kisela bombona
Elita
- Poruka
- 20.103
Никада ово не смемо да заборавимо!
ПРОЧИТАЈТЕ!!!
Света Петка у пламену
Јутрос су жене подраниле. Око цркве Свете Петке на Коларићу чакају с храном у кошарама. Бијеле се рокље и повезаче. Ту је и понека дјевојчица жутим рупцем подбрађена. Усташе поручују да ће натпоручник о свему одлучити.Ромиња прољетна кишица. Ниски сиви црни облаци журе према дебелој коси.
Из Вргинмоста у Војнић зује талијански тенкови и камиони. У њима су усташе. Избацују двадесетак свезаних Срба и затварају у православну цркву Млада Неђеља. Чују се кундачења и јауци. Кроз Војишницу, према Војнић Колодвору, на далеки пут, у њемачке логоре и Норвешку пјешачи више стотина мушкараца. Око њих су усташе с пушкама на готовс. На Биљегу пуцњава. То Миле Благојевић и Јандре Перић бјеже и падају погођени.
Цестом из Купленског корачају четири људске сподобе. Анка Мандић с дјецом свог брата Милића. Журе у Војнић.
– Ајмо пилићи моји. Можда се туђи људи сажале, када виде три босоноге сиротице, без маме.Бог јој души дао мјесто. Имају и они срце. Даће Бог, па ће туђи људи пустити вашег тају...
– Теткице моја, Нине и Бране носе таји ручак, а ја?
– Е, ти ћеш Драгице носити жлицу, јер без жлице не би било ручка... Да вас може видети покојна мама Љуба. Да види како њен пород спашава свога ћаћу... Док живите, морате знати да је покојна Љуба, лака јој земља била, пуно волила вашег тату Милића. Увијек је око њега нешто тетошила, чешљала, чешкала по глави, прла му ноге и нокте резала.
– Теткице моја, зашто су туђи људи одвели мога тају?
– Рано моја, то само ђаво знаде! Кажу да је то зато што страни људи не признају наше цркве и нашега Бога.То ћеш ти боље знати када будеш велика и када научиш читати књиге.
У Војнић улазе без ријечи. Пред црквом усташе и домобрани. На ражњу пеку теле. Припремају гозбу. Дјеца потрчаше према вратима цркве. Ниски крезуби стражар пунећи пушку виче: „Камо стоко сврабљива? Натраг, или сте готови! Стражар искезио зубе, покварене и труле шкрботине. Дјеца застају. Гледају и у страху узмичу од норужаног човјечуљка стравичног изгледа. На његовој нахереној капи свјетлуца слово „У”. Подсјећао је на авети из прича ђеда Николе Благојевића. С двојицом усташа у цркви улазе: допуковник Анте Мошков и усташки логорник Мијо Жунац. Пратиоци су понизно отворили врта . Мошков је гласно наредио: „Напоље !” Ухапшени Срби су у колони излазили. Пети по реду био је Милић. На лицу ране и огреботине. Доња усна расјечена и натечена. Мала Драгица је запалакала и замолила тату Милића:„ Дођи, тајко, кућа је сама!”
Анка је клекла пред Мију Жунца и тражила милост, спомињући сироту дјецу. Пришао је Мошков. Пун себе охол , и суров, заповједник Павелићеве тјелесне бојне, одгурнуо је Анку и дрекнуо :„Води ту гамад одавде!”
Колона је кренула према Коларићу. За њом је Анка с дјецом, носећи у наручју малу Драгицу. А она мала и сићушна, сузне очи није скидала с ћаће Милића. Разјарена руља усташа с пушкама у руци трчи из Војнића према Коларићу.Успут хапсе српске цивиле.Вичу, кундаче, трче и сабијају колону: „ Хајде народе на покрст! Или католици, или ништа”!
На цесту је изашао усташки официр, дерњао се, млатарао рукама и наредио:
– Моја сатнија натраг ! Неки се вратише, а други наставише пут.С лијеве стрене, на правцу према Коларићу, пред малим зиданим кућерком лежи побијена породица.Ту је и осмогодишњи дјечак.На зиду су крвави отисцу његових прстију.У малу и ониску сеоску дрвењару, поред цесте упада усташа Пафриповић.Изводи петнаестогодишњег дјечка и уврштава у колону.Укућани заплакше. Насилник поново свом снагом отвара врата и наређује:
– Ова врата да никада нико није затворио! Кажите да их је заувјек отворио усташа Париповић! Сунце вам србокомунистичко! Ништа нисте научили! Српски народ је довођен са свих страна.На њивма су остајали коњи и алатке.У Двориште Ђуре Косијера трком је ушао Париповић..Узима лопату. Оштрицу наслања на земљу. Дланом притискује врх држалице, па кроз стиснуте зубе, колутајући очима, проциједи : Требаће нам ова алатка.А можда и неће... бацио је лопату на кровиште штале и упао у кућу, урлајући попут вепра :
– Да ли ви знадете да сам ја усташа од тисућу деветсто тридесет друге године? Мајку вам српско православну! Никад се памети нећете дозвати! Брже строжаке на сред куће! Палити! Све вас треба запалити!
