Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
Време ја да се размотри шта то разликује кинески поглед на живот, њихову (жицотну) филозофију од «наше», она која је одлика цивилизације на коју смо навикли. Почињем од онога шта су други рекли. Иако треба бити опрезан са генерализацијама, различита уопштавања (што је лепши израз за генерализацију) јесу свакодневни део живота и размишљања.
Номадима је познато шта значи присвајање добара, јер је то њихова свакодневица. Присвајање плена, ропство у правом смислу речи, комадање, расподела терена за испашу и људство отето при упадима, саставни су део друштвеног поретка и политике номада. (Имати у виду да добар део кинеске историје чини владавина синизованих номада-освајача, оп. А.) У Кини се, напротив, знало само за дужничко ропство, оно које може да се откупи уколико се прикупе средства. У Кини не само да се није знало за власништво у правом смислу речи – оно које може да се користи и злоупотреби, него ни за било које (апстрактно) добро само по себи, било коју трансцедентну и вечиту истину. Изузев супротности, од појма апсолутног, ближе су јој идеје корелације и комплементарности; од недодирљивих закона идеје модела и реда као органске целине. Не прихватајући било какву радикалну супротност између духа и материје, она зна само за разлику између суптилног и вулгарног. Чак је и небо та њу било несавршено и као и све остало подложно променама. Она не посеже ни за исцрпљујућим инвентарима по угледу на Месопотамију, ни за индијским уклопљеним у класификацијама; за њу системи динамичких симбола, међупланетарних и временски ограничених, најбоље тумаче поредак света. Она је на тим , и истовремено на осебеностима писаног а не говорног кинеског, базирала своју логику, више комбинаторичку него дискурзивну. У кинеском језику у којем савршено строга синтакса одређује функцију сваке речи, често су текстови састављени од термина чији се смисао слаже или супротставља, тако да ствара навике менталне вежбе и логичке интуиције, веома различите од оне код флексивних језика.
У Кини не наилазимо на контрасте божанско – људско или човек – природа, толико карактеристичне за западни свет још од времена старих Грка, нити на доживљај света као креације настале из обреда и одржаване кроз обреде, или на равнодушност према пролазности својствене менталном доживљају света Индије. Кинези, напротив и насупрот Индији, задржавају невероватан смисао за практичност и суде о вредностима религије према њиховој ефикасности, позивајући се искључиво на експерте у тој материји. Монашки редови, којих је било у Кини, пре свега будиста под утицајем Индије и даоиста према њиховом моделу, увек су у служби политичких партија. Једини значајни култови, наслеђени још од ране антике, су та све династије били култови царских предака; за појединце је то био култ породичне лозе која никада не сме да се прекине; за заједнице богови локалног тла а за све је то култ Неба и Земље који су славили цареви. Телесне дисциплине заједно са техникама менталне концентрације, исте као у индијској јоги, имале су у Кини значајан утицај на религиозне представе и на филозофске ставове.
За нас необичан принцип потиче вероватно из времена пре институција «легалиста» у 4. и 3. веку пре н.е. јесте принцип сталне лествице почасти и казне. Овај принцип постоји у кривичном закону и религији. Свака казна је редукција стечених достојанстава и може се применити тек кад се залиха достојанства исцрпи. Са појмом добре и рђаве карме, будизам је учврстио ову концепцију и допринео да се у Кини укорени идеја о томе да је пре или касније зло кажњено а добро награђено.
Кинези нису знали за тог бога часовничара и математичара захваљујући коме су модерне науке почеле да се развијају у Европи; чинило им се да се све веома једноставно објашњава кмбинацијама супротстављених и комплементарних енергија. Насупрот томе, имали су здравији однос између човека и природе, тела и духа а понекад и необично модерну интуицију или концепцију о неосетним и неминвним друштвеним трансформацијама, о непрестаном обнављању супстанце сваке појединачне ствари, како универзума тако и бића, о потпуној самосвојности сваке индивидуе, или пак о систему где сваки елеменат има смисла само према свом месту и односу са другим. У кинеској мисли постоји фундаментални релативизам до којег је западна мисао дошла тек у скорије време.
