji koji su dospjeli skoro do samog bojišta, javljaju Bajazitu: Srbi uopšte nijesu krenuli u sječu!!! Veliki dio srpskih ratnika je napustio bojište. Na bojištu su ostali samo ratnici srpskog kneza Lazara, ali i oni bez borbenog poretka, raspasani, veseli – slave pobjedu.
Pod okriljem noći, kreću se dvije “guje” ratnika, većinom janičara iz Kačanika, tiho se prikradaju i obavijaju oko Lazarevih vitezova.
A u zoru 29. juna – ponavlja se pokolj, veoma sličan onom na rijeci Marici 1371. g. Svi ginu, preživjelih nema.
To više nije bila bitka, to je bio pokolj.
Nema viteštva kod Azijata.
Važna je samo pobjeda.
Nikakva pravila borbe ne postoje.
Kao što se “guja” privukla plijenu – tiho, nečujno, tako je poslije zločina poprište napušteno. Vraća se Bajazit, sa ostacima ratnika u Malu Aziju.
Kosovo zamuklo. Niti stiže Lazar sa Kosova, niti stiže Lazareva vojska – nema nikog da javi i donese glas sa Kosova.
Zašto ih nema?!
Radi čega ne dolaze?
Počinje se javljati crv sumnje. Da nas nije vojvoda Vlatko obmanuo u vezi pobjede? Da ono nije Vuk Branković napustio bitku i izdao Kneza? šta se desilo na Kosovu? Svi se pitaju?
“Boga moli Jugovića majka,
da joj Bog da oči sokolove
i bijela krila labudova,
da odleti na Kosovo ravno...”
Gavranovi se uzdižu nad poljem, vide se njihova jata iznad Kosova!!!
“Snaho moja ljubo Damjanova
bil' poznala čija j' ovo ruka?
Svekrvice, majko Damjanova
ovo j' ruka našega Damjana ...”
Saznanje o onome što se desilo u noći između 28. i 29. juna, bila je tajna i za narod i za istoričare.
Tajna koja je stoljećima zbunjivala.
Zločin napravljen kobne noći, skrivan je od strane Turaka, Bila je to podla pobjeda nad jednim dijelom kosovskih vitezova.
U stvari, bio je to masakr izveden na nimalo ratnički način.
Naprotiv.
Poslije zločina, izvršilac se povukao.
Pojavio se tek poslije godinu dana da postavi svoje uslove “pobjednika”.
Sve ostalo je poznato.
Nema potrebe da ponavljamo.
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Могло би се рећи да ти, и они који су писали о Боју на Косову имате исте логике. Само ми није јасно због чега. Има најмање четри описивача и ти си сада пети, који сваки на свој начин, можда и својим потребама, описујете нешто из давне прошлости, а да за то имате само ваше виђење тог догађаја. Та четири су један Турчин, један Немац, један Мађар и један Грк, а ти ми ниси познат које си националности. И интересантно је да си ти једини који ниси употребио Милоша Обилића као једног од главних актера у Боју, због чега мислим да ни немаш националност, или да ти то није нешто што си наследио рођењем.
Морам додати, и ако са закашњењем. Бој на Косову није био 28-ог Јуна 1389-те него 15-ог Јуна 1389-те. Хришћанске ере. Или 6897-ме од постанка света. Кад си се већ потрудио да напишеш толико детаља о Боју, могао си припазити и на датум. И данас је Видовдан 15-ог Јуна по Јулијанском календару. Или 7517-те од постанка света, а по Грегоријанском је 28-ог Грегоријанским календаром се почело служити 1582-ге године када је Папа Гргур исправио Јулијански календар и прогласио да ће после Четвртка 4-ог Октобра осванути Петак 15-ог Октобра. Тако је и било.
Морам додати, и ако са закашњењем. Бој на Косову није био 28-ог Јуна 1389-те него 15-ог Јуна 1389-те. Хришћанске ере. Или 6897-ме од постанка света. Кад си се већ потрудио да напишеш толико детаља о Боју, могао си припазити и на датум. И данас је Видовдан 15-ог Јуна по Јулијанском календару. Или 7517-те од постанка света, а по Грегоријанском је 28-ог Грегоријанским календаром се почело служити 1582-ге године када је Папа Гргур исправио Јулијански календар и прогласио да ће после Четвртка 4-ог Октобра осванути Петак 15-ог Октобра. Тако је и било.
Poslednja izmena:
djurinica
Elita
- Poruka
- 15.653
A Marička bitka?
Jel' bilo već reči o tome?
Mislim da od tog trenutka treba zapoečti s daljnjom razradom ove teme,
ako se ko ozbiljnije pozabavi analizom izvora za pomenute, naravno ....
Jel' bilo već reči o tome?
Mislim da od tog trenutka treba zapoečti s daljnjom razradom ove teme,
ako se ko ozbiljnije pozabavi analizom izvora za pomenute, naravno ....
- Poruka
- 175
Maricka bitka je prekretnica posle koje i Romejsko carstvo postaje vazalna drzava !
Na Kosovu polju turci su izveli 2 vojske jednu iz Anadolije, a drugu iz Rumelije i nema sanse da je bitka trajala dva dana, a o tome pisu savreminici tih desavanja: Sveti Stefan Lazarevic ( Zapisi na mramornom stubu ) i Bajazit koji salje ferman sa posmrtnim ostacima svog oca Murata za Brusu. Bajazit se posle bitke na Kosovu zadrzao oko mesec dana gde je njegova vojska cinila pljacku i otimacinu...
Na Kosovu polju turci su izveli 2 vojske jednu iz Anadolije, a drugu iz Rumelije i nema sanse da je bitka trajala dva dana, a o tome pisu savreminici tih desavanja: Sveti Stefan Lazarevic ( Zapisi na mramornom stubu ) i Bajazit koji salje ferman sa posmrtnim ostacima svog oca Murata za Brusu. Bajazit se posle bitke na Kosovu zadrzao oko mesec dana gde je njegova vojska cinila pljacku i otimacinu...
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Код Нешрија, турског кроничара, има слично. Плус да је Бајазит пре повратка у Брусу тражио Оливеру од Милице. После саветовања са Патријархом и велможама она је на то пристала поставивши неке теже услове, које је Бајазит прихватио и поштовао.
А што се тиче битке на Марици, такође су разни извори са различитим описима. Право питање би могло бити, да ли је било Срба Краљевића Марка, или јаничара српског порекла на Косову. И сам Краљевић Марко је велика непознаница као Краљ.
- Poruka
- 175
Nesrija je subjektivan uvek ga treba uzimati sa rezervom ! Na strani turaka je sigurno bilo i naroda koji su imali vazalne obaveze prema njima jel Rumelijsku vojsku su sacinjavale jedinice sa evropskog dela Osmanske imperije gde je i pripadala stara Srbija tj. Makedonija tako da je vrlo moguce !
- Poruka
- 175
И овако у свему добро и благочасно док напредоваше, устаје целог истока цар, од синова Измаиљевих, Мурат име имајући, и сву грчку и бугарску земљу узевши, на овога долази, безбројно мноштво водећи са собом: синови Агарини с Татарима, Кармијани са Сарханитима, Грци и Бугари и Арванити.
Пећки препис. Данас се овај рукопис налази у Публичној библиотеци у Петрограду.
Пећки препис. Данас се овај рукопис налази у Публичној библиотеци у Петрограду.
- stanje
