Како негирати геноцид?

Milos 13:
Ako rukovodstvo kompanije Krstarica doo nema nekih primedbi na temu...
Kliknite za proširenje...
Добро, али то не значи да су остали слепи и глуви. Чему акција натурања кривице? Чему толика активност у том правцу? Зашто се толико упире да се то истиче у први план?
 
крсташ:
Добро, али то не значи да су остали слепи и глуви. Чему акција натурања кривице? Чему толика активност у том правцу? Зашто се толико упире да се то истиче у први план?
Kliknite za proširenje...
Misli da tako treba i toeto. Teško je ulaziti u motive.
 
Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide. Ne samo onaj u Srebrenici, to znamo već decenijama. I tome smo intenzivno svedočili u poslednjih nekoliko nedelja povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Naime, postoje čak i ljudi koji negiraju – Holokaust. Stotinu mu gasnih komora, kako je moguće negirati Holokaust?

Ko bi pri zdravoj pameti i moralnom kompasu to radio? Kunst je u sledećem.

Negatori Holokausta ne tvrde da se Holokaust „nije dogodio“ uopšte.

1718398194453.png


Za njih, „Holokaust“ (kao i npr. „Jasenovac“ ili „Srebrenica“) znači nešto sasvim drugo ili suprotno od onoga što je utvrđeno istorijskim dokazima ili na međunarodnim sudovima pravde. Drugim rečima, Holokaust postoji, ali to nije bio genocid takvih razmera ili genocidnih namera, već jedino – „strašan zločin“, puki incident, te belosvetska zavera protiv našeg naroda.

Logika i prakse negatora Holokausta zato predstavljaju (ne)zgodnu mustru ili obrazac za negiranje raznih genocida širom sveta.

Negatori zapravo negiraju tri ključne tačke istoriografije Holokausta: (1) da je postojala genocidna namera nacista prema Jevrejima, (2) da je postojao dobro organizovani mehanizam istrebljenja Jevreja upotrebom gasnih komora i krematorijuma, i (3) da je ubijeno šest miliona Jevreja.

O tome odlično svedoči publicista i istoričar nauke Majkl Šermer, u studiji „Zašto ljudi veruju u uvrnute stvari“ (1997) i koji je razgovarao sa najistaknutijim negatorima Holokausta.


U pitanju nisu samo fanatični neonacisti ili zaveraški zaluđenici, već (polu)pristojne individue koje pokušavaju da argumentuju svoje sumasišavše tvrdnje.


Za ove figure, u Nemačkoj jeste bilo antisemitizma, zaplene jevrejske imovine, proterivanja i grupisanja Jevreja u „radne“ logore sa veoma teškim uslovima života i rada – ali, ******, bio je rat, a rat je užasna stvar.

Međutim, nije bilo genocida, zlo i naopako.

Dakle, za negatore Holokausta, nije postojala namerna politika istrebljenja evropskih Jevreja od strane Hitlera i političkog i vojnog vrha Nemačke.


Ne postoje nikakve pisane odluke, naredbe, niti bilo šta slično što bi ukazivalo na genocidnu nameru ili komandnu odgovornost.

Za njih, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ značilo je jedino deportaciju ili „humano preseljenje“ Jevreja sa teritorije (Velike) Nemačke.

I samo zbog toga su ih grupisali prvo u getoe, a onda i logore.

Zatim, negatori tvrde da su vodeći uzroci smrti Jevreja bile bolesti i glad, mahom pred kraj rata, kada je Nemačka počela da gubi u istom.


Jeste, bilo je sporadičnih streljanja i sitnih vešanja, prenapornog rada, možda i pojedinačnih „strašnih zločina“ prema Jevrejima, ali je to zanemarljivi udeo žrtava. Gasne komore su služile za dezinsekciju, a krematorijumi za preminule od bolesti.

Najzad, negatori najčešće tvrde da je u Holokaustu stradalo tek između 300.000 i dva miliona, a ne šest miliona Jevreja. I tako se, otprilike, negira Holokaust.

Zvuči poznato? I u Srbiji se povodom Srebrenice u pitanje dovodi upravo genocidna namera, sam mehanizam zločina u Potočarima, kao i broj žrtava.

