Јеванђелистари и хрисовуље

Ove reči su bile pisane na stubu mramornom na Kosovu

Ove reči su bile pisane na stubu mramornom na Kosovu glasi naslov teksta koji se nalazi na mramornom stubu koji je postavio početkom XV veka despot Stefan Lazarević svome ocu i poginulim srpskim ratnicima u Kosovskom boju. Pavle Šafarik je prvi skrenuo pažnju na ovaj tekst, koji se nalazio u jednoj rukopisnoj knjizi u Karlovačkoj biblioteci. Posle toga mnogi istraživači su mu posvećivali značajnu pažnju. Ilarion Ruvarac je iz njega koristio podatke o vremenu Kosovske bitke. Ovaj jedini prepis teksta sa mramornog stuba sačuvan je do danas u Patrijaršijskoj biblioteci br. 167. za koji je Đorđe Sp. Radojičić utvrdio, prema vodenim znacima, da je nastao između 1573-1588. godine.
Većina istraživača smatra da je tekst sastavio Despot Stefan.

Čoveče,
ti koji Srpskim zemljama hodiš,
ma ko da si, ma šta da si, stranac ili ovdašnji,
kad dođeš na polje ovo, koje se Kosovo zove,
po njemu celom ugledaćeš puno kostiju mrtvih,
a među njima videćeš tada kameno biće,
mene krstolikog i osvećenog
kako nasred polja uspravno stojim.

O ljubljeni,
nemoj da prođeš, nemoj da previdiš
kao nešto bezvredno i tašto,
već te molim priđi, približi se meni
i razmotri reči koje ti prinosim,
pa ćeš razumeti tako, zašto i kako,
a i zbog čega ja ovde stojim,
jer istinu ti govorim,
ne gore od živog stvora.

Sve ću vas po istini izvestiti
o onome što se zbilo.

Ovde je nekada bio veliki samodržac,
čudo zemaljsko i vladar srpski,
po imenu Lazar, veliki knez,
pobožnosti nepokolebljivi stub,
beskraj bogopoznanja i mudrosti dubina,
ognjeni um, zaštitnik stranaca,
sirotinji pomoć, gladnima hranitelj,
tužnima milost i utešitelj,
onaj koji sve voli što Hristos hoće,
jer ka ovome stremi svojom voljom
i još sa svojim nebrojanim mnoštvom,
što je pod njegovom rukom:
junaci hrabri, junaci dobri,
junaci, vaistinu, na reči i na delu,
kao sjajne zvezde blistaju,
kao zemlja cvetićima prešarenim,
odeveni u zlato, kamenjem dragim ukrašeni,
i silni konji odabrani, zlatosedlani,
a na njima konjanici predivni i krasni,
najplemenitiji i slavni.

Kao dobri pastir i vožd,
mudro jaganjce slovesne privodi
da u Hristu okončaju slavno
i da budu stradanja venac
i učesnici u višnjoj slavi.
Zato složno i bezbrojno mnoštvo
zajedno s dobrim i velikim gospodinom,
hrabre duše i najtvrđi u veri,
kao na lepi dvorac i na opojni pir,
na neprijatelja se ustremiše
i pravog zmaja zgaziše,
ubiše divlju zver i protivnika velikog
i nezasiti ad koji proždire sve,
kažem vam, Murata i sina njegova,
porod aspide i guje,
štene vasiliska i lava,
a s njima drugih, ne malo.

O čudesa božjih sudbina!

O prijatelji,
hrabri stradalnik bezakonim agarjanskim rukama
uhvaćen bi i kraj mučeništva dostojno prima
i mučenik Hristov biva, Lazar veliki knez,
jer ne poseče ga niko drugi,
do sama ruka Muratovog sina, krvnika tog.

Sve ovo rečeno završi se 6897. godine,
dvanaestog indikta, petnaestog dana meseca juna
u utorak, bio je šesti ili sedmi čas.
Ne znam. Bog zna.
 
Beogradska povelja despota Stefana Lazarevića



Beogradska povelja pisana je 1405. godine i nije sačuvan. Ovo je samo njen deo zabeležen u Žitiju despota Stefana od Konstantina Filozofa.

(odlomak)

Od Kosova poraboćen bih Ismailćanskom narodu, dok ne dođe car Persa i Tatara i razruši ih. I mene od njihovih ruku Bog milošću svojom oslobodi.

Otuda, dakle, došav, nađoh najkrasnije mesto, od davnina preveliki grad Beligrad, i po slučaju razrušen i zapusteo. Sagradih ga i predadoh presvetoj Bogomateri, i slobode njegovim žiteljima.
Hilandarska povelja despota Stefana Lazarevića

Hilandarska povelja despota Stefana Lazarevića iz 1405. godine pisana je ustavom na pergamentu (55,5 x 42,5 cm). Počinje znakom krsta, potpis je načinjen crvenom bojom. Sačuvana je u manastiru Hilandaru pod br. 77. Izd. MS 331-333.

Milošću velikoga Gospoda mojega Isusa Hrista zastupstvom presvete Bogorodice i molitvama svete mi gospode, i otaca, i pradedova, i ktitora Simeona i Save, blagoverni despot Stefan, gospodin svim Srbljima i Podunavlju, i velikoga carskoga manastira srpskog u Svetoj Gori Atonskoj ktitor i unutrašnji

Ja, od mladićskog mi uzrasta i mladih noktiju - kada je Bog smotrenjem svojim sve na korist meni tvorio -, mnogim zloljutim i nepodnošljivim iskušenjima, pa čak i smrtnim, prepušten bih, kojima su svedoci i slušaoci nebeske stihije i u malo ne sva vaseljena. I od svih izbavi me Gospod, i izbavlja.

No u ovome što htede biti i što htedoh postradati, reći ću, u tamnim ovim oblacima, ka najsvetlijim zracima, vrlinama, velim, oca mojega i gospodina, svetoga mi kneza, jedva i sa mukom upirah oči, ja i oni koji su u oblasti mojoj, jer ako se što i trudismo podobiti se njemu, to sa mukom i izvan krotosti, od taštine. Jer "tiha davaoca ljubi Bog", kao što reče božastveni apostol.

A sada skrovišta velika blagosti Božije otvoriše se nama, i smirismo se i počinusmo, i oblaci tamni raziđoše se i zasija nam sunce. I recimo sa apostolom: "Evo vremena blagoprijatnog, evo sada dana spasenja!"

I obnoviše se ostrva, i novo nebo i nova zemlja meni, po Isaiji.

A ja blagodaran Bogu i bih i biću, uz pomoć blagodati Svetoga Duha, jer samodržac i vladika otačaskom žrebu i širinama Srpske Zemlje, verovan od Boga, venčah se.