С цесте се јавио војник Фрањо и позвао Париповића да пожури у правцу брежуљка и цркве Свете Петке на Коларићу.
– Бјеже, бјеже! Удри по несланом Јовану! – издерао се усташа Пипан Девчић.
Први је, у покушају бијега убијен лугар Никола Благојевић, а затим, : Драган Маћешић и Никола Падежанин.Николу је пресјекао митраљески рафал.Његова цријева и плућа се се расуше по живици...
У цркви народ. Измучен, претучен.Шћућурили се људи.Чекају главног... Стражари претражују џепове лугара Николе Благојевић. У цркви жагор:
–Шта ово значи? Какава је ово држава? Што оће од нас? Ми смо овде рођени! Ово је од вајакада наша земља. Шта смо им криви? Побиће нас, као оних 27, прошле године у Шаулским лукама...Ма људи, неће нас побити. Још Ивановић Јарак, Шаулске луке и Капењак у Петровој гори нису оплакани! А, Јуца је био људина.Да није побјегао, остао би и у шаулским лукама.Варали су народ, да су га убили и да га негдје у граби пси лижу.За њим је пуцало прео стотину усташа и домобрана...Није му суђено.Јуца је јунак, а ми само бабетине! Јадна нас мајка родила.Лијепо нам је од прошле године говорио наш учитељ Жарко да освједочене лопове не чекамо код куће...Немојте људи тако! И прошле године у августу су затворили 60 људи у цркву Млада Неђеља.Тукли су и неколкико убили.Можда су и били криви.Нијесу све побили.Било је ту понижења, а посебно када су увели оног 13 годишњег усташу, да нашим горостасима разбија носове док крв не поцури.Такав је ваљда рат.Данас је овде господин Жунац. Није ваљда заборавио, кад смо га носили на раменима, против воље власти и присилили радикале, да баш он буде живинар у нашем крају... То нам је што нам је.Погледајте кроз окно. Око цркве је све више усташа.Горе на брду су домобрани.Ја знам само то да усташама не треба вјеровати.Јуче сам се у то до караја увјерио.У кућу Боже Вучетића ушао је усташа, његов познаник и Цецинграда.Били су заједно у војсци.Божо му је приредио гозбу и дао овећи смотак куна.Кад су пристигли остали, усташа је пришао официру и нешто шапнуо. Божу су одвели до оближњег грмечка и убили. Све је то јасно. Људи нас више нема! Ви можда и не знате како су у Штакоровици, тамо иза Крстиње, славили 10. април, прву годишњицу своје државе. У сјенику су запалили 22 жене, више дјеце и стараца.Око ватре су играли и пијанчевали...
Страх и бљедило. Бијеле маје су крвљу попрскане.Модрице на образима, руке изломљене.Лица воштана, погледи укочени, као оне на зиду и иконама, светачки.Породице се држале за руке.Само жене и дјеца јецају.Ушао је натпоручник, намргођен и бијесан.Стао је испред убогог народа :
–И остале жене уведите!
Док су улазиле, натпоручник шета и лупа чизмама по црквеним подним плочицама. Чудесна јека...зауставља се , фиксира уплашени српски народ и пита :
– Тко је од вас најстарији? Нека изиђе!
Људи се комешају.Траже погледима ко би то могао бити...
– Најстарији сам, јер сте лугара Николу убили, јави се Стеван Напијало.
– Тко је кога убио? Како се усудиш лагати? Мрцино.Што да радиш онима који лажу и који су се дигли на нашу младу хрватску државу? Него... колико ти је година старкељо?
– Па, ето закорачио сам седамдесету.
– Како се зове ова црква?
– Па то је наша Света Петка, господине .
– Нисам те питао чија је, него како се зове ?
