Kanibalizam u naših starih

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
dulesrbenda:
Ovo su sve lazi germansko-vatikanske propagande! Istina je da je stara slovenska religija (za razliku od drugih paganskih religija) bila mnogo tolerantnija i civilizovanija od drugih paganskih religija! Srbi i Sloveni nikada nisu prinosili ljudske zrtve!!!
Kliknite za proširenje...

Istina,kasnije smo se humanizovali pa vise nema ljudskih no zivotinjskih zrtava.Koje bi se zderale na "crkveno"narodnim saborima.Uslovno crkvenih jer jos nema hriscanstva...Nije to nikakva izmisljotina becko berlisnke skole,jer ona to i ne tvrdi/niti zeli da to tvrdi,jer bi time se samo dokazala starost nase religije koja je uticala i na daleki istok.Kada Asteci imaju te grozne obicaje do skoro,a Indija ih se odrekla,po tome zakljucujem da su prva i druga seoba stigla tako daleko,sa Aleksandrom velikim vec vise nema toga,jer navodno je i Herkul tj Serbon zabranio zrtvovanje ljudi u kasnijoj Rumi,po Diodoru Sicilijskom,pa od tada spaljuju lutke.zadrzalo se do danas u karnevalima!

- - - - - - - - - -

Posto vidim da me osporavate bez argumenata,da nastavim sa slanjem dokaza:

Са Википедије: „Долина Бен-Бен Хином, на јужној страни брда Сион, мјесто из времена Ахаза, центар поштовања Молоха. Молох је бог сунца и рата код старих народа. Веома поштован код старих Јевреја. Јевреји у Палестини су му приносили људске жртве, као и прворођенчад. Фигуративно, молох означава страшну и слепу силу која захтева многе и невине жртве, нпр. молох рата.“

Молох би био млади бог или Божић, тј бог којем су приносили дјецу. Млад, руска верзија је ближа том називу, молод...молох. Сунце је од тада све јаче, дан дужи, а како се сунце рађа на истоку а умире на западу, исток је светиња, а запад смрт. Народној свијести је било логично принети најсветију жртву богу тј Сунцу, баш у тренутку када ток ствари иде изнова, када почиње нови циклус.

Када Јеремија пише да њиховом Богу тако шта није падало на памет, нити то заповједа, и то понавља више пута, јасно је да је то ограђивање од старије примитивне традиције
 
донедавно су најпримитивнији међу нама у ратовима, још клали једни друге, а и данас се многи кољачима диве као народним херојима. Клање тј.колиње, колач, кољиво, колац... су у нашим крајевима још сакралне ствари, настале из култа Сунца, Кола. Напреднији крајеви Европе су раније напустили многе обичаје, а обичаје и у Србији више чувају заосталији Власи на истоку Србије. Жртвовање Исака

1.Мојс.22:1-19. „Послије тога шћаше Бог окушати Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: ево ме. И рече му Бог: узми сада, сина својега, јединца својега милога Исака, па иди у земљу МОРИЈУ, И СПАЛИ ГА НА ЖРТВУ тамо на брду гдје ћу ти казати. И сјутрадан рано уставши Аврам осамари магарца својега, и узе са собом два момка и Исака СИНА СВОЈЕГА, и нацијепавши ДРВА за ЖРТВУ подиже се и пође на мјесто на које му каза Бог. ТРЕЋИ ДАН подигавши очи своје Аврам угледа мјесто издалека. И рече Аврам момцима својим: останите ви овдје с магарцем, а ЈА И ДИЈЕТЕ ИДЕМО ОНАМО, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама. И узевши Аврам ДРВА за жртву напрти Исаку сину својему, а сам узе у своје руке ОГЊА и НОЖ па отидоше обојица заједно. Тада рече Исак Авраму оцу својему: оче! А он рече: што сине! И рече Исак: ето огња и дрва, а гдје је јагње за жртву? А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву. И иђаху обијица заједно. А кад дођоше на мјесто које му Бог каза, Аврам начини ондје ЖРТВЕНИК, и метну дрва на њ и СВЕЗАВШИ Исака сина својега метну га на жртвеник ВРХ ДРВА. И измахну Аврам руком својом и узе НОЖ ДА ЗАКОЉЕ СИНА СВОЈЕГА. Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Авраме! А он рече: ево ме. А анђео рече: НЕ ДИЖИ РУКЕ СВОЈЕ НА ДИЈЕТЕ, и не чини му ништа, ЈЕР САДА ПОЗНАХ ДА СЕ БОЈИШ БОГА КАД НИЈЕСИ ПОЖАЛИО СИНА СВОЈЕГА, МЕНЕ РАДИ. А Аврам подигавши очи своје погледа, и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима, и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву МЈЕСТО СИНА СВОЈЕГА. И назва Аврам оно мјесто: Господ ће се постарати. Зато се и данас каже на брду, гдје ће се Господ постарати. И анђео Господњи опет викну с неба Аврама. И рече: собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и НИЈЕСИ ПОЖАЛИО СИНА СВОЈЕГА, ЈЕДИНЦА СВОЈЕГА, заиста ћу те благословити и сјеме твоје веома умножити да га буде као звијезда на набу и као пијеска на бријегу морском и наслиједиће сјеме твоје врата непријатеља својих. И благословиће се у сјмену твом сви народи на земљи, кад си послушао глас мој. Тада се Аврам врати к момцима својим, те се дигоше, и отидоше заједно у Вирсавеју, јер Аврам живљаше у Вирсавеји.“

Ова старозавјетна епизода има свој едукативни карактер. Бог је дао, може и да тражи, па ако тражи и такву ствар, оправдано је да Аврам не пита зашто, када је од истог Бога и добио Исака у дубокој старости. Поука је поуздање у Бога без пропиткивања, како и зашто. Бог га нагони на неприродну и гадну ствар, па како је он послушнији Божјој наредби него природним нагонима, заслужује тако велику част коју је стекао. Ипак, историјски осврт на ову причу указује да старозавјетном времену нису била страна жртвовања дјеце, макар и код околних паганских народа. Овим догађајем битно је показати и да нова, напреднија верзија јеврејског Бога није примитивна као Молох. Бог је унапређен, ем је један а не многи, ем не тражи више дјецу већ се задовољава и са животињским жртвама. Остатак паганског, некада жртвовања дјеце, остао је у облику обрезивања, које се такођер поклапа са овим временом, јер је Аврам први који је обрезан. Али о обрезању касније.

„Послије тога шћаше Бог окушати Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: ево ме. И рече му Бог: узми сада, сина својега, јединца својега милога Исака, па иди у земљу МОРИЈУ, И СПАЛИ ГА НА ЖРТВУ тамо на брду гдје ћу ти казати.“

Ако је Бог свезнајући не треба му све то да би се увјерио. Исак није јединац, јер има са другом женом и Исмаила, али је јединац и првенац са главном женом, Саром. Земља Морија. Пошто је послан на специјалну локацију у земљу Морију, могуће је да је име Морија од ПОМОР, тј смрт. Мјесто гдје су се радиле такве ствари. Море од морто тј.мртво. Јевреји су се клонили мора, а тзв.индоевропљанима, Аријевцима ријеке су мјесто гдје бацају пепео својих предака, што и данас чине у хиндуизму. Зато имамо ријеке Морава, Морача... Морана је славенска богињљ зиме тј.смрти.

„И сјутрадан рано уставши Аврам осамари магарца својега, и узе са собом два момка и Исака СИНА СВОЈЕГА, и нацијепавши ДРВА за ЖРТВУ подиже се и пође на мјесто на које му каза Бог.“

Рано ујутро и за Бадњи дан, отац и син иду да донесу свето дрво, Бадњак или Будник, како кажу, правилније, Бугари. Од тога је настало бдење, јер та ноћ је света, када се не спава, чека се излазак непобједивог Сунца, у које време оно постаје све јаче, јер дан постаје дужи. Том Сунцу се и приноси жртва. На Туциндан кажемо да се не туку дјеца и да се спрема печенка. То је, наравно, хуманизација, као и у овој причи. Више се не спрема деченка, од дјетета, већ се коље свиња, јагње...

„ТРЕЋИ ДАН подигавши очи своје Аврам угледа мјесто издалека.“

Да ли је број три овде случајност или не, небитно, али бадње дрво се сијече баш од три ударца, и да падне на исток. Ми и данас куцнемо три пута у дрво за терање урока. Ова пракса око бадњег дрвета је била распрострањена широм Европе. На енглеском постоји сличност назива за дрво и број три, баш због те везе, као и термини син и Сунце што је исти изговор а другачије се само пише. Дакле богу Сунце се приносио син. Енглески је далеко више сачувао у ријечима изворнијих значења од србскога јер смо ми на прометници путева па самим тим и под већим језичким утицајима других народа. Британија је у односу на нас географска забит. Зато су се и развили као и Норвешка, Јапан, јер нису имали ударе дивљих азијата, Турака и других народа. Вјеровало се да куцањем треба да се пробуди бог у дрвету и да помогне. Прављење буке за празнике је терање злих сила. Друиди тј. дрво-видци гледају у дрво након што у дрво опали гром. Ако гром изазове ватру она се чува као света, јер у старини упалити ватру није лако. То би било свето дрво, очувано и до данас у Србији на многим локацијама у заосталијим срединама (таковски грм, дрво у које је некада лупио гром, па је то свето дрво). Из коре букве тј. дрвета су дрвовидци читали вољу богова, па тако настају слова, буквица, буквар, или на енглеском book. Све од букве. А руне као писмо настају исто од тих трагова Перуна, бога громова у славенској митологији.

„И рече Аврам момцима својим: останите ви овдје с магарцем, а ЈА И ДИЈЕТЕ ИДЕМО ОНАМО, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама.“

Аврам и од својих слугу сакрива Божију вољу. Можда би га спречавали да то чини јер за њих то је већ прошлост и нешто што се више не практикује.

„И узевши Аврам ДРВА за жртву напрти Исаку сину својему, а сам узе у своје руке ОГЊА и НОЖ па отидоше обојица заједно.“

Сви елементи су остали и до данас. Свето дрво на којем се Спаситељ жртвује је крст, огањ је свјетлост свијеће, кандила. Нож је копље којим се Агнец пробада. Спас је назван јагњетом и због кротости али и због улоге жртве која очишћује. Агни Партене је чистаја Дјево. Јагње и огањ су симбол очишћења, јер се сада јагње, а не више дијете жртвује, спаљује се на огњу. Хиндуистички бог Агни је бог ватре. Очигледа је веза јагњета, огња и очишћења.

„Тада рече Исак Авраму оцу својему: оче! А он рече: што сине! И рече Исак: ето огња и дрва, а гдје је јагње за жртву?“

Овим се доказује да је у то време жртвовање јагњета била већ пракса. Спомињање жртвовања дјеце Молоху доказује старију праксу, која је због своје наопакости морала да временом нестане. Код напреднијих она је раније нестала, код назаднијих она се дуже задржала. На нашим просторима та пракса се јако дуго одржала. Пјесме о зидању Скадра на Бојани као и друге пјесме које је сачувао Вук, нам о томе говоре.

„А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву. И иђаху обијица заједно. А кад дођоше на мјесто које му Бог каза, Аврам начини ондје ЖРТВЕНИК, и метну дрва на њ и СВЕЗАВШИ Исака сина својега метну га на жртвеник ВРХ ДРВА.“
 
Печенка која се пече, али и друге животиње, код Срба имају готово ритуално значење и данас. Она је поврх дрва која горе. На Туциндан би затукли дијете, на Бадњи дан се иде по дрво на којем ће се мртво дијете сплаити. То и није тако окрутно за старија времена јер се вјерује да се дијете сједињује са Сунцем. Сунце је на санскриту Сурија, од тога је Сарај-небески дворац, па и име Сара, небеска принцеза. Од тога је и србско име, јер је то име од култа сунца као и код Хелена. Серафим је пламени, најближи Богу. Пошто су Срби славенски ратнички сталеж у антици, то је име везано и за војску и за свјетлост Сунце, зато смо ми ратници свјетлости, небески народ. Зато је Јаков добио име иСРАел тј.који се борио са Богом, ЕЛохимом. Зато је Господ над војскама управо САБАОТ (Б варијанта је изгледа изворнија мада је и САВА везано за слава). Краљица од Сабе је краљица Срба, а и јеврејски шабат је бабилонски свети дан, тј седмични циклус, који тек цар Константин под нашом традицијом уводи у Румско царство. До тада у Руми је недеља имала 8 дана. И сам термин цар је од САР. Самарија је Сабарија, а Сирија је од Асирија а и данас је то Сурија. Багдад значи Бог даде, нама превод не треба. Божји дар. Па када је огромна сличност од Индије до Хелма, у језику и обичајима не треба да чуди велики утицај Аријеваца и на простор који је на пола пута, тј у Палестини, која и носи име по нашим прецима Пеластима. Чин вјенчања у хиндуизму и православљу има 3 идентична елемента. Везивање руку младенаца бијелим платном. Опход око стола и вијенци око врата тј на главама код православних, данас круне. То не може бити хришћански утицај на хиндуизам нити обрнуто, већ само аријевски, предхишћански утицај. Дјеце су имали много а многа су и умирала од разних болести, па ако једно принесу једном годишње и није толика траума као из данашњег угла гледања. Уосталом то је пресељење душе у рај тј сарај, Сунце, Сурију. Власи су на истоку Србије до деведесетих година 20.вијека имали обичај да мртваца из гроба ваде 40.дан, прије изласка Сунца, да га обасја, тј да му прими душу. Зато се вјерује да душа лута 40 дана, кроз 20 митарстава. Око тога се води спор у Цркви. Једни то исмијавају као бајку, а други се позивају на неке светитеље који су о томе говорили.„...и СВЕЗАВШИ Исака сина својега метну га на жртвеник ВРХ ДРВА.“

