Malo je zamorno ubedjivati se sa nekim.
Svako ostaje pri svom.
Sve je podnosljivo i lepo kad si relativno mlad i zdrav. Kad dodju prve bolesti i zadje se u jos poznije godine, a ti sam, bez deteta, bez zene/devojke, tuzna slika. Imam, na zalost, u familiji takve. O tome i na takav nacin nisu razmisljali kao 40-ogodisnjaci. Zene bez dece i muzeva su nekako drugacije, ali muski su bas tuzna slika. Sta ce da radi covek sam u poznijim godinama? Covek nije rodjen da zivi sam, jer je socijalno bice.
Ali ovde samo sex, pa sex... Kao da cemo da zarimo i palimo do 65te..
Postoje pornici, prostitutke, ljubavnice za istresanje jaja, ako vam zena dojadi, ali propustiti osecaj da zagrlite sopstveno dete zbog kriterijuma, od kojih ne odstupas, je zaista steta.
Ali svako ce sebi pogledati u starosti u oci i priznati da li je srecno ziveo, gde je pogresio ili mozda mogao drugacije.
Zasto tuzna slika?
Ne dozivljavaju svi isto samocu, solo zivot.
Radila sam sa osobama sa invaliditetom, priznajem da sam imala hrpu predrasuda, a veruj medju njima ima vise zivosti, elana, humora nego medju nama zdravima.
Svake nedelje kupim povrce kod zene koja je ostala udovica, jos je i 100% invalid, zivi sama, ima bastu, dodje sa stakom, ali sve sama pripremi, uredna...radi, cita, kaze svaki dan uz kafu isplanira obaveze...ja joj se divim.
U mojoj familiji ima dosta razvedenih, koji zive sami...nema tu tuge. Putuju, rade, posecuju rodbinu...To je izbor.
Svi smo rodjeni sami, i umrecemo sami.
Ko voli decu, volece i onu od prijatelja, komsija, kojima je tetka, ujak, stric...
Toliko parova ima, ne mogu imati decu.
Moja drugarica prvo dete dobila u 45., drugo u 47.god.
I x raznih prica...
To je zivot.
I niko ne zna kako se ko nosi sa cim.
I sta je kome bitno, sta ga ispunjava...
Imas i one na oko srecne porodice, pa osvanu u hronici...samoubistvo, pa cudjenje, otkud?