Натпоручник прискочи Стевану и одвали три шамара, који затетура, али се одржи на ногама. Дјеца се узнемирише.Чуло се јецање и лупкање зубићима. Толики народ, а све се чује. Чула су се и срца и крв у жилама... Неко зујање у ушима. Натпоручник се поново усмјерио према Стевану : – Питао сам те старкељо, само за име, а кад већ тако добро знаш, реци ми како се зове ова ваша православна , или ортодоксна богомоља у Војнићу?
– Ако мене питате господине, ово је Млада Неђеља.
– Добро учиш, старкељо! Данас је та ваша неђеља, како кажеш, Млада Неђеља. Тамо смо у Војнићу требали приредити ову мису. Да ли је тако старкељо?
– Мора бити, како ви кажете, господине, тихо изусти Стеван.
– Некултуран си стари! Толико причаш са мном, а још се ниси представио! Тјераш ме на зло, копиле влашко! Како се зовеш ?
– Ја сам Стеван Напијало, покојног Павла...
– Право српско име имаш, Стеване! Овдје си крштен, боље рећи, регистриран, као копиле и једна туга више за нашу хрватску државу? – Есам, господине. – Да ли си овдје вјенчан ? – Есам, још 1982. године. – Да, да... Ти си за мене прво откриће. Овдје си крштен и вјенчан. – Да, господине. – А да ти нијеси у вези са Стеваном Првовјенчаним? Ћутиш Стеване... Ако првим вјенчањем ниси успио постати Првовјенчани, постаћеш то другим данас овдје ... Красно, красно! Сутра шаљем извијешће нашем дичном Поглавнику и Равнатељству за јавни ред и сигурност, да Срби више у својој историји немају Стевана Првовјенчаног... Дуго смо вас носили за вратом Стеване. Јучер су ваши партизани на Биљегу убили десет наших усташа, десет хрватских витезова... Сунце вам крваво и недјељу данашњу! Убили су и мога врсног пријатеља др Владимира Чанића... Зато сви данас, и не само зато, умирете овдје. Гдје, су вам сада ти ваши партизани? Ми смо држава и нама се полажу рачуни! Умјесто да тражите милост, ви се буните! А, морали бисте знати ваш положај и што значи изрека нашег дичног Поглавника, да Србе у Хрватској треба свести на ништа. На ништа ! А ви сте ништа, само под земљом. Ми то и не тајимо! То је политика ове државе
....наставља се...
.
ПРОЧИТАЈТЕ!!!
Света Петка у пламену
Јутрос су жене подраниле. Око цркве Свете Петке на Коларићу чакају с храном у кошарама. Бијеле се рокље и повезаче. Ту је и понека дјевојчица жутим рупцем подбрађена. Усташе поручују да ће натпоручник о свему одлучити.Ромиња прољетна кишица. Ниски сиви црни облаци журе према дебелој коси.
Из Вргинмоста у Војнић зује талијански тенкови и камиони. У њима су усташе. Избацују двадесетак свезаних Срба и затварају у православну цркву Млада Неђеља. Чују се кундачења и јауци. Кроз Војишницу, према Војнић Колодвору, на далеки пут, у њемачке логоре и Норвешку пјешачи више стотина мушкараца. Око њих су усташе с пушкама на готовс. На Биљегу пуцњава. То Миле Благојевић и Јандре Перић бјеже и падају погођени.
Цестом из Купленског корачају четири људске сподобе. Анка Мандић с дјецом свог брата Милића. Журе у Војнић.
– Ајмо пилићи моји. Можда се туђи људи сажале, када виде три босоноге сиротице, без маме.Бог јој души дао мјесто. Имају и они срце. Даће Бог, па ће туђи људи пустити вашег тају...
– Теткице моја, Нине и Бране носе таји ручак, а ја?
– Е, ти ћеш Драгице носити жлицу, јер без жлице не би било ручка... Да вас може видети покојна мама Љуба. Да види како њен пород спашава свога ћаћу... Док живите, морате знати да је покојна Љуба, лака јој земља била, пуно волила вашег тату Милића. Увијек је око њега нешто тетошила, чешљала, чешкала по глави, прла му ноге и нокте резала.
– Теткице моја, зашто су туђи људи одвели мога тају?
– Рано моја, то само ђаво знаде! Кажу да је то зато што страни људи не признају наше цркве и нашега Бога.То ћеш ти боље знати када будеш велика и када научиш читати књиге.