Три недеље пред Божић су празници Дјетињци, Материце и Оци. Они се вежу, а да би се разријешили тј.одвезали, требају да дају дарове. То личи на подмичивање за откуп. Трачки владари су у историји обиљежњни као они код којих се све рјешава поклонима. И данас смо веома корумпиран народ, све иде преко везе и новцем. У раној цркви епископи су судили, па би примали мито, а и ријеч митар тј цариник је од митница, царина, митарство, подмичивање. Цариници су у време Христа били омржени, као данас политичари и банкари. Серби, као граничарско одбрамбени сталеж у антици имају градове на грничним подручјима, Сер, Сервиа у сада грчкој Македонији, Сердика (данас Софија), Сербинум (Загреб), Сорбиодунум (Old Sarum) у Британији... Отуда и каСАРна и ЦАРина... У старини на мјестима од правде тј.на требиштима се судило. Tribe је племе, од требљења, жртвовања, прво људских па животињских. Отуда књига молитава је Требник,а топоними су Требиње (постоји Требиње и у Албанији и Македонији и свуда...). Пошто је ту било више људи, поред племенских старјешина, отуда и ријечи трибина и трибунал. Али и порота је од порта храма... На Светом Стефану је било касније мјесто од правде за Паштровиће. Сва света мјеста то и остају само дође нова религија. Тако су познти свети жртвеници и на Атосу, а и пећине код Дечана и Пећке патријаршије, као и Острог, Дајбабе, Горњак, испоснице св Саве на Каблару и код Студенице...нису случајност. Друга два назива за племе су од пламен и камен. На чешком и словачком племе је кмен, од камен, свети камен, а племе је од пламен. (1996.г. у Шкотску је из Енглеске враћен, послије седам стољећа, шкотски престо –Камен судбине, на коме су се крунисали шкотски краљеви) Племенити и племић је онај ко има власт бацити у пламен. И заиста су и бацали. Хришћанска исповјест је остатак тога суђења. У раној цркви је било суђење јавно, па је то укинуто. ЕпиТРАхиљ на глави је ТРАка којом су везани долазили на суд. Ако би добили срмтну казну бацали су их у пламен. Симбол те власти је палица, од тога су касније папина војска, палијаши жарили и палили Европом, отуда данас полиција. Милиција је од термина за војску. И други назив жезал је од жеже. Код католика је сачуван назив палиј за епитрахиљ, траку коју носе надбискупи. Отуда и Палатин. Расени су ту богу Пале или Пеле приносили жртве. Пастири би са јагњетом прескакали ватру, обредно очишћење. Некада паљење. Па се ту развила Рума. Богаташи изградише куће на том брду и тако наста и ријеч палата од палити, јер је то било мјесто посвећено спаљивању жртава некада. У Руми су везали и Сатурна јер је он бог плодности, па да година буде родна. Само на празник сатурналије би га одвезивали и даривали („грчко“ дорос је од наше дар). То везање је дакле било због жртвовања али хуманизацијом се то сређује откупом, поклонима, добротом појединца. Ријеч затуцан је од тучи, затучи. Клипан и клемпав од клепало, клепити. Изгледа да су у касније време жртвовали не најбоље од себе већ најгоре, а касније ни то. До данас је остала дискриминација према хендикепираним.
 
„И измахну Аврам руком својом и узе НОЖ ДА ЗАКОЉЕ СИНА СВОЈЕГА. Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Авраме! А он рече: ево ме. А анђео рече: НЕ ДИЖИ РУКЕ СВОЈЕ НА ДИЈЕТЕ, и не чини му ништа, ЈЕР САДА ПОЗНАХ ДА СЕ БОЈИШ БОГА КАД НИЈЕСИ ПОЖАЛИО СИНА СВОЈЕГА, МЕНЕ РАДИ.“

Јасно је да је то клање дјеце била света радња, најсветија могућа. Свакао је мајкама срце пуцало због тога, али зар се Богу треба противити? Ризиковати срећу цијелог дома. Нешто се боговима мора жртвовати, и то не нешто већ најчистије, најсветије. Слово Д као троугао је настало од облика куће, крова, дома. Отуда Грци добијају демос, за народ, и демократија. Огроман број ријечи Грци добијају од нас, а не ми од њих. Основна теолошко философска ријеч ЛОГОС није ништа друго него глас, руски голос, тј Ријеч, Смисао, Христос. То нико до сада није могао да примјети јер се донедавно робовало заблудама да сва култура долази од Грка и Руме (Рима) као да они све богове, вјеровања и многе обичаје не преузимају од старосјеилаца Пелазга (Палестинаца,Филистеја), Рашана тј грцизирано Трачана и у Италији од Етрураца или како су себе звали Расени. Плитон на сахрани посљедње ромејске (не византијске, јер Византија под тим именом никада није ни постојала) царице, Србкиње, Јелене Дејановић, каже за њу да је племенитог рода, да је Трачанка. Људи високе духовне културе. А далеко раније Херодот за Трачане каже да су најбројнији народ након Хиндуса, и да би владали свима да су сложни, али нису, па је тако шта немогуће. Нису погрешили ни Херодот ни Плитон. Тако бројан народ нису могли бити Трачани (у данашњем ужем племеснком смислу) већ сви Славени, од којих Срби и данас славе славу као највећу светињу. Плитону су Трачани синоним за Србе, а и све сачуване трачке ријечи су идентилне нашим, као и арамејске. Филистејац Голијат је голем, па се тако зове. На филистејском кацига се каже капа. Арамејски, којим је Спаситељ говорио је нама разумљив. Или, Или лима сабахтани, Боже, Боже, тј Илија (стари назив за бога од чега је и Алах и Елохим,отуда и наши преци Илири) зашто си ме оставио. Лима је: си ме, сабахтани је забаталио. Треба узети у обзир да је при грчком писању Новог Завјета много тога додтано преличено, што се и види поредбом истих цитата четири Јеванђеља. ЕмануИЛ је с ману тј с нама, алтернација, Бог или ИЛија. Исус је грцизирано Јешуа, тј ЈЕ или ЈА Јахве,Јехова је сус,шуа или спас. Голгота је лобања или гола глава,глота. Када су Грци већ све преводили, па Симона који је назван Кифа тј стијена, камен, преводе на грчко петрос, Петар, камен, а Јешуа је Исус, и ми би требали користити превод па више употребљавати наш стари назив Спас, Спаситељ па чак и Спасоје. Имамо Спасовдан, цркве Христа Спаса... Спаситељ је спас јер је и дијете жртвовано у пећинама, некада, алама, било за спасење осталих. Зато је Спаситељ и рођен у пећини, по народном веровању иако тога нема у Новом Завјету. Матеј спомиње кућу а не пећину, а Лука пар пута јасле. Дакле, штала. А Марко, чије је јеванђење и најстарије као и Јован ништа не помињу. Мудраце и звијезду која се спушта изнад главе гдје бјеше дијете, помиње само Матеј, док Лука помиње пастире. Остала два јеванђелиста не помињу ништа од тога. Наша народна традиција је додала пећину као и јабуку Еви, иако се помиње само плод. Па како се на Будну ноћ спаљивало дијете, да би се Сунцу помогло да буде јаче и да година буде родна, овде у хришћанству се на супрот томе рађа, а не умире онај који све СПАСАВА. Мјесто зла и ужаса, смрти, постаје мјесто живота. И Аврам је Сару сахранио у пећини. Лазар четверодневни као и Спаситељ су у пећини сахрањени, да би из пећине опет засијала радост свијету, васкрсењем. И под крстом се слика лобања у пећини, тј. гробу, неки спомињу да су ту сахрањени Адам и Ева, а на иконама васкрсења тј силаска у ад, Спаситељ вади из пакла Адама и Еву. Ни покољ дјеце у Бетлехему (треба избјегавати грчко В, јер је ближе нашој традицији, Сабазиос, од чега је и Сава и Шабац, и име Сава тј Саба) није случајан. Огромна количина дјеце је морала да падне да би се родио један прави, због којег више неће ни једно дијете морати да страда. Тај догађај није записао нико од савременика сем Матеја, а и небиблисјка цифра од 14000 је нереална, као и многе старозавјетн цифре жртава непријатељских народа. Шутња осталих јеванђелиста о тако важном догађају даје разлога за сумљу у историчност тог покоља. Прије је то утицај паганства, предхришћанских божићних обичаја жртвовања дјеце Сунцу. Хришћански Божић се уводи у 4.вијеку у Риму баш на дан бога Сунца 25.12. а до тада је слављен у склопу Богојављења, које код западњака има више сличности са Рождеством Христовим јер се спомињу света Три краља тј.три мудраца, док је на Истоку то јављање Бога у вези крштења Спаситеља.

- - - - - - - - - -

„А Аврам подигавши очи своје погледа, и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима, и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву МЈЕСТО СИНА СВОЈЕГА.“

Нема онда сумње да су раније спаљивали дјецу на жртву, касније, у замјену за то, овна, јагње, прасе. Пошто обрезање као замјена за жртвовање није довољно, уз приношење дјеце Богу су приносили и две грлице. Господ се постарао да не буду више тако окрутни обичаји, јер свијет се временом хуманизује па са тиме и свијест о Богу. Бог је непромјењив али наша свијест о њему је промјењива и стално та наша свијест напредује, без бојазни да ће икада нестати. Човјек је у простору и времену и умире, а не жели да умре. Дакле вјера је загарантована за вјечност, јер шта човјеку остаје него да вјерује, да се нада и воли живот? Облици вјере само могу да се трансформишу и увијек су те трансформације повезане са неразумјевањем мање напредних. Ове називају отпадницима, новаторима, па макар им и само срце говорило да нису у праву и да је баш супротно исправније. Ако они неће на напусте вјеру предака нека се врате у старину и нека своје дијете закољу боговима. Ако то неће онда су и они отпадници од исконског вјеровања. Данас су остала та сакаћења физичка још код муслимана и Јевреја што доказује да је хришћанство напреднија вјера, иако је јудаизам старији а ислам млађи. Хришћанско мучеништво се огледа на духовном пољу, па је сада одрицање, завјетовање и сл.у виду постова, молитви, уздржања. Природа увијек има бунт против непотребног а воли природно. Тако су молитве тј. пјесме у славу Бога дивна, природна ствар, а пост је многима напоран. Нико не воли сексуално уздржање за време поста јер природа коју Бог ствара је у раскораку са људским захтјевима. Увијек ко послуша природу не може погрешити. А добро и љубав је у нашој природи.
 
Убијање првенаца у Мисиру (Египат)

Јеврејски Бог по питању првенаца није мировао ни касније. Дуго није уживао у паљевини невине дјеце па се добра прилика указала код злих Мисираца. Када су се Јаковљевих 12 синова намножили постали су робље. Да им број не би био превелики, фараон је наредио јеврејским бабицама да се мушка дјеца убијају при порођају, а женска да остају у животу. Како бабице нису радиле свој посао, ново наређење је било да се мушка дјеца бацају у воду. Ово бацање подсјећа на причу да се први мачићи бацају у воду. У Бијелом Пољу још се говори да Лим сваке године некога мора узети за жртву. Изгледа да су дјеца жртвована и на овај начин. Мојсије је преживјео ово, постаје славан, будући вођа Јевреја из ропства.

