Како је настао израз „друга Србија“?
Пише: Слободан Антонић
Данас су речи као што су „друга Србија“ и „другосрбијанци“ постале прилично непривлачне налепнице. Са друге стране, постоји погрешно схватање, које се раширило нарочито код млађих коментатора, по ком је назив „друга Србија“ новијег датума. Њега су, наводно, измислили „српски националисти“ како би дезавуисали критичке гласове који долазе из „Пешчаника“, „Е-новина“, „Хелсиншке повеље“, „Данаса“… Чак сам и сâм, не једном, био оптуживан да сам измислио овај термин и да њиме само уносим „поделу у Србију“.
Израз „друга Србија“ настао је на основу књиге Друга Србија коју су приредили Иван Чоловић и Аљоша Мимица, а издали Београдски круг и Центар за антиратну акцију, 1992. године, у Београду. Она представља збирку од 80 говора са десет јавних трибина држаних сваке суботе, од 11. априла до 20. јуна 1992, у великој сали Студентског културног центра.
Исти круг интелектуалаца наставио је да се окупља и говори у Дому омладине, од 3. октобра 1992. до 20. фебруара 1993, такође у десет наврата. Говори су објављени у књизи Интелектуалци и рат (1993). Године 2002. обе књиге, обједињене називом Друга Србија – десет година после (1992-2002), објавио је Хелсиншки одбор за људска права. Те трибине, током 1992. и 1993, биле су протест једног дела српских интелектуалаца против национализма, ауторитаризма и рата.
Када је 2007. године покренут сајт „Пешчаника“, на њему је формирана и рубрика која је названа „Друга Србија“. Аутори, који су сврставани у ту рубрику, на сајту су описани као „интелектуалци грађанске оријентације“, у које су експлиците увршћени: Војин Димитријевић, Биљана Ковачевић Вучо, Срђа Поповић, Иван Чоловић, Мирко Ђорђевић, Дубравка Стојановић, Весна Пешић, Владимир Глигоров, Милутин Петровић, Миљенко Дерета, Петар Луковић, Теофил Панчић, Никола Самарџић, Надежда Миленковић, Биљана Србљановић, Србијанка Турајлић, Латинка Перовић, Весна Ракић Водинелић, Љубиша Рајић, Светлана Слапшак, Ласло Вегел, Марко Видојковић и други.
Назив „Друга Србија“ критичари су убрзо, са „Пешчаника“, проширили и на друге, идеолошки и политички блиске групације: на ЛДП (као на страначки израз овога покрета), на Хелсиншки одбор за људска права и цео „људскоправашки“ НВО сектор (као на „народнофронтовску“ подршку ЛДП), и, најзад, на Е-новине, „Данас“ и Б92 (који су медијска основа целога пројекта).
Током 2007. и 2008. године ова нова и радикална „Друга Србија“ дала је недвосмислену подршку сецесији Косова. Тако је „Друга Србија“ из 2008. дошла на позицију да захтева легализацију ратног освајања и етничког чишћења извршеног током рата. То је, мора се приметити, у потпуном нескладу са идеалима изворне Друге Србије, из 1992, који су подразумевали одбацивање сваког „закона топуза“ и решавање сукоба договором. Или је закон топуза (тј. „начело реализма“) неприхватљив само онда када је топуз у српским рукама, а савршено плаузибилан када је он, рецимо, у рукама САД?
Најпогубнији утицај, међутим, „Друга Србија“ је имала на ширење нетрпељивости, искључивости, па и просташтва у јавном простору Србије. Њени аутори су прогласили као врлину начело да се у емисије не зове нико ко мисли другачије, јер, „зашто бисте звали некога од кога, по вашем схватању, ништа истинито, тачно ни паметно не можете чути?“. Они су јавно заступали став да чак ни у медијима који су у државном власништву „не сме да цвета хиљаду цветова“. Они су не само све своје противнике назвали „фашистима“, већ су их засули изразима који су се раније могли наћи само на вратима станичног клозета (види примере наведене у тексту „Псовачка страна ’друге Србије‘“, у овој књизи).
Оснивачи „Друге Србије“, с почетка деведесетих, били су углавном угледни универзитетск професори, пристојни, озбиљни и сталожени људи. Данас, неки од њених најистакнутијих представника, просто се такмиче у вулгарностима, увредама, цинизму и сексуално-вербалном егзибиционизму. Заиста жалосна деволуција.
На крају, посебно лицемерну, па и нечасну улогу, „Друга Србија“ је одиграла када је реч о „суочавању“ Србије са ратним злочинима. Она се састојала у систематском релативизовању ратних злочина чињених према Србима – од Книна до Косова, и од Клечке до Добровољачке, као и у некрофилској апсолутизацији злочина које су чинили Срби и у проширивању одговорности за те злочине на све Србе – укључујући чак и на још нерођену децу („У Србији само камен није крив!“ – Павел Домоњи, шеф канцеларије Хелсиншког одбора за Војводину, на Округлом столу „Шта блокира процес суочавања у Србији“, Београд, 5. децембар 2006).
Финале тог пројекта требало би да буде најављена резолуција Скупштине Србије којом се признаје „геноцид“ у Сребреници и тиме, практично, даје коначна легитимација НАТО агресији на Србију, 1999. године (која је и предузета с оправдањем да се њоме спречавају Срби да почине још један „геноцид“). Ако имамо у виду да је „Друга Србија“ данас на челу кампање за улазак Србије у НАТО, онда другосрбијански пројекат „суочавања“ Срба са својом „геноцидном“ прошлошћу добија свој јасан стратешко-политички контекст.
Тако ће деволуцијски круг бити завршен. Некадашње пацифистичко супротстављање употреби силе у решавању конфликата, окончава се у апологетици милитаристичке машинерије једне Империје и у пропагандном убеђивању својих сународника да нема алтернативе безусловном прихватању свега што нам је та Империја чинила у прошлости или што нам чини данас. „Бела река“ постала је „Борска река“. Чиста планинска вода постала је отровни колектор. И треба ли сада у Србији икоме замерити што из такве реке више неће да пије воду?
(одломак из књиге „Вишијевска Србија“)
