Како је настао црногорски језик?

Vezano za Bogovićev prikaz Jačova, on nije uopšte osporio nikada autentičnost priređenih citata. Štaviše, pisao je pohvalno u tom kontekstu; s kraja njegovog prikaza.

Pogledajte prilog 1447162

Preko dve i po hiljade stranica izvora. Štaviše, primetio sam da ga i hrvatska istoriografija nekad citira, što je i razumljivo zato što se radi o monumentalnom poduhvatu velikog značaja.

Potrebno je razdvojiti priređivanje izvora od neke obojenosti. Primera radi, iako je danas uglavnom potpuno beskoristan, niko nije osporavao značaj koji je svojevremeno imao Dominik Mandić. Ne zbog toga što je sam pisao, već što je radio na pronalaženju i prikupljanju izvora, čak i kad ih je vrlo selektivno i tendenciozno tumačio (nekada čak i debelo seckao).

Za kraj bih samo podsetio ko je bio Mile Bogović, autor prikaza Jakovljeve knjige. To je ustaški apologeta koji se identifikovao sa NDH i držao kontroverzne molebane, usled čega je bio i od strane Vatikana umirovljen. On je svakakve srbomrzačke izjave izdavao, tvrdio da su žrtve strane koju otvoreno favorizuje (nacifašističku) posledica građanskog rata i oružane pobune protiv svoje zakonite države, NDH, a ne nekakvog terora, svašta je mislio i o Jasenovcu, itd.

Takođe on je bio zastupnik pseudoistorijskih tumačenja; po njemu Hrvati su apostolski narod koji je ovde živeo i pre doseljavanja Slovena u VII stoleću, njima je pripadao i standardizator Biblije (Vulgate) Sveti Jeronim, koji je napravio i hrvatsko nacionalno pismo, glagoljicu, još u IV stoleću. Ukratko rečeno, potpuni, stoprocentni, nacional-romantičar (možemo reći i ultranationalista).

Ovo nisu stvari koje su preterano bitne zato ih nisam ranije pominjao, ali važno je imati ih na umu dok se čita Bogovićev prikaz. Neke stvari koje je napomenuo Bogović jesu kao konstruktivna kritika i na mestu; istoričari bi generalno trebalo da budu privrženiji izvorima, ali značajan deo kritike je poprilično besmislen (uzeo je italijanski prevod srpskih reči da neko ko ne čita sa razumevanjem i pažnjom, kao što je to bilo učinjeno sa forumašem darunko, može biti doveden u zabludu da je Jačov, tobože, vršio nekakve interpolacije ili falsifikovao samu građu) i on se (njegovi motivi) bolje razume ukoliko se posmatraju biografske crte autora prikaza, koji objašnjava zbog čega tolika tendencioznost (s jedne strane, a sa druge, govori nam da Mile Bogović nije meritoran da upućuje takve kritike Marku Jačovu, na datu temu, bez obzira na to što objektivno govoreći ima neke kompetencije na polju crkvene istorije...istoriografsku metodologiju ne razume, a izrazito kontroverzni stavovi vezano za Drugi svetski rat i specifično Bač Srbe, diskvalifikuju ga kao nekog ko bi bio u mogućnosti da iznese objektivan sud vezano za Srbe u Hrvatskoj i BiH).

P. S. Krajnje je licemerno da Bogović upućuje srpskim naučnicima neke kritike, dok je on upravo predstavnik, da kažemo, frankovačke Hrvatske, koja zbog značajnog uticaja Crkve u Hrvatskoj parazitira na društvu, lažno se infiltrirajući pod šinjel tobožnje nauke, dok joj je u stvarnosti jedina svrha politički aktivizam (na spektru krajnje desnice).
A kako bi smo mogli da ocenimo evo ovo ovde? Pitanje je inače postavljeno u kontekstu potpunog oslobađanja Nemaca svake odgovornosti za streljanje boraca pokreta otpora u Jugoslaviji i Grčkoj od savezničkog Suda u Nirnbergu, naime, sve što se ovde tvrdi o Partizanima Nemci su tvrdili i o pripadnicima JVuO.