I otačaskim vrlinama revnujući, u ovakvom stanju i uređenju budući, u to vreme dođoše ka meni od časnoga mi manastira najčasniji među inocima, starac kir Joan, i najčasniji među sveštenoinocima, pop kir Teodor, i pomenuše ovobrdskoga dohotka, koji priloži i ispunjavaše se radošću manastiru roditelj i gospodin, sveti knez.

I ovo carstvo mi razmotriv, ne blagoizvoleh da lišen bude moj sveti manastir Novobrdskoga obilja, koje carstvu mi zemlja božastvenom zapovešću bogato daronosi, i izvoleh da uzima manastir na godište sto litara srebra u slavu i u čast prečiste Vladičice naše Bogorodice Hilandarske i prepodobnih i bogonosnih otaca naših, Simeona i svetitelja Save, čijim zastupanjem i molitvama svetih otaca koji žive u Svetoj Gori Atonskoj sveblagi Bog da smiri i uteši nas utešenjem neoskudnim. Amin!

No i ono što je uobičajeno hrisovuljama da kažemo, i sa molbom i sa zapovešću. Onaj koga izvoli Bog da carstvuje Srpskom Zemljom, ili brat, ili sin, ili unuk, ili ko od roda našega, bližnji ili daljni, ili pak, grehova radi naših, i tuđ našem plemenu, ove sve molim imenom Gospoda našega Isusa Hrista da ne razaraju ovo, nama zapisano i priloženo, nego šta više da ispunjavaju, očekujući istu nagradu kao i mi od nagradodavca Boga.

Ako li se ko drzne razoriti ovo, da razori Gospod Bog sve njegove dobre početke, i ovde i u budućem veku, i da mu je prečista Mati Božja osvetnica u dan strašnoga ispitivanja, da nema učešće sa velikim našim svetilnicima i ktitorima, mirotočcem Simeonom i arhijerejem Savom, na kojima je naše nadanje, no da ima udela sa svima koji razoriše božastvena i apostolska i otačaska predanja. Amin!

Milošću Božjom gospodin svim Srbljima i Pomorju, despot Stefan
 
Povelja Hilandaru o poklonu gospođe Jevpraksije

Povelja Hilandaru o poklonu gospođe Evpraksije iz 1405. god. Ova povelja je sačuvana u manastiru Hilandaru pod br. 75. Pisana je ustavom (43 x 30,5 cm), crnim mastilom. Počinje znakom krsta, a potpis je crvenožućkast. Izd. A. Solovjev, Odabrani spomenici srpskog prava, Beograd, 1926, 190-191.

Po neizmernome milosrđu i milosti Vladike mojega, slatkoga mi Hrista, i po neizrečenom i svemilostivom prizrenju njegovom na carstvo mi, kao što i blagodat presvetoga Duha na carstvo mi izli i postavi me gospodina Zemlji Srpskoj.

Stoga i ja, u Hrista Boga blagoverni i hristoljubivi gospodin despot Stefan, i blagočastiva i hristoljubiva gospođa i majka mi kira Jevgenija, i prevazljubljeni brat carstva mi Vuk, gde god se nađe u ovo vreme, pomoćnika imajući i saradnika Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista i njegovu prečistu Vladičicu gospođu Bogorodicu i uvek djevu Mariju.

I kako spomenu carstvu mi gospođa i majka mi despotica kira Jevpraksija, tražeći od carstva mi da priloži, svoje radi duše, selo neko domu prečiste Bogomatere, obitelji carskoga i velikoga manastira Hilandara, koji leži u Svetoj Gori Atona, i videv carstvo mi njenu blagu želju za svoju dušu, savećah sa gospođom i majkom mi kira Jevgenijom i sa vlastelom carstva mi da se ne prezru njene molbe, no šta piše sa radošću i usrđem ispune, zbog njene velike ljubavi i usrđa ka nama.

Blagoizvoli carstvo mi i darovah joj selo Jabučje u župi Uljevačkoj, što je držao u proniju Mladen Pasisin pri gospodinu i roditelju mi svetome knezu. I tako-zi joj darova carstvo mi selo ovo, i sa zaseokom, i što im su bile međe i hatari i prava svaka pri gospodinu mi i roditelju svetome knezu. I tako-zi joj darova carstvo mi sela ta-zi, da si ih ima koliko suštu svoju baštinu ili kupljenicu, da si ih priloži manastiru prečiste Bogorodice Hilandarske, kao što više rekosmo, da su ona-zi Hilandarske, kao što više rekosmo, da su ona-zi sela u oblasti carskoga i velikoga manastira Hilandara, kao i druge metohije koje su priložila sveta moja gospoda i ktitori, carevi i kraljevi i gospoda srpska (...)

U leto 6913, indiktion trinaesti.

U Hrista Boga blagoverni hristoljubivi gospodin Srbljem, despot Stefan
 
Predgovor i pogovor Zakona o rudnicima i Zakona Novog Brda

Predgovor i pogovor Zakona o rudnicima i Zakona Novoga Brda iz 1412. godine. Zakonik o rudnicima nije sačuvan u originalu, ali postoji prepis iz druge polovine XVI veka. Posle Drugog svetskog rata na aukciji u Beču kupila ga je supruga našeg ambasadora dr Franca Hočevara i poklonila ga Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu. Danas se nalazi u Arhivu SANU u Beogradu. Izd. Nikola Radojčić, Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića, SANU, Beograd, 1962.

Zakon blagočastivog i hristoljubivog među carevima Stefana despota o cehovima i o baštinama i o veri i o kolima i o svakim potrebnim sudovima.

Po neizrečenome čovekoljublju Gospoda našega Isusa Hrista, i njegove sveneporočne Matere, Vladičice naše i Bogorodice i uvek deve Marije, i molitvama svetoga gospodina roditelja mojega, kneza Lazara, gospodovah po smrti njegovoj ja, njegov izdanak, despot Stefan, u zemlji otačastva mi. Tada bi izlazak inoplemenika na Hrišćane. Videvši toliku pobedu nad zemljom otačastva mi i primih savet od patrijarha, kir Spiridona, i od drugih arhijereja, i od majke mi, kneginje Milice, inočki nazvane monahinja Jevgenija, i od svega sabora, pođoh na istočnu stranu, u Veliku Sevastiju, ka velikom amiru Pajazitu, koji je vladao istočnom stranom i zapadnom.

