Molio bih one koji mi mogu dokumentarno iznesu istorijske cinjenice o Skenderbegu, jer ja sam dosta tih cinjenica zaboravio pa nijesam htio da se upustam u jednu diskusiju. Unapred hvala. Ceklin
Poslednja izmena od moderatora:
-
- Popularno:
- Užasne poplave stvorile su Sredozemno...
- Likvidacija terorističke grupe Jašari
- Drugosrbijanstvo vs blokaderstvo
- Zastrašujuća najava Bila Gejtsa za 2035...
- Studentkinja Medicinskog fakulteta u...
- Хоће ли наш председник режирати сличан...
- "Ceremonija za heroje": Doček studenata...
- Kako će se završiti ova politička kriza?
- Preminuo papa Franja
- Pronađi političku ličnost goru od...
Ko je bio Skenderbeg ili Đorđe Kastriot?
- Začetnik teme ceklin
- Datum pokretanja
ceklin:
Skenderbeg je poticao iz arbanaške vlastelinske porodice Kastriota.
Otac mu je bio Ivan Kastriot.
Sestra Skenderbegova je bila zena Stefanice Crnojevica, a majka Ivana Crnojevica, osnivaca cetinjskog manastira i podlovcenske Crne Gore.
Dakle Skenderbeg je bio rodjeni ujak Ivana Crnojevica.
Skenderbeg se bio odmetnuo i borio protiv Turaka godinama.
Poslednja izmena od moderatora:
Владан
Buduća legenda
- Poruka
- 37.700
Брате Цеклин или Чеклин, текстом који ћу постирати можеш сваком запушити уста ко тврди да Скендер-бег или Ђорђе Кастриот није Србин православац, а јесте Арбанас, Шиптар како год.
Слободно баратај текстом и упуштај се у дискусију са неистомишњеницима, јер су све то историјске чињенице.
Свако добро од Господа
дрињача
ЂОРЂЕ КАСТРИОТ или Скендер-бег, Србин и православац
Са прераном и мистериозном смрћу цара Душана Силног (1355) долази до династичких сукоба и борби са србски престо између Душановог сина Уроша и Душановог полубрата Симеона (Синише). Надвладао је Урош, и њему је припао србски трон на Сабору у Скопљу 1537. године. До тада је централизована и јединствена србска држава под млитавом управом неспособног цара Уроша почиње да се цепа на територије и области којима владају најмоћнији и осиони великаши.
Још за Урошеве царевине, у први план избијају Мрњавчевићи који су владали у крајевима данашње северне Грчке и највећег дела Јужне Србије (Маћедоније).
Браћа Јован и Константин Дејановићи (нећаци цара Душана) управљали су источним деловима Јужне Србије (Маћедоније). Вук Бранковић (зет кнеза Лазара) држао је Косово и Метохију, са центром у Дреничком крају.
Средишним деловима Србије (око Мораве) господарио је кнез Лазар Хребљановић. Преко жене, кнегиње Милице бејаше он у даљем сродству са Немањићима. Јер, отац Милице, Вратко је унук Димитрија, који је опет син Вукана и унук Стефана Немање.
На северу Србије, око Браничева и Кучева, власт су држали браћа Растислалићи. Области од Рудника, Дрине и Косова, све до мора, биле су под управом најпре великаша Војислава Војиновића, а после његове смрти, синовца му Николе Алтомановића.
Зетом и знатним деловима садашње Албаније, господарили су од 1360. године Балшићи, укупно око 60 година. У преосталим деловима Албаније господарили су полунезависни локални моћници. На почетку 15. Века, међу њима се истичу династи из породице Дукађин и Мусаки на северу, КАСТРИОТ у средњем и Аријанити у јужном делу Албаније. Регион под управом КАСТРИОТА (православних Срба) било је место Кроја са широм околином, дакле садашња централна Албанија.
Иван Кастриот био је неприкосновени господар овог краја. Жена му беше Војислава (Да ли је уопште неко чуо да се нека Шиптарка зове Војислава?). Њихова четири сина су: Станиша, Репош, Костадин и Ђорђе или Ђурађ (значи све чисто србска имена!).
Оближњом Зетом, у то доба владао је Балша или Балшић. Он умире 1321. године. Своја владалачка права над набунтовнијом Србском земљом (Зетом – раније Дукљом) преноси на свога ујака и србског деспота Стефана Лазаревића. И већ 1422/ 23. године , сународници и савезници, Иван Кастриот и деспот Стефан Лазаревић, опседају безуспешно Скадар (стари србски престони град), тада под влашћу Млетачке Републике.
КТИТОР НАЈВЕЋЕ СРБСКЕ СВЕТИЊЕ
Иван Кастриот, неоспориво је то, био је и ктитор и задужбинар манастира Хиландара. Изградио је у његовој близини пирг (кула саграђена уз манастир за одбрану од гусара и разбојника).
Наравно Иван Кастриот као Србин и наравно, као православац, на Светој Гори Атонској, помагао је највећу светињу свога рода. Да није био Србин него Арбанас, он би изградио арбанашки манастир на Атосу попут других православних народа (Грка, Руса итд.), а не пирг уз манастир матичног народа.
Повеља Ивана Кастриота манастиру Хиландару из 1426. године , што је и схватљиво, писана је ћирилицом. Дословно гласи, цитирам:
“По неизреченом милосрђу владике мога Христа, ја грешни недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мојега, Иван Кастриот и са синовима мојима Станишом и Репошем и Костадином и Ђурђем исказујући ревност Господу Богу, моме Сведржитењу и помоћи Пречисте Владичице наше Госпође Богородице Лавре Хиландарске, саветовавши се са синовима мојим приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи; свеблаги Бог и пречиста Богомати нека приме ове наше мале прилоге као што су примили од оне удовице два новћића. И приложих село Радостуше и с црквом с Пречистом Богородицом која је у том селу Радостуши, и са селом Требиштем.
И тако приложих оба та села да су слободна од свих работа малих и великих, са свим њиховим правима, осим харача царева и града, а све друго да је светога манастира, да нема власти над њим ни кефалија, ни власник, ни псар, ни да дају деетак, ни од жита ни од вина, ни од пчела, ни динар на име поклона, ни травнину, ни торовину, него да црква узима све своје правине по закону тих села. И просто речено да су слободни од свих мојих работа, малих и великих.”
САХРАНИО СИНА У ХИЛАНДАРУ
Колико је манастир Хиландар био близак породици Кастриот, сведочи и податак, да је Репош, син Ивана Кастриота, сахрањен у највећој српској (екстериторијалној) светињи! Поставља се одмах логично питање: “Зашто ако није био православни Србин?” И да ли је уопште у Хиландару сахрањен неко није православни Србин (осим нешто Бугара, за период када су они држали Хиландар)?
Територије локалних господара Албаније, Османлије освајају постепено са југа поћев од 1417. године . Око 1430, подчињавају Турци и средишње области Албаније. Формирају од њих “арбанашки санџак” у који потпада и област великог турског противника господара Ивана Кастриота, кога војнички надвладаше.
У османлијско заробљеништво пада најмлађи син Ивана Кастриота, Ђорђе (Ђурађ). Потурчен као сужањ, добиће име Скендер-бег. И док Ђорђе Кастриот прима формално ислам и постаје “лојални” поданик султана,, 19. Јула 1427. Умире деспот Стефан Лазаревић.
Власт над Србском Деспотовином – значи Зетом (Дукљом) – добија његов вршњак и сестрић Ђурађ Бранковић – Смедеревац. И владаће србском државом готово све до њеног коначног слома 1459. године. Али, још пре дефинитивног пада србске деспотовине, негде око 1455. године, завладали су Зетом Црнојевићи (Ђурашиновићи). Они су уједно и последњи србски деспоти чије су области покорили Турци (1499.).
Искористивши угарско- турски рат (1442/ 44) и привремено расуло у Османлијској империји, Скендер-бег се одметнуо од султана. Загосподарио је матичном Кројом и тако обновио власт своје породице. Све оне који су преверили у ислам, и који су одбили да се врате вери отаца је побио (неки извори наводе да се радило о више хиљада људи).