2.Мојс.5:1. „А послије изиде Мојсије и Арон пред Фараона, и рекоше му: овако вели Господ Бог Израиљев: пусти народ мој да ми празнује празник у пустињи.“ Он их не пушта, па му кажу: 5:3. „...молимо ти се да отидемо ТРИ ДАНА хода у пустињу да принесемо жртву Господу Богу својему, ДА НЕ ПОШАЉЕ НА НАС ПОМОР ИЛИ МАЧ.“ Занимљив је опет број три. Аврам је три дана путовао до Морије да закоље сина, а они би да оду на три дана у пустињу да принесу жртву. Свакао не више људску жртву, јер и у време Аврама је уобичајено да је то сада животиња. Почетак Великог поста је тримирје, монаси три дана ништа не би требали да једу. Веселин Чајкановић у кратком спису „Божићна слама“ наводи да су обичаји Бадњака слични задушницама. Он греши када све то повезује са прецима, јер задушнице су за претке. На жалост, иако је дошао веома близу, готово сасвим до исправног закључка, није повезао да се радило о жртвовању дјетета. Мени је ова његово дјело само употпунило већ слику коју сам имао, јер до тада нисам знао да су ти обичаји везани за смрт да би се боље живјело. Он наводи да би се све у кући остављало три дана да мирује. Не би се ништа дирало. Можа се клање обављало на Туциндан у некој пећини, па би се на Бадњак набавило дрво, а у Будну ноћ би се пекло и тек тада би се јело то месо. За та три дана ништа не би јели. Све би мировало. Отуда поздрав Мир Божији! Све мирује. Чест епитаф је и данас је: почива у миру Божијем. Дакле то мировање је смрт, умирење пред празник радости, рађања новог Сунца правде, све јачег Сунца, Христа, који кад се родио био је беба, слабо Сунце, али ипак Сунце. Од тада Сунце постаје јаче, дан дужи. Крај тог циклуса је смрт, али и опет васкрсење. Када сунце изалзаи оно се рађа на истоку, Исток је симбол истине и свјетлости, живота. Цркве и гробови су нам још ка истоку окренути. Запад симбол умирања Сунца тј смрти и таме. Ујутро се рађало ново Сунце, тако су вјеровали, и сваки дан ново. Колач славски је коло тј Сунце.

2.Мојс.11:4-6. „И рече Мојсије: овако вели Господ: око поноћи проћи ћу кроз Мисир и ПОМРИЈЕЋЕ СВИ ПРВЕНЦИ у земљи Мисирској, од ПРВЕНЦА Фараонова, који шћаше сједјети на пријестолу његову, до ПРВЕНЦА слушкиње за жрвњем, И ОД СТОКЕ ШТО ЈЕ ГОД ПРВЕНАЦ. И биће вика велика по свој земљи Мисирској, какве још није било нити ће је кад бити.“

- - - - - - - - - -

Не улазећи у дубље интерпретцације да ли је ово историјски догађај или само прича (Јевреји јесу били у Египту али ови догађаји су измишљени), остаје чињеница да је јеврејска свијест о Богу осветнику и њиховом избавитељу управо таква да туђу дјецу разбија о камен, а њихову милује. Стари Завјет би био јеврејска шовинистичка историја препуна пристрасног приказивања Бога и њихове улоге у свијету, тобоже Изабрани народ. Данашња елита међу Јеврејима је мало одмакла од таквог поимања околних народа, па би и данас најрађе да затре Палестинце, Либан, Иран... као да су још старозавјетна времена. Уосталом њихово обрезивање мушке дјеце, као и муслиманско, те две религије смјешта свакако иза хришћанства, у свим његовим облицима (православље, румокатолицизам или протестантизам). Јевреји, као народ на раскрсници путева су доживјели судбину робова и исељеника. Баш због тога положаја су рано развили и трговину и банкарство. Силно су се обогатили и због сложности постигли су много. Изазвали су завист многих, мање способних, или поштенијих, Европљана који су их зато прогонили. Никшићки листови Невесиње и Оногошт, с краја 19. вијека као и Дом Антуна Радића с почетка 20.вијека (вјерујем да је исти случај и са осталим тадашњим новинама) обилују антијеврејским текстовима, описују их као паразите, непоштене бизнисмене, који паратитирају у БиХ а њихови медији играју важну улогу у Бечу, Пешти, Прагу, па чак имају своје новине и у Осијеку... То није антисемитизам већ антијеврејство, јер нетрпељивост према Јеврејима не подразумјева аутоматску одбојност према свим семитима. Да ли је оно оправдано? На нивоу обичног човјека, оно је сулудо, јер обичан човјек је свуда исти. Али јеврејство као интересни клан, јудео-масонерија која има ороман капитал и још веће апетите свакао је паразит на тијелу човјечанства, јер се лични интерес ставља испред општих. Зашто бисмо имали бесплатну соларну енергију када је некима исплативије да све добро наплате? Отуда сматрам да је и ово једна ала која прождире наш новац, енергију, време, напредак. Суштински, ради се о тешком облику криминала, што Олбрајтова и не крије. Бомбардуј, сатанизуј, отми, прети, мрзи. То су суштинске особине тих паразита. Али греше јер земаљско претпостављају небеском. Зато су они и истински сатанисти или назадњаци. Имати новац који ти не треба за егзистенцију а користити га за увећање капитала је опет исто, жртвовање свих и свега Молоху. Он прождире душе таквих, јер они не жале да у његовој чељусти заврше милиони људи па и милијарде. Човјек је за нечовјека бројка, статистика, зато је њихова немилосредност подједнако велика у историји као и у садашњности. У Старом Завјету Бог за њих убија десетине и стотине хиљада људи, припадника других народа. Данас, њихови медији трују душе милијарди људи, наводе омладину на дроге, продају нездраву храну у својим хиперматкетима... Свога ће човјека помоћи макар био криминалац, док туђе дијете не штеде. Ипак, захвални су свима који су им помогли, па за разлику од нас достојно су се одужили Оскару Шиндлеру и другим великанима. Ми би требали да се угледамо на њихове врлине. Сваки народ има нешто добро и нешто лоше, а историјско-географски разлоти су свакога формирали да је онакав какав је. Према томе, никоме се ништа не може ни замјерити.
 
2.Мојс.11:4-6. „И рече Мојсије: овако вели Господ: око поноћи проћи ћу кроз Мисир и ПОМРИЈЕЋЕ СВИ ПРВЕНЦИ у земљи Мисирској“

Да ли то значи да су дјеца приношена на жртву паљеницу у поноћ са Бадње вечери на Божић? Ми практикујемо поноћно слављење Божића и Ускрса када се већ поздрављамо празничним поздравима. Господ чини да отврдне срце фараону, па да не пусти Јевреје на слободу. А онда усљеди зло. Десето је уједно и најгоре. Да ли је Господ крив јер је учинио да отврдне срце фараону, а могао је да учини и да их пусти без ток помора дјеце. Гњев јеврјског писца овог текста је учинио хулу на Бога да је он тај који се иживљава на овај начин. Прво отврдне срце фараону, чиме крши слободу избора људи, па с њима управља као са роботима, а онда их за то кажњава најгором казном. Није ли то садизам? Религиозни фанатизам и крајње помрачење? Шта Бог има с тим? Није за чуђење што су неки хришћански „јеретици“ сматрали Бога старог завјета за злог бога или Сатану.

2.Мојс.12:1-2. „И рече Господ Мојсију и Арону у земљи Мисирској говорећи: Овај мјесец да вам је почетак мјесецима, да вам је први мјесец у години.“

И празници око Божића свакако обиљежавају почетак новог годишњег циклуса, јачање Сунца, а видимо да је и бог Молох бог рата и Сунца. То су особине Сербона, Патера Сардуса тј. Серба Макеридова, по којем Сардинија, Србија, Сирија... носе име. Патер је од питати, глава породие, којег се све пита, као што је и Питија она коју су у пророчиству питали за судбину. С обзиром да је Сербон забранио приношење људских жртава, и умјесто тога увео спаљивање лутке у обличју човјека, а његово време се покапа са Авамовим, јасно је да је ова традиција старија од њега. Он је добио особине бога Сунца а лишен је негативних аспеката те приче, која се опет још дуго задржала на разним просторима. Славенски-аријевски утицај на јеврејску традицију је овде несумњив.

- - - - - - - - - -

2.Мојс.12:3-6. „Кажите свему збору Израиљеву и реците: десетога дана овога мјесеца сваки нека узме ЈАГЊЕ или ЈАРЕ, по породицама, ПО ЈЕДНО НА ДОМ. Ако ли је дом мали за јагње или јаре, нека узме к себи сусједа, који му је најближи, с онолико душа колико треба да могу појести јагње или јаре. А јагње или јаре да вам буде здраво, мушко, од године, између оваца или између коза узмите. И чувајте га до ЧЕТРДЕСЕТОГА ДАНА ОВОГА МЈЕСЕЦА, а тада савколики збор Израиљев НЕКА ГА ЗАКОЉЕ УВЕЧЕ.“

Било је битно да се јагње или јаре поједе. Некада су се, свакако јела дјеца. Битно је да се принесе мушка животиња или дијете. Да ли су то била дјеца од осам дана, једне, десет или тринаест година? Причешће или прочишћење је, по Јеванђељима, Христос као одрастао установио на Тајној вечери, баш на прослави Пасхе, на пасхалној вечери. Али у православној пракси на дискосу се ставља дио из просфоре, светог хлеба, колача, Агнец. Јагње. Изнад је звијезда, витлејемска. Веза са Божићем. Какве веза сада има звијезда са предускршњим обичајем? Веза је у утицају на хришћанство наше старе религије. Мнги погрешно мисле да је хришћанска пракса оригинална. Напротив, она је у великој мјери наставак наше традиције у споју са другом традицијом. Посебно након Константина, када много тога паганског улази још више у хришћамство. Тијело и крв Христова су хлеб и вино, тј буквално тијело и крв дјетета, које се јело и пило, њиме освећивао простор и ново време. Преливање колача вином или крвљу је само оно што претходи каснијем хришћанском причешћу. Број четрдесет је веома чест у сербо-јеврејској традицији. Овде се животиња чува, припрема за то клање 40 дана. Лутали су пустињом 40 година за казну. Спаситењ пости 40 дана након крштења (Мт.4,2.). Четрдесети дан од Ускрса је Вазнесење. Четрдесет дана душа лута ваздушним пространствима прије него што уђе у обећано блаженство, рај, а Јевреји лутају 40 година пустињом, исто по казни, за преступ. Душа се у тих 40 дана испитује од сатане за преступе, а и Спас је диванио са Сатаном који га је исто на крају четрдесетодневног поста искушавао три пута. Власи су 40.дан од смрти откопавали мртваца да му лице први јутарњи зраци обасјају лице и Сунце прими душу у рај. Управо Јевреји улазе у обећану земљу након 40 година лутања. И наш Велики пост је 40 дана плус недеља стардања Христових. Жена након порођаја не смије да иде у цркву 40 дана (старозавјетна али и данашња пракса понегдје). Дакле, није случајно да се ова жртва 40 дана чува, припрема за празник. Три дана пред тај празник је изгледа било тримирје, најстрожи пост, да би се жртва достојно принела. То би био Туциндан, Бадњи дан и Божић (или како Чајкановић каже прва три дана Божића), а за Ускрс период од Великог Петка до недељног Васкрса, када је исто пост најстрожи, готово реплика тримирја са почетка истог поста. Јер само Велика субота је строго посни дан у години, пошто се викендом не пости. Клање је било увече, а и на Велики четвртак установљена је навече света тајна причешћа.

- - - - - - - - - -

2.Мојс.12:7. „И нека узму КРВИ од њега и поКРОПе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести.“
Крв откупљује, очишчује, штити од Божијег гњева. Видимо да се кропљење крвљу кућа штитила од зла. Када Бог види да је негдје жртва већ принесена, неће сам узимати жртву и они су мирни, сигурни. Зато се освештавање колача и кољива вршило крвљу, данас вином. Псовање крвавог сунца би управо била најгора хула, на ту светињу којом се чистимо. Причешће је изгледа био предхришћански породични обред. Под нашим утицајем постаје касније јавно црквено дјело. У турско време укућани су се сами причешћивали, тобоже јер није било довољно свештеника, што ми је дјеловамо као бласфемија. Сада ми је јасније, да је то само континуитет једног истог предања, јер и данас од куће и кући носимо колач освештан у цркви. Он се не би враћао кући да изворно није био кућни обичај. Печенка је код нас замјенила то дијете и зато се наш прости народ, чувар исконске традиције, више радује печенки него хришћанском причешћу. У колективном несвјесном печенка има сакрално значење. Народ је опчињен месом, а странци коснтатују да наш народ не може бити сиромашан када нам је то главно јело. Можда је отуда монашка суздржаност на месо, јер се зна шта је то било у старини. И посвећивање једног дјетета Богу ако оде у монаштво је остатак овог жртвовања дјетета, јер подједнак жал постоји за њим када иде у монастир (манастир је неправилно као и намастир, јер монастир је од монах, моада, уно, он, сам, нежења). Родитељи Растка Немањића са истим жаром бране сину да оде у монастир, као што и данас многи родитељи то повезују са смрћу и пропалим животом. То је изгледа исконски страх од старих жртвоприношења дјеце, баш као што нико не воли ни свету тајну исповјести. Свештенству је напорно слушати пренемагања људи разног профила, а вјерници имају сличан осјећај као у антици, када су везани долазили на су па ако их не одвежу бацају их у ватру. Кастрација или шкропљење свиња личи на евнухе, кастрате, монахе, оне који су посвећени Богу. Штројењем свиња се спречава смрад меса након клања. Битно је да је жртва угодан мирис Богу а не неугодан. Пошто је румска црква забранила женама пјевање у цркви, за те потребе су у 16.вијеку увели кастрате. Крајем 19. или почетком 20. вијека папа је то забранио. Али евнуси су постојали и прије 16.вијека, па су они управо они које су други ушкопили, по казивању Спаситеља. Са Википедије: „Најранији записи о намерној кастрацији ради стварања евнуха датирају из сумерских времена, из 21. века п. н. е. Током векова, евнуси су вршили разне дужности у многим различитим културама, као што су били чувари и слуге харемова, оперски певачи, религиозни стручњаци, државни службеници, војни команданти. У неким друштвима, значење речи евнух је обухватало и импотентне ушкарце или мушкарце у целибату. У Ромејском цартсву, евнуси су заузимали веома високе положаје и били су веома цењени и најчешће веома учени људи којима су се поверавали задаци од виталног значаја за државу.“ Свакао, мушко дијете жртвовано за бога се касније рефлектује на кастрацију свиња или обрезање код Јевреја и муслимана. Неспособни за живот се жртвује за добро заједнице. Отуда је у стара времена хендикепиранима било јако тешко и лоше су пролазили, до појаве хришћанства. Убијани су. Како би паганизам у негативној форми васкрсавао и касније као и за време Хитлера, опет су их убијали, јер су економски трошак. И данас је остала пракса да се дискриминишу они са маном, било да је она физичка, сексуална или психичка. Неуспјех се кажњава, само што методи више нису физичко убијање, већ су добили духовни облик, духовна тортура, подсмјех, дискриминација, што је можда и горе од паганског убијања јер је убијање постепено и константно а посљедице несагледиве. Наравно, у том ритуалном приношењу богу Молоху медиокритет има сатисфакцију да негога гурне и испод себе, чиме повећава своју вредност. Редовно су они који показују помањкање саосјећања према хедикепирнима, људи незрелог духа или примитивци. И данас би они да крвљу другога покропе, освештају свијет. Никако без крви, јер за други метод не знају. Пс.137:9.“Благо ономе који узме и разбије дјету твоју о камен“. Исаија 13:16 „И дјецу ће им размрскати на њихове очи...“ Чојство је када штитимо слабије од нас, јачих. Нечовјечност је газити слабијег од себе. У томе се разликују људи од нељуди. Ипак човјечанство напредује, јер више куће не освештавамо крвљу невиних жртава.
 
