Nama se javio neki rodjak sa zeleznicke stanice....Kao, ima nekoliko sati do voza - bas bio kod prijatelja u gradu X, Srbija, pa se vraca u svoj gradic Y , Hrvatska, pa sad, eto, kroz Bgd, pa 'ajde da svrati, cuo je da je "tetka" (moja maman) bolesna, pa red da je obidje... Mi se s ove strane zice nesto ispoprisecavamo kakav nam je on rodjak...(on k'o Pera Kalenic u " Ministarki"), nategnemo nekako da se maman rado igrala sa njegovim tatom kad su bili mali... I da je nasa tetka uvek ljubazna prema njegovoj mami kada su u viziti kod njegove babe, inace tetkine komsinice...
Dodje, dakle, rodja, raspricamo se mi, maman pita za svog drugara (tatu mu), sestra i ja caskamo s njim sve u sesnaest...
Kaze rodja - tako lepo pricamo, ma ne ide mi se sad na taj voz, ako nemate nista protov ja bih da ostanem, imam sutra rano, u sedam, drugi... Ma, ostani!
Ujutru moj taja ga budi ("da ne zakasni decko") a ovaj - ici cu onim popodne!.
Rucasmo ti mi, a rodjak kaze da mu je bas zelja malo bolje da upozna BGD...sestra i ja - imamo obaveze, ne mozemo... - on: " sam cu ja malo da obidjem, samo neka mi torba ostane ovde da je ne vucem, pa kad krenem na voz, doci su po nju..."
Lezi torba u hodniku, primaklo se vreme polaska voza, rodje nema... Pobecice mu voz, brinemo se mi.
Pojavi se ovaj kasno uvece - velik grad, ima sta da se razgleda... Ogladneo... Jeo, istusirao se, legao... Ujutru ja u kupatilo a kad tamo - rodjak instalirao svoju cetkicu za zube medju nase! (mal' se nisam slogirala, gotovo je, pomislih, ovaj se uselio!).
I potraja to par dana...i taman kada je taja hteo da porazgovara s njim, ovoj profesionalni gost/rodjak osetio i odleprsao... Javio nam se posle telefonom, sto jes' - jes'! Zahvalio se
...
Odriče se sopstvenog učešća u svom polnom životu - "ona je donela kese i kesice" 
! 
