Како негирати геноцид?

комшија

Stara legenda
Banovan
Poruka
92.814

1718096800321.png

Kako negirati genocid?



Aleksej-Kisjuhas-Autonomija-1024x768.jpg


Аleksej Kišjuhas 09.06.2024.

Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide. Ne samo onaj u Srebrenici, to znamo već decenijama. I tome smo intenzivno svedočili u poslednjih nekoliko nedelja povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Naime, postoje čak i ljudi koji negiraju – Holokaust. Stotinu mu gasnih komora, kako je moguće negirati Holokaust?

Ko bi pri zdravoj pameti i moralnom kompasu to radio? Kunst je u sledećem.

Negatori Holokausta ne tvrde da se Holokaust „nije dogodio“ uopšte.

Za njih, „Holokaust“ (kao i npr. „Jasenovac“ ili „Srebrenica“) znači nešto sasvim drugo ili suprotno od onoga što je utvrđeno istorijskim dokazima ili na međunarodnim sudovima pravde. Drugim rečima, Holokaust postoji, ali to nije bio genocid takvih razmera ili genocidnih namera, već jedino – „strašan zločin“, puki incident, te belosvetska zavera protiv našeg naroda.

Logika i prakse negatora Holokausta zato predstavljaju (ne)zgodnu mustru ili obrazac za negiranje raznih genocida širom sveta.

Negatori zapravo negiraju tri ključne tačke istoriografije Holokausta: (1) da je postojala genocidna namera nacista prema Jevrejima, (2) da je postojao dobro organizovani mehanizam istrebljenja Jevreja upotrebom gasnih komora i krematorijuma, i (3) da je ubijeno šest miliona Jevreja.

O tome odlično svedoči publicista i istoričar nauke Majkl Šermer, u studiji „Zašto ljudi veruju u uvrnute stvari“ (1997) i koji je razgovarao sa najistaknutijim negatorima Holokausta.

U pitanju nisu samo fanatični neonacisti ili zaveraški zaluđenici, već (polu)pristojne individue koje pokušavaju da argumentuju svoje sumasišavše tvrdnje.
Za ove figure, u Nemačkoj jeste bilo antisemitizma, zaplene jevrejske imovine, proterivanja i grupisanja Jevreja u „radne“ logore sa veoma teškim uslovima života i rada – ali, ******, bio je rat, a rat je užasna stvar.

Međutim, nije bilo genocida, zlo i naopako.

Dakle, za negatore Holokausta, nije postojala namerna politika istrebljenja evropskih Jevreja od strane Hitlera i političkog i vojnog vrha Nemačke.

Ne postoje nikakve pisane odluke, naredbe, niti bilo šta slično što bi ukazivalo na genocidnu nameru ili komandnu odgovornost.
Za njih, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ značilo je jedino deportaciju ili „humano preseljenje“ Jevreja sa teritorije (Velike) Nemačke.

I samo zbog toga su ih grupisali prvo u getoe, a onda i logore.

Zatim, negatori tvrde da su vodeći uzroci smrti Jevreja bile bolesti i glad, mahom pred kraj rata, kada je Nemačka počela da gubi u istom.

Jeste, bilo je sporadičnih streljanja i sitnih vešanja, prenapornog rada, možda i pojedinačnih „strašnih zločina“ prema Jevrejima, ali je to zanemarljivi udeo žrtava. Gasne komore su služile za dezinsekciju, a krematorijumi za preminule od bolesti.

Najzad, negatori najčešće tvrde da je u Holokaustu stradalo tek između 300.000 i dva miliona, a ne šest miliona Jevreja. I tako se, otprilike, negira Holokaust.

Zvuči poznato? I u Srbiji se povodom Srebrenice u pitanje dovodi upravo genocidna namera, sam mehanizam zločina u Potočarima, kao i broj žrtava.

Tvrdi se da nikakve naredbe nije bilo, da su žene i (mala) deca samo uredno deportovani, da je većina stradalih Bošnjaka muškaraca poginula u borbama, te da nije stradalo 8.000 (već manje) ljudi itd.

Uzgred, isto to rade i neoustaški revizionisti u Hrvatskoj povodom Jasenovca.