I pomoću Božjom i prečiste Bogomatere, i svetoga Simeona i Save i svetopočivšeg mi roditelja kneza Lazara molitvama, oslobodih ovu zemlju i gradove otačastva mi od velikoga amira Pajazita. I povratih se u zemlju svoju, i dođoh u svoj grad Novo Brdo, i sabra se sav sabor gradski, i poiskaše od gospodstva mi da im učinim zakon o rudnicima, što su imali za prve gospode i svetopočivšeg mi gospodina roditelja, kneza Lazara. I gospodstvo mi se savetova sa vlastelom, i zapovedih da se nađu 24 dobra čoveka od drugih mesta koja rudu imaju, - da im učinim zakon kako je i ranije bilo -, koji su vešti o rudnicima, i što učine da donesu gospodstvu mi da im gospodstvo mi potvrdi da se i napred drže. Tako i oni nađoše višerečene ljude, 24 (...)

(...)

Ovo sve višepisano o zakonima Novoga Brda, pouzdano pronašav gospodstvo mi, što je pre mene bilo i za pređašnje svete gospode i kraljeva srpskih, ujedno i za života gospodstva mi i roditelja mi, svetoga kneza Lazara, blagoizvole gospodstvo mi tako obnoviti i potvrditi da bude tvrdo i nepokolebivo sve dane života mojega i nepredloženih mojega gospodstva, po zapovesti Božjoj.

Molim onoga koji će, ako izvoli Bog, naslednik biti posle nas prestolu gospodstva mojega, da nepromenjen bude ovaj moj zlatopečatnik, kao što i ja ne promenih no i potvrdih zapise i naredbe pre mene bivših careva i gospode. Toga radi ukrepih ova pisanija ovim zlatopečatnikom gospodstva mi radi utvrđenja.

U mestu Nekudimu.

U leto, 6920, indiktion 13, meseca genuarija 29.
 
Zapis na spomen-kamenu na mestu smrti despota Stefana Lazarevića

Zapis na spomen-kamenu na mestu smrti despota Stefana Lazarevića, 1427. godine. Između Markovca, Stojnika i Međulužja danas se nalazi zaselak Crkvine. Na tom mestu i danas postoji spomenik sa natpisom o smrti despota Stefana Lazarevića koji je tu umro dok je bio u lovu. Na belom mermernom stubu postoji zapis autobiografskog karaktera.
Pored toga drugi zapis na stubu govori o žalosti i tuzi zbog despotove smrti i o tome da je spomenik podigao Grgur Zubrović, a da Bog prosti i popa Vlkšu koji se tu svakako najviše našao oko tragičnog završetka despota Stefana. Izd. MS 335-336 (CCXCIV).

Ja, despot Stefan, sin svetoga kneza Lazara, i po njegovom prestavljenju milošću Božjom bih gospodin svim Srbljima i Podunavlju, i Posavlju, i česti Ugarske Zemlje i Bosanske, i još i Primorju Zetskome.

I u bogodanoj mi vlasti provodih žitija mojega vreme, koliko blagome izvoli se Bogu, leta 38.

I tako dođe ka meni zapovest opšta od svih cara i Boga, govoreći poslani ka meni anđeo: "Gredi!"

I tako duša moja od ubogoga mi razluči se tela, na mestu po imenu Glava, a tada je teklo leto 6935-o, indiktion 5, suncu krug 19 i luni 19, meseca julija 19. dan
 
Andonije Rafail Epaktit

Pesme otpevatelne nalaze se u zborniku za koji se u nauci smatra da ga je sačinio Andonije Rafail Epaktit. A. F. Giljferding je prvi ukazao na ovaj rukopis kada ga je dobio od prizrenskog mitropolita Meletija. Rukopis je na hartiji bez početka i kraja, pisan s kraja XV i početkom XVI veka. Drugi prepis je načinjen u drugoj polovini XIX veka i čuva se u Arhivu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Treći prepis je u manastiru Hilandaru pod br. 509 iz 1642/43. godine. Četvrti prepis je u zborniku Patrijaršijske biblioteke pod br. 51 od 1780. godine.

Pesme otpevatelne

S jedne i s druge strane časnoizredna dvojica dečaka (knez Stefan i Vuk) s materom (kneginjom Milicom) toplim suzama oblivaju bogopodobno nacrtanje lika onoga koji je istoimeni sa četvorodnevnim Lazarom, i kao Marta i Marija čujnim glasom Hrista prizivahu, i prsa novog Lazara danas s ljubavlju obuhvativši, lek za rešenje od grehova mole, i potom raku sprovode kao neki poslednjeg roda prirode David pred ćivotom roditelja idu mladoraslog tela nogama i pesme otpevatelne, kao izlivanjem slatkoglasija nekih Sirina, žalosno pojući, kazivahu:

Što još za nas takve tajne smotrenja,
o Lazare?
Koga uzrevši, utešenje
za bolezni da obretemo,
o sveljubazni gospodine oče?
Koje da imamo nade mi koji ostajemo?
Kada ćemo te ugledati,
ili čuti glas tvoj?
Kako naše mladosti
slatke sjaj radosti
oblakom tugovanja
iznenada pokri se?
Kako blagodanstvova
slatko gledana tvojih očiju
i naprasno se ugasi lampada.
Kome poverio jesi
novorasli cvet našega uzrasta
o upućivanju k Bogu
da se stara?
Kako da prizovemo
pomoćnika i učitelja
u upravljanju naše oblasti?
Koga gospodara delatelji
kao grozd u muljači borilišta
da se izgnječe?
Koga kastrofilakta žitelji
kao pšenica izobilna
iznenada da se pože?
Koga upravitelja izvoditelji
od naših očiju
kao plamen živogrejatelni da se ugase?
Koje gospođe poslanici
od naše države polja
kao ruža nenadno obra se?
Avaj, bede,
avaj, kome ostavljeni bismo
neobičnog vojinstva
slutovanja prinositi!
O slatko našega naroda ime,
o nevolje, ishodni,
skrbnog podviga
bede naše spomen!
O tugovanja novoiznikla grano,
uzdanja ploda koji nije za branje!
O tugeishodna našem istoku
i suze vinovna danice!
O ridanja našeg sedište,
rukama Agarena uzvišeni prestole!
O zlobne i tamne noći
koja istoka svetilo ne opaža!
O skiptjie naše vlasti,
tugovanja suzama išaran!
O magloobrazna dijademo
plačevne šivade,
biserom obložena.
 
Najstariji srpski zapisi zapisi o Kosovskom boju

Zapis na Dioptri
Zapis iz Prologa
Zapis iz Apostola
Pahomijevi zapisi
Zapis grešnoga Mihaila na Mineju
Zapis na Dioptri

Zapis na Dioptri je jedan od najstarijih zapisa o Kosovskom boju. U Narodnoj biblioteci čuvala se knjiga u kojoj su bili zajedno Šestodnev Jovana Zlatoustog i Dioptra. Dioptra je bila rukopis bugarske recenzije koju je krajem XVI veka prepisao jeromonah Varnava. U njoj su se nalazili zapisi srpske recenzije. Među tim zapisima nalazio se i ovaj o Kosovskom boju. Na žalost, ova knjiga je izgorela prilikom nemačkog bombardovanja Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. godine.