У Војнић улазе без ријечи. Пред црквом усташе и домобрани. На ражњу пеку теле. Припремају гозбу. Дјеца потрчаше према вратима цркве. Ниски крезуби стражар пунећи пушку виче: „Камо стоко сврабљива? Натраг, или сте готови! Стражар искезио зубе, покварене и труле шкрботине. Дјеца застају. Гледају и у страху узмичу од норужаног човјечуљка стравичног изгледа. На његовој нахереној капи свјетлуца слово „У”. Подсјећао је на авети из прича ђеда Николе Благојевића. С двојицом усташа у цркви улазе: допуковник Анте Мошков и усташки логорник Мијо Жунац. Пратиоци су понизно отворили врта . Мошков је гласно наредио: „Напоље !” Ухапшени Срби су у колони излазили. Пети по реду био је Милић. На лицу ране и огреботине. Доња усна расјечена и натечена. Мала Драгица је запалакала и замолила тату Милића:„ Дођи, тајко, кућа је сама!”
Анка је клекла пред Мију Жунца и тражила милост, спомињући сироту дјецу. Пришао је Мошков. Пун себе охол , и суров, заповједник Павелићеве тјелесне бојне, одгурнуо је Анку и дрекнуо :„Води ту гамад одавде!”
Колона је кренула према Коларићу. За њом је Анка с дјецом, носећи у наручју малу Драгицу. А она мала и сићушна, сузне очи није скидала с ћаће Милића. Разјарена руља усташа с пушкама у руци трчи из Војнића према Коларићу.Успут хапсе српске цивиле.Вичу, кундаче, трче и сабијају колону: „ Хајде народе на покрст! Или католици, или ништа”!
На цесту је изашао усташки официр, дерњао се, млатарао рукама и наредио:
– Моја сатнија натраг ! Неки се вратише, а други наставише пут.С лијеве стрене, на правцу према Коларићу, пред малим зиданим кућерком лежи побијена породица.Ту је и осмогодишњи дјечак.На зиду су крвави отисцу његових прстију.У малу и ониску сеоску дрвењару, поред цесте упада усташа Пафриповић.Изводи петнаестогодишњег дјечка и уврштава у колону.Укућани заплакше. Насилник поново свом снагом отвара врата и наређује:
– Ова врата да никада нико није затворио! Кажите да их је заувјек отворио усташа Париповић! Сунце вам србокомунистичко! Ништа нисте научили! Српски народ је довођен са свих страна.На њивма су остајали коњи и алатке.У Двориште Ђуре Косијера трком је ушао Париповић..Узима лопату. Оштрицу наслања на земљу. Дланом притискује врх држалице, па кроз стиснуте зубе, колутајући очима, проциједи : Требаће нам ова алатка.А можда и неће... бацио је лопату на кровиште штале и упао у кућу, урлајући попут вепра :
– Да ли ви знадете да сам ја усташа од тисућу деветсто тридесет друге године? Мајку вам српско православну! Никад се памети нећете дозвати! Брже строжаке на сред куће! Палити! Све вас треба запалити!
С цесте се јавио војник Фрањо и позвао Париповића да пожури у правцу брежуљка и цркве Свете Петке на Коларићу.
– Бјеже, бјеже! Удри по несланом Јовану! – издерао се усташа Пипан Девчић.
Први је, у покушају бијега убијен лугар Никола Благојевић, а затим, : Драган Маћешић и Никола Падежанин.Николу је пресјекао митраљески рафал.Његова цријева и плућа се се расуше по живици...
У цркви народ. Измучен, претучен.Шћућурили се људи.Чекају главног... Стражари претражују џепове лугара Николе Благојевић. У цркви жагор:
–Шта ово значи? Какава је ово држава? Што оће од нас? Ми смо овде рођени! Ово је од вајакада наша земља. Шта смо им криви? Побиће нас, као оних 27, прошле године у Шаулским лукама...Ма људи, неће нас побити. Још Ивановић Јарак, Шаулске луке и Капењак у Петровој гори нису оплакани! А, Јуца је био људина.Да није побјегао, остао би и у шаулским лукама.Варали су народ, да су га убили и да га негдје у граби пси лижу.За њим је пуцало прео стотину усташа и домобрана...Није му суђено.Јуца је јунак, а ми само бабетине! Јадна нас мајка родила.Лијепо нам је од прошле године говорио наш учитељ Жарко да освједочене лопове не чекамо код куће...Немојте људи тако! И прошле године у августу су затворили 60 људи у цркву Млада Неђеља.Тукли су и неколкико убили.Можда су и били криви.Нијесу све побили.Било је ту понижења, а посебно када су увели оног 13 годишњег усташу, да нашим горостасима разбија носове док крв не поцури.Такав је ваљда рат.Данас је овде господин Жунац. Није ваљда заборавио, кад смо га носили на раменима, против воље власти и присилили радикале, да баш он буде живинар у нашем крају... То нам је што нам је.Погледајте кроз окно. Око цркве је све више усташа.Горе на брду су домобрани.Ја знам само то да усташама не треба вјеровати.Јуче сам се у то до караја увјерио.У кућу Боже Вучетића ушао је усташа, његов познаник и Цецинграда.Били су заједно у војсци.Божо му је приредио гозбу и дао овећи смотак куна.Кад су пристигли остали, усташа је пришао официру и нешто шапнуо. Божу су одвели до оближњег грмечка и убили. Све је то јасно. Људи нас више нема! Ви можда и не знате како су у Штакоровици, тамо иза Крстиње, славили 10. април, прву годишњицу своје државе. У сјенику су запалили 22 жене, више дјеце и стараца.Око ватре су играли и пијанчевали...