D36A01EA-3DB9-4F78-9B22-59E605CBCA9A.jpeg
 
Poslednja izmena:
A kako bi smo mogli da ocenimo evo ovo ovde? Pitanje je inače postavljeno u kontekstu potpunog oslobađanja Nemaca svake odgovornosti za streljanje boraca pokreta otpora u Jugoslaviji i Grčkoj od savezničkog Suda u Nirnbergu, naime, sve što se ovde tvrdi o Partizanima Nemci su tvrdili i o pripadnicima JVuO.

Pogledajte prilog 1447303

Nemam pojma o čemu govoriš, niti kakve veze dotična objava ima sa citatom ili uopšte ovom temom.
 
Problem je u tome što bi rasprava o samoj temi značila zalaženje u dijalektologiju i istoriju jezika a tema je postavljena na pdf istorija - istorija se takvim stvarima uopšte ne bavi, samo dijalektologija i istorija jezika. Kako da istorija odgovori na filološko pitanje?

Jedino na šta istpričari mogu nekada da odgovore je utvrđivanje činjenica u vezi donošenja Đukanovićeve odluke o proglašenju crnogorskog jezika. Razvoj govora Crne Gore je uskostručno pitanje za neke druge.
Историја може да установи ко су људи који су почели да пишу уџбенике, граматику и правопис. Може да утврди где су се школовали и шта су примењивали у свом раду. Историја не може да се бави једначењем сугласника по звучности или падежима, али може да установи чињенице, попут имена и презимена налогодаваца и стваралаца.

Када већ причамо о самом језику. читајући граматику и правопис, стекао сам утисак да не постоји разлика између црногорског и српског језика, осим у томе што црногорски језик користи два слова више. Сама граматика користи хрватске термине. Тако, уместо речи "јотовање", граматика наводи "jotaciju".

Званично, црногорски језик има исти број падежа, као и српски. Дакле, ради се о седам падежа, али свако ко је боравио у Црној Гори и слушао како говоре људи, долази до закључка да се један падеж изоставља. Тако, људи кажу "живи у град", уместо на српском "живи у граду". Правопис и граматика то не помињу. Ако би падежи били основа за стварање новог језика, онда би народ који живи у Нишу, Лесковцу, Врању, Димитровграду и Босилеграду имао право на свој, односно нови језик. Слушајући вести, читајући новине и пратећи друге медије са простора Црне Горе, стиче се утисак да се користе сви падежи као у српском језику, док народ често говори другачије. Осим тога, људи користе другачије речи, а нарочито ван градова, као и у зависности у ком делу Црне Горе живе.
 
Историја може да установи ко су људи који су почели да пишу уџбенике, граматику и правопис. Може да утврди где су се школовали и шта су примењивали у свом раду. Историја не може да се бави једначењем сугласника по звучности или падежима, али може да установи чињенице, попут имена и презимена налогодаваца и стваралаца.

Када већ причамо о самом језику. читајући граматику и правопис, стекао сам утисак да не постоји разлика између црногорског и српског језика, осим у томе што црногорски језик користи два слова више. Сама граматика користи хрватске термине. Тако, уместо речи "јотовање", граматика наводи "jotaciju".

Званично, црногорски језик има исти број падежа, као и српски. Дакле, ради се о седам падежа, али свако ко је боравио у Црној Гори и слушао како говоре људи, долази до закључка да се један падеж изоставља. Тако, људи кажу "живи у град", уместо на српском "живи у граду". Правопис и граматика то не помињу. Ако би падежи били основа за стварање новог језика, онда би народ који живи у Нишу, Лесковцу, Врању, Димитровграду и Босилеграду имао право на свој, односно нови језик. Слушајући вести, читајући новине и пратећи друге медије са простора Црне Горе, стиче се утисак да се користе сви падежи као у српском језику, док народ често говори другачије. Осим тога, људи користе другачије речи, а нарочито ван градова, као и у зависности у ком делу Црне Горе живе.

Pa autor teme je uopšte nije otvorio kao filološko pitanje, već kao sociolingvističko. Ne znam ni zašto pričate uopšte o tome.
 