2.Мојс.12:8-11. „И нека једу месо исте ноћи, на ватри печено, с хљебом пријеснијем и са зељем горким нека једу. Немојте јести сирово ни у води кухано, него на ватри печено, с главом и с ногама и с дробом. И ништа немојте оставити до јутра, ако ли би што остало до јутра, спалите на ватри. А овако једите: опасани, обућа да вам је на ногу и штап на руци, и једите хитно, јер је ПРОЛАЗАК Господњи.“
Тај пролазак је Пасха. Пас је пролаз на неким језицима, а најпознатије свима је преко ријечи пасош. Зао дух Божији пролази тада. Тренутак кризе, олује, грмљавине, непогоде, смрти, опасности. оПАСност можда има везе са ПАСха.
2.Мојс.12:12. „Јер ћу проћи по земљи Мисирској ту ноћ, И ПОБИЋУ СВЕ ПРВЕНЦЕ у земљи Миасирској од човјека до живинчета, и СУДИЋУ СВИЈЕМ БОГОВИМА МИСИРСКИЈЕМ, ја Господ.“
Осим убијања првенаца јеврејски Бог је јачи, силнији од мисирских богова па ће и њима пресудити! Ми и данас имамо са истим жаром вјерски фанатизам гдје је муслимански Алах т.ј. Илија, бољи од нашег Бога или обрнуто. Или ће њихов Бог пресудити нашем или наш њиховом. Ми ћемо одрадити тај посао, помисли примитивац, па се деси геноцид Насера Орића у подрињским селима, над православним цивилима, а усљеди одмазда над муслиманским војницима, гдје су, сва срећа били бар поштеђена дјеца, жене и старци. Онда примитивци оба вјере, истога народа, величају такве „јуначке“ подвиге! Пагански до краја, а видимо да је и старозавјетни Бог Јевреја исти крволок. Свако мјесто има свога Молоха, а „срећу“ сљепци проналазе у несрећи другога. Отуда су ови простори и проклети јер никако да се ослободимо те садистичке теологије. Није срамота такво виђење човјека тек изашлог из пећине, али велика је срамота имати исти дух у 21.вијеку. Став, само наша вјера је права а све друге су сатанске резултира избјеглиштвима, клањем и убијањем. Реметимо дјечји миран сан због наших глупости. Такве ствари хитно морају да нестану! Може ли неко Бога љубави повезати са масовним помором египатске дјеце? На жалост може. У Хрватској се у црквама служе мисе за Анту Павелића, а румокатоличка црква је главни духовни творац и заштитних усташке идеологије, као чувара традиције и оданости папи. И код нас, насилници се позивају на традицију да легализују паганско у себи и наметну своју вољу другима.
2.Мојс.12:13. „А КРВ она ће вам бити ЗНАК на кућама, у којима ћете бити, И КАД ВИДИМ КРВ, ПРОЋИ ЧУ ВАС, ТЕ НЕЋЕ БИТИ МЕЂУ ВАМА ПОМОРА, кад СТАНЕМ УБИЈАТИ по земљи Мисирској.“
КРВ као знамење, знање, амен, именовање, знак да неће ту бити помора. На брду Морија је требало да буде помор Исака, али само да се Бог увјери у вјерност Аврама. Крв се лила на КРОВовима кућа, а код Јевреја је стигла ова традиција само да се врата означе, као и код католика што им свешеник кредом на врата напише годину освештавања куће. Стави и ГМБ прва слова имена три мудраца који иду да се поклоне Спаситељу беби. Ирод жели да их превари и да УБИЈЕ ХРИСТА, па УБИЈА БЕТЛЕХЕМСКУ ДЈЕЦУ. Није ли он тај Молох? Под утицајем истока и у Хрватској се благосиља вода на празник Богојављења, које они везују за та три мудраца, а православци за јављање Свете Тројице приликом крштавања Спаситеља у ријеци Јордан. Ова различитост традиција исте цркве доказује да је и то старији обичај, јер се тада Бог јавља, долази, и кућа треба да се освешта, па то наши румокатолици и раде. Исто како се овде Бој у Египту јавио, у најгорој форми, тако се јављао и у старини, а освештавање кућа крвљу па сада водом је само стари покушај да се заштитимо од тог и таквог бога. Ако знамо да се Божић прво славио заједно са Богојављењем, а тек касније 25.12., то јављање Бога је остало тројако. Прво као Бог Спаситељ Помазаник у штали. Па када је пребачено на 25.12. код католика су ту остала само 3 мудраца, а код православних сама света Тројица. И у том празнику бијели голуб је Дух Свети који се спушта на Спаситеља. У нашем народу је још живо предање да је благослов ако ти се птица посере на главу или на други дио тијела. Јер све што је с неба у антици је од Бога, било добро или лоше. Зато се голуб спушта на Христа, тј он тим чином и постаје помазан, Христос. Детаљи су изостали да не би било бласфемично, али читање између редова, познавање антике и садашњости даје потпунију слику о свему. Историјски Христос је прилично угрожен, али есхатолошки је неуништив, јер Његове поуке љубави и корист за човјечанство су заиста Богојављење.

- - - - - - - - - -

2.Мојс.12:21. „И сазва Мојсије све старјешине Израиљске, и рече им: изберите и узмите себи јагње или јаре по породицама својим, и ЗАКОЉИТЕ ПАСХУ.“
Закољите ПАСху. Закољите ПрАСе.
2.Мојс.12:22. „И узмите КИТУ ИСОПА И ЗАМОЧИТЕ ЈЕ У КРВ, која ће бити у здјели, и поКРОПите горњи праг и оба довратка КРВЉУ, која ће бити у здјели, и ни један од вас да не излази на врата кућна до јутра.“
Ово мировање личи на тримирје. Мир Божији! Христос се роди! Умакање босиљка у свету воду је остатак ове старије праксе кропљења крвљу. Рађање Христа на Божић је инверзија. Пошто се некада тада дијете коље, овде се дијете рађа, али ће касније на крсту бити заклано за нас и наше спасење. Крст није поштован прва 3 вијека хришћанства, па под паганским утицајем улази у хришћанство баш у време Константина и његове мајке која га проналази. Наши преци су се клањали мачу пободеном у земљу као симболу бога рата и побједе, па су се култ светог дрвета и мача-крста Христовог спојили у један култ. Зато је крст сила и знамњењ и спасење, дакако, добило је све више, духовно значење. Од симбола најгоре поруге до симбола побједе над смрћу, јер смрт је требала да би се показало да је немоћна. Христос је својом крвљу покропио свијет и он је откупљен. Разбија врата адова и спашава душе преминулих, уводи их у рај. Зато је и Ускрс Пасха јер је овај прелаз или пролаз не више исфрустрираног бога преко кровова кућа, већ уздизање душа у небеса, више сфере. И заиста колективни дух човјечанства је просперирао хришћанством. Опет је требало да потекне крв једнога и многих, али идеја је уродила плодом и имамо Цркву као главну бого-човјечанску институцију и данас. Бог је дакле за нас онакав каквог га ми видимо, а што је слика ближа оригиналу ближи смо му. Икона је од лик, требало би ликона или само, слика. Наши поступци и вјеровања су слика нашег духовног стања па свако има вјеру и Бога по свом укусу, узрасту, а и јасно је да свако има свој доживљај тих онтолошких стварности.
2.Мојс.12:23. „Јер ће заћи Господ ДА БИЈЕ Мисир.“ Енглеско beat је излемати, бити некога. Батина је из раја изашла. Стари одјеци окрутно виђеног Бога. Донедавно је било нормално бити дјецу, а данас на западу дјеца могу родитеља због тога да пријаве.
„..па КАД ВИДИ КРВ на горњем прагу и на оба довратка, прочи ће Господ мимо она врата, и неће дати крвнику да уђе у куће ваше да убија.“
Дакле неки крвник обавља прљави посао за Бога, по Божијој вољи. Крвници с божјим благослоовм. Звучи ли вам то познато? (Јасеновац) Ирод тражи дијете да га погуби. Није ли тај крвник у овом случају Ирод? Отиде света породица у Египат. Можда то није случајно, јер тамо су већ једном јеврејска дјеца имала сигурност од помора! То је сигурно мјесто за њих, говори народно искуство, тј. наводно Матеј, који се обраћа Јеврејима да би постали хришћани, и зато је све и конструисано у том стилу. Али и да се испуни, из Египта дозвах сина својега. Ирод се разгњеви због преваре мудраца и посла ДА ПОБИЈУ СВУ ДЈЕЦУ ДО ДВЕ ГОДИНЕ У БЕТЛЕХЕМУ И ОКОЛИНИ. Тако важан догађај не само да није забиљежио нико од савременика већ ни сами апостоли, сем Матеја, то не наводе. Код Луке пастири се клањају Спаситељу а ни помена од мудраца. Марко и Јован не помињу ни то. Лука у наставку помиње обрезање осмог дана.
Лк.2:21-24. „И кад се наврши осам дана да обрежу дијете, надјенуше му име Спаситељ, дато од анђела прије него што он би зачет у утроби. А кад се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсијеву донијеше га у Јерусалим да га ставе пред Господа. Као што је написано у Закону Господњем, ДА СЕ СВАКО ДИЈЕТЕ МУШКО КОЈЕ НАЈПРИЈЕ ОТВОРИ МАТЕРИЦУ ПОСВЕТИ ГОСПОДУ. И да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: двије грлице или два голубића.“ 21:41. „И родитељи његови иђаху сваке године у Јерусалим о празнику Пасхе.“
Првенци који се посвећују Господу су остатак ове праксе жртвовања прве дјеце Молоху, или казнивање (како би рекао владика Данило Крстић) Мисираца и њихових првенаца од дјеце и животиња. Бог каже у Стаом Завјету да му се принесу сви превнци од дјетете и животиње, али се овде дјеца поштеђују убијања, али не и животиње којима се допушта да сисају до 8.дана када се приносе на жртву Богу. Отуда је и обрезање мушке дјеце 8.дан по Писму.
 
2.Мојс.12:26-27. „И кад вам реку синови ваши: каква вам је то служба? Реците: ово је жртва ЗА ПРОЛАЗАК ГОСПОДЊИ, КАД ПРОЂЕ КУЋЕ СИНОВА ИЗРАИЉЕВИХ У МИСИРУ УБИЈАЈУЋИ МИСИРЦЕ, а домове наше сачува. Тада народ сави главу и поклони се.“
Сада је кристално јасно шта је и божићно прасе, или некада дијете. Христос Спас. Дјед Божићњак преко димњака шаље благослов кући која му је предала Божић бату, малог бога. Распеће на крсту је слично прасету на ражњу. Жртва у оба случаја. Свето дрво, бадњак на којем се жртва пече. Колац јер се окрече на ражњу, као и Сунце, коло-плес, колач, а и кољиво се спрема у оркуглом облику као и славски колач. Или Аврам што је посебно носио дрво, нож, огањ и Исака, али и канап да га веже. Све идентично као смрт на крсту, само што изостаје ватра. Жртва је ту, јагње је спремно. И сви једемо од тог јагњета и спасавамо се, гњев Божији нас заобилази. Ако не пијемо те крви и не једемо то тијело, немамо живота у себи, тј. ризикујемо да умремо, да нас Бог казни. Ето колико је спасоностна та жртва. Видимо да се народна традиција није промијенила, и да је хришћанство наставак наше старе традиције. Шта је заједничко Богојављењу и Божићу, осим што су се заједно славили? То да се јавио Бог, било као Тројица или као беба Спас. У оба случаја имамо нешто с неба. У Богојављењу бијелог голуба који је с небеса, а у Божићу звијезду. Код католика су остала три мудраца, код православних су ишчезли и уступили мјесто светој Тројици. Тројка је стандард! Дакле свети број три је старије предање. Тројка би била тримирје. Мировање три дана,а звијезда или голуб благослов с висине.