Остала династија у Албанији, тако је охрабрио и подстакао да се окупе око њега. Скоро три деценије (од 1443. До 1468.) одолеваће Ђурђе Кастриот илити Скендер-бег агарјанској навали. Испољаваће притом чудесно јунаштво, завидно стратешко умеће, изванредно познавање турског начина ратовања и немали дипломатски дар.
У прво време своје владавине, спадао је у љуте противнике Млечића. На њих се дигао 1455, у споразуму са савезником и пријатељем деспотом Ђурђем Бранковићем. Овај му у помоћ, упути у Зету свог војводу Алтомана са 12 хиљада војника.
Посебно 1448. године, уплаши се Млетачка Република, да се савезу Скендер-бега и деспота Ђурћа Бранковића не придружи и напуљски краљ Алфонс. Нешто касније, ипак ступиће Ђорће Кастриот у савез са напуљским владарем, а савезништво ће потрајати и за владавине Напуљом, Алфонсовог сина. Ради тога, Млечани уценише главу Скендер-бега. Препоручише своме намеснику у Скадру, да ступи у везу са Османлијама и да њиховом помоћу: “Избаци Скендер-бега (Ђорђа Кастриота) не само из Албаније, него и са света!”
Само две године касније, турска ордија предвођена султаном Муратом Другим лично, ударила је на Ђорђа Кастриота и довела га у тежак положај. Али он се (комунистички “историотворци” називају га Ђерђ Кастриот!), уз помоћ Млечића, Дубровлана (Срба католика) и других хришћана са Приморја одржао уз силне жртве.
ПОСЛЕДЊЕ СРБСКЕ ЗЕМЉЕ
Ђорђе Кастриот успостављао је рођачке везе путем бракова претежно са припадницима свога србскога народа.
Тако је своју рођену сестру, Скендер-бег удао за деспота Стевана Црнојевића, господара Зете, те је и са те стране имао рођачку подршку.
Његов сестрић Иван Црнојевић, био је један од наших последњих истинских династа. Подигао је Цетињски манастир, посвећен Рођењу пресвете Богородице 1484; у коме је вишевековно средиште црногорских владика (митрополита). У њему је 1493, основана и прва србска ћирилићна штампарија.
Ђурађ (Ђорђе) Кастриот или Скендер-бег се оженио ћерком великаша и господара Елбасана, Ђорђа Аријанина Комнене. Карло Топија, предходник и рођак Ђорђа Аријанана Комнена је на католичком манастиру (самостану) у Елбасану, где су чуване мошти дукљанског владара, Србина Јована Владимира, ставио тројезични натпис: србски, грчки, латински! (Албански није ни могао, будући да га није ни знао!).
По паду Смедерева (1459), Стефан Бранковић – Слепи (син деспота Ђурђа), склонио се најпре у Будим, а мало касније код своје рођене сестре Катарине (Кантакузине) удовице грофа Улриха Цељског. Упутио се онда преко Сења и Дубровника у Албанију код очевог пријатеља Ђорђа Кастриота.
Уз његово лично посредовање, оженио се сестром његове жене, Ангелином, кћери господара града Елбасана и околине, Ђорђа Аријана Комнена Топија Голема и његове жене од рода Мусака. Венчање је обављено 1461. године у Скадру, којим је тада господарио Ђорђе (Ђурађ) Кастриот. Породица је неко време живела код Скендер-бега. Прворођени син Ђорђе изгледа доби име по Ђорђу Кастриоту. Касније, постаће он сремски деспот и потом митрополит (архиепископ) београдско- сремски (владика Максим). Забележен је и по томе, што је уредио Влашку (румунску) православну цркву.
Други син, Јован Бранковић биће исто тако сремски деспот. Њихова мајка деспотица Ангелина, биће канонизована од стране СПЦ и проглашена србском светицом (“Преподобна мајка Ангелина”). А србским светитељима биће проглашена и оба њена сина, као и муж Стефан Бранковић. Султан Мехмед Други “Освајач”, србску државу Босну освојиће 1463. године. Две године касније у турско ропство пашће и Херцеговина.
Ван власти Османлија, на Балкану остаће једино крајеви где владаше Стефан Црнојевић и Ђорђе Кастриот (Скендер-бег).
Године 1466. и следеће, лично ће султан Мехмед Други предводити ратне походе на пркосног, храброг и одважног Скендер-бега. Подржан од Млетачке Републике, Угарске и зете, уз надчовечанске напоре, одржаће се Ђорђе Кастриот. Међутим, са његовом смрћу, пашће и његова земља (1468), а дест година касније и Кроја.
Треба истаћи, такође, да је Ђорђе Кастриот (од Османлија прозван Скендер-бег) био исто задужбинар манастира Хиландара, као и сва његова три брата.
Уз матерњи србски језик, Ђорђе Кастриот, говорио је и турски језик.
Кроз векове мрачне турске владавине над Србима, Кастриоти (од њих је настала и породица Кастратовића) ће бити исламизирани а онда поарнаућени. Последњи Кастриот (сем Кастратовића који су православни Срби) као Срби и православци, под презименима Петровић и Тутовић, опстали су све до 1918. године.
Захваљујући срамотним фалсификаторима, гротескним измишљотинама и целовитом изокретању историјских чињеница Србин Ђорђе Кастриот (Скендер-бег) постао је највећи “национални јунак и борац” Арбанаса у средњем веку против турске тираније (парадокса ли, па Арнаути су били најверније османлијске слугерање!).
У бајку о Арнауту Скендер-бегу, шиптарске масе фанатично верују! И зато у центру Тиране, и дан-данас доминира његова огромна фигура на коњу у борбеном ставу!
Користећи име и углед Скендер-бега, заговорници “Велике Албаније” у Другом светском рату, образовали су фашистичку дивизију под његовим именом. Стекла је она “велики и респективан” углед чинећи ужасам геноцид над Србима са Косова и Метохије! И разуме се, и сам помен Скендер-бега у времешнијих Срба изазива увек злосутну нелагоду.
За многе србске нараштаје, образоване у комунистичком режиму, где историја почиње од 1941. године, знања о Ђорђу (Ђурађу) Кастриоту (Кастриотићу) – Скендер-бегу се своде на чињеницу да је он “највећи национални јунак Албаније” Многи на срећу, не знају ни то!
Карикатурално јесте, али у србском народу памте га понајвише боње стојећи следбеници бога Бахуса (хоћу рећи пијанци) по етикетама (где је био насликан) на флашама одличног албанског коњака!
Доласком КФОР-а и УМНИК-а на Косово и Метохију (1999); после “хуманитарног бомбардовања” србског народа, “политички челници” терористичких и криминалне “ОВК” (америчких савезника), Дренички крај, односно матичне земље Вука Бранковића, прекрстили су – да иронија буде коначна у “Скендерај”! У част и славу “највећег ратника арбанашког народа”, кажу!
Почетком фебруара 2004. у згради скупштине КиМ (“влада Косова”, како је страни окупатори називају), у скупштинској сали на једном зиду налази се мурал на коме је насликан Скендер-бег на коњу са мачем у десној и уздигнутом албанском заставом у левој руци!
Без обзира то што на идеолошку затуцаност србских комуниста и њихових следбеника (сада жестоких промотера глобализма) и све беститне лажи арбанашких и квази-историчара, Ђорђе (Ђурађ) Кастриот (Кастриотић) или Скендер-бег, био је и остао једино велики србски вођ и јунак!!!
Свакако та чињеница, није непозната незаобилазним, по нас Србе, Енглезима. Они су у “Енциклопедији Британика” експлицитно записали: “Ђурађ Кастриот или Скендер-бег је србског етничког порекла!”
Слободно баратај текстом и упуштај се у дискусију са неистомишњеницима, јер су све то историјске чињенице.
Свако добро од Господа
дрињача
ЂОРЂЕ КАСТРИОТ или Скендер-бег, Србин и православац
Са прераном и мистериозном смрћу цара Душана Силног (1355) долази до династичких сукоба и борби са србски престо између Душановог сина Уроша и Душановог полубрата Симеона (Синише). Надвладао је Урош, и њему је припао србски трон на Сабору у Скопљу 1537. године. До тада је централизована и јединствена србска држава под млитавом управом неспособног цара Уроша почиње да се цепа на територије и области којима владају најмоћнији и осиони великаши.
