Која ископавања? Који писани извори?
a zasto sve mora biti iskopavanje ili pisani izvori? zar se ne mogu mnoge stvari iz obicaja zakljuciti i poredjenjem sa raznim tradicijama,to sam bas ucinio,i niko ne moze obotiti moje teze! a ako moze neka proba,rado cu cuti protuargumente!
- - - - - - - - - -
Веселин Чајкановић у „Божићној слами“ пише:
„Слама остаје у кући и првог и другог дана Божића. Тек трећег дана кућа се сме чистити... На Косову, сламу о Бадњем вечеру просипа „бадњакчија“ (онај који меће бадњак на ватру): он квоца и води децу, која пијучу, па тако с њима ТРИ ПУТА ОБИЂЕ ОГЊИШТЕ, а понегде око куће или око дрвљаника.“
Обичај имамо и данас када се иде око храма три пута или око стола при вјенчању код православних и хиндуиста.
„Да би се обичај посипања сламе разумео, потребно је утврдити значај Бадњег вечера уопште. Бадње вече је, ПРЕ СЕВГА, МРТВАЧКИ ПРАЗНИК, ЗАДУШНИЦЕ: тога вечера приређује се гозба душама покојника, и даје им се прилика да се огреју.“
Чајкановић на жалост није схватио прави значај Бадњака и жртвовања дјетета па све повезује са култом предака. Драгоцјена је његова констатација да је Бадњак мртвачки празник, промашио је само у закључку, на којег се то мртваца односи. Ако су већ задушнице за гријање предака, а ово нису задушнице већ су као задушнице, дакле у нечему се од задушница разликује а у нечему је слично. Слична је само смрт жртве.
„Обичаји о Бадњем вечеру имају мртвачки карактер, и подсећају нас јако на обичаје о даћама и задушницама уопште. Само име, Бадње вече, постало је од глагола БДЕТИ: о Бадњем вечеру бар једно од чељади МОРА БИТИ БУДНО, и то бдење има исти значај који и бдење поред мртваца.“
Поред којег мртваца? Мора да буде ту да би то бдење добило смисао. И заиста, жртва и је ту.
„Јела која се о Бадњем вечеру једу, нарочито ораси, пасуљ, мед, риба – имају сва хтонички карактер, и намењена су душама покојника.“
Дакле, нису намјењена душама покојника, већ конкретно души дјетета убијеног из побожних побуда. Касније би то било „души“ свиње која као печенка још има, подсвјесно, ритуални значај.
„Прописи како и где треба јести истоветни су са прописима о даћи, на вечери мора учествовати сва чељад, за време јела не устаје нико, него тек кад је сваки са јелом готов дижу се сви у исти мах, једе се не са стола, већ са пода, остаци од јела не чисте се, већ се остављају, СВЕ ДО ТРЕЋЕГ ДАНА БОЖИЋА, итд. Обичај МИРА БОЖЈЕГ, и миробожање такође нас подсећа на мртвачки култ, исти такав пропис постоји и о Белим покладама...“
- - - - - - - - - -
Ово једење дјетета је најсветији чин, данас причешће. Централни моменат побожности. То је и јеврејски празник Пасха. Библија ту ријеч повезује са глаголом пасах, што значи изводити обредни плес око жртве. То би онда било плесати, коло око жртве. Власи донедавно плешу око ломача када неко умре. Праве привег – ломачу око које играју. Није ли бизарно да се један брат, жртвован, пече на ватри док му остала браћа и сестре иду около и пијучу, плешу? Познато је да смо некада кремирали преминуле. Пасха је у почетку била породични празник. Светкује се ноћу и Богу се приноси младо од животиње, што се излегло те године да се измоли Божији благослов. Жртва је мушко јагње без мане, а при жртвовању му се не смије пребити ни једна кост. Идентично Спаситељу на крсту. Голијени су пребили двојици разбојника, њему нису, јер је већ умро. Само су га пробили копљем.
Јн.19:31-37. „А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим. А дошавши до Исуса кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени. Него један од војника прободе му ребра копљем и одмах изађе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истну говори, да и ви вјерујете. (Оволико заклињање у истинтиост је слично Јеремијином брањењу Бога да му ни на памет не пада да жртвује дјецу.) Јер се ово догоди да се испуни Писмо: КОСТ ЊЕГОВА НЕЋЕ СЕ ПРЕЛОМИТИ.“ Тачније, да се испуни старије предање да се жртви не ломе кости, па се тако умјесто дјетета касније цијело прасе на колцу пече. Од тога пече су и Пећани и Дечани, од дечак, пећина и печење. У близини тих монастира су пећине гдје су алама приносили дјецу и људе. О томе опширније касније.