2.Мојс.12:26-27. „И кад вам реку синови ваши: каква вам је то служба? Реците: ово је жртва ЗА ПРОЛАЗАК ГОСПОДЊИ, КАД ПРОЂЕ КУЋЕ СИНОВА ИЗРАИЉЕВИХ У МИСИРУ УБИЈАЈУЋИ МИСИРЦЕ, а домове наше сачува. Тада народ сави главу и поклони се.“
Да би се провукли треба жртва. Отуда јем митница, царина од мито. Поново о броју 40. Број 40 је увијек везан за тај пролазни период, искушење. И Спаса Сатана искушава након 40 дана поста. Јевреји се поклонише теленту у пустињи. Разљутише Бога и тај нараштај тумара пустињом и не улази у Обећану земљу. Душа путује 40 дана кроз митарства гдје је врагови испитују, искушавају, покушавају узети себи, као што је и Сатана Христа хтјео преварити, обманути. Како се кастрација свиња код наших савременика врши да месо не смрди након колиња, могуће је да је због потребности да Богу буде све то угодна жртва, мирисна, да су и дјецу кастрирали из истог разлога. Јер та традиција остаје још дуго касније, али добија друга значења.
2.Мојс.12:29. „А око ПОНОЋИ ПОБИ ГОСПОД СВЕ ПРВЕНЦЕ у земљи Мисирској од првенца Фараонова који шћаше сједјети на пријестолу његову до првенца сужња у тамници, и што год бјеше првенац од стоке.“
Битно је да божански геноцид буде око поноћи. Битно је да су првенци, ту највише боли. Оваква садистичка слика Бога је логична за стара времена
 
Ahil71:
Која ископавања? Који писани извори?
Kliknite za proširenje...

a zasto sve mora biti iskopavanje ili pisani izvori? zar se ne mogu mnoge stvari iz obicaja zakljuciti i poredjenjem sa raznim tradicijama,to sam bas ucinio,i niko ne moze obotiti moje teze! a ako moze neka proba,rado cu cuti protuargumente!

- - - - - - - - - -

Веселин Чајкановић у „Божићној слами“ пише:

„Слама остаје у кући и првог и другог дана Божића. Тек трећег дана кућа се сме чистити... На Косову, сламу о Бадњем вечеру просипа „бадњакчија“ (онај који меће бадњак на ватру): он квоца и води децу, која пијучу, па тако с њима ТРИ ПУТА ОБИЂЕ ОГЊИШТЕ, а понегде око куће или око дрвљаника.“

Обичај имамо и данас када се иде око храма три пута или око стола при вјенчању код православних и хиндуиста.

„Да би се обичај посипања сламе разумео, потребно је утврдити значај Бадњег вечера уопште. Бадње вече је, ПРЕ СЕВГА, МРТВАЧКИ ПРАЗНИК, ЗАДУШНИЦЕ: тога вечера приређује се гозба душама покојника, и даје им се прилика да се огреју.“

Чајкановић на жалост није схватио прави значај Бадњака и жртвовања дјетета па све повезује са култом предака. Драгоцјена је његова констатација да је Бадњак мртвачки празник, промашио је само у закључку, на којег се то мртваца односи. Ако су већ задушнице за гријање предака, а ово нису задушнице већ су као задушнице, дакле у нечему се од задушница разликује а у нечему је слично. Слична је само смрт жртве.

„Обичаји о Бадњем вечеру имају мртвачки карактер, и подсећају нас јако на обичаје о даћама и задушницама уопште. Само име, Бадње вече, постало је од глагола БДЕТИ: о Бадњем вечеру бар једно од чељади МОРА БИТИ БУДНО, и то бдење има исти значај који и бдење поред мртваца.“

Поред којег мртваца? Мора да буде ту да би то бдење добило смисао. И заиста, жртва и је ту.

„Јела која се о Бадњем вечеру једу, нарочито ораси, пасуљ, мед, риба – имају сва хтонички карактер, и намењена су душама покојника.“

Дакле, нису намјењена душама покојника, већ конкретно души дјетета убијеног из побожних побуда. Касније би то било „души“ свиње која као печенка још има, подсвјесно, ритуални значај.

„Прописи како и где треба јести истоветни су са прописима о даћи, на вечери мора учествовати сва чељад, за време јела не устаје нико, него тек кад је сваки са јелом готов дижу се сви у исти мах, једе се не са стола, већ са пода, остаци од јела не чисте се, већ се остављају, СВЕ ДО ТРЕЋЕГ ДАНА БОЖИЋА, итд. Обичај МИРА БОЖЈЕГ, и миробожање такође нас подсећа на мртвачки култ, исти такав пропис постоји и о Белим покладама...“

- - - - - - - - - -

Ово једење дјетета је најсветији чин, данас причешће. Централни моменат побожности. То је и јеврејски празник Пасха. Библија ту ријеч повезује са глаголом пасах, што значи изводити обредни плес око жртве. То би онда било плесати, коло око жртве. Власи донедавно плешу око ломача када неко умре. Праве привег – ломачу око које играју. Није ли бизарно да се један брат, жртвован, пече на ватри док му остала браћа и сестре иду около и пијучу, плешу? Познато је да смо некада кремирали преминуле. Пасха је у почетку била породични празник. Светкује се ноћу и Богу се приноси младо од животиње, што се излегло те године да се измоли Божији благослов. Жртва је мушко јагње без мане, а при жртвовању му се не смије пребити ни једна кост. Идентично Спаситељу на крсту. Голијени су пребили двојици разбојника, њему нису, јер је већ умро. Само су га пробили копљем.

Јн.19:31-37. „А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим. А дошавши до Исуса кад видјеше да је већ умро, не пребише му голијени. Него један од војника прободе му ребра копљем и одмах изађе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истну говори, да и ви вјерујете. (Оволико заклињање у истинтиост је слично Јеремијином брањењу Бога да му ни на памет не пада да жртвује дјецу.) Јер се ово догоди да се испуни Писмо: КОСТ ЊЕГОВА НЕЋЕ СЕ ПРЕЛОМИТИ.“ Тачније, да се испуни старије предање да се жртви не ломе кости, па се тако умјесто дјетета касније цијело прасе на колцу пече. Од тога пече су и Пећани и Дечани, од дечак, пећина и печење. У близини тих монастира су пећине гдје су алама приносили дјецу и људе. О томе опширније касније.

Код јеврејске Пасхе, крвљу јагњета би се шкропио улаз сваког дома, у знак заштите. У поменутој пјесми, захваљујући Вуку, сазнајемо да су исто радили и наши преци. Ово прожимање традиција не може бити јеврејски утицај на нас већ обрнуто, аријевски утица ја Јевреје. Та пракса је старија од изласка из Египта. Пасха се повезује са избављењем, па се погрешно мисли да се ради само о избављењу из Египта. То је избављење од гњева, помора, окрутног Бога. Бесквасни хљебови се касније убацују у јеврејску верзију тог празник, па је нашој традицји непознат овај обичај. Спор око ове традиције се одржао до данас. Католици полазе од логичне претпоставке да је на Тајној вечери био бесквасни хљеб јер се празновала Пасха. Зато се они данас причешћују бесквасним хљебом. Православни имају квасни хљеб, јер настављају нашу стару традицију, која не познаје бесквасне хљебове. И у грчким новозавјетним спсима се помиње артос, што је квасни хљеб, а не помиње се тада постојећи други термин азимон, за бесквасни хњеб. По томе Помазаник једе на Тајној вечери квасни хљеб што је скаднал! Обе варијанте, које спомињу неки свети оци кажу да је прво прославио Пасху па установио новозавјетно причешће. То би требало да значи да је има две врсте хљеба а то нико не помиње. Ако се иде по строго написаноме то је квасни хњеб. Али како? Тако што писац новозавјетних списа пише доста касније па наводи праксу која је актуелна у његовом окружењу, или пак, ако су то написали сами апостоли Дух Свети их није добро научио грчки па бркају још азимон и артос. Очито је да нешто не одговара истини. У Румокатоличкој цркви је све до осмог вијека био у употреби искључиво квасни хљеб.

- - - - - - - - - -

Мк.14:12.,22-24. „И у први дан бесквасних хљебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици његови: Гдје ћеш да идемо да ти уготовимо Пасху да једеш... И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите, ово је ТИЈЕЛО моје. И узе чашу и заблагодаривши дад им, и пише из ње сви. И рече им: Ово је КРВ моја НОВОГА ЗАВЈЕТА која се пролијева за многе.“

Лк.22:14-15.,19. „И кад дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим. И рече им: Веома зажељех да ОВУ ПАСХУ једем с вма прије него пострадам... И узевши хљеб (артос, квасни) заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је ТИЈЕЛО моје КОЈЕ СЕ ДАЈЕ ЗА ВАС...“

Тијело које се даје за нас је дијете. Било је покушаја да то дијете још убију, Ирод, али је измакао. По исламу Спас је избјегао и крсну смрт, па га је замјенио двојник. Пошто нам текст каже да је хљеб био квасни, а логика да је био беквасни, логична је сумња и у то да ли је догађај истријски или још једна у низу конструкција, као она са поклоњењем мудраца што само Матеј спомиње, док Лука помиње пастире, а Јован и Марко ништа.

Пасха постаје од породичног празника храмовни празник. И ми славски колач и КОЉИво тј. месо скинуто с колца, носимо на посвећење у храмове. За ускрс католиц носе и месо и јаја у цркву да се освештају. Пасхална жртва мора да се пече на ватри, а не кува.

„Обичај МИРА БОЖЈЕГ, и миробожање такође нас подсећа на мртвачки култ, исти такав пропис постоји и о Белим покладама...“

Мир Божији као божићни поздрав је иднетичан епитафу: почива у миру Божијем, јер се ради о смрти и кућном мировању три дана.

„О Бадњем вечеру чак се, понегде, позивају душе изриком на гозбу. Тога вечера чино се све што је потребмо да се душе привуку, а уклања се све што би им сметало. Јасно је да је Бадње вече гозба која се приређује душама покојних предака.“

Можда има донекле и с тим везе, да се умири предак тј. Бог, али првенствено се односи на саму жртву. Индоевропљани су на сламу или траву приносили жртвовано месо и дарове и призивали претке или богове да дођу по то. Херодот биљежи такав обичај код Персијанаца, како наводи Чајкановић. У Индији је исто слама и трава битна у том култу. (Култура је од култ, а култ од *****, плодност, а данас је некултурно написати *****). То је оно одношење хране на гробове 40.дан по смрти. И ми распростиремо на гроб храну. Кумовска слама на небу, то је пут којим душе иду на небо.
 
Ријеч звијезда или звезда је од све-старци. Душе предака. А углавном старији умиру. На енглеском је то јасније па се за звијезду каже СТАР, старац. Мирослав Шкоро пјева пјесму својој покојној мајци па каже: „срешћемо се једном мајко, међу звијездама, ти си за мене једина“. Енглези не могу свој језик етимолошки протумачити без нас. Неки кажу, па можда смо ми од њих добили ријечи а не они од нас. Нетачно, јер они су на отоку, на крају Европе, и знамо да миграције иду из Африке према западу, а не да се живот развио из оцеана, па су настали људи и језик у Британији па стиже до нас. Енглески је наш други матерњи језик.

Слама за Божић је свакако да се душе предака или богови привуку, да дођу на жртву, да се сви заједно угосте и да нас и убудуће помажу.

„Интересантно је и то да се кумовска слама у неким језицима (фински и литвански) зове „птичји пут“ или „мишји пут“, међутим, по врло раширеном веровању, у тицама и у мишевима налазе се душе покојника.“

Није спорно да птица симболизује душу која напушта тијело и иде у небески сарај. Зато је птица обавезни детаљ сваког славског колача.

„Кад се уноси слама (а то бива пред вече, после заласка сунца) домаћин је просипа по целој кући, том приликом он квоца, као квочка, а остала чељад, деца нарочито, иду за њим и пијучу... душа покојника, или и живог човека, може ући у тицу, да уопште може имати облик тице.“

Птица као симбол душе, духа је и голуб при Богојављењу.