Tvrdi se da nikakve naredbe nije bilo, da su žene i (mala) deca samo uredno deportovani, da je većina stradalih Bošnjaka muškaraca poginula u borbama, te da nije stradalo 8.000 (već manje) ljudi itd.

Uzgred, isto to rade i neoustaški revizionisti u Hrvatskoj povodom Jasenovca.

Dakle, mustra je ista i nije to ništa novo. Suprotno popularnom mišljenju, i u posleratnoj Nemačkoj je postojao pokret istorijskog revizionizma, pa i negacije Holokausta.

Počelo je sa tvrdnjama da je Haški, pardon, Nirnberški sud bio nepravedan i pristrasan prema Nemcima, a zatim sa popularnom i pseudoakademskom literaturom: „Istina za Nemačku“ Uda Valendija (1964), „U odbranu nemačke rase“ Franca Šejdla (1967), „Laž o šest miliona“ Emila Areca (1970), i „Laž o Aušvicu“ Tisa Kristofersena (1973).

Usledile su i slične šatroistorijske studije u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi: „Da li je zaista umrlo šest miliona?“ Ričarda Harvuda (1973), „Prevara o šest miliona“ Ostina Epa (1973), „Podvala 20. stoleća“ Artura Baca (1976), „Hitlerov rat“ Dejvida Irvinga (1977), „Mreža laži“ Malkolma Rosa (1978), „Dnevnik Ane Frank: da li je verodostojan?“ Robera Forisoa (1978), i „Raskrinkavanje mita o genocidu“ Paula Rasinijea (1978). Neki od njih bili su istoričari-amateri i ekscentrične ličnosti željne publiciteta (i novca), a neki su imali solidnije akademske karijere. Pokret je rođen, i činili su ga Vilis Karto, Mark Veber, Dejvid Irving, Artur Bac, Rober Foriso („papa revizionizma“), Paul Rasinije („otac revizionizma“), Dejvid Kol (Jevrejin), Ernst Cindel (neonacista) i drugi.


Uzgred, mnogi su bili tuženi za negiranje genocida, a branili se – slobodom govora.

U Kaliforniji je tih godina (1978) osnovana i organizacija „Institut za istorijsku reviziju“, koja izdaje pseudoistorijski časopis „Žurnal za istorijsku reviziju“ (1980-2002), i postaje centralna za međunarodni pokret negiranja Holokausta. Ovaj „Institut“ je 1980. ponudio i „nagradu“ od 50.000 dolara svakome ko može da dokaže da su Jevreji zaista ubijani u gasnim komorama u Aušvicu.

Uzgred, na ovaj „izazov“ je odgovorio Mel Mermelštajn koji je preživeo Aušvic, posvedočio kako su nacisti njegovu majku i dve sestre odveli u gasnu komoru, te uzeo novac (i još 40.000 dolara pride za duševnu bol).

Drugi negatori su tabloidno nudili novac za „dokaz da je Hitler naredio genocid“.

I zato, uz (umo)bolno smanjivanje broja žrtava, tipična taktika negatora jeste negiranje genocidne namere.

Dok konkretne masovne i „strašne zločine“ smatraju za nuspojavu „vihora rata“.

Oni zatim vade citate iz konteksta, zloupotrebljavaju nedoslednosti u svedočenjima pojedinih žrtava, i stvarne akademske debate o Holokaustu – sve samo da bi zaveraški „dokazali“ zacrtanu hipotezu da genocida nije bilo. Ako je neka žrtva lagala ili preterivala na sudu – svi su lagali i preterivali.

Naime, negatori smatraju da ukoliko pronađu jednu malenu „pukotinu“ ili nedoslednost, čitava infrastuktura istoriografije o Holokaustu će biti srušena.

A usput se zanemaruju svi oni dokazi i činjenice koje im ne idu u prilog.

I upravo to je i negatorska logika Ćirilice i jutarnjeg programa Pinka oko Srebrenice.

Pa ništa autobusi, ubijanja satima i danima, masovne primarne i sekundarne grobnice, video-snimci, svedočanstva preživelih, i što sve implicira nameru masovne egzekucije.

Najzad, negatori neretko (i antisemitski) tvrde da je „Holokaust“ jedna jevrejska zavera protiv Nemaca, baš kao što je i „Srebrenica“ zapadna zavera protiv Srba. Ali nauka, pa i ona istorijska i pravna nauka, srećom ne funkcionišu tako.

