- Poruka
- 399.650
U Carigradu življaše jedan čovek, po imenu Nikolaj, koji se izdržavao rukodeljem. Pobožan, on se beše zavetovao da dane, posvećene praznovanju Svetog Nikolaja Čudotvorca, praznuje istinski proslavljajući ovog ugodnika Božjeg. On je to istrajno ispunjavao, po rečima Svetoga Pisma: Poštuj Gospoda imetkom od pravednih trudova svojih (Prič. Sol. 3, 9); i toga se uvek čvrsto sećao. Tako on dostiže duboku starost; i nemajući više snage da radi, on zapade u nemaštinu. Međutim, približavao se praznik Svetog Nikolaja, i starac, razmišljajući šta da radi, reče svojoj ženi: – Skoro će praznik milog nam velikog arhijereja Hristovog Nikolaja. No kako ćemo mi bedni, pri našoj oskudici, otpraznovati ovaj dan?
Pobožna žena odgovori mužu:
– Ti znaš, gospodine moj, da je došao kraj životu našem, jer i tebe i mene sustigla je starost. Ako bi nam se desilo čak i to, da se naš život završi sada, ti se drži svoga zaveta i ne zaboravljaj ljubav tvoju k svetitelju.
Ona ukaza mužu svome na ćilim i reče: – Uzmi ćilim, pa nosi i prodaj ga, i kupi sve što je potrebno za dostojno praznovanje praznika Svetoga Nikolaja. Mi ništa drugo nemamo, a ovaj ćilim nam nije nužan, jer nemamo dece kojoj bismo ga mogli ostaviti.
Čuvši to, pobožni starac pohvali ženu svoju, uze ćilim i ode. A kada iđaše trgom, na kome se nalažaše stub Svetog cara Konstantina Velikog, i prolažaše pored crkve Svetoga Platona, njega srete svagda gotov na pomoć Sveti Nikolaj, u obliku česnoga starca, i upita ga: – Prijatelju mili, kuda ideš? – Valja mi na pijacu. – odgovori on.
Prišavši mu bliže, Sveti Nikolaj reče: – Dobro delo. No, kaži mi, pošto prodaješ taj ćilim, želeo bih da ga kupim. Starac odgovori svetitelju:
– Ovaj ćilim je u svoje vreme kupljen za osam zlatnika, a sada ću uzeti za njega koliko mi ti daš.
Svetitelj reče starcu:
– Pristaješ li da ti dam za njega šest zlatnika? – Ako mi daš toliko, – odgovori starac, – ja ću ti ga s radošću dati.
Sveti Nikolaj spusti ruku u svoj džep, izvadi zlato, dade u ruke starcu šest velikih zlatnika, i reče mu: – Uzmi to, prijatelju, i daj mi ćilim. Starac s radošću uze zlato, jer je ćilim vredeo manje od toga. Uzevši ćilim iz starčevih ruku, Sveti Nikolaj ode. A kada se oni rastadoše, ljudi na pijaci što bejahu blizu, upitaše starca: – Ne vidiš li priviđenje, starče, te sam razgovaraš? – jer oni videše samo starca i čujahu njegov glas, a svetitelj beše za njih nevidljiv i nečujan.
Za to vreme Sveti Nikolaj dođe s ćilimom k starčevoj ženi i reče joj: – Muž tvoj je moj stari prijatelj. Sretnuvši me on mi se obrati sa ovakom molbom: ,,Iz ljubavi prema meni, odnesi ovaj ćilim mojoj ženi, a meni valja svršiti jedan drugi posao.“ Rekavši to, svetitelj postade nevidljiv. Međutim, žena, videći česnoga muža koji je blistao u svetlosti i uzevši ćilim od njega, ne smejaše od straha ni da ga upita ko je on. Misleći da je muž njen zaboravio reči koje mu je ona rekla i njenu ljubav prema svetitelju, žena se razgnjevi na svoga muža i reče: – Teško meni kukavnoj! Moj muž je zakonoprestupnik i pun je laži. Govoreći te reči, i slično tome, ona nije htela ni da gleda na ćilim goreći ljubavlju prema svetitelju.
Ne znajući šta se dogodilo, muž njen nakupova sve što je potrebno za praznik Svetog Nikolaja, i iđaše kući svojoj sav radostan što je prodao ćilim i što nije primoran da odstupi od svog blagočestivog običaja. Kada on stiže doma, razgnjevljena žena ga srete opakim rečima: – Idi odmah od mene, jer si slagao Svetom Nikolaju. Istinu je rekao Hristos, Sin Božiji: Nijedan nije pripravan za carstvo Božije koji metne ruku svoju na plug, pa se obzire natrag (Lk. 9, 62).