„Вештица...дух, који у сну из ње изађе и створи с еу лептира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и ЈЕДЕ ЉУДЕ, А ОСОБИТО МАЛУ ДЕЦУ.“

Зато је вјештица товила Ивицу да би га испекла и појела, али ју је Марица надмудрила и гурнула у пећ. То је остало као бајка, али видимо да има историјску позадину. Митови и легенде су често дио истине и дио маште. Браћа Грим су ову бајку добили из народног предања. Видимо да и нама такво предање није непознато.

Чајкановић даље наводи дрвене птице које се остављају на гробовима. Вабе се мртви да се врате.

„Обичај вабљења душе квоцањем познат је и хришћанским Коптима... Белоруси кад припреме мртвачку гозбу и прописно нахране претке, терају их... Свети оци, ви сте долетели, Па сте јели и пили. Одлетите сада натраг кући! Кжаите да ли вам још шта треба. Него, боље је, летите на небо. Иш! Иш!“

Вјеровање Цркве је да је Литургија заједничко дјело свих чланова цркве, живих и умрлих, анђела, светих... То је остатак овога вјеровања. Иста вјеровања Копта и Бјелоруса (Славена) нису случајна без заједничке везе.

2.Мојс.33:6-7. О Манасијином идолопоклонству. „И проводи СИНОВЕ СВОЈЕ КРОЗ ОГАЊ у долини сина Еномова... И постави лик резан који начини у дому Божијем... „

- - - - - - - - - -

2.Мојс.34:4.,7. „Јер пред њим раскопаше олтаре Валима, и ЛИКОВЕ СУНЧАНЕ који бијаху на њима исјече, и гајеве, и ликове резане и ливене изломи и сатр, и разасу по гробовима онијех који им приносише жртве... и све ЛИКОВЕ СУНЧАНЕ ИСИЈЕЧЕ ПО СВОЈ ЗЕМЉИ Израиљевој, потом се врати у Јерусалим.“

2.Мојс.35:6.,11.,12.,13. „И тако ЗАКОЉИТЕ ПАСХУ, и освештајте се... И КЛАХУ ПАСХУ, и свештеници КРОПЉАХУ КРВЉУ примајући из њиховијех руку, а Левити дераху. И одвојише ЖРТВУ ПАЉЕНИЦУ... да се принесе Господу... И ПЕКОШЕ ПАСХУ НА ОГЊУ по обичају...“

Ликови сунчани су свастике, коло, точак... Кропљење крвљу животиње је замјенило крв дјеце.
Са Википедије: Трагови канибализма у нас очувани су у једној народној пјесми у којој отац, по вољи и заповјести Тучина, своје најближе мора да убије, скува и поједе:
„ ... Да посечем и у казан бацим.
Шта ћу тужан, учинити морам.
Под казаном да заложим ватру
Да опробам је ли слатка чорба?
Јесте слатка је л од срца мога.
Канибализам као појава има своју ступњевитост. Понекада се једе читаво тијело, сем костију. Понекада само унутарњи органи: стомак, јетра, срце, плућа, мозак. Неке заједнице једу и тијела својих покојних рођака. Уобичајена појава је да мушкарац поједе своју жену. Канибализам се разликује и по интензитету. Најинтензивнији је када се једе цијелокупно тијело човјека. Слабији је када се једу само поједини дијелови. Постоји и најслабији интензитет, када се људска лобања користи као посуда из које се пије људска крв. Научно је утврђено да је канибализам, често обучен у мистичне културне обреде, био раширен и код народа на високом културном нивоу. Симболички канибализам је очуван и у обичајима и обредим највиших и најновијих култура као што је хришћанска. У Хришћанству, на примјер, вјерник „у светом причешћу“ прима у себе „месо“ и „крв“ култног хероја Исуса – посредника између човјека и бога (божанства). Дакле, појава канибализма је веома стар а атавизми досежу и до данашњих времена високих и развијених „виших култура“.

Баба Јага је вештица из словенске митологије. Она лети на џиновском тучку или метли, отима (и једе) малу децу, а живи у колиби која стоји на кокошијим ногама. У већини словенских бајки она је негативан лик. Међутим, неки ликови у другим причама су тражили Баба Јагу због њене мудрости, а она би понекад понудила савете изгубљеним душама, мада су овакве приче ретке.

Ламија је у старој грчкој митологији била ћерка Посејдона и Либије и љубавница Зевса. Зевс јој је дао способност да извади своје очи. Тако је могла да извади једно око и негде га сакрије, те би отишла на друго место и опет гледала шта се дешава. Са Зевсом је имала сина, којег је убила вечито љубоморна Хера. Из туге и гнева Ламија је полудела, претворила своју главу у главу са змијама слично Медузи и почела да убија и једе децу других мајки. По грчкој митологији по њој су назване Ламије.

Ламије (грчки λάμιες) су назване по чудовишту Ламија из старогрчких митова. У старом грчком веровању (донегде и данас) оне су демонске звери сличне вампирима. Друга имена за њих су емпусе, мормоликије и стриге.
Оне су увек жедне за младом људској крви. Жртве су им често лепи и млади мушкарци које обманују својом изузетном лепотом.
Колико су утицале на слику модерног вампира је спорно, пошто су Ламије демонска, дакле нељудска бића, док су вампири, грчки вруколакас, умрули људи који су се као живи, мртви или духови вратили у живот. Етимолошки име је пореклом од грчке речи λαιμός (лаимос) за грло, ждрело, а могуће је и порекло из арапске речи лахама за растргнути, раздерати, поцепати.
Бал или Вал је бог грома. Отуда жртва паљеница. Он је сам спали.

Имена три мудраца са Истока су Гашпар, Балтазар и Мелхиор. Балтазар је Бал из Тарса. Мелкарт, Мелхиор или Мелхиседек. Мелгарт, гарт је град. Мелхиседек је понусио Авраму хљеб и вино. Слика некадашњег канибализма. Бал је од палити, бог Пале. По њему су добили име и Пеласти и Палестиници, наши преци. То је и Бел, италијанско бело, лијепо, бијело.

Белош или Белуш (Белус, Бјелош, Albeus, 1142 — 1157 (1163 — прије 1198) је био српски властелин из рашке династије Вукановића који је, захваљујући родбинским везама са угарском династијом Арпада постао палатин краљевине Мађарске и бан Хрватске.

Алба је од бал или бел, бело. Отуда је данашњи Берат у Албанији, постао од Београда, па су тако Албанци Славени Албаније, првобитно само тог краја око тог Београда. И наш Београд на Сави је Белов град, као и Рума што би то била да је добила назив по једном брежуљку Палатину. пАЛАтин, палити али. Алапљиво, незасито. Паланка је можда исто од паљевине. Палац је на енглеском thumb а гром је thunder, тандркање. Можда је палац био пресудан у показивању да ли неко иде у пламен или не. Окренут према доле би било да је казна смртна. И данас је подигнут горе знак за нешто добро. На литванском гром је по Перуну, perkūnas. Гром на њемачком је Donner, а палац Daumen. Веза постоји.

- - - - - - - - - -

Веселин Чајкановић „Стара српска религија и митологија“. Суђаје су божанске жене које детету, када се роди, одређују судбину. (тако је суђено) Њих има три на броју, а судбину одређују треће ноћи по рођењу детета. У кућу улазе кроз оџак. Суднину најпре предлаже прва суџаја, друга обично има супротно мишљење, и најзад се сложе све три са оним што предложи трећа најмлађа суђаја, чија је пресуда коначна...Одређују колико ће година дете да живи, и каквом ће смрћу да умре... Суђајама су приношене и жртве (погача или хлеб, вино, босиљак, новац)... О старини и оригиналности веровања у суђаје најлакше ћемо се уверити ако та веровања упоредимо са познатим грчким митом о Мелеагру. Овоме, када се родио, досудиле су Мојре да живи дотле док не изгори угарак који је ту на огњишту горео. Мајка Мелеагрова, Алтеја, угаси одмах угарак и склони га, међутим када се после доста година, на Мелеагра наљутила, баци она угарак у ватру, и кад је овај изгорео, умро је и МелеаГАР. Све појединости из мита...као уопште и друга грчка веровања о Мојрама, слажу се, ГОТОВО ДО НЕВЕРОВАТНОСТИ, СА СРПСКИМ ВЕРОВАЊИМА. Као и код нас, и код Грка јављају се ТРИ МОЈРЕ... Потпуно можемо поставити правило да се појмови о множини, поготово женских божанстава, своде на број ТРИ. Мојре, као и наше Суђаје, долазе одмах, дакле прве ноћи ДА ДЕТЕТУ ОДРЕДЕ СУДБИНУ... и код Германа и код Келта... Духови помрлих женских рођака... Суђаје ДОЛАЗЕ НОЋУ, улазе кроу оџак и да им Руси приносе на жртву КОЉИВО, која је иначе карактеристична жртва прецима... Прокопије о религији Јужних Словена: Они мисле да је само један бог, творац грома, господар свега, и њему приносе на жртву говеда, и друге жртвене животиње, а за судбину нити знају нити уопште допуштају да има икаквог значаја уа људе, него када им загрози смрт, било зато што су пали у болест или што им предстоји рат, ЗАВЕТУЈУ СЕ да ће, ако сачувају главу, принети одмах жртву богу ради спасења, и када избегну опасност, приносе на жртву што су обећали, и верују да су том жртвом ОТКУПИЛИ СВОЈ ЖИВОТ... Прокопије, наиме, није имао намеру да Словенима потпуно одрекне веровање у судбину и божанства судбине....“
 
АЛА

„Ала, или у југоисточним нашим крајевима ламија или ламња (реч ала је можда турског порекла...) је демон ветра и НЕПОГОДЕ, она се пројављује у ГРАДОБИТНИМ ОБЛАЦИМА, или води те облаке, ИЗВАЉУЈЕ ДРВА ИЗ КОРЕНА И УНИШТАВА СВУ БЕРИЋЕТ. Бори се као ала с берићетом, кад води облаке, па хође љетину да побије градом. У народним приповеткама она је демон леденог северног ветра. (можда су називи кошАВА и трамунтАНА од ала, јер и ала долази преко планине из неке пећине) Њен облик није одређен, она из облака само реп спусти, а главу у облак сакрије, или се замишља као некакво црно и страшно биће у виду ветра, или као нека велика и груба змијурина, са великим крилима, или води облаке у облику орла. На њеном пустошном путу заустављају је змајеви, који су иначе с њом у непрекидној борби... И ламија из новогрчких веровања манифестује се у вихору... Три главе има и ала из околине Голупца, коју је убио Милош Обилић... АЛА УНИШТАВА, или, према народним схватањима, ГУТА И ЈЕДЕ, или СА СОБОМ ОДНОСИ, ДА БИ ГА ПОЈЕЛА, берићет у огромним количинама... она је ПРОЖДРЉИВА и НЕНАСИТА, и та њена особина ушла је у пословицу, ала несита, ждере као хала, кад ко нагло једе. Када је биволица отелила биволче – алу, хтело је оно одмах своју матер да прогута... Исту ово особину има и ламија према новогрчким веровањима, од силне глади ЈЕДЕ ОНА СУНЧЕВЕ ЗРАКЕ, И ОТУДА НАСТАЈЕ ПОМРЧИНА СУНЦА.

Код таквог стања ствари није чудо што су але нарочито ПОХЛЕПНЕ НА ЉУДСКО МЕСО. Такве су оне и у новогрчким веровањима. (Јасно је да ако су новогрчка веровања да нису старогрчка, а како нису од раније њихова, то је наш утицај. Острогорски цитира једног научника који помиње да се више не може говорити о Грцима већ хеленизираним Славенима, што он сматра да је свакако претеривање. Очигледно је да није претеривање.) ...АЛА ЈЕ ДЕМОН КОЈИ ГРАБИ МАЛУ, ТЕК НОВОРОЂЕНУ ДЕЦУ. Такви демони познати су и у веровањима и, нарочито, у бајкама и митовима старих народа, то су ламија и Гело, којима стари грчки митови додуше приписују други разлог због кога ГРАБЕ И УБИЈАЈУ НОВОРОЂЕНУ ДЕЦУ, завист мајке која је своју децу погубила... а првобитни је разлог ПРОЖДРЉИВОСТ И ПОХЛЕПНОСТ ЗА МЛАДИМ ЉУДСКИМ МЕСОМ... ДЕТЕ КОЈЕ ЈЕ АЛА ЗАДАВИЛА (угушила), каже се о ИЗНЕНАДА УМРЛОМ ДЕТЕТУ. У средњем веку јако популаран био је мотив о женском демону КОЈИ ГРАБИ ДЕЦУ, и кога најзад један светац, обично Свети Сисоје НАТЕРАО ДА ДЕЦУ ИЗБЉУЈЕ, онако исто као што се и вештица може натерати да избљује поједене џигерице... велика вештица, што би могло одговарати али.“
Мемоари Митрополита Митрофана Бана доносе, у осмом писму свештеника, захвалност за нови црквени финанцијски поредак, два улицњска свјештеника пишу и ово: „...који стотинама година одбијаше ненаситу халу што му на свете аманете насрташе да му одузме самостални државни живот, па тим и вјеру православну.“ Дакле, у народној свијести, ала је нанасита и прождире све што вреди.