Dakle, mustra je ista i nije to ništa novo. Suprotno popularnom mišljenju, i u posleratnoj Nemačkoj je postojao pokret istorijskog revizionizma, pa i negacije Holokausta.
Počelo je sa tvrdnjama da je Haški, pardon, Nirnberški sud bio nepravedan i pristrasan prema Nemcima, a zatim sa popularnom i pseudoakademskom literaturom: „Istina za Nemačku“ Uda Valendija (1964), „U odbranu nemačke rase“ Franca Šejdla (1967), „Laž o šest miliona“ Emila Areca (1970), i „Laž o Aušvicu“ Tisa Kristofersena (1973).
Usledile su i slične šatroistorijske studije u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi: „Da li je zaista umrlo šest miliona?“ Ričarda Harvuda (1973), „Prevara o šest miliona“ Ostina Epa (1973), „Podvala 20. stoleća“ Artura Baca (1976), „Hitlerov rat“ Dejvida Irvinga (1977), „Mreža laži“ Malkolma Rosa (1978), „Dnevnik Ane Frank: da li je verodostojan?“ Robera Forisoa (1978), i „Raskrinkavanje mita o genocidu“ Paula Rasinijea (1978). Neki od njih bili su istoričari-amateri i ekscentrične ličnosti željne publiciteta (i novca), a neki su imali solidnije akademske karijere. Pokret je rođen, i činili su ga Vilis Karto, Mark Veber, Dejvid Irving, Artur Bac, Rober Foriso („papa revizionizma“), Paul Rasinije („otac revizionizma“), Dejvid Kol (Jevrejin), Ernst Cindel (neonacista) i drugi.

Uzgred, mnogi su bili tuženi za negiranje genocida, a branili se – slobodom govora.

U Kaliforniji je tih godina (1978) osnovana i organizacija „Institut za istorijsku reviziju“, koja izdaje pseudoistorijski časopis „Žurnal za istorijsku reviziju“ (1980-2002), i postaje centralna za međunarodni pokret negiranja Holokausta. Ovaj „Institut“ je 1980. ponudio i „nagradu“ od 50.000 dolara svakome ko može da dokaže da su Jevreji zaista ubijani u gasnim komorama u Aušvicu.

Uzgred, na ovaj „izazov“ je odgovorio Mel Mermelštajn koji je preživeo Aušvic, posvedočio kako su nacisti njegovu majku i dve sestre odveli u gasnu komoru, te uzeo novac (i još 40.000 dolara pride za duševnu bol).

Drugi negatori su tabloidno nudili novac za „dokaz da je Hitler naredio genocid“.

I zato, uz (umo)bolno smanjivanje broja žrtava, tipična taktika negatora jeste negiranje genocidne namere.

Dok konkretne masovne i „strašne zločine“ smatraju za nuspojavu „vihora rata“.

Oni zatim vade citate iz konteksta, zloupotrebljavaju nedoslednosti u svedočenjima pojedinih žrtava, i stvarne akademske debate o Holokaustu – sve samo da bi zaveraški „dokazali“ zacrtanu hipotezu da genocida nije bilo. Ako je neka žrtva lagala ili preterivala na sudu – svi su lagali i preterivali.

Naime, negatori smatraju da ukoliko pronađu jednu malenu „pukotinu“ ili nedoslednost, čitava infrastuktura istoriografije o Holokaustu će biti srušena.

A usput se zanemaruju svi oni dokazi i činjenice koje im ne idu u prilog.

I upravo to je i negatorska logika Ćirilice i jutarnjeg programa Pinka oko Srebrenice.

Pa ništa autobusi, ubijanja satima i danima, masovne primarne i sekundarne grobnice, video-snimci, svedočanstva preživelih, i što sve implicira nameru masovne egzekucije.

Najzad, negatori neretko (i antisemitski) tvrde da je „Holokaust“ jedna jevrejska zavera protiv Nemaca, baš kao što je i „Srebrenica“ zapadna zavera protiv Srba. Ali nauka, pa i ona istorijska i pravna nauka, srećom ne funkcionišu tako.

Jer kako znamo da je genocida bilo?

Tako što od Aušvica i Jasenovca, do Srebrenice i Ruande, nažalost postoji golema konvergencija dokaza.

Pisanih dokumenata (pisama, ratnih izveštaja, naredbi, govora, novinskih tekstova), svedočanstava očevidaca (preživelih, vojnika, komandanata, lokalnog stanovništva, priznanja krivice), fotografija i video snimaka, fizičkih dokaza (kostiju žrtava i drugo), i demografskih dokaza (ljudi kojih više nema među živima).