Pa autor teme je uopšte nije otvorio kao filološko pitanje, već kao sociolingvističko. Ne znam ni zašto pričate uopšte o tome.
Ваљда људи треба да знају о чему се ради и о чему расправљају-

Ја сам већ навео ко су људи који су писали уџбенике и када су исти настали. Ако некога занима како настаје један језик, онда мора да зна и његова правила, речи и писмо. Како ћете да установите ко је творац језика и зашто га је направио, ако не познајете исти?
 
Pa autor teme je uopšte nije otvorio kao filološko pitanje, već kao sociolingvističko. Ne znam ni zašto pričate uopšte o tome.
“Zašto pričamo o tome”? Možda zbog toga što nam se čini malo preforsiranim promocija posebnog jezika koji ne pokazuje ni neke dijalekatske razlike u odnosu na postojeći. Pitanje je prosto: koji su bili motivi onih koji su doneli odluku da preimenuju jezik?
 
“Zašto pričamo o tome”? Možda zbog toga što nam se čini malo preforsiranim promocija posebnog jezika koji ne pokazuje ni neke dijalekatske razlike u odnosu na postojeći. Pitanje je prosto: koji su bili motivi onih koji su doneli odluku da preimenuju jezik?
Који су били мотиви...

Главно питање је одакле иде та идеја, да ли из Црне Горе или иде из неке друге државе?
 
Историја може да установи ко су људи који су почели да пишу уџбенике, граматику и правопис. Може да утврди где су се школовали и шта су примењивали у свом раду. Историја не може да се бави једначењем сугласника по звучности или падежима, али може да установи чињенице, попут имена и презимена налогодаваца и стваралаца.

Када већ причамо о самом језику. читајући граматику и правопис, стекао сам утисак да не постоји разлика између црногорског и српског језика, осим у томе што црногорски језик користи два слова више. Сама граматика користи хрватске термине. Тако, уместо речи "јотовање", граматика наводи "jotaciju".

Званично, црногорски језик има исти број падежа, као и српски. Дакле, ради се о седам падежа, али свако ко је боравио у Црној Гори и слушао како говоре људи, долази до закључка да се један падеж изоставља. Тако, људи кажу "живи у град", уместо на српском "живи у граду". Правопис и граматика то не помињу. Ако би падежи били основа за стварање новог језика, онда би народ који живи у Нишу, Лесковцу, Врању, Димитровграду и Босилеграду имао право на свој, односно нови језик. Слушајући вести, читајући новине и пратећи друге медије са простора Црне Горе, стиче се утисак да се користе сви падежи као у српском језику, док народ често говори другачије. Осим тога, људи користе другачије речи, а нарочито ван градова, као и у зависности у ком делу Црне Горе живе.
Историја не може да се бави једначењем сугласника по звучности или падежима, али може да установи чињенице, попут имена и презимена налогодаваца и стваралаца.
Upravo to jedino i može, a neki najupornije skreću temu, kao da ne žele da se dođe do odgovora.
 
Који су били мотиви...

Главно питање је одакле иде та идеја, да ли из Црне Горе или иде из неке друге државе?
Ideja je potekla iz par glava iz CG i par susednih država. One crnogorske glave su bile ozbiljno pune ideološke magle a susedi su na umu imali strogo svoje sopstvene nacionalne interese
 
Upravo to jedino i može, a neki najupornije skreću temu, kao da ne žele da se dođe do odgovora.
Наравно. Зато увек истичем само чињенице везане за творце језика. Потпуно је небитна етничка припадност говорника неког језика. Као што сам већ рекао, у Србији већина говори српским језиком, али то не значи да су сви ти људи Срби.

Када већ причамо о Црногорском језику, морам да напоменем да је Вук Караџић долазио у Црну Гору и Брда да записује како говори народ. Свако ко је био у Црној Гори, а нарочито у местима попут Никшића, Шавника, Плужина, могао је да установи да ти људи заправо говоре правилније српским језиком од већине људи у Србији. Зашто? Не користе поштапалице, реченица прати јасан ток мисли, мање псују или не псују уопште, не замуцкују, говоре разговетно, тако да нико не мора да тражи да саговорник понови шта је рекао (за разлику од осталих који мрмљају, причају сами са собом или бунцају себи у браду). Гледајући на тај начин, можемо да закључимо да је савремени српски књижевни језик дошао из Црне Горе.