- - - - - - - - - -

Са Википедије: Култ Светог Сисоја
„У нашим крајевима изузетно је поштован и цењен од мајки и жена као заштитник деце и брзи помоћник у свакој тузи и невољи, многе мајке практикују да посте 7 дана пред светитељев празник да би се причестиле... овај "седмодневни пост" је неписано правило којег се почиње придржавати све већи број мајки.”
„Са алом могу бити везани, или са њом идентични, извесни људи или жене утолико што њихова душа може изаћи из њих и претворити се у алу, па водити облаке и уништавати берићет, ЗА ТО ВРЕМЕ ЊИХОВО ТЕЛО СПАВА, и шта се деси души када из тела изађе, ране које буде добила у борби са змајевима, то ће се десити и њеном телу, исто онако као што бива и са душом вештице или змаја или здухача када остави тело. Такви људи су АЛОВИТИ. Верује се нарочито да су епилептичари аловити... описује се такав аловит човек као сув, са белом брадом и дугачким ноктима. За разлику од људи који имају од рођења овакву двојаку природу, који су и људи и але у исти мах, ала може ући у човека сасвим конкретно, ОН ТАДА ПОСТАЈЕ ПРЕКО СВАКЕ МЕРЕ ПРОЖДРЉИВ, и све огромне количине хране које узима, троши у ствари ала која је у њему. На ово веровање односи се пословица „ЗИНУЛА АЛА ИЗ ЊЕГА“,... своје дружине никако не могу заситити, све као да ала из њих зија... отуда у новогрчком ламија означава и пантљичару. Поред непосредне прождрљивости, овакви аловити људи стоје у некој извесној вези с градом и уништавањем берићета. ПРЕМА ЛЕГЕНДАМА О СВЕТОМ СИМЕОНУ, У ЊЕГОВОМ ТЕЛУ НАЛАЗИ СЕ АЛА. ОТКАКО ЈЕ АЛА У ЊЕГА УШЛА, њему је за ручак једва био довољан печени во, ован, кокош и јаје. Свети Сава одагнао је алу на тај начин што је светом Симеону, када је био врло огладнео, пружио поскурицу, када је ала из њега зинула да је прогута, свети Сава докопа алу рукама за врат, извуче је из светог Симеона и баци је у море. Сличну легенду саопштио је и Панта Срећковић. Вл.Ћоровић мисли да ова легенда не представља непосредну традицију о Немањи. Ни С.Тројановић не верује у веродостојност ове легенде, али да је легенда аутентична и да почива на одређеним народним веровањима даје се закључити из чињенице што се у југоисточној Србији празнује Свети Симеон (11.септембра), и што му се тога дана приноси на жртву кокош, ДА БИ СЕ СЕЛО САЧУВАЛО ОД ЛАМЊЕ... При томе је значајно то што се жртвује кокош, коју је иначе ала у светом Симеону нарочито ради јела.“
Не знам узроке зашто је Стефан Немања у народној свијести аловит, али познато ми је да у Хиландару из његовог гроба расте лоза која даје грожђе које помаже паровима без дјеце да их добију. Након што би са вјером узели то грожђе, молитвама св.Симеона, наводно су многи добили дјецу. То је свакако остатак те народне свијести да је он аловит, а прождире дјецу, па га се овде моли да их врати, тј. да родитеље не спречава у томе да их добију. Пошто је он у Рашкој сматран уљезом од тамошњег народа, а прогонио је и богумиле, требао је народ за војску и своја освајања, можда је зато добио особину але која узима и прождире.
„Осим тога народна традиција зна за још једног Немањића, СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ, да је био аловит“
Ово је већ јасније. Дечане је изградио на мјесту старијег светишта. У близини су пећине гдје су некада дјеца жртвована, као и у Гехни, симболу пакла код Јерусалима. Гехена, Геена личи на Дечане.

- - - - - - - - - -

Википедија: Белаје (алб. Bellejë) је насеље у општини Дечани на Косову и Метохији. У средњем веку Белаје је било српско село, али се православно становништво одржало само до средине 19. века. Изнад села, у стенама Белајске планине, разбацане су монашке испоснице које полазе од манастира Дечана и простиру се у појасу дугом десетак километара. Њихов тачан број се ни сада не зна. Најранији помен неке од ових испосница је крајем 13. века. Најпознатије су: Испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене, Испосница светог Јефрема (будућег српског патријарха) и Белајска испосница. У средњем веку у Белајској испосници је био смештен преписивачко-књижевни центар. Међу предметима од злата и сребра који су се чували у ризници ове испоснице налазила се једна тамјаница врхунске златарске израде, као и један изузетно израђен бокалчић. Сачуван је и леп живопис из 14. века.
Ако имамо испосницу св. Стефана Дечанског имамо и предање о али. Белаје је од але или бога Бела, Бала, Вала. У монастиру Високи Дечани, како се види на фотографији о моногфарији тог монастира, постоји колекција заветних сребрних колијевки разних величина, које су прилагали супружници БЕЗ ДЈЕЦЕ. На фотографији се види шет колијевки разних величина. Иднетично, траже се дјеца и од овог светитеља, јер су али некада приношена, па ако их не могу добити ала или аловит човјек или светац је за то одговоран. Филм “Лепа села лепо горе“ има као срж приче, тунел у којем је дрекавац, симбол але, зла. Прича се врти око двојице дечака, Халила - муслимана, и Милана - Србина, који су одрасли заједно у селу близу напуштеног тунела. Као дјеца се нису усудили да уђу у тунел, јер су вјеровали да тамо борави „дрекавац“. Дрекавац је биће из митологије Јужних Словена. Вјеровање је раширено по Србији, Босни и Црној Гори. По легенди, дрекавац је материјална манифестација умрлог, некрштеног човјека (по неким причама, младог дјечака), који не може да нађе мир, па прогања оне који су му згрешили у животу. Како предања кажу, дрекавац је мало, длакаво створење, слично животињи ај-ају. које непрестано гази на сопствено крзно, а потом урла мешавином плача и вучјег завијања. Најчешће се шета по гробљима, а жртве дави у сну. Јако се плаши светлости, иако не може бити уништено док не нађе мир. Иако нема доказа о постојању дрекавца, постоји одређен број људи који се и даље плаше овог бића. Према легенди дрекавци нападају људе, који се касно у ноћи затекну у близини гробља или шуме, тако што им скоче на леђа и терају их да ходају целу ноћ, до првих петлова. Уколико се жртва не повинује захтевима дрекавца биће изгребана и почупана огромним канџама овог митског бића.
Страх од дрекавца, од дјетета које се дере, плаче јер га кољу колективно одзвања у народној подсвијести! Савјест и памет је прорадила и народ је напустио овако накарадну религиозну праксу. Ипак, и данас жртвујемо дјецу када се родитељи разведу, свађају, када су примитивни. То би било психичко уништавање дјеце, а у далекој будућности ће наши потомци са истом згранутошћу и стидом гледати на наша времена и наш површан однос према осјећањима људских бића која пате а нико нема да их разумије, помогне. Колико је дјеце по сиротиштима, болницама? Одбачене, понижене, препуштене Молоху који је овај свијет. Који прождире масу омладинаца дрогом, бесмислом живота.
И серија „Будва на пјену од мора“ у другој сезони има сличан мотив. Главни глумац одлази у свој родни крај, код Жабљака, и сјећа се дјетињства када су се као дјеца плашили да уђу у једну пећину јер је тамо страшно биће Ћорсокан. Дјевојчица је ушла у пећину и никада се није вратила. Траума из дјетињства се продужава у његовом животу, а кризни моменти се поистовјећују са изласком чудовишта из пећине и долакса по њега и његов живот.
 
„Осим тога народна традиција зна за још једног Немањића, СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ, да је био аловит:
У краља је халовита глава,
Побиће нас хала и времена,
Неће нама родити шеница,
Ни у брду винова лозица,
Ни бијеле изјањити овце,
Ни мушице челе изројити,
Ни пред кућом краве истелити
А У ДВОРУ ЧЕДО НЕ ПЛАКАТИ.
Овде су побројане обе главне алине функције: уништавање берићета, и, можда, ГРАБЉЕЊЕ ДЕЦЕ.
О али иначе постоје веровања која је доводе у везу са вилама. У басмама при „отварању“ болесника вила и ала спомињу се као једно помоћу два. И оне се уочи сваког празника скупљају на игру, по ливадама и њивама, и том приликом разбацују крстине и помрсе траву (лично сам чуо предање да у шталама толико замрсе гриву коњима током ноћи, да ју је немогуће расплести) и оне ноћу вечерају на раскршћу, па је том приликом опасно нагазити на „алину софу“, јер се . као и када нагази на вилину софу – може осакатити, ослепети, оглувети. Реч „алосан“ значи човека коме су „узеле але памет и здравље“. У басми „од хала“ каже се о болеснику: „биће да је нагазио, биће вам ложицу сломио, биће вам коленицу разбио“, и онда се врачара обраћа алама: „молим се вама, Смиљано, Огршћано, Калино, Магдалено, да му опростите и лек му дате. При томе занимљиво је да су але многоимене, са много имена, онако као што се у средњевековним баснама и магичним текстовима апострофирају женски демони КОЈИ ГРАБЕ ДЕЦУ. Можда није случајно ушло и име Калина, с обзиром на чињеницу да је најважније име женског демона КОЈИ ГРАБИ ДЕЦУ било (у оријенталним текстовима) Карина, у том смислу име Калина било би начињено у смислу народне етимологије.
Када се каже да але бораве у великој води или језеру, то је секундарна црта, која се могла јавити било с наслоном на исконску аждају, или на аждају из наших народних умотоворина, иначе се у раном средњем веку веровало да ламије станују у рекама. Према споменутим легендама о светом Симеону изгледа да је ала могла бити и морски демон (као у новогрчкој традицији).
Код але из народних приповедака, поред ВЕЛИКЕ ПРОЖДРЉИВОСТИ њене, истиче е и њена велика лаковерност и глупост, где је вара Циганин. Таква је ламија и у новогрчким народним приповеткама, такви су, уосталом, и други зли демони. Понеки пут је према путнику предусретљива и милостива, нпр. Код данашњих Грка исти је случај. То је, уосталом, познати приповедни мотив кад је реч о мјаци ђавола или дива.
У митологији и скаскама спомиоње се ала често, али се ту обично меша са другим сродним демонима. Својим чаробним штапом, или иначе, сама собом, врши она метаморфозе... Чирак (ученик) светога Димитрија, Нестор, убио је алу, и из ње се размилело мноштво мишева, змија, гуштерова и другога гада... Кад је месец у помрачењу, народ верује да га нападају але... У митској символици АЛЕ СУ ТУРЦИ, а СРБИ ЗМАЈЕВИ.“
Могуће је да су Турци але и због одвођења дјеце, али и због пљачкања свега, незасито проклетство за материјалном богатством. Ала је и Степинац који је киднаповао србску православну дјецу за време НДХ и депортовао их у самостане католичке Европе, па никада нису сазнали за своје поријекло. Диана Будисављевић је осјетила да Каритас не ради чисте послове и да им смета њено присуство, пошто је она уредо водила о свему евиденцју, а они су је оклеветали да би је удаљили од свега. Ипак највећа ала је папа који је милионе Срба прождирао због своје незаситости. Јасеновац му је само највећа кухиња, гдје су му његова духовна дјеца припремала обилне вечере. Марко Перковић Томсон је пјевао чак пјесму „Јасеновац и Градишка Стара“ а и након тога пага Бенедикт XVI га је примио са његовом породицом. Када је овај папа постао папа за Хрвате је рекао, увијек вјерни Хрвати. И заиста, засљепљеност и мржња коју усађују у душе овог несретног народа се може поредити са паганским временима када је света ствар била заклати и сопствено дијете. И они су спремни на олтар папине политике дати и своје синове, али увијек рађе туђу дјецу. Толика је то индоктринираност. Да Сатана постоји у то, захваљујући њима, више не треба вјеровати. То је чињеница. Занимљиво је да ко год се расрби добије то помрачење и србомржњу паклених размјера, било да је то расрбљени Црногорц, Брђанин, Босанац, Херцеговац, Далматинац, Славонац...