Jer kako znamo da je genocida bilo?

Tako što od Aušvica i Jasenovca, do Srebrenice i Ruande, nažalost postoji golema konvergencija dokaza.


Pisanih dokumenata (pisama, ratnih izveštaja, naredbi, govora, novinskih tekstova), svedočanstava očevidaca (preživelih, vojnika, komandanata, lokalnog stanovništva, priznanja krivice), fotografija i video snimaka, fizičkih dokaza (kostiju žrtava i drugo), i demografskih dokaza (ljudi kojih više nema među živima).

Nijedno konkretno svedočanstvo, pismo, naredba, izjava političara ili ostaci žrtava ne govore „genocid“.

Ali, uzeti zajedno, oni predstavljaju zločinački obrazac koji istorija i pravo nazivaju tako kako nazivaju.

U Srbiji danas, negiranje genocida u Srebrenici se odvija zbog pumpanja antizapadnog narativa.

I zbog jeftinog sakrivanja iza zastave kao krinke patriotizma u funkciji predizborne kampanje.

Kao i zbog igranja na ljudska osećanja, u kvarnim porukama da srpski narod „nije genocidan“, što ne tvrdi niko i nigde.

Trideset godina nakon zločina u Srebrenici, mnogih dokaza i presuda međunarodnih sudova, vlast u našoj Republici je zaista uspela jedino u sledećem. Da izazove ceo svet da zahteva da prestanemo sa negiranjem genocida i veličanjem zločinaca već jednom.

A zapitajmo se, zašto je to toliko teško uraditi u našem posleratnom društvu?

I zašto bismo radije da ličimo na opskurne negatore Holokausta?

Izvor: https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/kako-negirati-genocid/#comment-form-div
Autor: Aleksej Kišjuhas
 
Dovoditi u vezi holokaust nad Jevrejima i nepostojeći genocid u Srebrenici može imati za cilj samo medijsku manipulaciju i pravdanje vojne intervencije protiv srpskih snaga kada svi drugi zajedno nisu mogli da nas pobjede.

Vrlo je lako dokazati da nikakvog genocida nije bilo već po samim konvencijama UN, Konvenciji o sprečavanju genocida i Ženevskoj konvenciji o pravima ratnih zarobljenika.

Nikada prije niko i nigdje nije strijeljanje ratnih zarobljenika podveo pod genocid, nikada u istoriji od kako je definisan pojam genocid.
 
Sizif:
Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide. Ne samo onaj u Srebrenici, to znamo već decenijama. I tome smo intenzivno svedočili u poslednjih nekoliko nedelja povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Naime, postoje čak i ljudi koji negiraju – Holokaust. Stotinu mu gasnih komora, kako je moguće negirati Holokaust?

Ko bi pri zdravoj pameti i moralnom kompasu to radio? Kunst je u sledećem.

Negatori Holokausta ne tvrde da se Holokaust „nije dogodio“ uopšte.

Pogledajte prilog 1564191

Za njih, „Holokaust“ (kao i npr. „Jasenovac“ ili „Srebrenica“) znači nešto sasvim drugo ili suprotno od onoga što je utvrđeno istorijskim dokazima ili na međunarodnim sudovima pravde. Drugim rečima, Holokaust postoji, ali to nije bio genocid takvih razmera ili genocidnih namera, već jedino – „strašan zločin“, puki incident, te belosvetska zavera protiv našeg naroda.

Logika i prakse negatora Holokausta zato predstavljaju (ne)zgodnu mustru ili obrazac za negiranje raznih genocida širom sveta.

Negatori zapravo negiraju tri ključne tačke istoriografije Holokausta: (1) da je postojala genocidna namera nacista prema Jevrejima, (2) da je postojao dobro organizovani mehanizam istrebljenja Jevreja upotrebom gasnih komora i krematorijuma, i (3) da je ubijeno šest miliona Jevreja.

O tome odlično svedoči publicista i istoričar nauke Majkl Šermer, u studiji „Zašto ljudi veruju u uvrnute stvari“ (1997) i koji je razgovarao sa najistaknutijim negatorima Holokausta.


U pitanju nisu samo fanatični neonacisti ili zaveraški zaluđenici, već (polu)pristojne individue koje pokušavaju da argumentuju svoje sumasišavše tvrdnje.