Nijedno konkretno svedočanstvo, pismo, naredba, izjava političara ili ostaci žrtava ne govore „genocid“.

Ali, uzeti zajedno, oni predstavljaju zločinački obrazac koji istorija i pravo nazivaju tako kako nazivaju.

U Srbiji danas, negiranje genocida u Srebrenici se odvija zbog pumpanja antizapadnog narativa.

I zbog jeftinog sakrivanja iza zastave kao krinke patriotizma u funkciji predizborne kampanje.

Kao i zbog igranja na ljudska osećanja, u kvarnim porukama da srpski narod „nije genocidan“, što ne tvrdi niko i nigde.

Trideset godina nakon zločina u Srebrenici, mnogih dokaza i presuda međunarodnih sudova, vlast u našoj Republici je zaista uspela jedino u sledećem. Da izazove ceo svet da zahteva da prestanemo sa negiranjem genocida i veličanjem zločinaca već jednom.

A zapitajmo se, zašto je to toliko teško uraditi u našem posleratnom društvu?

I zašto bismo radije da ličimo na opskurne negatore Holokausta?

link


Без обзира на број жртава, геноцид у Сребреници је исто шта и геноцид почињен у Независној држави Хрватској.
 
Poslednja izmena od moderatora:
uglavnom cetnici negiraju genocid u Srebrenici.
mada, meni su i ustase i cetnici i komunisti svi ista g*vna
💩💩💩
"Četnici" ne postoje još od 1941. godine, pa je baš mučno videti da se neki još uvek plašite imaginarnih protivnika.
U Srebrenici je bilo zločina i to je to. Odgovorni pohapšeni, za razliku od počinilaca svih ostalih zločina koji i dalje slobodno šetaju po susednim državama.
 
"Četnici" ne postoje još od 1941. godine, pa je baš mučno videti da se neki još uvek plašite imaginarnih protivnika.
U Srebrenici je bilo zločina i to je to. Odgovorni pohapšeni, za razliku od počinilaca svih ostalih zločina koji i dalje slobodno šetaju po susednim državama.
mozda Četnici ne postoje od '45-e, ali zato "Četnika" imas dan danas svuda oko nas!
 
Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide.

Postoji logično objašnjenje za to. Ni jedna istorijska činjenica nije skroz bela ili crna, već je siva i tumačenje zavisi od strane. Pa će tako jedna te ista stvar nekome da bude oslobođenje a nekome agresija i slično. Zato i dolazimo do večitih prepucavanja koja su u najvećem broju slučajeva vezana za istorijske događaje. To može da se vidi i u ovom forumu. Koja god tema da se pokrene, vrlo brzo pređe na istoiju i onda rasprava da li je bilo ovako ili onako. Generalno, istoriju pišu pobednici pa samim tim mi kao pretežno gubitnička strana u svim novijim ratovima prolazimo na način da možda neke činjenice ne idu nama u prilog i to je cena koja mora da se plati kad si gubitnik. Konkretno, kad je u pitanju Srebrenica, iako je taj događaj realno na "klackalici", odnosno da može da se tumači i kao jeste i kao nije, sama činjenica da smo gubitnička strana i neko ko se distancirao od zapada (nema tamo ni jednog saveznika), je uticala na to da odluka ne bude u našu korist.
 
duki teletabisu... u tvojoj glavi vlada i dalje zesca sizofrenija!
sa jedne strane volis Ruse (Putinu bi dao da te *ebe u b*lju) a sa druge volis i cetnike!
to ne ide jedno s drugim! Rusi i Cetnici su bili suprotstavljene strane u ratu... ubijali jedni druge!
Sovjeti i "Četnici". I nisu ubijali jedni druge, već su se ignorisali. U poznim godinama WWII čak su i Sovjeti uvažavali ruski nacionalni i kulturni identitet, te sva prava i obaveze koje iz njih proističu.
Jedna je da Rusi/Rusija i Srbi/Srbija/"Četnici", ne mogu jedni bez drugih.
Kraljevina Jugoslavija je bila u prvom redu ožalošćenih na sahrani carske Rusije. Primala saučšće. "Četnici" su legalna i legitmna oružana sila Kraljevine Jugoslavije, tako da ti je ostalo samo da sabereš dva i dva.
Pet!
 
