Мој начин превазилажења свега лошег је људски контакт.
Првих дана не причам много.
После се мало "отопим" па се понекад и нашалим.
Не стидим се никада и нигде да заплачем, ако ми се плаче...
Никада не тражим сажаљење, низи практикујем самосажаљење...
нисам жртва и не желим да будем...све што се мени дешава, други су прошли или ће тек проћи.
Верујем да ћу добити увек колико могу да поднесем.
Стрпљење, смирење, снага...за то се молим, и, Богу хвала, то и добијам.
Време не лечи све, то није тачно.
Али, помаже. Прекрива све нечим што није заборав, већ нека патина...
као полупровидни вео кроз који понекад изрони нешто из прошлости.
Понекад се осмехнем, а некад се растужим.
Све је то људски...биће боље једног дана, то сам научио...