- Poruka
- 13.833
Primeri prof. Aleksandra Lome
U jednom predavanju, koje je u martu 2001. godine održao na Lingvističkoj sekciji Filološkog fakulteta, profesor Aleksandar Loma je dao čitav niz primera koji bi mogli da zagolicaju beskrajnu maštu „novoromantičara’’ i budu im putokazi u daljem „traganju’’ za našim davnim precima. Međutim, on je u nastavku dao besprekorno izvedeno scientističko objašnjenje svih pobrojanih toponima. Da vidimo kako to izgleda!
„Polazna tačka bilo je ime reke u Južnoj Africi - Oranje. ’Iz detinjstva se sećam, piše naš kolega, kako su u mom rodnom selu imali običaj za vodu kad poteče mutna da kažu da je kao oranje. Takvo značenje bi dobro pristajalo velikoj ravničarskoj reci kakva je Oranje - ali da li je moguće da su naši preci nekad stigli čak do Afrike.’ Da pogledam, rekoh sebi, ima li u tom delu sveta još koje srpsko ime, pa ako ima, tu može biti nečega. I evo: usred Afrike država Čad. Kada čovek potamni u licu, kod mene se kaže počadio. Prodirući sa severa, preko Sahare, u dubinu crne Afrike, naši preci su se tu prvi put sreli s ljudima čađava lica, Crncima, pa su i zemlju nazvali po tome.
Mora da su zatim zavladali dobrim delom kontinenta kao robovlasnici i trgovci robljem. Uspomenu na to čuva ime zemlje Bijafra od srpske robovlasničke devize Bij Afra!, tj. ’Tuci roba Afrikanca!’, kao i ime glavnog grada današnje Kenije Najrobi, jer je tu nekad bio trg na kojem su prodavani najbolji robovi.
Toj srpskoj vladavini u Africi kraj je učinilo širenje islama. Zadnje naše uporište bio je jug kontinenta, a granica je jedno vreme išla baš rekom Oranje. Na to se odnosi poznata pretnja Kraljevića Marka u narodnoj pesmi: More, Turci, ne gaz’te Oranja! Na drugoj strani, muslimani su nas potisnuli sve do istočne Indonezije. Tamo su poslednje utočište Srbi našli u planinskim predelima ostrva Timora, kako to kaže besmrtni NJegoš: Or’o gnjezdo vrh Timora vije, jer slobode u ravnici nije.
Pod pritiskom inovernih zavojevača, deo Srba se iselio iz svoje vekovne postojbine. Preplovivši Atlantski okean, otkrili su Ameriku. Prvi Evropljanin koji je stupio na njeno tle nije bio Kristofor Kolumbo iz Đenove, nego bokeljski moreplovac Krstivoje/Krsto Golubović iz Đenovića. Po karakterističnoj uzrečici njegovih mornara „bogomi’’, „bogoti’’, glavni grad Kolumbije i dandanji nosi ime Bogota. U Južnoj Americi Srbi su stigli sve do argentinskih pampasa, o čemu svedoči samo njihovo ime, koje je nastalo asimilacijom od sampas - mesto gde se stoka pusti sama da pase, što je vrlo dobar izraz za ekstenzivno stočarenje u tim predelima.
Na sever američkog kontinenta Srbi su se širili u dva smera: severoistočnom i severozapadnom. Oni prvi dali su ime državi Nevadi, po živom pesku tamošnjih pustinja, jer je na srpskom nevada ono iz čega se ne možeš izvaditi. Pridev sijer, ’beličast’, imamo u imenu planine Sijera Nevada koja je tako nazvana zbog svojih snežnih vrhunaca. Sve uz pacifičku obalu, deo tih Srba stigao je čak do Aljaske, gde su se nastanili i živeli od ribolova, pa se zemlja prozvala Alaska, ’ribarska’.
Potomci onih drugih Srba koji su išli na sever duž obale Atlantika kumovali su reci Potomak na kojoj danas leži prestonica Sjedinjenih Država Vašington. Dospeli su sve do Kanade i osnovali tamo njenu današnju prestonicu Otavu, čije ime na srpskom znači senokos. Jednoj njihovoj grupi, sastavljenoj od Bosanaca, nije se svidela kanadska klima, pa su se okrenuli na jugozapad rekavši Mani to, ba! Stoga se i dandanji deo Kanade oko jezera Vinipeg zove Manitoba. Ta bosanska grupa izbila je u središnjem delu kontinenta na reku Misuri, pa su hteli da je pređu i produže dalje na zapad, ali su se na desnoj obali već bili naselili Srbi od onog pacifičnog ogranka, i nisu im dali da preveslaju na njihovu stranu. Stoga Bosanci prozovu negostoljubivu zemlju preko reke Nebratska-Nebraska, a sami ostanu na levoj obali Misurija i podignu tu mnoge vodenice, po kojima se taj predeo prozvao Omaha, jer se srpski omaha, omaja, kaže za vodu koja prska sa vodeničkog točka.
Evo, dragi čitaoci, kako se „novoromantičarskim’’ načinom, dakle, jednostavnim asocijacijama, bezazlenim i neobavezujućim slaganjem toponima, nehajnim poigravanjem sa sličnozvučnim imenicama i pridevima može pokazati da su Srbi dominirali na nekoliko kontinenata. Jer, na ovom se nivou - na ovoj igrariji A. Lome - i završava „dokazni’’ postupak „novoromantičara’’. Ushićeni smo, jer smo se uverili da je Srbija - ceo svet!