- - - - - - - - - -

„Ала, која је првобитно само ненасити демон непогоде, па онд аи демон КОЈИ КРАДЕ ДЕЦУ, конфундирала се још рано са другим сродним демонима, нарочито са аждајом... За алу смо нашли довољно паралела и старогрчким и новогрчким веровањима. Још непосреднијих додирних тачака наћи ћемо у арнаутским веровањима. Али код Арнаута одговара кулшедра, и по свом спољњем облику кулшедра је демон непогоде и ХРАНИ СЕ ЉУДСКИМ МЕСОМ. И она је у непријатељству са драигама (змајевима-здухачима), и са њима води непрекидну борбу. Најзда, занимљиво је да је и кулшедра, као и наша ала, искључиво демон женског рода. Према томе, ала се може сматрати за старобалканског демона.“
Арбанаси или Албанци нису исто што и Арнаути или Шћипетари. Шћипетари себе ни данас не зову Албанцима, већ им је то име наметнуто из иностранства, па су га као такво прихватили. Славено-Серби Албаније су за време Турака од Шћипетара пошиптарени, шћипетаризирани. Качић Миошић Албанце убраја у наше, Славене. Скендербег је био Србин. Мајка Тереза је Влахиња а не Шћипетарка. И код њих је као и код тзв. Хрвата све рађено на штету Срба. Албанија и настаје да Сербија нема излаз на море, а касније су се наши непријатељи у сарадњи са нашим немаром, потрудили и да Црну Гору десрбизирају и одвоје. Да је цијела Албанија а и Грчка искосни славенска најбоље доказују сами топоними, али и народни обичаји и многе ријечи које су од нас усвојили. По доласку 1043. Шћипетарима је дато да живе са Власима по брдима. Данашњи Албанци јесу Илири колико су Срби поријеклом, а то су у великој мјери. Мери Едит Дарам је запазила да се они разликују на тамнопуте и свијетле пути и са плавим очима. Ови други су имали прамен косе дужи да би, ако им се одсјеће глава у борби лакше носила. Идентичну праксу су имали и Суеби, Швабе или Срби, германизовани. Ратничка племена, тзв.германска а у ствари славенска, али гермнаизована. Таубе пише да је Штутгард од славенског град, гард. Ти Суеби су прошли код Алзас па су остали као Срби у сјећању образованијих људи тог краја. То нам говори Олга Луковић Пјановић у својој књизи „Срби...народ најстарији“, а Радивој Радић у свом незнању упорно исмијава. Боденско језеро се звали Вендско, а Германи и данас Славене, посебно Лужичке Сербе, зову Венди. Књаз Милош је у броду путовао са бискупом калочким Иваном Антуновићем, Буњевцем. Разговарали су и Милош не може да схвати ко је овај. Он каже Шваба... јер му је непозант термин Буњевац. Њему су сви католици Швабе. Саски рудари су нам изгледа били далеко ближи, етнички и језички, него што мислимо. Могуће је да нас је раздвајала само вјера. На староњемачком се хлеб исто каже као и код нас, хлеб. Ријеч грубијан је остала до данас, као и граница. По томе је Лесандар Србљанин више Њемац него Грк, јер је поразио Перзијанце код граничне ријеке, код Дарданела, која се зато и зове Граник. Битка код Граника. На грчком се тако не каже граница.
Дакле, истина о Сербима је ова. Они су само дио касније прозваних Славена, и то њен племићки, обрамбено, крајишко, граничарски, ратнички дио. Сталеж, занимање. Због јединствености тог рода, Херодот их је све назвао бројним Трачанима, јер су му Трачани најближи. Баварски географ их све назива Сербима, јер су му они најближи. Шафарик тако прави грешку, као и данашњи аутохтонисти да су се сви Славени звали Серби. Не! Само дио Славена се тако звао и то тај војни дио. То је племство, а то је наша заједничка историја и са Њемцима и Енглезима јер и они су очували те наше титуле, хер и сер, од херој и Србин. То што они неће да признају разлог је што би нама припао већи дио колача античке славе, па имају интереса да нас омаловажавају, да би они имали историска права. Али и то не може увијек да буде тако јер живимо у времену када се лако долази до свих информација. Ову стару генерацију „професионалних“ историчара је време прегазило јер не знају за интернет, или, ако су и чули не користе га, а ако га и користе треба знати користити. Све је ту, само треба знати шта тражити, а како они имају вишедеценијску затупљеност усљед лажних теорија они су духовно кастрирани да би били плодни у том послу. Према томе, могу само да нас увјеравају како су професионалци у свом послу због тутула. Ми видимо да су скамењени и хедикепирани за било какву истину. Максимум њиховог домета је да нам оспоравају познавање неких, по њима, основних чињеница, па ако у малом погрешимо да нам некако оспоре све. Али, нека оспоре срж казивања а не штампарске грешке и сл. Нико не зна све, а историја је доказала да су многи радили други посао од онога за који су се школовали и то често успјешније него школовани за то. Живот је школа и ако се посветиш некој области ти можеш пуно тога да откријеш у тој сфери.
 
Из ревије Историја, фебруар 2013. „...Након што је тројански принц Парис отео Манелајеву жену, лепу Јелену, Агамемнон је скупио грчке снаге и спремио се да заплови према Троји. Међутим, његови ратници наљутили су богињу лова, Артемиду, убивши једну свету животињу, па су лош ветар и куга спречили Агамемноново испловљавање. Било је неопходно принети жртву Артемиди, и Агамемнон ЈУ ЈЕ УМИРИО ЖИВОТОМ СВОЈЕ ЋЕРКЕ ИФИГЕНИЈЕ, мада некиизвори наводе да је Артемида уместо Ифигеније прихватила жртвовање јелена.“
Познато је да су многи владари своју дјецу слали код непријатеља као залог мира. Тако је као такав гарант мира био у младости и Стефан Дечански, због тога су се династије раних народа и повезивале, а и вођа Шћипетара Миритида је послао свог сина на двор црногорског владара Николе. То би била само ублаженија форма некадашњег жртвовања сопствене дјеце боговима, зарад мира и среће.
 
VoSlavu:
Kako obožavam ove internet pronalazače. Što te ne pojedoše ti tvoji preci da manje baljezgaš ovde.
Kliknite za proširenje...

Jel jos uvijek mislis da baljezgam ili ce prije biti da ti nista ne znas pa ti se znanje cini kao nemoguce,jer ti je mjerilo tvoja ogranicenost? Moras shvatiti da svako ime neke svoje granice mentalne,intelektualne.Tamo gdje ti ne mozes dalje,drugi mogu.Prema tome,poklopi se,citaj,uci i onda bekni,pitaj sto ti nije jasno! A sada u zadnju klupu i slusaj pazljivo!
 
Ivan Franjo Jukić, Zemljopis i poviestnica Bosne, Zagreb, 1851 na 19,str.kaze:

„...Народни обичаји керстајах готово су изтребљени, јер светјеници держећи јих за празновиерје, укинули су и изкоренили су јих, само гдиекоји остали су, тако у очи с.Ивана Керститеља пале се Лиле, кора трешњова метне се у працип, кад се ужеже, онда се носа око куће обтекујући, ово је обичајно по свој Босни од христјанах източне и западне церкве, на ниеким пако миестима обичају у очи Цвиетнице, т.ј. велике недиеље, ГРАЊЕ НА ХЕРПЕ САБИРАТИ ТЕ ПАЛИТИ, ПОСЛИЕ СЕ ШТАПОВИМА ИЗМАЛТЕ И ТАКО УТЕРНУ, А КАД БИ СЕ УЗПАЛИЛО, ОНДА БИ ПРЕСКАКИВАЛИ... Виеровање у виештице, виле, вукодлаке итд. Већином је изкорењено и приповиеда се само од шале. По ниешто може се код керстјанах опазити, да се на удес, фатум, много ослањају, што су од Тураках научили, говорећи, тако је судјено.“

DAKLE PALJENJE,PRESKAKANJE VATRE,JE SAMO OSTATAK NEKADASNJEG SPALJIVANJA LJUDSKE ZRTVE,SVE SE VREMENOM HUMANIZUJE.Mozda me i na ovom forumu prestanu spaljivati mnogi i shvate da ne pricam glyposti bez osnova!
 
JAPAN I ASTECI cuvaju mnoge nase stare arijevske obicaje. Tako ovde vidimo da je Fudo cuvar raja sa plamenim macem a to je nasa biblijska prica...
Vjerovanje sacuvano u islamu i kod Asteka je da samo ratnik,dzihadista ide u raj,saraj,harem nebeski,ili dzenet!
to je nas stari obicaj tamo savrseno sacuvan:

Astečka religija bila je mnogobožačka, Asteci su svojim dolaskom pokupili mnoge elemente drugih mezo-američkih kultura i ranih naroda. Najvažniju ulogu u vjerskom životu imali su Huitzilopochtli, bio je bog rata. Tonatiuh je bio bog Sunce. Suncu su se prinosile ljudske žrtve, zbog njega su vođeni neprekidni ratovi (takozvani 'rat cvijeća') kako bi se moglo doći do novih zarobljenika. Njihova srca biti će žrtvovana Suncu, tijela će se raskomadati i podijeliti narodu da budu pojedena. Prema vjerovanju Azteka samo duše ratnika koji su pali u borbi i bili žrtvovani odlaze na nebo. Duše žena umrlih pri porođaju također.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Asteci#Religija

Dakle Asteci bogu rata bogu sunce ,prinose ljudske zrtev identicno nasim starim obicajima,poklapa se i ratnik u jaguara obucen i iznad perjanica,a za islam ne treba valda da navodim da posebna pogodnost ceka muslimana ratnika na nebu dzenetske hurije...

Ko moze da tvrdi da ovo nema veze sa arijevskim korijenima,SARAJ je nebeski dvorac,ili RAJ! tj sunce,Vlasi kada umre neko 40 dan ga otkopavaju da ga obasjaju prvi ZRaci sunca ili SURIJE,da mu uzmu dusu,jer dusa u tom periodu ide 40 dana ka nebeskom dvorcu,takvo je vjerovanje i danas u crkvi..
 
Ahil71:
Која ископавања? Који писани извори?
Kliknite za proširenje...

Razmišljao sam da li da ti uopšte odgovorim , prvo što će odgovor biti zatrpan gomilom Stanislavljevih budalaština a drugo zbog same teme , ovde svakako ne podržavam temu u kojoj se tvrdi da su naši preci jeli bebe sa jabukama u ustima :sad2:

1zxwdih.jpg

vyr5nk.jpg

f5kb4.jpg

Jovan Janićijević, U znaku Moloha, antropološki ogledi o žrtvovanju , strana 178 i 179 Idea 1995.

Ovde preskačem desetak strana :

23jl7aa.jpg

w05mrl.jpg

104pwg2.jpg

Jovan Janićijević, U znaku Moloha, antropološki ogledi o žrtvovanju , strana 198 i199, Idea 1995.

Ima još ali i ovo je dovoljno.
 

Prilozi

  • vyr5nk.jpg
    vyr5nk.jpg
    59,8 KB · Pregleda: 1
Jos tepamo djeci,janje moje..a jagnje je zrtvena zivotinja,kao i nekada djeca. Prvo pa musko je veliki ponos,jer prvenac je zrtvovan,to je izgleda bila cast sve to,najsvetiji momenti...I nasi arijevski ratnici su ,bar vojskovodje zivot zavrsavali skacuci u plamen,vjerujuci da im dusa ide direktno u sunce saraj ili raj.Raj je namjenjen samo elitnoj vojsci,ratnicima... Heruvim koji cuva raj je srbin,perjanik sa macem,cubar znjanja,i svjetlosti,neda drugima da pristupe i steknu besmrtnost,cuvaju to za sebe! Jedno je raja a drugo saraja,surija,ili srbi. jedni su nebeski narod drugi nisu! HRABROST I IZREKA O NEBESKOM NARODU nisu neka novija izmisljotina vec vuce korjene iz antike.solanrni kult,ratnici svjetlosti,vojska lehsandra srbljanina. Mi imamo preslavnu istoriju,dakako govorim o sebi i svojim precima,plemicima,plamenim ratnicima,dok me ne cudi da to ne mogu da pojme posrbljeni Cigani i Vlasi.Naime,ima masa "Srba" danas koji su po boji koze Romi ,Indijci,,a ime i prezime slaveno srbsko! Dakle,ako takav ili neki posrbljeni Vlah nema predstave o nasoj velicini kroz istoriju,to ne znaci da je njegovo mjerilo istinito.Kao sto Hrvati sadasnji imaju pjesme o kraljevicu Marku,jer su bili Srbi a drznuli su se to nazvati hr narodnim pjesmama a srbske su,tako je besmisleno i da nam nesrbi naknadni srbi unizavaju srbstvo cinejncim da nema nista slavno u njihovj istoriji pa ni svijesti o slavi.Opravdano su dno dna drustva,i oni su devalvirali srbstvo.Ne,nisu Srbi koji se tako nazivaju,koji su asimilovani,vec su Srbi evripska gospoda,vladari,plemici... koji imaju sir titulu,koji su serifi na zapadu,herr gospoda,potomci Herkula heroja ili Serbona! Patera Sardusa. Narod lkraljice od Sabe Etipljani su zvali Makeda,a OTAC PATERA SARDUSA,PO KOME SARDINIJA NOSI IME JE MAKERID.Melhard,Melhior.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Srpski generali u Borodinskoj bici
Odgovora
7
Pregleda
318
Povijest
P
Nina
Podvig koji je ušao u istoriju
Odgovora
3
Pregleda
242
Nina
Nina
zbiljaš
Kongres Srba u Hrvatskoj 1945. godine
Odgovora
15
Pregleda
540
zbiljaš
zbiljaš

Back
Top