Људи на Цетињу, у Подгорици и другим деловима ЦГ, где доминира зетско-јужносанџачки дијалект, говоре другачије од људи из Никшића. Њихов говор садржи и другачије речи, поред различитог акцентовања. Осим тога, ту постоји и другачија динамика. Далеко од тога да се ради о два различита језика, али ја морам да закључим да је црногорски језик из књига које сам поставио заправо оно како говоре Зећани, Цетињани и сви они који спадају под тај дијалект.
 
Наравно. Зато увек истичем само чињенице везане за творце језика. Потпуно је небитна етничка припадност говорника неког језика. Као што сам већ рекао, у Србији већина говори српским језиком, али то не значи да су сви ти људи Срби.

Када већ причамо о Црногорском језику, морам да напоменем да је Вук Караџић долазио у Црну Гору и Брда да записује како говори народ. Свако ко је био у Црној Гори, а нарочито у местима попут Никшића, Шавника, Плужина, могао је да установи да ти људи заправо говоре правилније српским језиком од већине људи у Србији. Зашто? Не користе поштапалице, реченица прати јасан ток мисли, мање псују или не псују уопште, не замуцкују, говоре разговетно, тако да нико не мора да тражи да саговорник понови шта је рекао (за разлику од осталих који мрмљају, причају сами са собом или бунцају себи у браду). Гледајући на тај начин, можемо да закључимо да је савремени српски књижевни језик дошао из Црне Горе.

Људи на Цетињу, у Подгорици и другим деловима ЦГ, где доминира зетско-јужносанџачки дијалект, говоре другачије од људи из Никшића. Њихов говор садржи и другачије речи, поред различитог акцентовања. Осим тога, ту постоји и другачија динамика. Далеко од тога да се ради о два различита језика, али ја морам да закључим да је црногорски језик из књига које сам поставио заправо оно како говоре Зећани, Цетињани и сви они који спадају под тај дијалект.
Upravo tako.
Od Nikšića do Gorskog Kotara pravoslavno stanovništvo govori istočnohercegovačko-krajiskim dijalektom.
Razlike svakako postoje ali to je jedan, novostokavsko (i)jekavski dijalekat.
 
Upravo tako.
Od Nikšića do Gorskog Kotara pravoslavno stanovništvo govori istočnohercegovačko-krajiskim dijalektom.
Razlike svakako postoje ali to je jedan, novostokavsko (i)jekavski dijalekat.
Само што и ту постоје разлике. Људи из Никшића не говоре исто као и људи са Динаре или људи из Гламоча.
 
“Zašto pričamo o tome”? Možda zbog toga što nam se čini malo preforsiranim promocija posebnog jezika koji ne pokazuje ni neke dijalekatske razlike u odnosu na postojeći. Pitanje je prosto: koji su bili motivi onih koji su doneli odluku da preimenuju jezik?

Valjda su odgovori na ta pitanja potpuno očigledni? Nakon razdruženja SCG, izmenili su ustav sa tom odlukom sa ciljem izgrađivanaja crnogorske nacionalne suverenosti.
 
Valjda su odgovori na ta pitanja potpuno očigledni? Nakon razdruženja SCG, izmenili su ustav sa tom odlukom sa ciljem izgrađivanaja crnogorske nacionalne suverenosti.
Eto odgovora na pitanje kako i kada je nastao ‘crnogorski jezik’: bez standardizacije, makar se ona svela na puko preimenovanje jezika uz naznake o namerama ili i čak i bledunjavi pokušaj uvođenja dve dodatne foneme (ś i ź) može biti reči samo o govorima ovog ili onog kraja.
 