Rekavši to, i slično tome, ona donese ćilim mužu svome i reče mu: – Eto, uzmi, a mene više videti nećeš. Ti si slagao Svetom Nikolaju i zato ćeš izgubiti sve što si stekao praznovanjem njegovog praznika, jer je pisano: Koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve (Jak. 2, 10).
Čuvši to od svoje žene i videći svoj ćilim, starac beše zadivljen i ne nalažaše reči da odgovori svojoj ženi. Dugo stajaše on zaprepašćen, i najzad mu postade jasno da je Sveti Nikolaj učinio čudo. Uzdahnuvši iz dna srca i ispunivši se radošću, on podiže ruke svoje k nebu i reče: – Slava Tebi, Hriste Bože, koji tvoriš čudesa preko Svetog Nikolaja!
Posle toga on upita ženu svoju:
– Straha Božijeg radi, reci mi ko ti donese ovaj ćilim, muž ili žena, starac ili mladić? Žena mu odgovori: – Starac čestan i lučezaran, odeven u svetle haljine, donese nam ovaj ćilim i reče mi: ,,Muž tvoj je prijatelj moj, pa srevši me zamoli me da ovaj ćilim donesem tebi; uzmi ga.“ Uzevši ćilim, ja se ne usudih da upitam donosioca ko je on, jer je sav blistao svetlošću!
Čuvši to od žene, starac se divljaše, i pokaza ženi preostalo kod njega zlato i sve što beše kupio za praznik Svetoga Nikolaja: jestiva, vino, prosfore i sveće. I uskliknu on: – Živ mi Gospod, čovek koji kupi ćilim od mene, i opet ga donese u kuću k nama ubogim i smirenim slugama, zaista je Sveti Nikolaj, jer oni koji me videše u razgovoru s njim pitahu me: ,,Ne priviđenje li ti vidiš?“ Oni videše samo mene, a on bejaše nevidljiv.
Tada oboje, starac i žena njegova, uskliknuše, uznoseći blagodarnost Svemogućem Bogu i hvalu velikom arhijereju Hristovom Nikolaju, brzom pomoćniku svima koji ga s verom prizivaju. Ispunivši se radosti oni odmah pođoše u crkvu Svetog Nikolaja, noseći zlato i ćilim, i ispričaše u crkvi sve svemu kliru i svima koji se tamo zadesiše. I svi oni, čuvši kazivanje njihovo, proslaviše Boga i Svetog Nikolaja koji tvori milost slugama svojim. Zatim oni poslaše k patrijarhu Mihailu i obavestiše ga o svemu. Patrijarh naredi da se starcu daje pomoć iz imovine crkve Svete Sofije. I oni otpraznovaše praznik česno, sa uznošenjem hvale i molitvama.
Pobožna žena odgovori mužu:
– Ti znaš, gospodine moj, da je došao kraj životu našem, jer i tebe i mene sustigla je starost. Ako bi nam se desilo čak i to, da se naš život završi sada, ti se drži svoga zaveta i ne zaboravljaj ljubav tvoju k svetitelju.
Ona ukaza mužu svome na ćilim i reče: – Uzmi ćilim, pa nosi i prodaj ga, i kupi sve što je potrebno za dostojno praznovanje praznika Svetoga Nikolaja. Mi ništa drugo nemamo, a ovaj ćilim nam nije nužan, jer nemamo dece kojoj bismo ga mogli ostaviti.
Čuvši to, pobožni starac pohvali ženu svoju, uze ćilim i ode. A kada iđaše trgom, na kome se nalažaše stub Svetog cara Konstantina Velikog, i prolažaše pored crkve Svetoga Platona, njega srete svagda gotov na pomoć Sveti Nikolaj, u obliku česnoga starca, i upita ga: – Prijatelju mili, kuda ideš? – Valja mi na pijacu. – odgovori on.
Prišavši mu bliže, Sveti Nikolaj reče: – Dobro delo. No, kaži mi, pošto prodaješ taj ćilim, želeo bih da ga kupim. Starac odgovori svetitelju:
– Ovaj ćilim je u svoje vreme kupljen za osam zlatnika, a sada ću uzeti za njega koliko mi ti daš.
Svetitelj reče starcu:
– Pristaješ li da ti dam za njega šest zlatnika? – Ako mi daš toliko, – odgovori starac, – ja ću ti ga s radošću dati.