Postoji logično objašnjenje za to. Ni jedna istorijska činjenica nije skroz bela ili crna, već je siva i tumačenje zavisi od strane. Pa će tako jedna te ista stvar nekome da bude oslobođenje a nekome agresija i slično. Zato i dolazimo do večitih prepucavanja koja su u najvećem broju slučajeva vezana za istorijske događaje. To može da se vidi i u ovom forumu. Koja god tema da se pokrene, vrlo brzo pređe na istoiju i onda rasprava da li je bilo ovako ili onako. Generalno, istoriju pišu pobednici pa samim tim mi kao pretežno gubitnička strana u svim novijim ratovima prolazimo na način da možda neke činjenice ne idu nama u prilog i to je cena koja mora da se plati kad si gubitnik. Konkretno, kad je u pitanju Srebrenica, iako je taj događaj realno na "klackalici", odnosno da može da se tumači i kao jeste i kao nije, sama činjenica da smo gubitnička strana i neko ko se distancirao od zapada (nema tamo ni jednog saveznika), je uticala na to da odluka ne bude u našu korist.
Srbi nisu gubitnička strana, a još manje su se distancirali od Zapada. Precenjuješ značaj Srbije. Ona uglavnom na međunarodnom planu nema izbora, radi šta joj velike sile zapovede.
Te velike sile su odabrale devedesetih godina da nas tuku, a danas da nas kinje kao trinaesto prase. Zašto je to tako, dosta je kompleksno pitanje i zahteva širu analizu.
Uglavnom, srpska vojna sila nije poražena u nijednom vojnom sukobu devedesetih. Zaštita jugoslovenskih građana srpskog porekla, nije uspešno realizovana u bivšim jugoslovenskim republikama od strane Srbije, samo zato što su velike sile obezbedile sredstva prinude, prisile, pa i otvorenog vojnog kažnjavanja, kako bi Srbiju i njene lidere primorali na ustupke. Diplomatskim sredstvima obezbedilu su ono što nisu mogli vojno.
Inače je njihova pešadija na terenu bila tučena. Kako u Hrvatskoj, tako i u BiH i na Kosovu.
 
Sovjeti i "Četnici". I nisu ubijali jedni druge, već su se ignorisali. U poznim godinama WWII čak su i Sovjeti uvažavali ruski nacionalni i kulturni identitet, te sva prava i obaveze koje iz njih proističu.
Jedna je da Rusi/Rusija i Srbi/Srbija/"Četnici", ne mogu jedni bez drugih.
Kraljevina Jugoslavija je bila u prvom redu ožalošćenih na sahrani carske Rusije. Primala saučšće. "Četnici" su legalna i legitmna oružana sila Kraljevine Jugoslavije, tako da ti je ostalo samo da sabereš dva i dva.
Pet!
cetnicima su bili najveci protivnici komunisti. do te mere da su saradjivali i sa nacistima ne bi li se izborili sa komunisitma.
a posto su Rusi bili komunisti, tesko mozes da me ubedis da cetnici nisu Ruse smatrali za neprijatelje. :rtfm:
 

Pogledajte prilog 1562314

Kako negirati genocid?



Aleksej-Kisjuhas-Autonomija-1024x768.jpg


Аleksej Kišjuhas 09.06.2024.

Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide. Ne samo onaj u Srebrenici, to znamo već decenijama. I tome smo intenzivno svedočili u poslednjih nekoliko nedelja povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Naime, postoje čak i ljudi koji negiraju – Holokaust. Stotinu mu gasnih komora, kako je moguće negirati Holokaust?

Ko bi pri zdravoj pameti i moralnom kompasu to radio? Kunst je u sledećem.

Negatori Holokausta ne tvrde da se Holokaust „nije dogodio“ uopšte.

Za njih, „Holokaust“ (kao i npr. „Jasenovac“ ili „Srebrenica“) znači nešto sasvim drugo ili suprotno od onoga što je utvrđeno istorijskim dokazima ili na međunarodnim sudovima pravde. Drugim rečima, Holokaust postoji, ali to nije bio genocid takvih razmera ili genocidnih namera, već jedino – „strašan zločin“, puki incident, te belosvetska zavera protiv našeg naroda.

Logika i prakse negatora Holokausta zato predstavljaju (ne)zgodnu mustru ili obrazac za negiranje raznih genocida širom sveta.

Negatori zapravo negiraju tri ključne tačke istoriografije Holokausta: (1) da je postojala genocidna namera nacista prema Jevrejima, (2) da je postojao dobro organizovani mehanizam istrebljenja Jevreja upotrebom gasnih komora i krematorijuma, i (3) da je ubijeno šest miliona Jevreja.