Још за Урошеве царевине, у први план избијају Мрњавчевићи који су владали у крајевима данашње северне Грчке и највећег дела Јужне Србије (Маћедоније).
Браћа Јован и Константин Дејановићи (нећаци цара Душана) управљали су источним деловима Јужне Србије (Маћедоније). Вук Бранковић (зет кнеза Лазара) држао је Косово и Метохију, са центром у Дреничком крају.
Средишним деловима Србије (око Мораве) господарио је кнез Лазар Хребљановић. Преко жене, кнегиње Милице бејаше он у даљем сродству са Немањићима. Јер, отац Милице, Вратко је унук Димитрија, који је опет син Вукана и унук Стефана Немање.
На северу Србије, око Браничева и Кучева, власт су држали браћа Растислалићи. Области од Рудника, Дрине и Косова, све до мора, биле су под управом најпре великаша Војислава Војиновића, а после његове смрти, синовца му Николе Алтомановића.
Зетом и знатним деловима садашње Албаније, господарили су од 1360. године Балшићи, укупно око 60 година. У преосталим деловима Албаније господарили су полунезависни локални моћници. На почетку 15. Века, међу њима се истичу династи из породице Дукађин и Мусаки на северу, КАСТРИОТ у средњем и Аријанити у јужном делу Албаније. Регион под управом КАСТРИОТА (православних Срба) било је место Кроја са широм околином, дакле садашња централна Албанија.
Иван Кастриот био је неприкосновени господар овог краја. Жена му беше Војислава (Да ли је уопште неко чуо да се нека Шиптарка зове Војислава?). Њихова четири сина су: Станиша, Репош, Костадин и Ђорђе или Ђурађ (значи све чисто србска имена!).
Оближњом Зетом, у то доба владао је Балша или Балшић. Он умире 1321. године. Своја владалачка права над набунтовнијом Србском земљом (Зетом – раније Дукљом) преноси на свога ујака и србског деспота Стефана Лазаревића. И већ 1422/ 23. године , сународници и савезници, Иван Кастриот и деспот Стефан Лазаревић, опседају безуспешно Скадар (стари србски престони град), тада под влашћу Млетачке Републике.
КТИТОР НАЈВЕЋЕ СРБСКЕ СВЕТИЊЕ
Иван Кастриот, неоспориво је то, био је и ктитор и задужбинар манастира Хиландара. Изградио је у његовој близини пирг (кула саграђена уз манастир за одбрану од гусара и разбојника).
Наравно Иван Кастриот као Србин и наравно, као православац, на Светој Гори Атонској, помагао је највећу светињу свога рода. Да није био Србин него Арбанас, он би изградио арбанашки манастир на Атосу попут других православних народа (Грка, Руса итд.), а не пирг уз манастир матичног народа.
Повеља Ивана Кастриота манастиру Хиландару из 1426. године , што је и схватљиво, писана је ћирилицом. Дословно гласи, цитирам:
“По неизреченом милосрђу владике мога Христа, ја грешни недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мојега, Иван Кастриот и са синовима мојима Станишом и Репошем и Костадином и Ђурђем исказујући ревност Господу Богу, моме Сведржитењу и помоћи Пречисте Владичице наше Госпође Богородице Лавре Хиландарске, саветовавши се са синовима мојим приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи; свеблаги Бог и пречиста Богомати нека приме ове наше мале прилоге као што су примили од оне удовице два новћића. И приложих село Радостуше и с црквом с Пречистом Богородицом која је у том селу Радостуши, и са селом Требиштем.
И тако приложих оба та села да су слободна од свих работа малих и великих, са свим њиховим правима, осим харача царева и града, а све друго да је светога манастира, да нема власти над њим ни кефалија, ни власник, ни псар, ни да дају деетак, ни од жита ни од вина, ни од пчела, ни динар на име поклона, ни травнину, ни торовину, него да црква узима све своје правине по закону тих села. И просто речено да су слободни од свих мојих работа, малих и великих.”
САХРАНИО СИНА У ХИЛАНДАРУ
Колико је манастир Хиландар био близак породици Кастриот, сведочи и податак, да је Репош, син Ивана Кастриота, сахрањен у највећој српској (екстериторијалној) светињи! Поставља се одмах логично питање: “Зашто ако није био православни Србин?” И да ли је уопште у Хиландару сахрањен неко није православни Србин (осим нешто Бугара, за период када су они држали Хиландар)?
Територије локалних господара Албаније, Османлије освајају постепено са југа поћев од 1417. године . Око 1430, подчињавају Турци и средишње области Албаније. Формирају од њих “арбанашки санџак” у који потпада и област великог турског противника господара Ивана Кастриота, кога војнички надвладаше.
У османлијско заробљеништво пада најмлађи син Ивана Кастриота, Ђорђе (Ђурађ). Потурчен као сужањ, добиће име Скендер-бег. И док Ђорђе Кастриот прима формално ислам и постаје “лојални” поданик султана,, 19. Јула 1427. Умире деспот Стефан Лазаревић.
Власт над Србском Деспотовином – значи Зетом (Дукљом) – добија његов вршњак и сестрић Ђурађ Бранковић – Смедеревац. И владаће србском државом готово све до њеног коначног слома 1459. године. Али, још пре дефинитивног пада србске деспотовине, негде око 1455. године, завладали су Зетом Црнојевићи (Ђурашиновићи). Они су уједно и последњи србски деспоти чије су области покорили Турци (1499.).
Искористивши угарско- турски рат (1442/ 44) и привремено расуло у Османлијској империји, Скендер-бег се одметнуо од султана. Загосподарио је матичном Кројом и тако обновио власт своје породице. Све оне који су преверили у ислам, и који су одбили да се врате вери отаца је побио (неки извори наводе да се радило о више хиљада људи).
Остала династија у Албанији, тако је охрабрио и подстакао да се окупе око њега. Скоро три деценије (од 1443. До 1468.) одолеваће Ђурђе Кастриот илити Скендер-бег агарјанској навали. Испољаваће притом чудесно јунаштво, завидно стратешко умеће, изванредно познавање турског начина ратовања и немали дипломатски дар.
У прво време своје владавине, спадао је у љуте противнике Млечића. На њих се дигао 1455, у споразуму са савезником и пријатељем деспотом Ђурђем Бранковићем. Овај му у помоћ, упути у Зету свог војводу Алтомана са 12 хиљада војника.
Посебно 1448. године, уплаши се Млетачка Република, да се савезу Скендер-бега и деспота Ђурћа Бранковића не придружи и напуљски краљ Алфонс. Нешто касније, ипак ступиће Ђорће Кастриот у савез са напуљским владарем, а савезништво ће потрајати и за владавине Напуљом, Алфонсовог сина. Ради тога, Млечани уценише главу Скендер-бега. Препоручише своме намеснику у Скадру, да ступи у везу са Османлијама и да њиховом помоћу: “Избаци Скендер-бега (Ђорђа Кастриота) не само из Албаније, него и са света!”
Само две године касније, турска ордија предвођена султаном Муратом Другим лично, ударила је на Ђорђа Кастриота и довела га у тежак положај. Али он се (комунистички “историотворци” називају га Ђерђ Кастриот!), уз помоћ Млечића, Дубровлана (Срба католика) и других хришћана са Приморја одржао уз силне жртве.
ПОСЛЕДЊЕ СРБСКЕ ЗЕМЉЕ
Ђорђе Кастриот успостављао је рођачке везе путем бракова претежно са припадницима свога србскога народа.
Тако је своју рођену сестру, Скендер-бег удао за деспота Стевана Црнојевића, господара Зете, те је и са те стране имао рођачку подршку.
Његов сестрић Иван Црнојевић, био је један од наших последњих истинских династа. Подигао је Цетињски манастир, посвећен Рођењу пресвете Богородице 1484; у коме је вишевековно средиште црногорских владика (митрополита). У њему је 1493, основана и прва србска ћирилићна штампарија.