Жак Жерне, Кинески свет – Оно по чему се Кинези разликују од нас
Номадима је познато шта значи присвајање добара, јер је то њихова свакодневица. Присвајање плена, ропство у правом смислу речи, комадање, расподела терена за испашу и људство отето при упадима, саставни су део друштвеног поретка и политике номада. (Имати у виду да добар део кинеске историје чини владавина синизованих номада-освајача, оп. А.) У Кини се, напротив, знало само за дужничко ропство, оно које може да се откупи уколико се прикупе средства. У Кини не само да се није знало за власништво у правом смислу речи – оно које може да се користи и злоупотреби, него ни за било које (апстрактно) добро само по себи, било коју трансцедентну и вечиту истину. Изузев супротности, од појма апсолутног, ближе су јој идеје корелације и комплементарности; од недодирљивих закона идеје модела и реда као органске целине. Не прихватајући било какву радикалну супротност између духа и материје, она зна само за разлику између суптилног и вулгарног. Чак је и небо та њу било несавршено и као и све остало подложно променама. Она не посеже ни за исцрпљујућим инвентарима по угледу на Месопотамију, ни за индијским уклопљеним у класификацијама; за њу системи динамичких симбола, међупланетарних и временски ограничених, најбоље тумаче поредак света. Она је на тим , и истовремено на осебеностима писаног а не говорног кинеског, базирала своју логику, више комбинаторичку него дискурзивну. У кинеском језику у којем савршено строга синтакса одређује функцију сваке речи, често су текстови састављени од термина чији се смисао слаже или супротставља, тако да ствара навике менталне вежбе и логичке интуиције, веома различите од оне код флексивних језика.
У Кини не наилазимо на контрасте божанско – људско или човек – природа, толико карактеристичне за западни свет још од времена старих Грка, нити на доживљај света као креације настале из обреда и одржаване кроз обреде, или на равнодушност према пролазности својствене менталном доживљају света Индије. Кинези, напротив и насупрот Индији, задржавају невероватан смисао за практичност и суде о вредностима религије према њиховој ефикасности, позивајући се искључиво на експерте у тој материји. Монашки редови, којих је било у Кини, пре свега будиста под утицајем Индије и даоиста према њиховом моделу, увек су у служби политичких партија. Једини значајни култови, наслеђени још од ране антике, су та све династије били култови царских предака; за појединце је то био култ породичне лозе која никада не сме да се прекине; за заједнице богови локалног тла а за све је то култ Неба и Земље који су славили цареви. Телесне дисциплине заједно са техникама менталне концентрације, исте као у индијској јоги, имале су у Кини значајан утицај на религиозне представе и на филозофске ставове.
За нас необичан принцип потиче вероватно из времена пре институција «легалиста» у 4. и 3. веку пре н.е. јесте принцип сталне лествице почасти и казне. Овај принцип постоји у кривичном закону и религији. Свака казна је редукција стечених достојанстава и може се применити тек кад се залиха достојанства исцрпи. Са појмом добре и рђаве карме, будизам је учврстио ову концепцију и допринео да се у Кини укорени идеја о томе да је пре или касније зло кажњено а добро награђено.
Кинези нису знали за тог бога часовничара и математичара захваљујући коме су модерне науке почеле да се развијају у Европи; чинило им се да се све веома једноставно објашњава кмбинацијама супротстављених и комплементарних енергија. Насупрот томе, имали су здравији однос између човека и природе, тела и духа а понекад и необично модерну интуицију или концепцију о неосетним и неминвним друштвеним трансформацијама, о непрестаном обнављању супстанце сваке појединачне ствари, како универзума тако и бића, о потпуној самосвојности сваке индивидуе, или пак о систему где сваки елеменат има смисла само према свом месту и односу са другим. У кинеској мисли постоји фундаментални релативизам до којег је западна мисао дошла тек у скорије време.
Жак Жерне, Кинески свет – Оно по чему се Кинези разликују од нас
) како је будалаштина да кинеска цивилизација не познаје разлику духовног и материјалног. Коментаришући став аутора кинеске историје, а не мој. Ја сам онда дао објашњење како је можда он хтео рећи да та разлика није као у Европи.
)
) односно, доброј владавини морају претходити одговарајуће околности - субјективне, објективне... Кинески поглед на политички живот одговара спровођењу колективне слободне воље народа (побуна, револуција, смена династије) за разлику од модерног европског где имамо квази-индивидуалну слободну вољу...
