Vezano za Bogovićev prikaz Jačova, on nije uopšte osporio nikada autentičnost priređenih citata. Štaviše, pisao je pohvalno u tom kontekstu; s kraja njegovog prikaza.
Preko dve i po hiljade stranica izvora. Štaviše, primetio sam da ga i hrvatska istoriografija nekad citira, što je i razumljivo zato što se radi o monumentalnom poduhvatu velikog značaja.
Potrebno je razdvojiti priređivanje izvora od neke obojenosti. Primera radi, iako je danas uglavnom potpuno beskoristan, niko nije osporavao značaj koji je svojevremeno imao Dominik Mandić. Ne zbog toga što je sam pisao, već što je radio na pronalaženju i prikupljanju izvora, čak i kad ih je vrlo selektivno i tendenciozno tumačio (nekada čak i debelo seckao).
Za kraj bih samo podsetio ko je bio Mile Bogović, autor prikaza Jakovljeve knjige. To je ustaški apologeta koji se identifikovao sa NDH i držao kontroverzne molebane, usled čega je bio i od strane Vatikana umirovljen. On je svakakve srbomrzačke izjave izdavao, tvrdio da su žrtve strane koju otvoreno favorizuje (nacifašističku) posledica građanskog rata i oružane pobune protiv svoje zakonite države, NDH, a ne nekakvog terora, svašta je mislio i o Jasenovcu, itd.
Takođe on je bio zastupnik pseudoistorijskih tumačenja; po njemu Hrvati su apostolski narod koji je ovde živeo i pre doseljavanja Slovena u VII stoleću, njima je pripadao i standardizator Biblije (Vulgate) Sveti Jeronim, koji je napravio i hrvatsko nacionalno pismo, glagoljicu, još u IV stoleću. Ukratko rečeno, potpuni, stoprocentni, nacional-romantičar (možemo reći i ultranationalista).
Ovo nisu stvari koje su preterano bitne zato ih nisam ranije pominjao, ali važno je imati ih na umu dok se čita Bogovićev prikaz. Neke stvari koje je napomenuo Bogović jesu kao konstruktivna kritika i na mestu; istoričari bi generalno trebalo da budu privrženiji izvorima, ali značajan deo kritike je poprilično besmislen (uzeo je italijanski prevod srpskih reči da neko ko ne čita sa razumevanjem i pažnjom, kao što je to bilo učinjeno sa forumašem darunko, može biti doveden u zabludu da je Jačov, tobože, vršio nekakve interpolacije ili falsifikovao samu građu) i on se (njegovi motivi) bolje razume ukoliko se posmatraju biografske crte autora prikaza, koji objašnjava zbog čega tolika tendencioznost (s jedne strane, a sa druge, govori nam da Mile Bogović nije meritoran da upućuje takve kritike Marku Jačovu, na datu temu, bez obzira na to što objektivno govoreći ima neke kompetencije na polju crkvene istorije...istoriografsku metodologiju ne razume, a izrazito kontroverzni stavovi vezano za Drugi svetski rat i specifično Bač Srbe, diskvalifikuju ga kao nekog ko bi bio u mogućnosti da iznese objektivan sud vezano za Srbe u Hrvatskoj i BiH).
P. S. Krajnje je licemerno da Bogović upućuje srpskim naučnicima neke kritike, dok je on upravo predstavnik, da kažemo, frankovačke Hrvatske, koja zbog značajnog uticaja Crkve u Hrvatskoj parazitira na društvu, lažno se infiltrirajući pod šinjel tobožnje nauke, dok joj je u stvarnosti jedina svrha politički aktivizam (na spektru krajnje desnice).