Ђурађ (Ђорђе) Кастриот или Скендер-бег се оженио ћерком великаша и господара Елбасана, Ђорђа Аријанина Комнене. Карло Топија, предходник и рођак Ђорђа Аријанана Комнена је на католичком манастиру (самостану) у Елбасану, где су чуване мошти дукљанског владара, Србина Јована Владимира, ставио тројезични натпис: србски, грчки, латински! (Албански није ни могао, будући да га није ни знао!).
По паду Смедерева (1459), Стефан Бранковић – Слепи (син деспота Ђурђа), склонио се најпре у Будим, а мало касније код своје рођене сестре Катарине (Кантакузине) удовице грофа Улриха Цељског. Упутио се онда преко Сења и Дубровника у Албанију код очевог пријатеља Ђорђа Кастриота.
Уз његово лично посредовање, оженио се сестром његове жене, Ангелином, кћери господара града Елбасана и околине, Ђорђа Аријана Комнена Топија Голема и његове жене од рода Мусака. Венчање је обављено 1461. године у Скадру, којим је тада господарио Ђорђе (Ђурађ) Кастриот. Породица је неко време живела код Скендер-бега. Прворођени син Ђорђе изгледа доби име по Ђорђу Кастриоту. Касније, постаће он сремски деспот и потом митрополит (архиепископ) београдско- сремски (владика Максим). Забележен је и по томе, што је уредио Влашку (румунску) православну цркву.
Други син, Јован Бранковић биће исто тако сремски деспот. Њихова мајка деспотица Ангелина, биће канонизована од стране СПЦ и проглашена србском светицом (“Преподобна мајка Ангелина”). А србским светитељима биће проглашена и оба њена сина, као и муж Стефан Бранковић. Султан Мехмед Други “Освајач”, србску државу Босну освојиће 1463. године. Две године касније у турско ропство пашће и Херцеговина.
Ван власти Османлија, на Балкану остаће једино крајеви где владаше Стефан Црнојевић и Ђорђе Кастриот (Скендер-бег).
Године 1466. и следеће, лично ће султан Мехмед Други предводити ратне походе на пркосног, храброг и одважног Скендер-бега. Подржан од Млетачке Републике, Угарске и зете, уз надчовечанске напоре, одржаће се Ђорђе Кастриот. Међутим, са његовом смрћу, пашће и његова земља (1468), а дест година касније и Кроја.
Треба истаћи, такође, да је Ђорђе Кастриот (од Османлија прозван Скендер-бег) био исто задужбинар манастира Хиландара, као и сва његова три брата.
Уз матерњи србски језик, Ђорђе Кастриот, говорио је и турски језик.
Кроз векове мрачне турске владавине над Србима, Кастриоти (од њих је настала и породица Кастратовића) ће бити исламизирани а онда поарнаућени. Последњи Кастриот (сем Кастратовића који су православни Срби) као Срби и православци, под презименима Петровић и Тутовић, опстали су све до 1918. године.
Захваљујући срамотним фалсификаторима, гротескним измишљотинама и целовитом изокретању историјских чињеница Србин Ђорђе Кастриот (Скендер-бег) постао је највећи “национални јунак и борац” Арбанаса у средњем веку против турске тираније (парадокса ли, па Арнаути су били најверније османлијске слугерање!).
У бајку о Арнауту Скендер-бегу, шиптарске масе фанатично верују! И зато у центру Тиране, и дан-данас доминира његова огромна фигура на коњу у борбеном ставу!
Користећи име и углед Скендер-бега, заговорници “Велике Албаније” у Другом светском рату, образовали су фашистичку дивизију под његовим именом. Стекла је она “велики и респективан” углед чинећи ужасам геноцид над Србима са Косова и Метохије! И разуме се, и сам помен Скендер-бега у времешнијих Срба изазива увек злосутну нелагоду.
За многе србске нараштаје, образоване у комунистичком режиму, где историја почиње од 1941. године, знања о Ђорђу (Ђурађу) Кастриоту (Кастриотићу) – Скендер-бегу се своде на чињеницу да је он “највећи национални јунак Албаније” Многи на срећу, не знају ни то!
Карикатурално јесте, али у србском народу памте га понајвише боње стојећи следбеници бога Бахуса (хоћу рећи пијанци) по етикетама (где је био насликан) на флашама одличног албанског коњака!
Доласком КФОР-а и УМНИК-а на Косово и Метохију (1999); после “хуманитарног бомбардовања” србског народа, “политички челници” терористичких и криминалне “ОВК” (америчких савезника), Дренички крај, односно матичне земље Вука Бранковића, прекрстили су – да иронија буде коначна у “Скендерај”! У част и славу “највећег ратника арбанашког народа”, кажу!
Почетком фебруара 2004. у згради скупштине КиМ (“влада Косова”, како је страни окупатори називају), у скупштинској сали на једном зиду налази се мурал на коме је насликан Скендер-бег на коњу са мачем у десној и уздигнутом албанском заставом у левој руци!
Без обзира то што на идеолошку затуцаност србских комуниста и њихових следбеника (сада жестоких промотера глобализма) и све беститне лажи арбанашких и квази-историчара, Ђорђе (Ђурађ) Кастриот (Кастриотић) или Скендер-бег, био је и остао једино велики србски вођ и јунак!!!
Свакако та чињеница, није непозната незаобилазним, по нас Србе, Енглезима. Они су у “Енциклопедији Британика” експлицитно записали: “Ђурађ Кастриот или Скендер-бег је србског етничког порекла!”
Владан
Buduća legenda
- Poruka
- 37.700
Текст горе постиран је преписан из часописа "Принцип", број 3. март 2004. година. Издаје се и у Бару и у Београду.
www.princip.co.yu
www.princip.co.yu
vuk_
Domaćin
- Poruka
- 3.870
"Син Драгомиров, Доброслав, узео је на се перфидну улогу, да подбада Грке на све веће опачине, правећи им се иначе као пријатељ, а бунио је с друге стране народ против угњетача. И једног дана, киван на Грке, народ се диже и поби све њихове великаше, који се затекоше међу њима. Тада позваше Доброслава, који прими власт над народом и поче борбу за ослобођење. Тај Дукљанинов Доброслав у грчким списима зове се Стеван Војислав, и ми сви ово друго име, пошто се налази у поузданијим изворима, узимамо као право. Грци су нам забележили, да је први устанак међу Србима букнуо 1035/6. године, али да је брзо завршен једним наметнутим уговором. Војислав је био узет за таоца и одведен у Цариград, а надзор над побуњеном земљом поверен Теофилу Еротику. Војислав је наскоро побегао, дочепао се својих планина и почео борбу, завладавши убрзо читавим крајем од Захумља до Скадарског језера."
Moze biti da igrach nece poverovati svetski priznatim srpskim izvorima, pa evo onda i malo drugih.
Shta nam kaze Britannica?
Although the Serbs have come to be identified closely with the Eastern Orthodox tradition of Christianity, it is an important indication of the continuing marginality of Zeta that Michael, the first of its rulers to claim the title king, had this honour bestowed on him by Pope Gregory VII in 1077. It was only under the later Nemanjic rulers that the ecclesiastical allegiance of the Serbs to Constantinople was finally confirmed. On the death of Stefan Dusan in 1355, the Nemanjic empire began to crumble, and its holdings were divided among the knez (prince) Lazar Hrebeljanovic, the short-lived Bosnian state of Tvrtko I (reigned 1353-91), and a semi-independent chiefdom of Zeta under the house of Balsa, with its capital at Skadar. Serb disunity coincided fatefully with the arrival in the Balkans of the Ottoman armies, and in 1389 Lazar fell to the forces of Sultan Murad I at the Battle of Kosovo.
1994-1998 Encyclopaedia Britannica
Ukoliko neko zna shvedski neka prochita i ovo
http://runeberg.org/nfak/0152.html
Mozete prochitati i raspravu http://pub18.ezboard.com/fbalkanscrnagoramontenegroforum.showPrevMessage?topicID=10.topic
A evo shta zapadni izvori kazu i kako titulishu Stevana Vojislavljevica
The PEDIGREE of
Stephan Dobroslav (Vojislav) of DIOCLEIA
aka Stjepan-Vojslav de SERBIA; Knez of DUKLJE
Poss. HRH William's 28-Great Grandfather.