Код јеврејске Пасхе, крвљу јагњета би се шкропио улаз сваког дома, у знак заштите. У поменутој пјесми, захваљујући Вуку, сазнајемо да су исто радили и наши преци. Ово прожимање традиција не може бити јеврејски утицај на нас већ обрнуто, аријевски утица ја Јевреје. Та пракса је старија од изласка из Египта. Пасха се повезује са избављењем, па се погрешно мисли да се ради само о избављењу из Египта. То је избављење од гњева, помора, окрутног Бога. Бесквасни хљебови се касније убацују у јеврејску верзију тог празник, па је нашој традицји непознат овај обичај. Спор око ове традиције се одржао до данас. Католици полазе од логичне претпоставке да је на Тајној вечери био бесквасни хљеб јер се празновала Пасха. Зато се они данас причешћују бесквасним хљебом. Православни имају квасни хљеб, јер настављају нашу стару традицију, која не познаје бесквасне хљебове. И у грчким новозавјетним спсима се помиње артос, што је квасни хљеб, а не помиње се тада постојећи други термин азимон, за бесквасни хњеб. По томе Помазаник једе на Тајној вечери квасни хљеб што је скаднал! Обе варијанте, које спомињу неки свети оци кажу да је прво прославио Пасху па установио новозавјетно причешће. То би требало да значи да је има две врсте хљеба а то нико не помиње. Ако се иде по строго написаноме то је квасни хњеб. Али како? Тако што писац новозавјетних списа пише доста касније па наводи праксу која је актуелна у његовом окружењу, или пак, ако су то написали сами апостоли Дух Свети их није добро научио грчки па бркају још азимон и артос. Очито је да нешто не одговара истини. У Румокатоличкој цркви је све до осмог вијека био у употреби искључиво квасни хљеб.
- - - - - - - - - -
Мк.14:12.,22-24. „И у први дан бесквасних хљебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици његови: Гдје ћеш да идемо да ти уготовимо Пасху да једеш... И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите, ово је ТИЈЕЛО моје. И узе чашу и заблагодаривши дад им, и пише из ње сви. И рече им: Ово је КРВ моја НОВОГА ЗАВЈЕТА која се пролијева за многе.“
Лк.22:14-15.,19. „И кад дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим. И рече им: Веома зажељех да ОВУ ПАСХУ једем с вма прије него пострадам... И узевши хљеб (артос, квасни) заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је ТИЈЕЛО моје КОЈЕ СЕ ДАЈЕ ЗА ВАС...“
Тијело које се даје за нас је дијете. Било је покушаја да то дијете још убију, Ирод, али је измакао. По исламу Спас је избјегао и крсну смрт, па га је замјенио двојник. Пошто нам текст каже да је хљеб био квасни, а логика да је био беквасни, логична је сумња и у то да ли је догађај истријски или још једна у низу конструкција, као она са поклоњењем мудраца што само Матеј спомиње, док Лука помиње пастире, а Јован и Марко ништа.
Пасха постаје од породичног празника храмовни празник. И ми славски колач и КОЉИво тј. месо скинуто с колца, носимо на посвећење у храмове. За ускрс католиц носе и месо и јаја у цркву да се освештају. Пасхална жртва мора да се пече на ватри, а не кува.
„Обичај МИРА БОЖЈЕГ, и миробожање такође нас подсећа на мртвачки култ, исти такав пропис постоји и о Белим покладама...“
Мир Божији као божићни поздрав је иднетичан епитафу: почива у миру Божијем, јер се ради о смрти и кућном мировању три дана.
„О Бадњем вечеру чак се, понегде, позивају душе изриком на гозбу. Тога вечера чино се све што је потребмо да се душе привуку, а уклања се све што би им сметало. Јасно је да је Бадње вече гозба која се приређује душама покојних предака.“
Можда има донекле и с тим везе, да се умири предак тј. Бог, али првенствено се односи на саму жртву. Индоевропљани су на сламу или траву приносили жртвовано месо и дарове и призивали претке или богове да дођу по то. Херодот биљежи такав обичај код Персијанаца, како наводи Чајкановић. У Индији је исто слама и трава битна у том култу. (Култура је од култ, а култ од *****, плодност, а данас је некултурно написати *****). То је оно одношење хране на гробове 40.дан по смрти. И ми распростиремо на гроб храну. Кумовска слама на небу, то је пут којим душе иду на небо.