O tome odlično svedoči publicista i istoričar nauke Majkl Šermer, u studiji „Zašto ljudi veruju u uvrnute stvari“ (1997) i koji je razgovarao sa najistaknutijim negatorima Holokausta.

U pitanju nisu samo fanatični neonacisti ili zaveraški zaluđenici, već (polu)pristojne individue koje pokušavaju da argumentuju svoje sumasišavše tvrdnje.
Za ove figure, u Nemačkoj jeste bilo antisemitizma, zaplene jevrejske imovine, proterivanja i grupisanja Jevreja u „radne“ logore sa veoma teškim uslovima života i rada – ali, ******, bio je rat, a rat je užasna stvar.

Međutim, nije bilo genocida, zlo i naopako.

Dakle, za negatore Holokausta, nije postojala namerna politika istrebljenja evropskih Jevreja od strane Hitlera i političkog i vojnog vrha Nemačke.

Ne postoje nikakve pisane odluke, naredbe, niti bilo šta slično što bi ukazivalo na genocidnu nameru ili komandnu odgovornost.
Za njih, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ značilo je jedino deportaciju ili „humano preseljenje“ Jevreja sa teritorije (Velike) Nemačke.

I samo zbog toga su ih grupisali prvo u getoe, a onda i logore.

Zatim, negatori tvrde da su vodeći uzroci smrti Jevreja bile bolesti i glad, mahom pred kraj rata, kada je Nemačka počela da gubi u istom.

Jeste, bilo je sporadičnih streljanja i sitnih vešanja, prenapornog rada, možda i pojedinačnih „strašnih zločina“ prema Jevrejima, ali je to zanemarljivi udeo žrtava. Gasne komore su služile za dezinsekciju, a krematorijumi za preminule od bolesti.

Najzad, negatori najčešće tvrde da je u Holokaustu stradalo tek između 300.000 i dva miliona, a ne šest miliona Jevreja. I tako se, otprilike, negira Holokaust.

Zvuči poznato? I u Srbiji se povodom Srebrenice u pitanje dovodi upravo genocidna namera, sam mehanizam zločina u Potočarima, kao i broj žrtava.

Tvrdi se da nikakve naredbe nije bilo, da su žene i (mala) deca samo uredno deportovani, da je većina stradalih Bošnjaka muškaraca poginula u borbama, te da nije stradalo 8.000 (već manje) ljudi itd.

Uzgred, isto to rade i neoustaški revizionisti u Hrvatskoj povodom Jasenovca.

Dakle, mustra je ista i nije to ništa novo. Suprotno popularnom mišljenju, i u posleratnoj Nemačkoj je postojao pokret istorijskog revizionizma, pa i negacije Holokausta.
Počelo je sa tvrdnjama da je Haški, pardon, Nirnberški sud bio nepravedan i pristrasan prema Nemcima, a zatim sa popularnom i pseudoakademskom literaturom: „Istina za Nemačku“ Uda Valendija (1964), „U odbranu nemačke rase“ Franca Šejdla (1967), „Laž o šest miliona“ Emila Areca (1970), i „Laž o Aušvicu“ Tisa Kristofersena (1973).
Usledile su i slične šatroistorijske studije u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi: „Da li je zaista umrlo šest miliona?“ Ričarda Harvuda (1973), „Prevara o šest miliona“ Ostina Epa (1973), „Podvala 20. stoleća“ Artura Baca (1976), „Hitlerov rat“ Dejvida Irvinga (1977), „Mreža laži“ Malkolma Rosa (1978), „Dnevnik Ane Frank: da li je verodostojan?“ Robera Forisoa (1978), i „Raskrinkavanje mita o genocidu“ Paula Rasinijea (1978). Neki od njih bili su istoričari-amateri i ekscentrične ličnosti željne publiciteta (i novca), a neki su imali solidnije akademske karijere. Pokret je rođen, i činili su ga Vilis Karto, Mark Veber, Dejvid Irving, Artur Bac, Rober Foriso („papa revizionizma“), Paul Rasinije („otac revizionizma“), Dejvid Kol (Jevrejin), Ernst Cindel (neonacista) i drugi.

Uzgred, mnogi su bili tuženi za negiranje genocida, a branili se – slobodom govora.