Poss. PM Churchill's 29-Great Grandfather.
Poss. Louis XVII's 23-Great Grandfather.
Poss. my 31-Great Grandfather.
Wife: Kometopulida
Child: Mikhael (King) of DIOCLEIA
Moze biti da igrach nece poverovati svetski priznatim srpskim izvorima, pa evo onda i malo drugih.
Shta nam kaze Britannica?
Although the Serbs have come to be identified closely with the Eastern Orthodox tradition of Christianity, it is an important indication of the continuing marginality of Zeta that Michael, the first of its rulers to claim the title king, had this honour bestowed on him by Pope Gregory VII in 1077. It was only under the later Nemanjic rulers that the ecclesiastical allegiance of the Serbs to Constantinople was finally confirmed. On the death of Stefan Dusan in 1355, the Nemanjic empire began to crumble, and its holdings were divided among the knez (prince) Lazar Hrebeljanovic, the short-lived Bosnian state of Tvrtko I (reigned 1353-91), and a semi-independent chiefdom of Zeta under the house of Balsa, with its capital at Skadar. Serb disunity coincided fatefully with the arrival in the Balkans of the Ottoman armies, and in 1389 Lazar fell to the forces of Sultan Murad I at the Battle of Kosovo.
1994-1998 Encyclopaedia Britannica
Ukoliko neko zna shvedski neka prochita i ovo
http://runeberg.org/nfak/0152.html
Mozete prochitati i raspravu http://pub18.ezboard.com/fbalkanscrnagoramontenegroforum.showPrevMessage?topicID=10.topic
A evo shta zapadni izvori kazu i kako titulishu Stevana Vojislavljevica
The PEDIGREE of
Stephan Dobroslav (Vojislav) of DIOCLEIA
aka Stjepan-Vojslav de SERBIA; Knez of DUKLJE
Poss. HRH William's 28-Great Grandfather.
Poss. PM Churchill's 29-Great Grandfather.
Poss. Louis XVII's 23-Great Grandfather.
Poss. my 31-Great Grandfather.
Wife: Kometopulida
Child: Mikhael (King) of DIOCLEIA
Poslednja izmena od moderatora:
Zahvaljujem se svima koji su mi pruzili pomoc u odgovoru na temu "Skenderbeg". Pozdrav svima, Ceklin.
Halix
Elita
- Poruka
- 16.204
Majka mu je Srpkinja!
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Можда неко и греши а можда и не греши. Било је више Ђорђа Кастриота званих Скендер-бег. Да ли неко има његове родословне таблице?
Pumpaj Pumpanović Pumpanov
Zaslužan član
- Poruka
- 101.240
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
А шта мислиш који је био онај што га Хаммер наводи на Боју у Косову, и који се наводно противио да Срби нападну Турке поноћи уочи Боја? А један је био и код цара Душана, можда исти?Па и један од његових потомака који је био у црногорској војсци у Првом Светском рату?
Pumpaj Pumpanović Pumpanov
Zaslužan član
- Poruka
- 101.240
Hm....nikada nisam do sada čuo za ove druge.
Ovaj prvi je trebao da učestvuje u Drugom kosovskom boju, ali nije, jer mu Srbija nije dala right of passage. To je čuveni Skenderbeg.
eee, ljudi, to je bio moj cukun cukun...(16. koleno) deda
hvala na informacijama, ne znam jesam igde nasla vishe
hvala na informacijama, ne znam jesam igde nasla vishe
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
!
- Poruka
- 300
Negde sam načuo da se prezivao Mladenović.
illyrian_dream
Zainteresovan član
- Poruka
- 128
Evo ko je bio skenderbeg - uzimao sam deo iz neki americki kratki dokumentari film
illyrian_dream
Zainteresovan član
- Poruka
- 128
i ovaj deo je mnogo interesantan
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Слободан Јарчевић:
СКЕНДЕРБЕГ
Године 1448, Турке, у неколико битака, страховито порази у Арбанији Ђуро Кастриотић – Скендербег. Нису успевали уобичајени турски упади преко границе. Турци су у биткама тешко страдали – мноштво је гинуло и рањавано. Као да их сатире нека виша, тајанствена, сила. Због тих неочекиваних пораза, представник Свете Столице у Једрену затражи пријем код султана Мурата Другог. Тај папин дежурни дипломата најави султану долазак важног папиног изасланика у Једрене. Онога, коме нико није знао име. Турским и европским великодостојницима, без обзира где их је сретао, представљао се само као Узвишени. О њему није много знао ни султанов представник код папе. Тај папин тајанствени човек је често био у неким мисијама на европским дворовима. Представник римског папе у Једрену је увек знао када ће, из тих мисија, свратити у Једрене, па је о томе благовремено обавештавао султана. Султан и његови везири су страховали од Узвишеног. Само су они знали у Једрену шта значи одлука Узвишеног. Могла је донети, чак, и пропаст Османског Царства! А могла је, та реч, најавити даљи османски успон и ширење османске државе Европом.
Очевици су сведочили да је Мехмед Други, када би папски представник најавио долазак Узвишеног, био као дечак који је нешто тешко скривио. И овог пута се, поприлично, узнемирио. Знао је да ће бити прекорен од Узвишеног за неколико тешких пораза у Арбанији. Давно је обећао Узвишеном да ће турска војска избити на Јадранско море и да ће се њена морнарица искрцати на обалу Босне Котроманића. Али, то је изостало - због тога што Турци не могу да победе малобројну војску Ђурђа Кастриотића. Посаветовао се султан с неколицином везира и паша и обавестио их да је Узвишени најавио султану разговор - без ичијег присуства. Неће бити ни преводиоца, јер ће се разговарати српским језиком – којег Узвишени изврсно познаје. Мурат Други је српски говорио од најмлађе доби - знао га је боље него турски.
Узвишени је ушао у двор у пратњи Селим-паше. Овај турски великодостојник и изасланик код папе је, после султана, најмоћнији човек у Турској. Мурат Други му је дао такве овласти да нема обласног господара и војсковође који му сме ишта ускратити. Његов захтев се одмах испуњава. Посебно, када кроз Турску прати Узвишеног.
Данас, Мурат Други није, уобичајено по себе, седео у удобним јастуцима - као када му најаве каквог хришћанског угледника. Пред Узвишеног је изишао у дуги ходник свога дворца и, уз благ осмех и наклон, пружио му руку. Кад су се Узвишени и султан руковали, Селим-паша се окренуо и изишао из дворца.
„Ваше Величанство, изгину вам толика војска. Она с којом сте највише рачунали. Она с претежно исламизираним Грцима и Србима. Шта се то збива у тим гудурама Арбаније?“
„Нека буде мирна Његова Светост Папа у Риму. Неће то још дуго трајати. Тај банић Кастриотић, мој доскорашњи војник и слуга, биће потучен. Светиград и Кроју ћу разорити и све ће бити како смо се договорили. Пре мртве јесени, Кроја ће бити у турским рукама, а онда ће на ред доћи и други неверник, или – како Ви кажете – шизматик, Иван Црнојевић у Зети. Нека Његова Светост Папа буде у то сигуран“.