Za ove figure, u Nemačkoj jeste bilo antisemitizma, zaplene jevrejske imovine, proterivanja i grupisanja Jevreja u „radne“ logore sa veoma teškim uslovima života i rada – ali, ******, bio je rat, a rat je užasna stvar.

Međutim, nije bilo genocida, zlo i naopako.

Dakle, za negatore Holokausta, nije postojala namerna politika istrebljenja evropskih Jevreja od strane Hitlera i političkog i vojnog vrha Nemačke.


Ne postoje nikakve pisane odluke, naredbe, niti bilo šta slično što bi ukazivalo na genocidnu nameru ili komandnu odgovornost.

Za njih, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ značilo je jedino deportaciju ili „humano preseljenje“ Jevreja sa teritorije (Velike) Nemačke.

I samo zbog toga su ih grupisali prvo u getoe, a onda i logore.

Zatim, negatori tvrde da su vodeći uzroci smrti Jevreja bile bolesti i glad, mahom pred kraj rata, kada je Nemačka počela da gubi u istom.


Jeste, bilo je sporadičnih streljanja i sitnih vešanja, prenapornog rada, možda i pojedinačnih „strašnih zločina“ prema Jevrejima, ali je to zanemarljivi udeo žrtava. Gasne komore su služile za dezinsekciju, a krematorijumi za preminule od bolesti.

Najzad, negatori najčešće tvrde da je u Holokaustu stradalo tek između 300.000 i dva miliona, a ne šest miliona Jevreja. I tako se, otprilike, negira Holokaust.

Zvuči poznato? I u Srbiji se povodom Srebrenice u pitanje dovodi upravo genocidna namera, sam mehanizam zločina u Potočarima, kao i broj žrtava.

Tvrdi se da nikakve naredbe nije bilo, da su žene i (mala) deca samo uredno deportovani, da je većina stradalih Bošnjaka muškaraca poginula u borbama, te da nije stradalo 8.000 (već manje) ljudi itd.

Uzgred, isto to rade i neoustaški revizionisti u Hrvatskoj povodom Jasenovca.

Dakle, mustra je ista i nije to ništa novo. Suprotno popularnom mišljenju, i u posleratnoj Nemačkoj je postojao pokret istorijskog revizionizma, pa i negacije Holokausta.

Počelo je sa tvrdnjama da je Haški, pardon, Nirnberški sud bio nepravedan i pristrasan prema Nemcima, a zatim sa popularnom i pseudoakademskom literaturom: „Istina za Nemačku“ Uda Valendija (1964), „U odbranu nemačke rase“ Franca Šejdla (1967), „Laž o šest miliona“ Emila Areca (1970), i „Laž o Aušvicu“ Tisa Kristofersena (1973).

Usledile su i slične šatroistorijske studije u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi: „Da li je zaista umrlo šest miliona?“ Ričarda Harvuda (1973), „Prevara o šest miliona“ Ostina Epa (1973), „Podvala 20. stoleća“ Artura Baca (1976), „Hitlerov rat“ Dejvida Irvinga (1977), „Mreža laži“ Malkolma Rosa (1978), „Dnevnik Ane Frank: da li je verodostojan?“ Robera Forisoa (1978), i „Raskrinkavanje mita o genocidu“ Paula Rasinijea (1978). Neki od njih bili su istoričari-amateri i ekscentrične ličnosti željne publiciteta (i novca), a neki su imali solidnije akademske karijere. Pokret je rođen, i činili su ga Vilis Karto, Mark Veber, Dejvid Irving, Artur Bac, Rober Foriso („papa revizionizma“), Paul Rasinije („otac revizionizma“), Dejvid Kol (Jevrejin), Ernst Cindel (neonacista) i drugi.


Uzgred, mnogi su bili tuženi za negiranje genocida, a branili se – slobodom govora.

U Kaliforniji je tih godina (1978) osnovana i organizacija „Institut za istorijsku reviziju“, koja izdaje pseudoistorijski časopis „Žurnal za istorijsku reviziju“ (1980-2002), i postaje centralna za međunarodni pokret negiranja Holokausta. Ovaj „Institut“ je 1980. ponudio i „nagradu“ od 50.000 dolara svakome ko može da dokaže da su Jevreji zaista ubijani u gasnim komorama u Aušvicu.

Uzgred, na ovaj „izazov“ je odgovorio Mel Mermelštajn koji je preživeo Aušvic, posvedočio kako su nacisti njegovu majku i dve sestre odveli u gasnu komoru, te uzeo novac (i još 40.000 dolara pride za duševnu bol).

Drugi negatori su tabloidno nudili novac za „dokaz da je Hitler naredio genocid“.

I zato, uz (umo)bolno smanjivanje broja žrtava, tipična taktika negatora jeste negiranje genocidne namere.

Dok konkretne masovne i „strašne zločine“ smatraju za nuspojavu „vihora rata“.

Oni zatim vade citate iz konteksta, zloupotrebljavaju nedoslednosti u svedočenjima pojedinih žrtava, i stvarne akademske debate o Holokaustu – sve samo da bi zaveraški „dokazali“ zacrtanu hipotezu da genocida nije bilo. Ako je neka žrtva lagala ili preterivala na sudu – svi su lagali i preterivali.

Naime, negatori smatraju da ukoliko pronađu jednu malenu „pukotinu“ ili nedoslednost, čitava infrastuktura istoriografije o Holokaustu će biti srušena.

A usput se zanemaruju svi oni dokazi i činjenice koje im ne idu u prilog.

I upravo to je i negatorska logika Ćirilice i jutarnjeg programa Pinka oko Srebrenice.

Pa ništa autobusi, ubijanja satima i danima, masovne primarne i sekundarne grobnice, video-snimci, svedočanstva preživelih, i što sve implicira nameru masovne egzekucije.

Najzad, negatori neretko (i antisemitski) tvrde da je „Holokaust“ jedna jevrejska zavera protiv Nemaca, baš kao što je i „Srebrenica“ zapadna zavera protiv Srba. Ali nauka, pa i ona istorijska i pravna nauka, srećom ne funkcionišu tako.

Jer kako znamo da je genocida bilo?

Tako što od Aušvica i Jasenovca, do Srebrenice i Ruande, nažalost postoji golema konvergencija dokaza.


Pisanih dokumenata (pisama, ratnih izveštaja, naredbi, govora, novinskih tekstova), svedočanstava očevidaca (preživelih, vojnika, komandanata, lokalnog stanovništva, priznanja krivice), fotografija i video snimaka, fizičkih dokaza (kostiju žrtava i drugo), i demografskih dokaza (ljudi kojih više nema među živima).

Nijedno konkretno svedočanstvo, pismo, naredba, izjava političara ili ostaci žrtava ne govore „genocid“.

Ali, uzeti zajedno, oni predstavljaju zločinački obrazac koji istorija i pravo nazivaju tako kako nazivaju.

U Srbiji danas, negiranje genocida u Srebrenici se odvija zbog pumpanja antizapadnog narativa.

I zbog jeftinog sakrivanja iza zastave kao krinke patriotizma u funkciji predizborne kampanje.

Kao i zbog igranja na ljudska osećanja, u kvarnim porukama da srpski narod „nije genocidan“, što ne tvrdi niko i nigde.

Trideset godina nakon zločina u Srebrenici, mnogih dokaza i presuda međunarodnih sudova, vlast u našoj Republici je zaista uspela jedino u sledećem. Da izazove ceo svet da zahteva da prestanemo sa negiranjem genocida i veličanjem zločinaca već jednom.

A zapitajmo se, zašto je to toliko teško uraditi u našem posleratnom društvu?

I zašto bismo radije da ličimo na opskurne negatore Holokausta?

Izvor: https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/kako-negirati-genocid/#comment-form-div
Autor: Aleksej Kišjuhas
Kliknite za proširenje...

Šta kako? Vrlo lako. Napišeš rečenicu
 

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE NIJAMBE: Nema genocida - muslimanske žrtve u Srebrenici su uglavnom naoružani vojnici ABiH​


IZDVOJENO mišljenje sudije Priska Matimba Nijambe pokazuje koliko je Haški tribunal manipulisao dešavanjima u Srebrenici u presudama Haškog tribunala.​


Mora se naglasiti da svako nezakonito ubistvo u Srebrenici koje je bilo van borbe jeste za osudu, ali ta ubistva nisu vezana za gospodina Mladića.

Pretresno veće je pogrešilo što nije uradilo bilo kakvu analizu kojom bi se utvrdilo ko su žrtve ubistva, a koje smrti su proistekle iz alternativnih legitimnih razloga.

Pretresno veće se oslonilo na presuđene činjenice da bi utvrdilo da su svi muslimani u Srebrenici bili žrtve zločina i da su svi bili civili.

Pri tome je Pretresno veće zanemarilo sopstveni nalaz da su naoružani elementi kolone muškaraca u Srebrenici imali gubitaka.

Pretresno veće je dalje zanemarilo sopstvenog eksperta za demografiju, svedoka tužilaštva Evu Tabo, čiji su dokazi ukazali na da su 70 posto žrtava bili registrovani vojnici Armije Bosne i Hercegovine.
Takođe je zanemario dokaze koji pobijaju presuđenu činjenicu i pokazuju da su tela u masovne grobnice dovožena sa različitih događaja, u različitim godinama i uključivali su legitimne žrtve borbe, kao što su samoubistva, minska polja, napadi „kamikaza“ itd.

I odbrana i tužilaštvo forenzičari u vezi sa navodnim povezima za oči rekli su da su to mogle biti marame koje su stavljane preko očiju tela koja su istrulila, marame kakve se vide na snimcima na borcima ABiH koji su došli iz Srebrenice u Tuzlu.

Zbog toga nedostatak analize od strane Pretresnog veća nije uspeo da utvrdi broj žrtava i njihov odnos prema bilo kom zločinu, a kamoli prema genocidu.

https://www.novosti.rs/vesti/politi...ve-srebrenici-uglavnom-naoruzani-vojnici-abih
 
Q. in perpetuum hibernum:
Šta kako? Vrlo lako. Napišeš rečenicu
Kliknite za proširenje...
Presjedavajuća Apelacionog vijeća ICTY-a, sudija koja se 20 godina bavila genocidom jasno je to navela, genocida nije bilo.

Sve je obrazložila u svom izdvojenom mišljenju.

Da li bi se sudija Nijambe morala uhapsiti ako dođe u BiH jer u svojoj presudi negira genocid ili bi bila pošteđena tog zakona zbog imuniteta?

U BiH njemački nasilnik zavodi fašističku cenzuru nametanjem zakona,
 
Negirati genocid vrlo je jednostavno.
Prvi genocid, ako je vjerovati povijesti i antropološkoj biologiji, dogodio kada je homo sapiens kanibalizirao neandertalce ili uvijek iznovnim silovanjem i oplođivanjem neandertselskih ženki, prorijedio njihovu vrstu.

Druhim riječima, genocid, a.k.a. Istrebljenje, do sada se nije dogodio.
Radi se o floskuli.
Fikcija.
Poput pojma nacije.
Ne postoji.
 
1. Genocid je kooridinirana planska radnja. Zasnovana na ideologiji, državnim institucijama, dvoslojnom setu zakona, sa ciljem da se jedna etnicka ili socijalna grupa potpuno eliminisa sa jednog prostora.

(Po konvenciji genocida - koja je vazila dok je sud u Hagu nije promijenio): Genocide does not necessarily mean the immediate destruction of a nation, except when accomplished by mass killings of all members of a nation. It is intended rather to signify a coordinated plan of different actions aiming at the destruction of essential foundations of the life of national groups, with the aim of annihilating the groups themselves.)

2. Sud je promijenio definiciju genocida, kojom definise genocid da NE MORA DA BUDE PLANSKA RADNJA. Odnosno, proširio je na takav način da ubijanje vojnika u ratu može da bude genocid.

3. ICTY smatra, u slučaju Krstic, da je ubijanje muskaraca sposobnih za vojnu sluzbu dokaz iz kojeg se može zakljuciti da je Krstic i neki clanovi staba VRS imali zadatak da uniste sve Muslimane u Srebrenici.
Sud u Hagu u obrazlozenju presude je rekao: Izvrsioci genocidne namjere bi skoro neizostavno opkolili i civile, međutim to nije pravni zahtjev krivicnog djela genocida.

4. U slučaju Krstic sudije su donijele obrazlozenje presude u kojem iznose da NIJE BILO IZJAVA CLANOVA Staba i komande VRS po kojim bi se moglo zakljuciti da je ubijanje Bosanskih muslimana motivisano genocidnom namjerom da se uniste muslimani iz Srebrenice. - Uprkos tome Krstic je osuđen za pomaganje u genocidu.
 
dragon x:
1. Genocid je kooridinirana planska radnja. Zasnovana na ideologiji, državnim institucijama, dvoslojnom setu zakona, sa ciljem da se jedna etnicka ili socijalna grupa potpuno eliminisa sa jednog prostora.

(Po konvenciji genocida - koja je vazila dok je sud u Hagu nije promijenio): Genocide does not necessarily mean the immediate destruction of a nation, except when accomplished by mass killings of all members of a nation. It is intended rather to signify a coordinated plan of different actions aiming at the destruction of essential foundations of the life of national groups, with the aim of annihilating the groups themselves.)

2. Sud je promijenio definiciju genocida, kojom definise genocid da NE MORA DA BUDE PLANSKA RADNJA. Odnosno, proširio je na takav način da ubijanje vojnika u ratu može da bude genocid.

3. ICTY smatra, u slučaju Krstic, da je ubijanje muskaraca sposobnih za vojnu sluzbu dokaz iz kojeg se može zakljuciti da je Krstic i neki clanovi staba VRS imali zadatak da uniste sve Muslimane u Srebrenici.
Sud u Hagu u obrazlozenju presude je rekao: Izvrsioci genocidne namjere bi skoro neizostavno opkolili i civile, međutim to nije pravni zahtjev krivicnog djela genocida.

4. U slučaju Krstic sudije su donijele obrazlozenje presude u kojem iznose da NIJE BILO IZJAVA CLANOVA Staba i komande VRS po kojim bi se moglo zakljuciti da je ubijanje Bosanskih muslimana motivisano genocidnom namjerom da se uniste muslimani iz Srebrenice. - Uprkos tome Krstic je osuđen za pomaganje u genocidu.
Kliknite za proširenje...
Евоједно занимљиво правно питање.
Ако се не може одговарати за неко кривично дјело које у тренутку извршења није било прописано као кривично дјело (нпр. геноцид прије или током II свјетског рата), како је могуће одговарати за раније почињено дјело по касније донесеној измјени дефиниције дјела?
 
Vrlo lako, platiš da se istorija izmeni i promeniš tumačenje definicije genocida, pa onda oluja nije genocidna, pa bosna nije genocid nad srbima, pa kosmet nije genocid, pa libija, kongo, indija, kina nisu genocidi ove preživele civilizacije, čak nisu ni zločin....Za ovo je potrebno samo imati medije i političke jadnike, sa ponekim istoričarem koji to nije....
Naravno, obavezno je imati akademije nauka gde sede jadnici koji nisu u stanju da sroče tri svesna akta...
 
Пилипенда:
Евоједно занимљиво правно питање.
Ако се не може одговарати за неко кривично дјело које у тренутку извршења није било прописано као кривично дјело (нпр. геноцид прије или током II свјетског рата), како је могуће одговарати за раније почињено дјело по касније донесеној измјени дефиниције дјела?
Kliknite za proširenje...
To je dobro pitanje. Naime Statut ICTY predstavlja svojevrsni krivični zakon tog suda kao što je krivični zakon neke države.
Sud sudi po njemu i u njemu su definisana i opisana sva krivična djela.
Krivično djelo genocida definisano je u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. godine ali....ICTY u svom statutu nije preuzeo tu definiciju nego je napravio drugu po kojoj se može i strijeljanje ratnih zarobljenika podvesti pod genocid.
Trebalo im je još tada da konstruišu čitav aparat. Osim toga, nisu uveli jednoglasno glasanje sudija u presudi već preglasavanjem. Znali su da će biti i poštenih sudija.
Sve je bilo već osmišljeno i pripremljeno, ICTY je samo trebao biti pokriće.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Izrael je počinio genocid u Gazi, saopštila istražna komisija UN
2
Odgovora
45
Pregleda
581
Kerkyra
Kerkyra
Truman
Holivud bojkotuje Izrael: "Nema saradnje s filmskim grupama umešanim u genocid"
Odgovora
11
Pregleda
401
Brioso
Brioso
Мизантропија
Зашто Србија не покрене процесе да "Олуја" буде декларисана као геноцид?
4 5 6
Odgovora
125
Pregleda
1.523
Umri_muski
Umri_muski

Back
Top