Проблем са том тврдњом јесте што Мартин Сегон и Константин Михаиловић (ако је то његово дело уопште) не припадају кругу домаће књижевности. Ако се и пише о Скендербегу у раном модерном периоду, то је искључиво на италијанском (Трипо Смећа).
Скендербег се појављује далеко више у књижевности балканских римокатолика током раног модерног периода (Мартин Барлети, Ђон Музака, Иван Томко Мрнавић, Франг Барди, Иван Гундулић, Павао Ритер Витезовић, Иван Кукуљевић Сакцински, Трипо Смећа). Важно је поменути да је и текст о Скендербегу у Цетињском летопису потекао од једног од превода Мартина Барлетија.
Чак је и у западној књижевности Скендербег заступљенији (Рафаело Мафеи, преводи Барлетија, Мишел де Монтењ, Луис Велез де Гевара, Ђамбатиста Базиле, Лудвиг Холберг, Вилијем Темпл, Ронсард) током овог периода.
Тек од радова Андрије Качића Миошића креће интересовање за Скендербега. Вук Караџић се о Скендербегу информисао преко страних превода. Тада Скендербега опевавају Сима Милутиновић Сарајлија и владика Петар II Петровић Његош, а текст пише и Јован Стерија Поповић. И међу илирским писцима тада почиње интересовање за Словена Скендербега (Људевит Гај, Јурај Матија Шпорер). И Албанци пишу о Скендербегу у 19. веку (Јероним де Рада, Наим Фрашери).
Све у свему, Скендербег јако слабо фигурира у домаћој књижевности, чак и да је та књижевност имала утицаја на српски народ током раног модерног периода.