„Овако сте ми говорили и прошлога пута. Но, ништа се није обистинило. Дајем Вам последњу прилику. Нисам сигуран да можете разорити, тако лако, Светиград и Кроју. Ваше Величанство, немојте ништа више говорити! Само слушајте. Турска има задатак да покори све православне државице на Балкану и грчку Ромеју у Малој Азији. То смо омогућили Турској, одавно. Ваши оци нису имали пред собом силну Србију с царем Душаном Немањићем. Знате, он је изненадно умро, а затим смо ми, из Рима, Млетака и Будима - ми хришћани католици, учинили све да затечени локални српски племићи одбију сарадњу с централном влашћу и новим српским царем у Скопљу. Мурат и његови наследници су имали пред собом издробљену Србију и требало је давно да те делове покоре. А Ваша војска не може да преноћи ни у скученим арбанаским гудурама. Не може да савлада малобројну војску Срба и Шћипетара, којом командује тај Ваш некадашњи, како велите, војник и слуга. Тамо, у његовим планинама, у подручју Светиграда и Кроје, будите у то уверени, одредиће се судбина Турске. Знано Вам је, да Његова Светост Папа, с небројеном војском хришћанском, може да Вас врати тамо одакле смо Вас повели на Балкан – тамо, у Анадолију. А ни тамо се нећете моћи одржати – ако препустимо Грцима да се с вама (самима) обрачунају. Зато, мора да победите Скендербега! Нама није лако да правдамо то што не дижемо хришћанску војску против муслимана. Једва успевамо да убедимо праве хришћане да су нам већи непријатељи хришћански шизматици, него правоверни муслимани. Месец дана ми је било потребно да у Млецима придобијем Сенат и дужда да Вам помогну. Зато, не оклевајте. Млетачка војска је већ у тешким биткама против војске Ивана Црнојевића и Ђурђа Кастриотића. Бију се на морској обали и око млетачког Скадра. Ђурађ Бранковић неће притећи у помоћ – ни Црнојевићу, ни Кастриотићу. Неће им помоћи ни краљ Напуља, који то, на сав глас, обећава. Имали смо начина да га од тога одвратимо. Само ће краљ слати из Напуља у Кроју поруке подршке – и ништа више. А када Ви, Ваше Величанство, добијете писмо од наших у Скадру, следите његов садржај.
Ваше Величанство, судбоносни дани су пред Вама. Ја и Селим-паша одлазимо данас за Рим. Велика Вам хвала што успут нећемо имати никаквих проблема и тегоба. Збогом, Ваше Величанство“.
СКЕНДЕРБЕГ
Године 1448, Турке, у неколико битака, страховито порази у Арбанији Ђуро Кастриотић – Скендербег. Нису успевали уобичајени турски упади преко границе. Турци су у биткама тешко страдали – мноштво је гинуло и рањавано. Као да их сатире нека виша, тајанствена, сила. Због тих неочекиваних пораза, представник Свете Столице у Једрену затражи пријем код султана Мурата Другог. Тај папин дежурни дипломата најави султану долазак важног папиног изасланика у Једрене. Онога, коме нико није знао име. Турским и европским великодостојницима, без обзира где их је сретао, представљао се само као Узвишени. О њему није много знао ни султанов представник код папе. Тај папин тајанствени човек је често био у неким мисијама на европским дворовима. Представник римског папе у Једрену је увек знао када ће, из тих мисија, свратити у Једрене, па је о томе благовремено обавештавао султана. Султан и његови везири су страховали од Узвишеног. Само су они знали у Једрену шта значи одлука Узвишеног. Могла је донети, чак, и пропаст Османског Царства! А могла је, та реч, најавити даљи османски успон и ширење османске државе Европом.
Очевици су сведочили да је Мехмед Други, када би папски представник најавио долазак Узвишеног, био као дечак који је нешто тешко скривио. И овог пута се, поприлично, узнемирио. Знао је да ће бити прекорен од Узвишеног за неколико тешких пораза у Арбанији. Давно је обећао Узвишеном да ће турска војска избити на Јадранско море и да ће се њена морнарица искрцати на обалу Босне Котроманића. Али, то је изостало - због тога што Турци не могу да победе малобројну војску Ђурђа Кастриотића. Посаветовао се султан с неколицином везира и паша и обавестио их да је Узвишени најавио султану разговор - без ичијег присуства. Неће бити ни преводиоца, јер ће се разговарати српским језиком – којег Узвишени изврсно познаје. Мурат Други је српски говорио од најмлађе доби - знао га је боље него турски.
Узвишени је ушао у двор у пратњи Селим-паше. Овај турски великодостојник и изасланик код папе је, после султана, најмоћнији човек у Турској. Мурат Други му је дао такве овласти да нема обласног господара и војсковође који му сме ишта ускратити. Његов захтев се одмах испуњава. Посебно, када кроз Турску прати Узвишеног.
Данас, Мурат Други није, уобичајено по себе, седео у удобним јастуцима - као када му најаве каквог хришћанског угледника. Пред Узвишеног је изишао у дуги ходник свога дворца и, уз благ осмех и наклон, пружио му руку. Кад су се Узвишени и султан руковали, Селим-паша се окренуо и изишао из дворца.
„Ваше Величанство, изгину вам толика војска. Она с којом сте највише рачунали. Она с претежно исламизираним Грцима и Србима. Шта се то збива у тим гудурама Арбаније?“
„Нека буде мирна Његова Светост Папа у Риму. Неће то још дуго трајати. Тај банић Кастриотић, мој доскорашњи војник и слуга, биће потучен. Светиград и Кроју ћу разорити и све ће бити како смо се договорили. Пре мртве јесени, Кроја ће бити у турским рукама, а онда ће на ред доћи и други неверник, или – како Ви кажете – шизматик, Иван Црнојевић у Зети. Нека Његова Светост Папа буде у то сигуран“.
„Овако сте ми говорили и прошлога пута. Но, ништа се није обистинило. Дајем Вам последњу прилику. Нисам сигуран да можете разорити, тако лако, Светиград и Кроју. Ваше Величанство, немојте ништа више говорити! Само слушајте. Турска има задатак да покори све православне државице на Балкану и грчку Ромеју у Малој Азији. То смо омогућили Турској, одавно. Ваши оци нису имали пред собом силну Србију с царем Душаном Немањићем. Знате, он је изненадно умро, а затим смо ми, из Рима, Млетака и Будима - ми хришћани католици, учинили све да затечени локални српски племићи одбију сарадњу с централном влашћу и новим српским царем у Скопљу. Мурат и његови наследници су имали пред собом издробљену Србију и требало је давно да те делове покоре. А Ваша војска не може да преноћи ни у скученим арбанаским гудурама. Не може да савлада малобројну војску Срба и Шћипетара, којом командује тај Ваш некадашњи, како велите, војник и слуга. Тамо, у његовим планинама, у подручју Светиграда и Кроје, будите у то уверени, одредиће се судбина Турске. Знано Вам је, да Његова Светост Папа, с небројеном војском хришћанском, може да Вас врати тамо одакле смо Вас повели на Балкан – тамо, у Анадолију. А ни тамо се нећете моћи одржати – ако препустимо Грцима да се с вама (самима) обрачунају. Зато, мора да победите Скендербега! Нама није лако да правдамо то што не дижемо хришћанску војску против муслимана. Једва успевамо да убедимо праве хришћане да су нам већи непријатељи хришћански шизматици, него правоверни муслимани. Месец дана ми је било потребно да у Млецима придобијем Сенат и дужда да Вам помогну. Зато, не оклевајте. Млетачка војска је већ у тешким биткама против војске Ивана Црнојевића и Ђурђа Кастриотића. Бију се на морској обали и око млетачког Скадра. Ђурађ Бранковић неће притећи у помоћ – ни Црнојевићу, ни Кастриотићу. Неће им помоћи ни краљ Напуља, који то, на сав глас, обећава. Имали смо начина да га од тога одвратимо. Само ће краљ слати из Напуља у Кроју поруке подршке – и ништа више. А када Ви, Ваше Величанство, добијете писмо од наших у Скадру, следите његов садржај.
Ваше Величанство, судбоносни дани су пред Вама. Ја и Селим-паша одлазимо данас за Рим. Велика Вам хвала што успут нећемо имати никаквих проблема и тегоба. Збогом, Ваше Величанство“.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Мурат Други је заустио да се захвали за помоћ млетачке војске и да обећа победу у Арбанији, али му Узвишени даде знак да не говори, па султан само корачаше уз њега – дугим ходником дворца.