Страх и бљедило. Бијеле маје су крвљу попрскане.Модрице на образима, руке изломљене.Лица воштана, погледи укочени, као оне на зиду и иконама, светачки.Породице се држале за руке.Само жене и дјеца јецају.Ушао је натпоручник, намргођен и бијесан.Стао је испред убогог народа :
–И остале жене уведите!
Док су улазиле, натпоручник шета и лупа чизмама по црквеним подним плочицама. Чудесна јека...зауставља се , фиксира уплашени српски народ и пита :
– Тко је од вас најстарији? Нека изиђе!
Људи се комешају.Траже погледима ко би то могао бити...
– Најстарији сам, јер сте лугара Николу убили, јави се Стеван Напијало.
– Тко је кога убио? Како се усудиш лагати? Мрцино.Што да радиш онима који лажу и који су се дигли на нашу младу хрватску државу? Него... колико ти је година старкељо?
– Па, ето закорачио сам седамдесету.
– Како се зове ова црква?
– Па то је наша Света Петка, господине .
– Нисам те питао чија је, него како се зове ?
Натпоручник прискочи Стевану и одвали три шамара, који затетура, али се одржи на ногама. Дјеца се узнемирише.Чуло се јецање и лупкање зубићима. Толики народ, а све се чује. Чула су се и срца и крв у жилама... Неко зујање у ушима. Натпоручник се поново усмјерио према Стевану : – Питао сам те старкељо, само за име, а кад већ тако добро знаш, реци ми како се зове ова ваша православна , или ортодоксна богомоља у Војнићу?
– Ако мене питате господине, ово је Млада Неђеља.
– Добро учиш, старкељо! Данас је та ваша неђеља, како кажеш, Млада Неђеља. Тамо смо у Војнићу требали приредити ову мису. Да ли је тако старкељо?
– Мора бити, како ви кажете, господине, тихо изусти Стеван.
– Некултуран си стари! Толико причаш са мном, а још се ниси представио! Тјераш ме на зло, копиле влашко! Како се зовеш ?
– Ја сам Стеван Напијало, покојног Павла...
– Право српско име имаш, Стеване! Овдје си крштен, боље рећи, регистриран, као копиле и једна туга више за нашу хрватску државу? – Есам, господине. – Да ли си овдје вјенчан ? – Есам, још 1982. године. – Да, да... Ти си за мене прво откриће. Овдје си крштен и вјенчан. – Да, господине. – А да ти нијеси у вези са Стеваном Првовјенчаним? Ћутиш Стеване... Ако првим вјенчањем ниси успио постати Првовјенчани, постаћеш то другим данас овдје ... Красно, красно! Сутра шаљем извијешће нашем дичном Поглавнику и Равнатељству за јавни ред и сигурност, да Срби више у својој историји немају Стевана Првовјенчаног... Дуго смо вас носили за вратом Стеване. Јучер су ваши партизани на Биљегу убили десет наших усташа, десет хрватских витезова... Сунце вам крваво и недјељу данашњу! Убили су и мога врсног пријатеља др Владимира Чанића... Зато сви данас, и не само зато, умирете овдје. Гдје, су вам сада ти ваши партизани? Ми смо држава и нама се полажу рачуни! Умјесто да тражите милост, ви се буните! А, морали бисте знати ваш положај и што значи изрека нашег дичног Поглавника, да Србе у Хрватској треба свести на ништа. На ништа ! А ви сте ништа, само под земљом. Ми то и не тајимо! То је политика ове државе
....наставља се...
.