Sveti Nikolaj spusti ruku u svoj džep, izvadi zlato, dade u ruke starcu šest velikih zlatnika, i reče mu: – Uzmi to, prijatelju, i daj mi ćilim. Starac s radošću uze zlato, jer je ćilim vredeo manje od toga. Uzevši ćilim iz starčevih ruku, Sveti Nikolaj ode. A kada se oni rastadoše, ljudi na pijaci što bejahu blizu, upitaše starca: – Ne vidiš li priviđenje, starče, te sam razgovaraš? – jer oni videše samo starca i čujahu njegov glas, a svetitelj beše za njih nevidljiv i nečujan.
Za to vreme Sveti Nikolaj dođe s ćilimom k starčevoj ženi i reče joj: – Muž tvoj je moj stari prijatelj. Sretnuvši me on mi se obrati sa ovakom molbom: ,,Iz ljubavi prema meni, odnesi ovaj ćilim mojoj ženi, a meni valja svršiti jedan drugi posao.“ Rekavši to, svetitelj postade nevidljiv. Međutim, žena, videći česnoga muža koji je blistao u svetlosti i uzevši ćilim od njega, ne smejaše od straha ni da ga upita ko je on. Misleći da je muž njen zaboravio reči koje mu je ona rekla i njenu ljubav prema svetitelju, žena se razgnjevi na svoga muža i reče: – Teško meni kukavnoj! Moj muž je zakonoprestupnik i pun je laži. Govoreći te reči, i slično tome, ona nije htela ni da gleda na ćilim goreći ljubavlju prema svetitelju.
Ne znajući šta se dogodilo, muž njen nakupova sve što je potrebno za praznik Svetog Nikolaja, i iđaše kući svojoj sav radostan što je prodao ćilim i što nije primoran da odstupi od svog blagočestivog običaja. Kada on stiže doma, razgnjevljena žena ga srete opakim rečima: – Idi odmah od mene, jer si slagao Svetom Nikolaju. Istinu je rekao Hristos, Sin Božiji: Nijedan nije pripravan za carstvo Božije koji metne ruku svoju na plug, pa se obzire natrag (Lk. 9, 62).
Rekavši to, i slično tome, ona donese ćilim mužu svome i reče mu: – Eto, uzmi, a mene više videti nećeš. Ti si slagao Svetom Nikolaju i zato ćeš izgubiti sve što si stekao praznovanjem njegovog praznika, jer je pisano: Koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve (Jak. 2, 10).
Čuvši to od svoje žene i videći svoj ćilim, starac beše zadivljen i ne nalažaše reči da odgovori svojoj ženi. Dugo stajaše on zaprepašćen, i najzad mu postade jasno da je Sveti Nikolaj učinio čudo. Uzdahnuvši iz dna srca i ispunivši se radošću, on podiže ruke svoje k nebu i reče: – Slava Tebi, Hriste Bože, koji tvoriš čudesa preko Svetog Nikolaja!
Posle toga on upita ženu svoju:
– Straha Božijeg radi, reci mi ko ti donese ovaj ćilim, muž ili žena, starac ili mladić? Žena mu odgovori: – Starac čestan i lučezaran, odeven u svetle haljine, donese nam ovaj ćilim i reče mi: ,,Muž tvoj je prijatelj moj, pa srevši me zamoli me da ovaj ćilim donesem tebi; uzmi ga.“ Uzevši ćilim, ja se ne usudih da upitam donosioca ko je on, jer je sav blistao svetlošću!
Čuvši to od žene, starac se divljaše, i pokaza ženi preostalo kod njega zlato i sve što beše kupio za praznik Svetoga Nikolaja: jestiva, vino, prosfore i sveće. I uskliknu on: – Živ mi Gospod, čovek koji kupi ćilim od mene, i opet ga donese u kuću k nama ubogim i smirenim slugama, zaista je Sveti Nikolaj, jer oni koji me videše u razgovoru s njim pitahu me: ,,Ne priviđenje li ti vidiš?“ Oni videše samo mene, a on bejaše nevidljiv.
Tada oboje, starac i žena njegova, uskliknuše, uznoseći blagodarnost Svemogućem Bogu i hvalu velikom arhijereju Hristovom Nikolaju, brzom pomoćniku svima koji ga s verom prizivaju. Ispunivši se radosti oni odmah pođoše u crkvu Svetog Nikolaja, noseći zlato i ćilim, i ispričaše u crkvi sve svemu kliru i svima koji se tamo zadesiše. I svi oni, čuvši kazivanje njihovo, proslaviše Boga i Svetog Nikolaja koji tvori milost slugama svojim. Zatim oni poslaše k patrijarhu Mihailu i obavestiše ga o svemu. Patrijarh naredi da se starcu daje pomoć iz imovine crkve Svete Sofije. I oni otpraznovaše praznik česno, sa uznošenjem hvale i molitvama.
