Kolotečina i monotonija se jesu uvukle u ovaj moj život i to ubija u pojam i stvara dodatno nezadovoljstvo i neraspoloženje. Negde u svemu tome sam valjda zaželela neku promenu. Dodatno na sve to kritikovanje od strane muža, koje traje već neko duže vreme što zbog gluposti, što zbog bitnih stvari, kako ništa što uradim nije kako treba, dodatno, u meni stvara neku odbojnost i revolt. Svašta se nešto nakupljalo i eto, došlo je do toga da postanem ravna linija, ravnodušna prema njemu i svemu što uradi. Nije mi bitno da li je tu ili ne, da li će me poljubiti, zagrliti, sve jedno. Ni on se nije dovoljno trudio da malo oživi ovaj brak. Mislio je da je dovoljno to što mnogo više radi od mene a samim tim i više zaradjuje da je to dovoljno. Za decu je najbolji tata na svetu ali ulogu muza je malo zapostavio.
a koja je njegova uloga i šta očekuješ od muža?Pročitaj ovaj tekst.
ČOVEK TVOG ŽIVOTA UOPŠTE NE POSTOJI:
Većina ljudi uopšte ne razlikuje zaljubljenost od ljubavi. Oni koji uviđaju razliku, smatraju da je zaljubljenost prva faza ljubavi, njen početak. Jaku zaljubljenost oni smatraju znakom jake ljubavi i pokazateljem da će veza biti dobra i uspešna. Jaka zaljubljenost navodi ljude na pomisao da su našli osobu svog života, svoju srodnu dušu, pa čak i svoju sudbinsku ljubav…
Profesom Milivojević otkriva zašto ništa od ovog nije istina. U zabludi su i jedni i drugi: Oni u ljubavi vide “put za sreću do kraja života”. Oni idealizuju ljubav, a samo onaj ko to radi može da poveruje da je našao idealnu osobu za sebe – kaže psiholog za BG Online.
Zaljubljenost pogađa samo nezrele osobe
Ovaj model nastao je tek pre 200 godina kao deo popularne kulture, romantičnih filmova, kasnije Holivuda, a vremenom je dospeo i u narod. Vođeni ovom nametnutom predrasudom i romantiziranom slikom života, ljudi očekuju da će pronaći nekoga sa kojim će im biti fenomenalno i divno do kraja života. Kada se ispostavi da partner odudara od ovog ideala, ljudi postaju nesrećni, razočarani, rasturaju vezu, nastavljaju potragu za tom savršenom osobom sa kojom će jednostavno “kliknuti”.
Oni preuzimaju potpuno nerealni scenario iz romana, serija, filmova i popularnog mišljenja i zahvaljujući tome neminovno klize u razočarenje. To je neizbežna sudbina idealizacije života, ljudi i njihovih međusobnih odnosa.
Zbog toga zaljubljenost nije prva faza ljubavi, već prva faza razočarenja! – kaže Zoran Milivojević.
Kada ljudi dostignu stanje emocionalne zrelosti, oni izgube sposobnost zaljubljivanja – tvrdi psiholog. Tako je govorio čak i slavni Jung. Kad ljudi emocionalno odrastu, oni stiču analitičan pristup sebi i drugima i nemaju potrebu nikog da idealizuju, pa samim tim gube sposobnost zaljubljivanja.
Nametnuta potreba da budemo zaljubljeni i da tražimo tu neku pravu, večnu ljubav dovodi do toga da ljudi postaju veoma nesrećni.
Nesrećni smo jer celog života jurimo za fiktivnim kategorijama, za nečim što postoji “samo na filmu”.
Pa šta nam onda preostaje?…
Zaljubljenost i ljubav su dve suštinski različite stvari. Samim tim one ne mogu prelaziti jedna u drugu. Zaljubljenost ne prelazi u ljubav – kao što se popularno misli. Ljubav je nešto sasvim drugo.
Zaljubljenost je “privremeno ludilo”, ekstaza, posesivna je, opsednuta, sebična… Ljubav je sve suprotno od toga – ona je duboki mir i toplina, ona je sloboda i razumevanje. Ljubav i zaljubljenost nemaju ništa zajedničko, jer uopšte i nisu deo iste priče. Moguće je biti zaljubljen do ušiju u osobu koju ne volite istinski, koju i ne poznajete dovoljno. To je u stvari i glavno – zaljubljeni smo u nekoga sve dok ga dobro ne upoznamo. Kad shvatimo da je samo čovek, razočaramo se i optužujemo tu osobu za svoje razočarenje. Bez idealizacije nema zaljubljenosti, a svaka idealizacija je zabluda.
Naravno da nećemo da se vraćamo unazad i opet da počnemo da sklapamo ugovorene brakove i prepuštamo izbor partnera familiji. Ono što zaista možemo da učinimo je da partnere prestanemo da biramo po količini zaljubljenosti i da počnemo da konsultujemo razum.
To ne znači da treba da budemo proračunati, već samo da izbore činimo zrelo. Ljubav uopšte nije dovoljna za vezu i nije nikakav garant da će veza uspeti, a kamo li da će vam u njoj celog života biti lepo.
Za ozbiljnu vezu je potrebno naći nekoga ko ima sličnu predstavu o životu i tome kako veza treba da izgleda, negoga sa kim se slažete po pitanju najvažnijih životnih stavova i vrednosti, negoga ko je na sličnom intelektualnom nivou i vode ga slična interesovanja… Naravno da bez ljubavi ništa od toga ne vredi, ali ljubav sama po sebi neće učiniti da vam veza i život u njoj bude dobar
Bračna savetovališta su prepuna parova koji se vole, imaju solidan seksualni život, ali jednostavno ne funkcionišu dobro zajedno, nisu srećni u vezi jer imaju potpuno suprotna očekivanja i viđenja veze.
Nerealna očekivanja potpirena literaturom i Holivudom navela su naše roditelje na sklapanje nestabilnih brakova. Deca koja su iz takvih nestabilnih porodica izašla najčešće veruju da je majka žrtva, a otac (koji ode sa mlađom) loš, neozbiljan… Ti mladi ljudi, poučeni lošim iskustvom roditelja, žive narcisoidno, ne veruju ljudima i brinu samo o sebi, ne vezuju se trajno ni za koga u strahu od razočarenja, ali ih ni to ne spašava da budu povređeni, iznova i iznova…
Psiholog tvrdi da je potrebno 7 puta doživeti veliko razočarenje u životu kako bismo nešto naučili o emotivnim odnosima i počeli da donosimo zrele odluke. Tek tada počnemo da se pitamo: “Zar je moguće da su svi loši, a samo ja valjam? Možda pogrešno biram.” To je trenutak kad polako počnemo da se oslobađamo idealizacija, otvaramo oči i ljude sagledavamo onakvim kakvi jesu, a ne onakvim kakvi su u našim zaljubljenim očima.