U jednom predavanju, koje je u martu 2001. godine održao na Lingvističkoj sekciji Filološkog fakulteta, profesor Aleksandar Loma je dao čitav niz primera koji bi mogli da zagolicaju beskrajnu maštu „novoromantičara’’ i budu im putokazi u daljem „traganju’’ za našim davnim precima. Međutim, on je u nastavku dao besprekorno izvedeno scientističko objašnjenje svih pobrojanih toponima. Da vidimo kako to izgleda!
„Polazna tačka bilo je ime reke u Južnoj Africi - Oranje. ’Iz detinjstva se sećam, piše naš kolega, kako su u mom rodnom selu imali običaj za vodu kad poteče mutna da kažu da je kao oranje. Takvo značenje bi dobro pristajalo velikoj ravničarskoj reci kakva je Oranje - ali da li je moguće da su naši preci nekad stigli čak do Afrike.’ Da pogledam, rekoh sebi, ima li u tom delu sveta još koje srpsko ime, pa ako ima, tu može biti nečega. I evo: usred Afrike država Čad. Kada čovek potamni u licu, kod mene se kaže počadio. Prodirući sa severa, preko Sahare, u dubinu crne Afrike, naši preci su se tu prvi put sreli s ljudima čađava lica, Crncima, pa su i zemlju nazvali po tome.
Mora da su zatim zavladali dobrim delom kontinenta kao robovlasnici i trgovci robljem. Uspomenu na to čuva ime zemlje Bijafra od srpske robovlasničke devize Bij Afra!, tj. ’Tuci roba Afrikanca!’, kao i ime glavnog grada današnje Kenije Najrobi, jer je tu nekad bio trg na kojem su prodavani najbolji robovi.
Toj srpskoj vladavini u Africi kraj je učinilo širenje islama. Zadnje naše uporište bio je jug kontinenta, a granica je jedno vreme išla baš rekom Oranje. Na to se odnosi poznata pretnja Kraljevića Marka u narodnoj pesmi: More, Turci, ne gaz’te Oranja! Na drugoj strani, muslimani su nas potisnuli sve do istočne Indonezije. Tamo su poslednje utočište Srbi našli u planinskim predelima ostrva Timora, kako to kaže besmrtni NJegoš: Or’o gnjezdo vrh Timora vije, jer slobode u ravnici nije.
Pod pritiskom inovernih zavojevača, deo Srba se iselio iz svoje vekovne postojbine. Preplovivši Atlantski okean, otkrili su Ameriku. Prvi Evropljanin koji je stupio na njeno tle nije bio Kristofor Kolumbo iz Đenove, nego bokeljski moreplovac Krstivoje/Krsto Golubović iz Đenovića. Po karakterističnoj uzrečici njegovih mornara „bogomi’’, „bogoti’’, glavni grad Kolumbije i dandanji nosi ime Bogota. U Južnoj Americi Srbi su stigli sve do argentinskih pampasa, o čemu svedoči samo njihovo ime, koje je nastalo asimilacijom od sampas - mesto gde se stoka pusti sama da pase, što je vrlo dobar izraz za ekstenzivno stočarenje u tim predelima.
Na sever američkog kontinenta Srbi su se širili u dva smera: severoistočnom i severozapadnom. Oni prvi dali su ime državi Nevadi, po živom pesku tamošnjih pustinja, jer je na srpskom nevada ono iz čega se ne možeš izvaditi. Pridev sijer, ’beličast’, imamo u imenu planine Sijera Nevada koja je tako nazvana zbog svojih snežnih vrhunaca. Sve uz pacifičku obalu, deo tih Srba stigao je čak do Aljaske, gde su se nastanili i živeli od ribolova, pa se zemlja prozvala Alaska, ’ribarska’.
Potomci onih drugih Srba koji su išli na sever duž obale Atlantika kumovali su reci Potomak na kojoj danas leži prestonica Sjedinjenih Država Vašington. Dospeli su sve do Kanade i osnovali tamo njenu današnju prestonicu Otavu, čije ime na srpskom znači senokos. Jednoj njihovoj grupi, sastavljenoj od Bosanaca, nije se svidela kanadska klima, pa su se okrenuli na jugozapad rekavši Mani to, ba! Stoga se i dandanji deo Kanade oko jezera Vinipeg zove Manitoba. Ta bosanska grupa izbila je u središnjem delu kontinenta na reku Misuri, pa su hteli da je pređu i produže dalje na zapad, ali su se na desnoj obali već bili naselili Srbi od onog pacifičnog ogranka, i nisu im dali da preveslaju na njihovu stranu. Stoga Bosanci prozovu negostoljubivu zemlju preko reke Nebratska-Nebraska, a sami ostanu na levoj obali Misurija i podignu tu mnoge vodenice, po kojima se taj predeo prozvao Omaha, jer se srpski omaha, omaja, kaže za vodu koja prska sa vodeničkog točka.
Evo, dragi čitaoci, kako se „novoromantičarskim’’ načinom, dakle, jednostavnim asocijacijama, bezazlenim i neobavezujućim slaganjem toponima, nehajnim poigravanjem sa sličnozvučnim imenicama i pridevima može pokazati da su Srbi dominirali na nekoliko kontinenata. Jer, na ovom se nivou - na ovoj igrariji A. Lome - i završava „dokazni’’ postupak „novoromantičara’’. Ushićeni smo, jer smo se uverili da je Srbija - ceo svet!
sta ima sa njom da se polemise?!