Upravo tako.
Od Nikšića do Gorskog Kotara pravoslavno stanovništvo govori istočnohercegovačko-krajiskim dijalektom.
Razlike svakako postoje ali to je jedan, novostokavsko (i)jekavski dijalekat.
Što inače ni sami promoteri crnogorskog jezika uopšte ne negiraju: najveće lingvističko čudo u istoriji - jedan isti dijalekt osnova četiri jezika.
 
Nemam knjigu pred sobom da znam kako je pisana, imam recenziju Mile Bogovića koji kaže da Marko Jačov prevodi te izvore na svoj način(U svojim natuknicama ispred teksta dokumenta.. u Jačovljevu prijevodu) isto tako kaže da umeće neke svoje informacije(Navest ću još samo neke spise u kojima je pridjev "srpski" čisto dodan), pretpostavljam da iste dodaje u primarne izvore s obzirom da nisu na srpskom jeziku. ( "archimandrita serbo" 20, 25; "diocesi serba di Marča" 189, 620; "igumeno serbo" 242,388, 409, 410; "metropolita serbo"...itd)
Kako onda tumaciš ovaj “lingua serviana/serbiana”? Prevodiš sa ‘hrvatski jezik’ jer je tako poželjno? Problem je što definitivno ne piše ni “lingua Croatorum”, niti “lingua Croatica”, a Venecija je morala znati da postoji dva naroda, Srbi i Hrvati.


On some Venetian documents it was written that the language of the text is “schiavonesco”, while on the other it was marked as “lingua serva” or “lingua serviana”. Turkish Serbian-Slavic chanceries existed as early as in the late fourteenth century, although their first preserved products date from the 1430’s. The oldest fund of early Turkish-Serbian documents is located in the Archives of Dubrovnik/Ragusa in Croatia, and it is accompanied by the chronologically more recent and numerically smaller funds in Venice and in the Archives of the Croatian Academy of Sciences and Arts in Zagreb25 . Some Ottoman charters and letters written in Slavic language have notes on their backsides referring to the language used, which was commonly called Serbian.

Iz: Serbian Language and Cyrillic Script as a Means of Diplomatic Literacy in South Eastern Europe in 15th and 16th Centuries, Neven Isailović, Aleksandar Krstić, in Anuarul Institutului de Istorie »George Bariţiu« - Series HISTORICA - Supliment, LIV/2015, pg 185-195

https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=413321
 

Prilozi

  • Isailovic_Krstic_Serbian_Language_and_Cyrillic_Script_as.pdf
    735,1 KB · Pregleda: 1
Ako misliš na crnogorsko primorje, od granice sa Hercegovinom do Risna se govori istočnohercegovačkim.
Od Risna do Ulcinja zetskim.
На то нисам никада обраћао пажњу, нити сам успевао да установим. Чини ми се као да у Боки говоре другачије.
 
Valjda su odgovori na ta pitanja potpuno očigledni? Nakon razdruženja SCG, izmenili su ustav sa tom odlukom sa ciljem izgrađivanaja crnogorske nacionalne suverenosti.
Никчевић је и пре распада СЦГ написао своју књигу, а на Свеучилишту у Загребу је оформљена катедра за монтенегристику.
 
Никчевић је и пре распада СЦГ написао своју књигу, а на Свеучилишту у Загребу је оформљена катедра за монтенегристику.

Koliko je meni poznato, u Zagrebu od 1980. godine postoji Katedra za srpsku i crnogorsku književnost (preimenovana Katedra za srpsku književnost) i to nije do današnjeg dana promenjeno: https://www.ffzg.unizg.hr/slaven/juzslav/odsjek/katedra-za-srpsku-i-crnogorsku-knjizevnost/

Na toj katedri u kursu Srpska poezija 19. veka: https://theta.ffzg.hr/ECTS/Predmet/Index/5944
Najnormalnije se uči o Njegošu, kao i o Kostiću, Zmaju ili Radičeviću.
 
Каже да је катедра формирана 1980. године, а да је раније постојала само катедра за српски. Осим тога, у даљем тексту наводи да је један од професора био заинтересован за црногорску књижевност 1975. године. Књижевност без језика не постоји.

Контрадикторан текст.
 

Back
Top