***
Мустафа-паша је први из султанове околине предложио да се пође у рат против Кастриотића – свом жестином. Желео је да се прослави - тиме што ће нанети први пораз Скендербегу. То би му подигло углед, јер су турске војсковође и државници, због изгубљених битака, били тешко потиштени. Узаступни војни порази су нанели велику срамоту - и турском оружју и султану, лично. Потајно се надао да је Кастриотић пред коначним поразом, јер је на арбанске границе жестоко нападала млетачка коњица и пешадија, а с бродова су упућивана ђулад у насељена места. Но, султан је постао опрезан. Знао је да је Кастриотић права аждаја. Појављивао се на бојишту тамо где га никад турски војсковођа није очекивао. Кретао се ноћу као дању. Кад би Турци мислили да је у питању његова извидница, појавила би се Скендербегова војска од неколико хиљада коњаника. Мурат се, узнемирен сусретом с Узвишеним, извикао на Мустафа пашу и наредио му да чека. И чекао је Мустафа-паша. Потајно је био уверен да ће му у будућем обрачуну са Скендербегом, султан поверити команду над војском.
Једно јутро, дојурио је у Једрене коњаник из Скадра. Показао је на улазу у султанов дворац писмо млетачког господара у Скадру. Паше су га одмах одвеле до султана. Мурат Други је узео понуђено писмо. Кад га је отворио, препознао је знак Узвишеног. И уздрхтао је. Знао је да мора поступити по свакој речи у писму. А у њему је назначено да Млечићи и Турци мора да уклеште сву Скендербегову војску – и да је униште. Млечићи ће кренути из Скадара према Кроји, а Турци да пређу границу већ сутрадан.
Султанова војска је била спремна – бројала је петнаест хиљада, углавном коњаника. За команданта би одређен Мустафа-паша.
Крену Мустафа-паша следећег јутра. Било је то у априлу. Брзо пређе границу. Војска му се размили по насељима, пљачкајући, робећи и палећи. Скендербег је тачно тако предвидео улазак турске војске у Бановину. Без обзира на смртну опасност по државу од млетачке војске, издвојио је шест хиљада коњаника да дочекају Мустафа-пашу. Команду је поверио свом синовцу Амеџи, који није мењао своје потурчењачко име. Амеџа пресрете војску Мустафа-паше на Орунић пољу. Срби и Шћипетари се нису уплашили бројније турске силе. Више су страховали Турци, него војска Бановине Арбаније. Тога је, одједном, постао свестан и самоуверени Мустафа-паша. Чудио се да је Скендербегова војска овде, на својој источној граници, када, силно, Арбанију нападају Млечани од Скадра и с мора. Да би охрабрио Турке, Мустафа-паша посла свог силног јунака, Карађоз Алију – да позове на мегдан неког од Скендербегових јунака. Карађоз је био необично крупан. Јахао је коња између две војске, урликао и махао сабљом изнад своје главе. Поручивао је да хоће да се бије само с најбољим Скендербеговим јунаком – не с билокојим. Из Амеџеве војске се издвоји витез и племић Павле Манић, чији је предак, заједно са Скендербеговим, у време ране власти краља Душана Немањића, дошао негде из Босне у Скопље. Две војске су гледале мегдан, који скоро да није ни уследио. Павлов коњ је силовито јурнуо према Карађозу и док је овај гледао шта да предузме, Павле га је, из приличне даљине, погодио копљем у стомак. Карађоз паде с коња и Павлу је остало да само, како је то било уобичајено, свом противнику одсече главу, зграби кајасе Турчиновог коња и врати се својој војсци - носећи главу побеђеног на врху копља. Срби и Шћипетари, громогласно, поздравише свог витеза и повадише сабље, а коњи им немирно заиграше.
Видело се да су Турци већ премрли од страха. Не видеше Скендербега, али им се сваки коњаник у противничком табору учини Скендербегом. Амеџа нареди јуриш своје коњице. Проломи се пољем: „Урааааа“, као да је долазила из много више грла, него што их је било у присутној српској војсци. Уследи сеча, какава се није видела у дотадашњим обрачунима Срба и Турака. У почетку битке, стиже и Скендербег. С њим је било само неколико стотина коњаника. Напустио је бојиште с Млечанима, оставивши тамо другог команданта, јер је млетачка војска била заустављена на непролазним планински венцима. А бојао се да бројнија турска сила не сломи војску синовца Амеџе. Кад су Турци разазнали да је на бојно поприште стигла и нека нова војска, а да јој је на челу Скендербег, поче турско расуло. Турци више нису мислили ни на шта друго, него на бекство. Битка је почела кад је прошло подне, а трајала је до пред ноћ. Није било једноставно гонити 15.000 Турака и тражити их скривене по шипражју и удолинама. Неки су измицали и на околне брежуљке и брда. Мустафа-паша искористи први сумрак и умаче с око 2.000 коњаника. Но, кад ноћ потпуно овлада, изгуби пут. Забаса, са свом сачуваном војском. Нашао се у некој новој долини, не схватајући да је она само који километар даље од попришта битке. То кретање Турака су добро пратили најувежбаније српске извиднице, па су одмах известиле Кастриотића, не одајући, ни виком, ни коњским топотом, да су изнад Турака. Ђурађ Кастриотић је кренуо у јуриш зором, кад су Турци, претходно пуни страха и умора, тврдо заспали. У новом сукобу, изгину много Турака. Клани су и бодени копљима док нису честито ни прогледали. Рањени су јаукали и молили за милост. Не зна се колико је здравих умакло. Многи се предадоше, заједно с Мустафа-пашом. Турци нису имали никакву прилику за озбиљнијим отпором у овој неравноправној бици. Није их било више од две хиљаде, а Скендербег је имао око 6.000 прекаљених ратника. Лако их је опколио и није им дозволио да заузму иоле повољан положај за одбрану.
Како је било уобичајено у то време, Кастриотић нареди да се део заробљеника исече, а део поведе у заробљеништво. Мустафа-пашу и његове прве војсковође поштеди и ропства и смакнућа. Посла их Мурату Другом, да му, потанко, испричају како изгледа бој са Скендербеговом војском.
Скендербег захвали војсковођама и војницима и ту написа и прочита повељу да се витезу Павлу Манићу додељују у власништво: два села и један рудник злата.
Београд, 15. 12. 7517 (2008)
***
Мустафа-паша је први из султанове околине предложио да се пође у рат против Кастриотића – свом жестином. Желео је да се прослави - тиме што ће нанети први пораз Скендербегу. То би му подигло углед, јер су турске војсковође и државници, због изгубљених битака, били тешко потиштени. Узаступни војни порази су нанели велику срамоту - и турском оружју и султану, лично. Потајно се надао да је Кастриотић пред коначним поразом, јер је на арбанске границе жестоко нападала млетачка коњица и пешадија, а с бродова су упућивана ђулад у насељена места. Но, султан је постао опрезан. Знао је да је Кастриотић права аждаја. Појављивао се на бојишту тамо где га никад турски војсковођа није очекивао. Кретао се ноћу као дању. Кад би Турци мислили да је у питању његова извидница, појавила би се Скендербегова војска од неколико хиљада коњаника. Мурат се, узнемирен сусретом с Узвишеним, извикао на Мустафа пашу и наредио му да чека. И чекао је Мустафа-паша. Потајно је био уверен да ће му у будућем обрачуну са Скендербегом, султан поверити команду над војском.
Једно јутро, дојурио је у Једрене коњаник из Скадра. Показао је на улазу у султанов дворац писмо млетачког господара у Скадру. Паше су га одмах одвеле до султана. Мурат Други је узео понуђено писмо. Кад га је отворио, препознао је знак Узвишеног. И уздрхтао је. Знао је да мора поступити по свакој речи у писму. А у њему је назначено да Млечићи и Турци мора да уклеште сву Скендербегову војску – и да је униште. Млечићи ће кренути из Скадара према Кроји, а Турци да пређу границу већ сутрадан.
Султанова војска је била спремна – бројала је петнаест хиљада, углавном коњаника. За команданта би одређен Мустафа-паша.