U Kaliforniji je tih godina (1978) osnovana i organizacija „Institut za istorijsku reviziju“, koja izdaje pseudoistorijski časopis „Žurnal za istorijsku reviziju“ (1980-2002), i postaje centralna za međunarodni pokret negiranja Holokausta. Ovaj „Institut“ je 1980. ponudio i „nagradu“ od 50.000 dolara svakome ko može da dokaže da su Jevreji zaista ubijani u gasnim komorama u Aušvicu.

Uzgred, na ovaj „izazov“ je odgovorio Mel Mermelštajn koji je preživeo Aušvic, posvedočio kako su nacisti njegovu majku i dve sestre odveli u gasnu komoru, te uzeo novac (i još 40.000 dolara pride za duševnu bol).

Drugi negatori su tabloidno nudili novac za „dokaz da je Hitler naredio genocid“.

I zato, uz (umo)bolno smanjivanje broja žrtava, tipična taktika negatora jeste negiranje genocidne namere.

Dok konkretne masovne i „strašne zločine“ smatraju za nuspojavu „vihora rata“.

Oni zatim vade citate iz konteksta, zloupotrebljavaju nedoslednosti u svedočenjima pojedinih žrtava, i stvarne akademske debate o Holokaustu – sve samo da bi zaveraški „dokazali“ zacrtanu hipotezu da genocida nije bilo. Ako je neka žrtva lagala ili preterivala na sudu – svi su lagali i preterivali.

Naime, negatori smatraju da ukoliko pronađu jednu malenu „pukotinu“ ili nedoslednost, čitava infrastuktura istoriografije o Holokaustu će biti srušena.

A usput se zanemaruju svi oni dokazi i činjenice koje im ne idu u prilog.

I upravo to je i negatorska logika Ćirilice i jutarnjeg programa Pinka oko Srebrenice.

Pa ništa autobusi, ubijanja satima i danima, masovne primarne i sekundarne grobnice, video-snimci, svedočanstva preživelih, i što sve implicira nameru masovne egzekucije.

Najzad, negatori neretko (i antisemitski) tvrde da je „Holokaust“ jedna jevrejska zavera protiv Nemaca, baš kao što je i „Srebrenica“ zapadna zavera protiv Srba. Ali nauka, pa i ona istorijska i pravna nauka, srećom ne funkcionišu tako.

Jer kako znamo da je genocida bilo?

Tako što od Aušvica i Jasenovca, do Srebrenice i Ruande, nažalost postoji golema konvergencija dokaza.

Pisanih dokumenata (pisama, ratnih izveštaja, naredbi, govora, novinskih tekstova), svedočanstava očevidaca (preživelih, vojnika, komandanata, lokalnog stanovništva, priznanja krivice), fotografija i video snimaka, fizičkih dokaza (kostiju žrtava i drugo), i demografskih dokaza (ljudi kojih više nema među živima).

Nijedno konkretno svedočanstvo, pismo, naredba, izjava političara ili ostaci žrtava ne govore „genocid“.

Ali, uzeti zajedno, oni predstavljaju zločinački obrazac koji istorija i pravo nazivaju tako kako nazivaju.

U Srbiji danas, negiranje genocida u Srebrenici se odvija zbog pumpanja antizapadnog narativa.

I zbog jeftinog sakrivanja iza zastave kao krinke patriotizma u funkciji predizborne kampanje.

Kao i zbog igranja na ljudska osećanja, u kvarnim porukama da srpski narod „nije genocidan“, što ne tvrdi niko i nigde.

Trideset godina nakon zločina u Srebrenici, mnogih dokaza i presuda međunarodnih sudova, vlast u našoj Republici je zaista uspela jedino u sledećem. Da izazove ceo svet da zahteva da prestanemo sa negiranjem genocida i veličanjem zločinaca već jednom.

A zapitajmo se, zašto je to toliko teško uraditi u našem posleratnom društvu?

I zašto bismo radije da ličimo na opskurne negatore Holokausta?

link


Без обзира на број жртава, геноцид у Сребреници је исто шта и геноцид почињен у Независној држави Хрватској. Између оних који негирају геноцид у Сребреници и оних који негирају геноцид у НДХ стоји знак једнакости. И једни и други су усташе!
Opet fašistička propaganda komšija. Strijeljanje ratnih zarobljenika u nekom selu i organizovani logori za pola miliona Srba nisu isto.

Ti svoj ustašluk pokupavaš sakriti iza Srebrenice ali ne ide ti.
 
