Није ово први неуспех наших кошаркаша, није ни најтрагичнија ствар која нам се догодила, било је овога и биће. Да су фудбалери већ смо се навикли, али када нас изневере они који су нам донели толико радости, онда смо посебно разочарани.
Није овде доста ствари функционисало и то није потребно чак ни објашњавати. Несхватљиво је за нашу кошаркашку филозофију да у најбитнијој утакмици примиш онолико поена, а да није у питању Дрим тим. Ја разумем да је жабаре "кењ.ало", да им је свашта улазило, али они су имали толико лаганих продора кроз наш рекет и полагања да је то срамота. Није ми јасан Кокошков, човек који лагано и опуштено гледа како ови сваким минутом имају све већу предност и не успева да сече њихове серије. Није ми јасно како и не подвикне.
Али Италијани су само врх овог несрећног учешћа. Па ми смо прво губили против Швајцараца и Грузина, па онда смо овде муке прошли против Доминикане и Филипина, а на себе смо личили само против Порторика. Мислим да човек није дорастао задатку. Плус, како су на Моцарт-спорту добро приметили, он је осим репрезентације преузео и Фенербахче. Два велика залогаја за човека који ипак није калибар Ивковића, Обрадовића или Карија. Али нека други анализирају њега.
Осврнуо бих се и на недолазак кошаркаша. Мора да се зна, да ми можемо да се ложимо на европска и светска првенства, али увек су Олимпијске игре најпрестижније такмичење. Сами Амери нису знали 2002. године да су уопште домаћини СП у баскету у Индијанаполису када смо победили, али и даље их боли када су 2004. године били трећи на Олимпијади. Многи њихови спортисти, ван кошарке, свој врхунац темпирају баш за ОИ. Ваљда им је остало још из времена хладног рата да на тај начин доказују супериориност па је све подређено том такмичењу. Њихови одбојкаши и одбојкашице којих често нема нигде на светским куповима, лигама нација, на Олимпијским играма долазе до медаља. Њихови ватерполисти су нас 2008. године победили у полуфиналу. Колико су темпирали и тај спорт где се не сматрају првим фаворитима, већ неком другоразредном репрезентацијом.
ЊИхов професионални спортиста је спреман да гризе јер зна да ће у каријери присуствовати највише три или у екстремном случају, четири таква такмичења. Знају да на ОИ ако погрешиш нема поправног, јер за четири наредне године можда нећеш испунити норму, можда ћеш бити старији, нећеш бити на врхунцу. Зато највећи број њих врхунац своје каријере темпирају за ОИ.
Код нас је често нека друга атмосфера. Сећам се једних ОИ нека наша бацачица копља, оде на Олимпијаду и има пет (ПЕТ) преступа. Дакле ниједан регуларан хитац. Коментар типа, није било среће, биће боље следећи пут. Као да је следећа Олимпијада за пар месеци а не тек за четири године. Прошлу Олимпијаду Ноле, одлази као апсолутни фаворит. Ноншалантно, опуштено, сликање са фановима, снимања, перформанси на терену и трас, елиминација од Дел Потра у првом колу. Ментално апсолутно неприпремљен за то такмичење. Као да није довољно научио од 2012, када је прво у полуфиналу изгубио од Ендија Марија, а онда за бронзу од Дел Потра. Тенисере које на регуларним турнирима пегла без већих мука.
Да се вратим на кошарку, Јокић је олако дигао руке од олимпијског турнира и квалификација. Јер као што није отишао сада на Олимпијаду, све и да смо изборили пласман, ко ће му гарантовати да ће Србија за четири године ићи на то такмичење. А за четири године Јокић већ улази у оне зреле године где се већ назире полако крај каријере. КО ће да му гарантује све и да се пласирамо да се неће повредити. Ако си здрав, прав и на врхунцу у свом спорту, одлазак на ОИ треба да ти буде ултимативна част, не да развеселиш нацију, већ због себе као професионалног спортисте.
Није овде доста ствари функционисало и то није потребно чак ни објашњавати. Несхватљиво је за нашу кошаркашку филозофију да у најбитнијој утакмици примиш онолико поена, а да није у питању Дрим тим. Ја разумем да је жабаре "кењ.ало", да им је свашта улазило, али они су имали толико лаганих продора кроз наш рекет и полагања да је то срамота. Није ми јасан Кокошков, човек који лагано и опуштено гледа како ови сваким минутом имају све већу предност и не успева да сече њихове серије. Није ми јасно како и не подвикне.
Али Италијани су само врх овог несрећног учешћа. Па ми смо прво губили против Швајцараца и Грузина, па онда смо овде муке прошли против Доминикане и Филипина, а на себе смо личили само против Порторика. Мислим да човек није дорастао задатку. Плус, како су на Моцарт-спорту добро приметили, он је осим репрезентације преузео и Фенербахче. Два велика залогаја за човека који ипак није калибар Ивковића, Обрадовића или Карија. Али нека други анализирају њега.
Осврнуо бих се и на недолазак кошаркаша. Мора да се зна, да ми можемо да се ложимо на европска и светска првенства, али увек су Олимпијске игре најпрестижније такмичење. Сами Амери нису знали 2002. године да су уопште домаћини СП у баскету у Индијанаполису када смо победили, али и даље их боли када су 2004. године били трећи на Олимпијади. Многи њихови спортисти, ван кошарке, свој врхунац темпирају баш за ОИ. Ваљда им је остало још из времена хладног рата да на тај начин доказују супериориност па је све подређено том такмичењу. Њихови одбојкаши и одбојкашице којих често нема нигде на светским куповима, лигама нација, на Олимпијским играма долазе до медаља. Њихови ватерполисти су нас 2008. године победили у полуфиналу. Колико су темпирали и тај спорт где се не сматрају првим фаворитима, већ неком другоразредном репрезентацијом.
ЊИхов професионални спортиста је спреман да гризе јер зна да ће у каријери присуствовати највише три или у екстремном случају, четири таква такмичења. Знају да на ОИ ако погрешиш нема поправног, јер за четири наредне године можда нећеш испунити норму, можда ћеш бити старији, нећеш бити на врхунцу. Зато највећи број њих врхунац своје каријере темпирају за ОИ.
Код нас је често нека друга атмосфера. Сећам се једних ОИ нека наша бацачица копља, оде на Олимпијаду и има пет (ПЕТ) преступа. Дакле ниједан регуларан хитац. Коментар типа, није било среће, биће боље следећи пут. Као да је следећа Олимпијада за пар месеци а не тек за четири године. Прошлу Олимпијаду Ноле, одлази као апсолутни фаворит. Ноншалантно, опуштено, сликање са фановима, снимања, перформанси на терену и трас, елиминација од Дел Потра у првом колу. Ментално апсолутно неприпремљен за то такмичење. Као да није довољно научио од 2012, када је прво у полуфиналу изгубио од Ендија Марија, а онда за бронзу од Дел Потра. Тенисере које на регуларним турнирима пегла без већих мука.
Да се вратим на кошарку, Јокић је олако дигао руке од олимпијског турнира и квалификација. Јер као што није отишао сада на Олимпијаду, све и да смо изборили пласман, ко ће му гарантовати да ће Србија за четири године ићи на то такмичење. А за четири године Јокић већ улази у оне зреле године где се већ назире полако крај каријере. КО ће да му гарантује све и да се пласирамо да се неће повредити. Ако си здрав, прав и на врхунцу у свом спорту, одлазак на ОИ треба да ти буде ултимативна част, не да развеселиш нацију, већ због себе као професионалног спортисте.
Poslednja izmena: