Kako se nosite sa teškim trenucima

Postoji nekoliko rešenja...
-Izbacivanje svega stresnog istog trenutka
-pohranjivanje u"jezerce"(ali tu nikad ne znaš sto posto na čemu si jer"Voda nešto nosi").
-gluma Džon Vejna (to je kartonska fasada iz lošeg kaubojca).
-biti psihopata
-biti Dalai Lama (to može 0,00000001% ljudi)
Dopiši ako sam nešto preskočila.
 
Postoji nekoliko rešenja...
-Izbacivanje svega stresnog istog trenutka
-pohranjivanje u"jezerce"(ali tu nikad ne znaš sto posto na čemu si jer"Voda nešto nosi").
-gluma Džon Vejna (to je kartonska fasada iz lošeg kaubojca).
-biti psihopata
-biti Dalai Lama (to može 0,00000001% ljudi)
Dopiši ako sam nešto preskočila.
Pa nisi..To bi bilo to.
Samo što Voda nešto nosi-ne nosi u stvari..Samo se gomila kao talog.
 
Svako od nas je imao teške dane, periode u životu.
Neminovno smo se susretali sa nepravdom, grubostima i neshvatanjem.Neko to podnosi lakše, neko odboluje stoički, neko ignoriše....
Kako podnosite stresne situacije?
Kako reagujete?I, ako odreagujete, da li ste se pokajali zbog toga?
Postoje li situacije u kojima bi ,eventualno, sada drugačije postupili?

(Autorska tema )
Sednem da meditiram. Zakucam se za jastuče dok se ne desi prihvatanje,
ideja za rešenje ili šta god već da treba da se desi.
I onda se pitam, da nema teških dana, da li bih se ja nekada toliko
meditaciji posvetila... :think:
 
Svako od nas je imao teške dane, periode u životu.
Neminovno smo se susretali sa nepravdom, grubostima i neshvatanjem.Neko to podnosi lakše, neko odboluje stoički, neko ignoriše....
Kako podnosite stresne situacije?
Kako reagujete?I, ako odreagujete, da li ste se pokajali zbog toga?
Postoje li situacije u kojima bi ,eventualno, sada drugačije postupili?

(Autorska tema )
Како ти реагујеш?
 
Како ти реагујеш?
Zavisi od situacije.Zavisi i od trenutnog psihičkog stanja.
Nepravde me bole(sada pišem o onima koje su direktno meni nanete), ali retko reagujem u momentu.Akumuliram ih,"zaboravljam", često prelazim preko njih.

Stresne situacije takođe.Što se tiče nekih baš krupnih događaja, koji se ne mogu "zaboraviti", niti ignorisati, tu sam najteža.
Imam taj "odbrambeni mehanizam", koji mi više odmaže, nego što mi pomaže.Odlažem emocije.
Na primer, kada mi je otac preminuo, dva meseca nisam osećala ništa.Ni tugu, ni bes, apsolutno ništa.Radila me je ta veštačka amnezija.Čak sam i pričala o njemu u sadašnjem vremenu.
I onda me je odjednom sve sustiglo. Najteže mi je padao osećaj krivice , kao da ga nisam oplakala kako treba.
I dan danas me to muči.
Jako teško sebi opraštam.
 
Мој начин превазилажења свега лошег је људски контакт.
Првих дана не причам много.
После се мало "отопим" па се понекад и нашалим.
Не стидим се никада и нигде да заплачем, ако ми се плаче...
Никада не тражим сажаљење, низи практикујем самосажаљење...
нисам жртва и не желим да будем...све што се мени дешава, други су прошли или ће тек проћи.
Верујем да ћу добити увек колико могу да поднесем.
Стрпљење, смирење, снага...за то се молим, и, Богу хвала, то и добијам.
Време не лечи све, то није тачно.
Али, помаже. Прекрива све нечим што није заборав, већ нека патина...
као полупровидни вео кроз који понекад изрони нешто из прошлости.
Понекад се осмехнем, а некад се растужим.
Све је то људски...биће боље једног дана, то сам научио...
 
Zene panice, zene histerisu, zene su besne, zene zahtevaju , muskarci pi se prave jaki , muskarci pi se razracunavaju sa suparnicima, muskarci pi probaju bilo sta, bez strategije, muskarci pi u razgovoru sa drugima zahtevaju i pokazuju zahteve i bes...bas kao i zene samo sa vecom agresivnosti i pretnjom...

Razuman muskarac ispada pichokica, on pomaze u komunikaciji sa drugima u tom trenutku , lako prelazi u status cekanja ili prolongiranja, trazi hijararhiju, mota alternative, koristi kombinatoriku po principu mogucnosti resenja, ne po principu zahteva hijararhije...

Iz ovih osnova slede i posledice u smislu stresa.....Lakse osecaju stres kao pretnju i stres kao nemoc osobe iz prve dve kategorije...te se kasnije takvo iskustvo smatra kao empatija i zajednicko zivotno iskustvo...dok racionalisanje donosi distancu u emotivnom shvatanju i zahvalnost u emotivnom povezivanju, koja je manje znacajna od empatije i zajednickog iskustva.....dakle vise zblizi osobe zajednicki strah i zajednicka nemoc nego iskustvo superiorne pomoci jedne osobe drugoj...
 
Мој начин превазилажења свега лошег је људски контакт.
Првих дана не причам много.
После се мало "отопим" па се понекад и нашалим.
Не стидим се никада и нигде да заплачем, ако ми се плаче...
Никада не тражим сажаљење, низи практикујем самосажаљење...
нисам жртва и не желим да будем...све што се мени дешава, други су прошли или ће тек проћи.
Верујем да ћу добити увек колико могу да поднесем.
Стрпљење, смирење, снага...за то се молим, и, Богу хвала, то и добијам.
Време не лечи све, то није тачно.
Али, помаже. Прекрива све нечим што није заборав, већ нека патина...
као полупровидни вео кроз који понекад изрони нешто из прошлости.
Понекад се осмехнем, а некад се растужим.
Све је то људски...биће боље једног дана, то сам научио...
Moglo bi se reci ja sve suprotno od ovog...
 
Kako kad. Najčešće blokiram sve u sebi. Ne osećam ništa. Probni period i priprema za ono šta sledi.
Ponekad, uspem da sačuvam malo crnog humora, koji nije smešan, ali mi pomaže da izbacim ono najbolnije iz sebe. Poznajem sebe, ne umem da plačem, smeh je neki vid kompenzacije.
Iščašen i osuđivan, ali...svi imamo neke svoje rituale i oltare na kojima žrtvujemo deo sebe.
 
Zavisi od uzroka.
Ako sam ljuta odreagujem a uspjevam (sa teškom mukom) da se ugrizem za jezik i prećutim ako moram. Ljutnja me najbrže i prođe.
Sa tugom teško, na meni se baš vidi, tad ne volim da me iko uznemirava, distanciram se i volim da sama to procesuiram.
Kad situacija nalaže pribranost, onda nema panike, kasnije kad sve prođe sustigne me pa se isplačem.
Teška sam inače na suzama, ali kad krene...
 
Zavisi od uzroka.
Ako sam ljuta odreagujem a uspjevam (sa teškom mukom) da se ugrizem za jezik i prećutim ako moram. Ljutnja me najbrže i prođe.
Sa tugom teško, na meni se baš vidi, tad ne volim da me iko uznemirava, distanciram se i volim da sama to procesuiram.
Kad situacija nalaže pribranost, onda nema panike, kasnije kad sve prođe sustigne me pa se isplačem.
Teška sam inače na suzama, ali kad krene...
Ni ja ne mogu da sakrijem ljutnju i uznemirenost. Tugu sakrivam ali ostalo ne umem.
 

Back
Top