Крену Мустафа-паша следећег јутра. Било је то у априлу. Брзо пређе границу. Војска му се размили по насељима, пљачкајући, робећи и палећи. Скендербег је тачно тако предвидео улазак турске војске у Бановину. Без обзира на смртну опасност по државу од млетачке војске, издвојио је шест хиљада коњаника да дочекају Мустафа-пашу. Команду је поверио свом синовцу Амеџи, који није мењао своје потурчењачко име. Амеџа пресрете војску Мустафа-паше на Орунић пољу. Срби и Шћипетари се нису уплашили бројније турске силе. Више су страховали Турци, него војска Бановине Арбаније. Тога је, одједном, постао свестан и самоуверени Мустафа-паша. Чудио се да је Скендербегова војска овде, на својој источној граници, када, силно, Арбанију нападају Млечани од Скадра и с мора. Да би охрабрио Турке, Мустафа-паша посла свог силног јунака, Карађоз Алију – да позове на мегдан неког од Скендербегових јунака. Карађоз је био необично крупан. Јахао је коња између две војске, урликао и махао сабљом изнад своје главе. Поручивао је да хоће да се бије само с најбољим Скендербеговим јунаком – не с билокојим. Из Амеџеве војске се издвоји витез и племић Павле Манић, чији је предак, заједно са Скендербеговим, у време ране власти краља Душана Немањића, дошао негде из Босне у Скопље. Две војске су гледале мегдан, који скоро да није ни уследио. Павлов коњ је силовито јурнуо према Карађозу и док је овај гледао шта да предузме, Павле га је, из приличне даљине, погодио копљем у стомак. Карађоз паде с коња и Павлу је остало да само, како је то било уобичајено, свом противнику одсече главу, зграби кајасе Турчиновог коња и врати се својој војсци - носећи главу побеђеног на врху копља. Срби и Шћипетари, громогласно, поздравише свог витеза и повадише сабље, а коњи им немирно заиграше.
Видело се да су Турци већ премрли од страха. Не видеше Скендербега, али им се сваки коњаник у противничком табору учини Скендербегом. Амеџа нареди јуриш своје коњице. Проломи се пољем: „Урааааа“, као да је долазила из много више грла, него што их је било у присутној српској војсци. Уследи сеча, какава се није видела у дотадашњим обрачунима Срба и Турака. У почетку битке, стиже и Скендербег. С њим је било само неколико стотина коњаника. Напустио је бојиште с Млечанима, оставивши тамо другог команданта, јер је млетачка војска била заустављена на непролазним планински венцима. А бојао се да бројнија турска сила не сломи војску синовца Амеџе. Кад су Турци разазнали да је на бојно поприште стигла и нека нова војска, а да јој је на челу Скендербег, поче турско расуло. Турци више нису мислили ни на шта друго, него на бекство. Битка је почела кад је прошло подне, а трајала је до пред ноћ. Није било једноставно гонити 15.000 Турака и тражити их скривене по шипражју и удолинама. Неки су измицали и на околне брежуљке и брда. Мустафа-паша искористи први сумрак и умаче с око 2.000 коњаника. Но, кад ноћ потпуно овлада, изгуби пут. Забаса, са свом сачуваном војском. Нашао се у некој новој долини, не схватајући да је она само који километар даље од попришта битке. То кретање Турака су добро пратили најувежбаније српске извиднице, па су одмах известиле Кастриотића, не одајући, ни виком, ни коњским топотом, да су изнад Турака. Ђурађ Кастриотић је кренуо у јуриш зором, кад су Турци, претходно пуни страха и умора, тврдо заспали. У новом сукобу, изгину много Турака. Клани су и бодени копљима док нису честито ни прогледали. Рањени су јаукали и молили за милост. Не зна се колико је здравих умакло. Многи се предадоше, заједно с Мустафа-пашом. Турци нису имали никакву прилику за озбиљнијим отпором у овој неравноправној бици. Није их било више од две хиљаде, а Скендербег је имао око 6.000 прекаљених ратника. Лако их је опколио и није им дозволио да заузму иоле повољан положај за одбрану.
Како је било уобичајено у то време, Кастриотић нареди да се део заробљеника исече, а део поведе у заробљеништво. Мустафа-пашу и његове прве војсковође поштеди и ропства и смакнућа. Посла их Мурату Другом, да му, потанко, испричају како изгледа бој са Скендербеговом војском.
Скендербег захвали војсковођама и војницима и ту написа и прочита повељу да се витезу Павлу Манићу додељују у власништво: два села и један рудник злата.
Београд, 15. 12. 7517 (2008)
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
Prvo da raščistimo nešto oko Branila Kastorijskog. Stvarno postoje zapisi o Branilu. On izgleda stvarno jeste bio Skenderbegov čukundeda i mislim da se prvi put pominje 1368. na dvoru Aleksandra, gospodara Valone.
Bilo bi dobro, ako mi bi neko ko je malo bolje upuċen odgonetnuo ko je ovaj Aleksandar. Gospodin (kako se je izgleda titulisao) Aleksandar.
Zna se da je Skenderbegov otac Ivan (kako god da su ga posle prekrstili Albanci) bio gospodar oblasti oko reke Mat.
Ono što je sigurno za Branila, to je da je bio slovenskog porekla, a njegovu nacionalnost možemo samo da nagađamo. Na Google-u jedva da se pojavljuje to ime i kad se pojavi obično je vezano isključivo za ovu temu.
Ja nikada u Srbiji nisam čuo za ime Branilo. Čuo sam za Branka, Branislava, Branimira, ali nikad za Branila.
Kad potražim prezime Braniloviċ, sajtovi koji se pojavljuju su skoro, ako ne i potpuno isključivo hrvatski.
Dakle, možda je i hrvatskog porekla.
Ali me ovo Branilo podseċa na bugarsko ,,Borilo”, pa…
Ovako, za nacionalističko podhebavanje, može da se tvrdi i da je Srbin, ali u suštini ne može sigurno za ozbiljnu raspravu.
Bilo bi dobro, ako mi bi neko ko je malo bolje upuċen odgonetnuo ko je ovaj Aleksandar. Gospodin (kako se je izgleda titulisao) Aleksandar.
Zna se da je Skenderbegov otac Ivan (kako god da su ga posle prekrstili Albanci) bio gospodar oblasti oko reke Mat.
Ono što je sigurno za Branila, to je da je bio slovenskog porekla, a njegovu nacionalnost možemo samo da nagađamo. Na Google-u jedva da se pojavljuje to ime i kad se pojavi obično je vezano isključivo za ovu temu.
Ja nikada u Srbiji nisam čuo za ime Branilo. Čuo sam za Branka, Branislava, Branimira, ali nikad za Branila.
Kad potražim prezime Braniloviċ, sajtovi koji se pojavljuju su skoro, ako ne i potpuno isključivo hrvatski.
Dakle, možda je i hrvatskog porekla.
Ali me ovo Branilo podseċa na bugarsko ,,Borilo”, pa…
Ovako, za nacionalističko podhebavanje, može da se tvrdi i da je Srbin, ali u suštini ne može sigurno za ozbiljnu raspravu.
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
Evo još jedan zanimljiv tekst o Skenderbegu:
Dakle, Skenderbeg obezbedio čovek locu, plaċenike iz Venecije, svu moguċu podršku, a Albanci mu osvetlali obraz…
I to ni manje ni više nego isti oni iz Kroje što Bušu ukradoše sat posle tolike američke podrške Albancima.
Dakle, Skenderbeg obezbedio čovek locu, plaċenike iz Venecije, svu moguċu podršku, a Albanci mu osvetlali obraz…
I to ni manje ni više nego isti oni iz Kroje što Bušu ukradoše sat posle tolike američke podrške Albancima.
čvrsnica
Domaćin
- Poruka
- 4.321
brano,branilo su uzvedenice koje ces po mojoj procjeni tesko nac u srbiji
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
Ma, da je samo u Srbiji...
čvrsnica
Domaćin
- Poruka
- 4.321
gost 41715
Elita
- Poruka
- 17.690
mozda kod hrvata
Vec sam rekao da ime nisam nsao, ali da postoji prezime, a i mesto Branilovic:
http://www.worldplaces.net/hrv/03/branilovici/
Evo, nek se raspita neko od forumasa iz Hrvatske koje su nacionalnosti tamosnji Branilovici.
čvrsnica
Domaćin
- Poruka
- 4.321
branislav je tradicionalno ime kod nas,kao i izvedenice brano i ostale.
ali to se ime moze naci i kod srba,samo ne znam u kojoj mjeri
ali to se ime moze naci i kod srba,samo ne znam u kojoj mjeri
