Па како то, у фудбалу увек иде оно "риба смрди од главе", па серија кукумавки како је савез лично крив што је неко промашио пенал на терену, а у кошарци то не важи.
Иначе што се мене тиче, никада савез није крив за неуспех на терену. Играчи који играју први, а за њима и тренер. Јер не може Даниловић да сиђе на паркет и брани нападе Италијана, где се они шетају кроз нашу одбрану коју је захватила курц.обоља. Може само немо да гледа и не верује.
У случају спортских неуспеха, прст прво на терен, а онда све више. Нису играли Јокић и Богдановић, страшна ствар. Па њима нису играли Белинели маса других и они дошли са другом поставом и одвалили нас. Плус наш тим и без поменуте двојице је приличн снажан на папиру.
А да је нешто труло у овој поставци видело се у оном прошлом циклусу када смо губили од Швајцарске и Грузије, али и сада када смо имали патњу против Доминикане и Филипина. Једина светла тачка је утакмица против Порторика. Дакле није Италија само један лош дан који се у спорту дешава. Било је најава да нешто није како треба и да овакви играчи не играју ни близу пуног капацитета. Оно што сам ценио код кошаркаша, за разлику од фудбалера којима је увек крива висока трава, пренапумпана лопта, осећај недостатка подршке нације, у кошарци су ишли директно у главу. Сале Ђорђевић освојио три сребра и једно четврто место, али за науспех на Светском првенству он је био крив. Преузео кривицу, напустио селекторску позицију, кормило препустио другом. Нема старих заслуга, нема ни драме.