Лако га негирати када није геноцид....
Samo kompletan fašista i mlaoumni retard može staviti jednakost između Jasenovca i Srebrenice.

To se radi da bi prikrili svoj smrdljiv trag koljača žena i djece. Zamisli kakav trebaš biti "katolik" da malu djecu bacaš u peći na ciglan!?

Užas. Najglasniji oko Srebrenice su ovi potomci koljača žena i djece iz NDH.
 
cetnicima su bili najveci protivnici komunisti. do te mere da su saradjivali i sa nacistima ne bi li se izborili sa komunisitma.
a posto su Rusi bili komunisti, tesko mozes da me ubedis da cetnici nisu Ruse smatrali za neprijatelje. :rtfm:
Pa nisu. Imaš pogrešne informacije. "Četnici" nisu sarađivali sa nacistima. Recimo, imaš primere iz 1944. godine, gde dolazi do bliskog kontakta između sovjetskih jedinica i pripadnika JVuO u oslobođenim gradovima, od strane četnika naravno.
Ništa, izgrlili se kao braća. Sovjeti im saopštili da su oni njima sjajni i bajni, ali da vlast u gradu moraju uskoro predati partizanima. Takva direktiva.
Uglavnom, "četnici" Ruse nikada ne mogu smatrati za neprijatelje. Smrtni greh. Mogu ruske komuniste. To se ne može već reći za Sovjete. Neki od njih možda bi u nekoj pretpostavljenoj situaciji mogli "četnike" smatrati neprijateljima.

Znaš li da su Kraljevina Jugoslavija i Sovjetski Savez, uspostavili diplomatske odnose par dana pre Aprilskog rata?
Znaš li da Kraljevina Jugoslavija od 1935. godine nije više imperijalistička, hegemonistička, versajska tvorevina srpskog naroda, koju se treba što pre uništiti; već bedem i brana naspram nemačkog nacizma?
Muka je što centrala iz Moskve nije nikada ovim našim komunistima poslala "aport".
 
Не знам чему журба.

Јесмо послали Вучића у Сребреницу 2015-те, да клекне, ко Брант ономад у Пољској, исто на 30 година?

(Додуше, Пољаци Бранта нису каменовали, а ни Немцима се тада углавном још није свидело то што је урадио)

За једно 30-так година ћемо можда подићи споменик, баш као Немци у Берлину 2004-те.

Па не можемо ми брже од Немаца, ипак су они цивилизација...
 
Srbi nisu gubitnička strana, a još manje su se distancirali od Zapada. Precenjuješ značaj Srbije. Ona uglavnom na međunarodnom planu nema izbora, radi šta joj velike sile zapovede.
Te velike sile su odabrale devedesetih godina da nas tuku, a danas da nas kinje kao trinaesto prase. Zašto je to tako, dosta je kompleksno pitanje i zahteva širu analizu.

Srbi jesu gubitnička strana i pitanje uopšte nije kompleksno već je vrlo jednostavno. Od Miloševića pa do danas, politika Srbije je zameranje i inat zapadu. Zato prolazimo kako prolazimo. Pre neki dan Dodik kod Putina, sad Vulin kod Putina... sad samo čekamo novu vaspitnu od zapada. Dakle vrlo je prosto.
 
Srbi jesu gubitnička strana i pitanje uopšte nije kompleksno već je vrlo jednostavno. Od Miloševića pa do danas, politika Srbije je zameranje i inat zapadu. Zato prolazimo kako prolazimo. Pre neki dan Dodik kod Putina, sad Vulin kod Putina... sad samo čekamo novu vaspitnu od zapada. Dakle vrlo je prosto.

ко то МИ чекамо ?!?

--

Него ти не разумеш да су Амери издали Дражу и четнике, помгли и довели на власт њихове ђедове, који су прешли Дрину стрељали светосавске Србе и сада им није јасно што се Амери тако понашју према њима, када су се лепо понашали према њиховим ђедовима партизанима.

Ниса ја сигуран ни да ви ДругоСрбијанери то разуемете што се деца и унуци комунизма буне !
 
Бесмисао који политика прави је... Боље да не кажем шта тачно мислим.

Ако суд није успео да попише више од око 2500 јединствених имена страдалих... Где је доња граница? 500, 200, 50 људи ?

Не може постојати "геноцид у три улице".

Поређење Јасеновца, где је побијено више стотина хиљада људи, са местом где је једва пар хиљада... :roll:
 

Back
Top