Југославија није била 'Велика Србија'. Срби никада нису имали намеру да посрбе Хрвате и Словенце. О таквим небулозама не вреди ни дискутовати.
Као патриота и неко ко Југославију сматра нашом највећом грешком - што не значи и да све повезано са њом сматрам лошим, јер добра и зла има свугде и не треба их мешати -, и када читам о процесу стварања Краљевине СХС и потоње Југославије, имам осећај као да посматрам успорени судар. Ипак, треба имати на уму да наши преци нису имали увид у оно што ми знамо данас, и да су напоредо са својим југословенством и небулозама о троименом народу, заговорници заједничке државе такође били српске патриоте. Њихово југословенство није ишло на штету њиховог српства, као што је то био случај међу српским комунистима. Наш велики државник Пашић је пре стварања Југославије имао прилику да створи заједничку српску државу (Лондонски уговор) која би покривала највећи део тадашњег српског животног простора. Ипак, по уговору би се ван те загарантоване Србије нашао добар део Срба у данашњој Хрватској (Славонија, западнији део Далмације), а највероватније и Банат. Пашић није могао да прихвати уговор који би било који део српства оставио ван граница српске државе (што је било принципијелно, иако бих ја лично пристао на то ради општег добра), а такође је и био уверен да би будућност српског народа била боље обезбеђена унутар граница заједничке државе три народа. Нама то данас изгледа као глупост, али Пашић и наша тадашња елита - која није била савршена али је свакако била далеко изнад нивоа ове данашње - били су уверени да је то најбољи избор за наш народ. Време је показало да су погрешили.