...... Grešni pop Ivan, neka je svakome poznato kolika tuga beše (te godine) po zemlji kada pogibe knez (Lazar i Murat) veliki car turski.
Zapis iz Prologa

Zapis iz Prologa takođe je nastradao prilikom uništavanja Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. godine. Prolog od marta do avgusta pisan je bio na pergamentu srpskom redakcijom. Đura Daničić je izučavao ovaj rukopis i došao do zaključka da je nastao u prvoj polovini XIV veka. Osim pomenutog zapisa u ovoj knjizi bilo je još nekoliko zapisa važnih za srpsku istoriju.

"Ovoga dana (28. juna) 1389. godine bio je boj kneza Lazara s carem Muratom na Kosovu Polju. Tu mnoga tela padoše od hrišćana i do Turaka. Prvo su bili Srbi razbili i cara Murata ubili. Zbog bekstva nekih od srpske vojske, Turci preodoleše i bi velika bitka. Ubiše i slavnog srpskog kneza Lazara."
Zapis iz Apostola

Zapis iz Apostola je sačuvan samo u prepisima jer je stradao kao i prethodna dva zapisa prilikom stradanja Narodne biblioteke u Beogradu. Apostol je bio pisan na pergamentu, sastavljen iz tri dela različite veličine, a nastao je u periodu XII-XIV veka.

"Ovu knjigu pisa Božidar u dane blagočastivog kneza Lazara kad dođe car Murat na Sitnicu. I bili su boj meseca juna petnaestog dana na Kosovu.
Sveštenom episkopu pećkom i mudrom i svake časti dostojnom smerno poklonjenje.
Da znaš da dođe car na Sitnicu i baša Ibrain a s carem Dohatović barjak noseći."
Pahomijevi zapisi

Pahomijevi zapisi nalaze se u Pateriku u zbirci rukopisa Pećke patrijaršije. Ovaj Paterik prvi je opisao Dušan Vuksan, a posle njega ovu knjigu je proučavao Đorđe Sp. Radojičić. Rukopis je restaurisan u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. Vladimir Mošin misli da je ova knjiga pisana 1389. godine. Dakle, Pahomijev zapis je najstarije svedočanstvo o Kosovskom boju i o pogibiji kneza Lazara i sultana Murata. Danas se rukopisna knjiga Otačnik (Paterik) iz 1389. godine nalazi u Biblioteci manastira Pećke patrijaršije pod br. 96.

Grešni Pahomije.
Pahomije zemlja.
Pahomije trava.
Pahomije zlatravnik.
Greh moj je pred mnom neprekidno,
Legnuvši na odar, pomeri svoj grob, misli na to.
Strah i trepet otrgnuće me od grehova mojih.
Bože, prosti grešnoga Pahomija dušicu.

Pisa se ova sveta knjiga Otačnik, koja se zove Lapsaitik, u dane blagovernog Vuka Stefana. Te godine kada Turci ubiše kneza Lazara, a cara Amurata Srblji. Hvala Bogu za sve.
Zapis grešnoga Mihaila na Mineju

Zapis grešnog Mihaila na Mineju nalazio se u Mineju za mesec januar. Zapis je nastao 1390. godine, ali nije sačuvan, nego je izgoreo sa mnogim rukopisima u požaru Narodne biblioteke 6. aprila 1941. godine u Beogradu.

Slava svršitelju Gospodu Bogu u vekove, amin!

Ova sveta i božastvena knjiga, koja se zove genuar, napisa se godišta po boju kneževom, u dane blagovernog i hristoljubivog gospodina Vuka.

Napisa se po zapovesti gospodina hvostanskog mitropolita Arsenija. Neka mu je večno sećanje, jer se brinuo za dobra dela i za uspomenu dobru i priloži novi izvod knjige.

I svrši se u 6898. godine.

Grešni Mihailo napisa.

I Bog da izvesti što patih od straha turskog ovamo, od kostobolje ne ustadoh ni s mesta i proslavih Boga, ne mogoh bežati, ni drugo što. Rekoh: O mati božja hvostanska, sakri od sadašnje ove bede.

O što pati duša od begova turskih! Mati božija, sačuvaj me, raba svojega!

Bog da prosti sudiju, jer mi dade tri velike čaše vina.
 
Stefan Tvrtko (I Kotromanić)
kralj Srbljem i Bosni i Primorju
Povelja kralja Tvrtka I
Dubrovačkoj republici*
Preveo: dr Radojica R. Jovićević
"Povelja kralja Tvrtka I Dubrovačkoj republici", Izvor: “BOKA – Zbornik radova iz nauke, kulture i umjetnosti” br. 15-16, Herceg-Novi 1984., str. 475-477.
* Original se čuva u Historijskom arhivu Dubrovnik – isprave i akti 14. stoljeća br. 122.

“Veoma je prijatno proslavljati Tebe kako dolikuje i istinskom vjerom i ovom, dakle pobožnom i radosnom riječju obratiti se Tebi, o prvomučeniče Hristov Stefane. Ti se, pak, za one što te kamenovahu moljaše govoreći: “Gospode, ne uzmi im ovo za grijeh, jer ne znaju šta čine”. Toga radi, o mnogostradalniče, kao što si se molio za one što Te kamenovahu – još više se moli Vladici mojemu Hristu Bogu za onoga koji Ti se uvijek moli, priziva Te i priznaje Te za stradalnika Hristova i koji sva dobra djela čini u Gospodu Bogu svojemu, prizivajući Tebe u pomoć, jer Tvojim moljenjem primih blagodat od Gospoda Boga i udostojen bih vijenca i časti i skiptra carskoga mojih roditelja svetih, ranijih gospodara srpskih, kraljeva i careva, da slijedeći životu njihovu i pravilima carskim sve nedostatke ispravljam i upravljam u zemljama Bogom darovanog mi kraljevstva. I boraveći u njima obrete se kraljevstvo mi u Primorju.

U Župi Dračevičkoj mjesto je podesno za zidanje grada. I tada prizvah u pomoć Gospoda Boga i svetoga velikomučenika i arhiđakona Stefana, kao što i gore rekoh, i u ime njegovo sazidah grad na rečenom mjestu. I dadoh mu ime Sveti Stefan. I bješe izvoljelo kraljevstvo mi postaviti tu slanicu i da bude trg za prodaju soli.

I glas taj dođe Dubrovniku. Zato poslaše kraljevstvu mi vlastelina svojega kneza Dragoja Gučetića, moleći kraljevstvo mi i tražeći da tu, u tom mjestu, u gradu i pod onijem gradom ne postavi kraljevstvo mi slanicu niti da se tu so prodaje. I kaza Dragoje kraljevstvu mi kako Dubrovnik ima ugovore stare sa svima raškim gospodarima da u Primorju nigdje ne bude postavljen novi trg, osim na mjesta gdje je i prije bio postavljen uobičajeni trg. Razumjevši ugovore ranije što su Dubrovčani imali s gospodarima raškim da se nigdje u Primorju ne može postaviti trg soli, osim na uobičajena mjesta – kraljevstvo mi ne htjede izmijeniti ugovore stare grada Dubrovnika što su imali s gospodarima raškim, nego još jače potvrdih ranije ugovore koje su imali s gospodarima ranijim. Kraljevstvo mi po Dragoju izrazi žaljenje Dubrovniku: da dovijeka ne bude u onome gradu ili pod gradom trg za prodaju soli. I sve ovo što je gore napisano da ne izmijeni kraljevstvo mi, ni sin kraljevstva mi, niti itko od srodnika kraljevstva mi da ovo ne izmijeni dokle god Dubrovnik i vlastela dubrovačka ne izmijene ovo ili nekom nevjerom ne izgube oni, ili djeca njihova ili nasljednici njihovi.

A svjedoci su ovome: dvorski pristav Mirko Radojević, vojvoda Vlatko Vlković i knez Pavle Jablanić. Zapisa se, pak, ovo 1382. godine po rođenju Hristovu, 2. dana mjeseca decembra. Pisano na Bišću u Podgradi.

+ STEFAN TVRTKO,
MILOŠĆU BOŽJOM KRALJ
SRBLJEM I BOSNI I PRIMORJU.”
 
POVJERLjIVA PORUKA KRALjU PETRU KARAĐORĐEVIĆU O POTREBI USPOSTAVLjANjA BRATSKE SARADNjE IZMEĐU DVIJE ZEMLjE

Dragi moj Pero,

Od nekog vremena srpski listovi često saopštavaju i takve vijesti iz kojih bi se dalo zaključiti da dvije nezavisne srpske zemlje i dva srpska vladalačka doma nijesu u slozi. To je prihvaćeno i od stranih neprijateljskih nam listova i sa providnom namjerom pojačano. Na taj se način u srpskom narodu počelo sve više stvarati uvjerenje da nešto postoji ili je naročito stvoreno, što se ispriječilo na putu pred zajednicom dviju srpskih država i njihovih predstavnika.

Težak bol, moj dragi Pero, zbog toga osjeća moja duša. Nemilo me dira to, što se sve više piše i govori o razdoru između vas i nas i nesporazumu i nekakvoj hladnoći između tebe i mene. Mogu da zamislim koliku tugu zbog toga osjeća naše pleme, a koliko tek svi oni koji u nas upiru svoje poglede. Meni je teško na duši i žao kad se može (pro)misliti kamoli još po tol* ... srpskim i stranim organima (ja)vnosti pisati da dvije srpske države i njihovi poglavari nijesu jednodušni i najbolje raspoloženi jedni spram drugih, upravo danas kad su najviše pozvani da napregnu snagu da ... štetilo (stalno) ... dobilo za čim ... teži. Žao mi je i zato što znam i svjestan sam toga da ukoliko se mene tiče nikakva osnova i razloga nemaju učestali glasovi o nesporazumu. Žao je i svima mojim Crnogorcima koji su kao u svemu i u to.me sa mnom jedna duša i jedno srce.

Bol, izazvan u mojoj duši tim pisanjem i glasovima, pojačan je i pomišlju da bi srpski narod ubrzo mogao steći uvjerenje da ima bar nečega u istini ... bi tek veoma štetno; to bi tek moglo baciti u brigu rodoljube našega naroda koji bi mogli klonuti u svojim nadama, ako pozvani ne bi pohitali da mu razbiju stečeno uvjerenje kao da i.ma nešto, što muti zajednicu između dvije srpske zemlje i povjerenje između njihovih vladalaca. Samo u toj zajednici i u tome povjerenju Srpstvo može da vidi zalogu ljepše budućnosti. Ako je iko, ja i ti, dragi moj Pero, prvi smo pozvani da našem narodu dademo od svoje strane vidan nesumnjiv dokaz da ta zajednica, kao zaloga uzdanja narodnoga, ne samo nije ništa ... od svoje intenzivnosti, no da je ... najtrajnija u vremenu kad je na prijestolu Srbije unuk topolskog heroja, a na prijestolu Crne Gore praunuk Danila, osnivaoca crnogorske slobode i sv. Petra Cetinjskog, Karađorđeva satrudnika. Ubijeđen sam da su osjećanja tvoje srpske duše zbog istih uzroka ravna mojim ... i drukčije osjećati unuk ... besmrtnoga koji po riječima moga slavnoga predšastvenika "diže narod, krsti zemlju, a varvarske dance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva - dunu život srpskoj duši".

Kad su ni osjećaji za opšte srpsko dobro, isti i želje za ostvarenje narodnih ideala jednaka, lako će to biti, dragi moj Pero, naći pogodan način da se što prije nešto preduzme i učini da bi se u korijenu satro i najmanji povod za vjerovanje da među srpskim državama i njihovim vladalačkim domovima nema sloge, ljubavi i povjerenja. Dužni smo ja i ti prvi to da učinimo i to zajednički, jer smo prvi za to pozvani. Vidan dokaz koji bismo dali svijetu iščupao bi iz duše Srba crne slutnje koje su se u nju uvriježile usljed čestih i ponavljanih glasova o nekakvoj neslozi i čak o nekakvom konspiratorskom radu jedne bratske strane protiv druge, tako da je pomenute glasove sad već i nemoguće potpuno demantovati samo riječima i izjavama.

Od moje strane nema nikakvih smetnja niti zle volje, već jedino ljubav za sporazum i složan rad u korist opštega dobra srpskoga, u čemu me potpomaže cijela Crna Gora, koja je uvijek bila gotova da zajedno sa mnom za tu uzvišenu cijelj prinese i najveće žrtve. S tvoje strane takođe nema nikakvih smetnja, jer i ti si prožet istim osjećanjima i zadahnut ljubavlju prema Srpstvu, a potpomognut u djelima opštega dobra od tvoga dobroga naroda, te sam uvjeren da ćeš se obradovati ovoj mojoj misli i izabrati takav put, kojima bismo obojica lako mogli doći do njenoga ostvarenja. U rukama nepozvanih ili ravnodušnih koji možda ne bi mogli pravilno da pojme sav žar iskazanih ti osjećanja za opšte dobro, izgledalo bi ovo moje pismo kao plod kakve bojazni ili plašnje od napada na mene, koji su potekli iz nerazumijevanja, zaslijepljenosti i najvećim dijelom iz mladalačkih glava. Ali tebi je, moj dragi Pero, poznato da nije tako; tebi je poznato la sam, što 'no veli narodni pjevač, često puta od mladosti svoje "postojao na strašnome mjestu" samo radi dobra narodnoga. I zato, ja te molim, da prihvatiš misao, iskazanu u ovome pismu, jedino radi Srpstva, jer što se mene tiče, sve jedno mi je da li ću za opšte srpsko dobro postradati na Kosovu ili od bombe u kakvoj ulici, pošto za mene strašnije i ubitačnije bombe, no što je ta da se Srpstvo počelo sve više uvjeravati - na čem objeručke rade i naši neprijatelji - da ja i ti, tvoji i moji, tvoja i moja zemlja nijesu zajedno u radu na opštem srpskom dobru tebi ništa neće smetati da, sa svoje strane o protivnome dadeš jedan dokaz i primjer, u čemu ću i ja učestvovati, te ćemo time obradovati cio narod srpski. Srbija i Crna Gora, cjelokupno Srpstvo, pa i sama Rusija, zaštitnica naša, zovu ne da čas prije to uradimo. Ogriješićemo se pred Bogom i našim narodnim svetinjama i sjenima (tolikih) mučenika srpske narodne misli, ako se ... staramo da, pošto smo obojica ... ri, ne ostavimo svoje zemlje i svoj ... u neizvjesnosti. Ni od kakve žrtve ne treba da prezamo, niti da se sklanjamo ispred kakvih smetnja, ma se iste, iako smo obojica ustavni vladaoci, sastojale i u žrtvovanju vlada za tu cijelj i u savlađivanju raznih drugih prepona, koje bi ni mogle staviti na put ustavne obaveze. Kad su u pitanju opšti srpski interesi takve bi žrtve bile opravdane i od rodoljubivih naših podanika odobrene, a od Srpstva blagoslovene.

Mogao sam ti kao nosioca ovoga pisma poslati kojega od mojih vojvoda i velikodostojnika, ali to ne čini.m, jer sam mišljenja da je za ovakvu svetu srpsku stvar najpogodniji posrednik između mene i tebe visokopreosvećeni mitropolit Mitrofan Ban, rodoljub i stari borac za slobodu našega naroda, čija uloga u ovome rodoljubivom poslu treba da bude ogledalo uloge sv. Save i njegovih posljedovatelja u sličnim poslovima.

Cetinje, 1907.

* Tekst je na više mjesta usljed truleži propao.
 
OSMAN-PAŠI SKOPLjAKU

Cetinje, 5. oktobra 1847.

Vladika crnogorski pozdravlja Osman-pašu Skopljaka, vezira skadarskog.

Došlo mi je tvoje pismo od 17. febra[ra] o. g., u kojemu neke stvari smiješno napominješ. Prvo što kažeš da operemo svoja srca pa da učinimo svaki lijepi način i slogu na naše granice, moje je srce za ljude svagda čisto i oprato, a s neljudima prinuđen je čovjek da se neljudski vlada, jer inače ne može i da bi htio. Što se hvališ da imaš kod mene prijatelje koji ti dokazuju moje namjerenije, dobro kad ih imaš, meni ih ne kazuj da od mene ne postradaju. Ovu i drugu ovakvu stvar ti možeš kazati onijema koji svijet proz čibuk gledaše, ne meni. Moje je namjerenije javno i čisto; koga je kako valja, onako sa mnom u susjedstvu i da živuje.

Ti govoriš da ja sve nešto tražim, a šta bih ja to tražio i sa kime ću ga tražiti? Kada je Bajazet (Ilberim nazvani) Bosnu pokorio i kada su divlje orde azijatske naše maleno, no junačko carstvo razrušile, onda su moji preci i jošte neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačastvo i u ovijem gorama utekli. Ja sam inokosan, ja sam sirak. Pomisli đe su mi braća slavni i glasoviti knezovi i vojvode našega carstva. Đe je Crnojević (Bušatlija), đe je Obrenknežević (Mahmutbegović)? Đe je Kulinović? Đe je Skopjak? Đe je Vidajić? Đe je Filipović? Đe je Gradičević? Đe je Stočević? Đe je Ljubović? Đe je Čengić? Pa đe su mnogi ostali? Kamo gospoda i cvijet našega naroda da svoje otačastvo i svoju slavu zajedno potražimo, da smo svi najedno, onda bih ja s njima nešto veliko potražio.

Bog sami znade kada će se oni svoje slave spomenuti i do kada će se ova moja braća od svoje rođene braće tuđiti i nazivati se Azijatima i do kada će za tuđu korist robotati ne sjećajući se sebe ni svojega! Od onoga nesrećnoga dana otkako je Azijatin naše carstvo razgnjavio, sa kojim se ova šaka gorštakah za opšte poštenje i ime našega naroda bori? Sve sa svojom rođenom braćom isturčenom. Brat brata bije, brat brata siječe, razvaline su našega carstva u našu krv ogrezle. - Evo opšte naše nesreće!

Ova je nesreća i vražda bratska više no sila tuđa učinila te je naše junačko pleme postalo tuđima nadničarima i služiteljima, kako što si i ti tuđi nadničar. Kukavnu je Crnu Goru ovaj razur našega naroda gotovo udavio, no i opoštio. Ovo je učinilo te je danas Crna Gora i biti će dovijeka almaz u vitešku krunu. Ja bih volio no išta na svijetu viđeti slogu među braćom u kojima jedna krv kipi, koju je jedno mlijeko odgojilo i jedna kolijevka odnjihala. Što se pak tiče mene samoga i ove šake naroda, ja poštenja nimalo više ne želim no ga imamo pred velikijem i opamećenijem svijetom, no se nešto drugo želi, jerbo je krvava hrana i golo poštenje. Ja bih rad da sam se malko docnije rodio, jer bih vidio svoju braću đe su se sebe i svojijeh spomenuli i đe javno pred svijetom kazali da su oni dostojni praunuci starijeh vitezovah našega naroda. Kada se ova sveta riječ izgovori, blago cijelom našem plemenu, onda će ime crnogorsko bosanski i proči vitezovi srpskoga naroda kako sveti talisman (amanit, zapis) čestvovati i u njedrima nositi.

Ja čujem da ti Crnogorce hajducima nazivaš. To ime nimalo sramotno nije. Hajduk znači chavalier (Ritter). Na primjer, kavaleri su ovi hajduci: Marko Kraljević, Relja Omučević, Gergeles Alija, Tale Orašanin, Skenderbeg, Stojan Janković, Ilija Smiljanić, Bajo Pivljanin, vojvoda Draško Popović, pojvoda Vuk Mićunović, Nikac Tomanović, Crnac Karamahmut, Karađorđe, vojvoda Veljko Petrović. Ovo su samo neki od našega naroda koji nijesu danas u životu, a ovi su trojica i danas živi: Abdelkader, Šamil i naš vojvoda Mića Morački.

Istina je da su neki Crnogorci ubivaoci, grabitelji i mamitelji, ali ih izobuzdana i divlja sila turska nasili, pa i junačka nevolja. Pomisli, moj dragi zemljače, ovoliko naroda sabilo se u ovim gorama, gotovo od svuda zatvoreno. Kad je godina ikoliko rodna, može se prilično proći, ali kad dođe godina kao što je lanjska bila, živa muka od njih biva. Ja sam se lane nekoliko mjeseca uklonio u Beč i u Mletke navlastito da ovu muku očima ne gledam, a drugo ja sam srca žalostiva, pa bih sve svoje razurio, a svakojako mi je malo što i ostalo. Kada sa mnom govoriš kako moj brat Bošnjak, ja sam tvoj brat, tvoj prijatelj, ali kada govoriš kao tuđin, kako Azijatin, kako neprijatelj našega plemena i imena, meni je to protivno i svakome bi blagorodno mislećemu čovjeku protivno bilo. Ja znam ti ćeš reći kada ovo moje pismo vidiš: "Šta ovaj čovjek koješta piše i snijeva?" Ali se nadam da će naši potomci, kad bilo da bilo, dati dostojnu cijenu otačastva ljubnima mislima i pismu vladičinu, na kojega se danas viče sa svake strane kako na bijelu vranu.

Vladika PETAR PETROVIĆ NjEGOŠ
 
PORUKA KNjAZA NIKOLE PETROVIĆA KRALjU ALEKSANDRU OBRENOVIĆU ZA OBAZRIVOST PREMA AUSTRO-UGARSKOJ I BUGARSKOJ

Najtoplije molim mojega brata kralja Aleksandra da izvini ove nekolike poruke, koje se osmjeljujem preko njegova vjeroodanoga mu ministra Vasića najpovjerljivije podnijeti.

Odstupanja Vujovićeva kabineta, sa kojim je moja vlada pune dvije godine u najljepšem skladu i sporazumu radila na polju opšte srpske stvari sa uspjehom i na zadovoljstvo kraljevo i moje, uliva u mene sumnju, kojim će pravcem novi kabinet okrenuti. I srpska i strana štampa zloslutno predriču nastupanje novoga pravca ovog ministarstva i skretanje mu sa slavenske na neslavensku stranu. Bože sačuvaj da to bude - nesreće ne bi
bilo veće za nas Srbe od te!

Ja molim moga mladoga brata da ne bi podlegao rđavim savjetima i ličnoj možda kakvoj osjetljivosti te da ne napusti ruku o kojoj visimo svi i koja ne žive drži. Vrijeme sve popravlja; ono liječi i od velikijeh srdžba, a kamoli od manjih.

Ne treba zamišljati mraza, đe ni je ognjište životvorne toplote.

A nikad kao sada treba ni se sporazumjeti kako da našem narodu damo neku malu oduhu u nadanju i vjerovanju u bolju budućnost. Jer Austrija s one strane sramno ustupa mahu i nadmoćiju Njemačke, a ovamo se okomiva svakijem prijetnjama, zastrašivanjima i obtešćavanjima prometa i interesa trgovinskih. Srpskoj štampi, koliko u monarhiji, toliko i u Bosni i Hercegovini, sukraćeno i ono kam i malo slobode, koju im ustav i dosadašnji zakoni dopuštavahu, i jadikovanje njeno sistematično se zaplenjuje bez stida i zazora. Srb već ne smije progovoriti u toj monarhiji. On grđe stoji tu, negoli je ikad stojao. On misli da je napušten osobito od 1897. od strane Rusije, a i u nas, Srbiju i Crnu Goru, izgubio je nadanja. Pomamljen, izgubljen, vidi Njemca na srpskoj zemlji i đe preko nje teži na Solun. I riječi i štampa monarhije i pokreti vojske i vježbanja i na suhu i na moru ulivaju najozbiljnije zebnje u našem narodu za svoju budućnost. I narod je gotovo stao misliti da mu je mrklo.

Koliko mi je gođ moguće bilo radio sam i radim da mu ulijem bolje misli, ne zato da ga uzdignem samo, nego sam ja čisto uvjeren da je Austrija slaba, da ona samo zastrašiva i da se oslanja na prva svoja dva saveznika i zatim na trećega. Rusiju, samo onoliko ukoliko je ona iskrena bila s njima pri njihovim iskrenim sporazumlenjima.

Austrija je prsla! Lud je i slab ko se nje boji, a zlo je veliko ako Crna Gora i Srbija ostave svoju braću da stradaju i da se plaše jedne neopasne aveti.

Austrija neće naprijed, ako mi budemo ljudi. Doviknemo li joj dogovorno ne samo: "Nećeš naprijed!" - nego i: "Miči nam se iz Bosne i Hercegovine!" - ona će odmah mekšom postati, ali samo ako joj to doviknemo muški, složno, jednodušno i jednovremeno da se začudi, što joj ovo bi izubaha i iz mrtvog sna našeg elementa. Ali to treba reći ne čivutski, no junački pa da bi se najposlije i sve prevrnulo, jer ovako ni svakojako življenja nema.

Ko da ovo reče prvi i kojom prilikom?

To ću reći ja (ako si radiji), samo me pomozi u tonu i u činu sa svim silama.

Ili reci Ti, ako Ti je milije, a ja Ti se pod zakletvom obećajem da ću te potpomoći i u tonu i u činu sa svijem mojim silama.

Odnosno prilike - ona će ispanuti brzo u začepicima koje Austrija često izaziva i kod vas i ovamo kod nas, bilo u saobraćaju trgovinskom, bilo u kom drago drugom dodiru; a najplemenitije bi bilo da se izabere jedan povod povrede kojega lica ili opšte srpske značajne stvari.

Neka zbori što ko hoće, a ja ne držim da Austrija može i hoće k Solunu - nikad ni dovijeka bez nas! Madžari i ne teže tamo, a ona preko nas Srba i preko nekog dijela Bugara, sjesti u Makedoniji, božja vjera, neće pa da joj je u vojsci taman polovina Rusa. Njoj će zlo jutro osvanuti doma čim bi kud krenula. Prus je drži i steže, bacajući pogled na zemlje do Jedrena joj. A s čim će ona ondar na nas, ako smo ljudi!

Mi se sami zatucamo u glavu, precjenjujući snagu Austrije. Ona je kud i kamo jača bila, kad je s njom pijemonteški kralj ratovao, a Italija mnogo razdrobljenija, negodi smo mi sada, jer mi možemo slobodno računati, kad bismo ozbiljno krenuli na sve, što je evropskog življa, a Karlo Alberto nije nego samo na nešto Lombardije. Osim toga naša je snaga u masi prostoga naroda srpskoga, čija je samosvijest sačuvala i jednako čuva sveta predanja našeg zlatnog doba pod Nemanjićima, a Italija nije bila prožeta narodnom samosviješću nego sama inteligencija.

Austrija je kao jedan nejunak, kojemu zapane neko slabiji u ruke pa ga davi i mrcvari bez sažaljenja i bez srca, zoreći se i oholeći se svojom snagom i nadmoćijem fizičkijem protivu pravde i protivu duha vremena, koji su uz nas, samo ako se hoćemo njima koristiti. Što je gruba sila protiv moralne, mi smo vidjeli u italijanskoj borbi protiv Austrije. Austrijska sila u Italiji je svuda pobijedila, pa je ipak Austrija morala napustiti Italiju.

Austriju treba ćepanicom po zubima; treba je pogledati oko u oko i činiti joj razumjeti da smo se riješili na sve, da će prije naše milo Srpstvo biti naš grob, nego li njen rob. Pa kad joj smjelo pokažemo zube, ona će mnogo ljepše s nama postupati i može biti s nama se pogađati. Ali se treba već trgnuti pa raditi; ne treba očekivati da ni drugi što pruže; i što imamo samo smo po sto puta izvojevali, Ni jedna naša žrtva za našu svetu stvar neće poći izgubljena.

I DEO
 
II DEO

Za Bugarsku ovako ja mislim. Nikad ona neće htjeti stupiti iskreno u jednu slovensku politiku, nako onoliko koliko se isključivo njenih interesa tiče. Ona osloboditeljsku Rusiju drži za Saturna, koji svoju sopstvenu djecu guta. Ona će se vazda oslanjati na neprijatelje naše, a današnje njeno koketiranje s Rusijom prividno je, a povod mu je utvrđenje knjaza Ferdinanda na prestolu.

Bugarska zna i stalno računa na pomoć Engleske da se spusti na Egejsko more, Kad se ona sveže morem s Engleskom i sa zapadom - zamislite onda njenu oholost i njenu neblagodarnost prema Rusiji! Zapad će je tada podržavati i može biti staviće joj u izgled čak i sami Carigrad kao podarak svoje dobre volje za prkose, koje bi ova Rusiji činila.

Iako je Rusija onoliko krvi prolila za Bugarsku, to što za nas Srbe nije, mi smo joj mnogo miliji nego Bugari, Te čak i kad ne bi stajalo da bi se Bugarska bacila u krilo zapada, kao što malo prije rekoh, kad ova dođe na more, Rusija bi pogaču Makedonije lijepo među nama i Bugarima podijelila na zadovoljstvo obojice. I tad bi se srpske i bugarske snage izjednačile, te bi mirno sporedovale i bratski se pazile.

Pa i u najgorem slučaju mi Srbi ne bi imali bojati se Bugara ni sa vojničkog gledišta. Jer ja apsolutno ne davam onome događaju 1885. nikakve važnosti, niti mu pripisujem drugo što do jednog slučajnog parcijelnog nadmoćija jedne brojno jače i spremnije snage nad drugom.

Jači smo mi Srbi od Bugara! Te ja ne bih bio mišljenja da zaziremo od njih i da im davamo zlu volju, a oni neka graju i prisvajaju riječima i naš Kom i naš Niš - može im biti. I njih i Hrvate strah je od nas, pa zato tutnje s njihovom Velikom Bugarskom i Velikom Hrvatskom. Mi smo Srbi predominirajući živalj na Balkanskom poluostrvu i ostaćemo, ako ne ne razdvoji nesloga, koja ni je vazda kobnija bila no snage neprijatelja.

Dok smo u ovim granicama budimo nerazdjeljivi u misli istoj i čežnji vrućoj za našu moralnu zajednicu; a da se ne brkamo, zabilježimo ako ni se čini potrebito sfere upliva u dotičnim krajevima našega susjedstva.

Raširimo li se, ondar samo zabilježimo naše administrativne oblasti, a politička neka ni bude jedna zajednička nerazdijeljena od mora do Dunava. Pak ćemo biti jaki, silni i poštovani. Ne bude li ove misli među nama, mi smo laki tuđi ručak i mi ćemo biti ništa i nigdje.

Biće kralj već razumio o naivnoj i nevinoj težnji i ambiciji moga mladog sina Mirka. Rđavo poznanstvo njegovo s nekim osobama bivše srpske emigracije zavelo ga je bilo s prirodne staze, na kojoj su njegovi prvi koraci - mnom upućeni bili, što mu nikad prije ni do uma dolazilo nije, kraljevi i moji prijatelji trovali su ovo moje dijete i ulivali mu u mladu i rasijanu glavu pogrešnih misli i grešnih čežnji spram kralja, a tim i spram mene. Među ostalim u tu skoro poznatoj mu jednoj porodici našla se bila jedna osoba, koja na mjesto da na dobre i sretne stvari uputi mojega Mirka, ona mu je naprotiv rasplamćivala ambiciozne planove, započete Rajkom Tajsićem i kobnim mu društvom - ubio ih bog!

Kad sam za ovo njegovo pletenje razumio, a to je bilo, na žalost, pošto su već mnozina o tome znali, ja sa.m ukorio i strogo mu prebacio njegove zle čežnje, koje on i sada tvrdi da su se svodile samo i isključivo na to da bi ga kralj proglasio za nasljednika svoga, dok bi mu bog dao sina nasljednika. Pošto mi se na ikoni zakleo da više o tome neće misliti ni dopuštati da mu ko o tome pominje, ja sam mu naredio da osobi, o
kojoj se malo prije dodirnuh, naročito piše da se neće nikad više zanimati ni drugome dozvoliti da se zanimlje u njegovo ime o pitanju prestola Srbije i o odlukama na njemu sjedećeg kralja Aleksandra.

Tako od dana današnjega ja sam radostan, što se mladi sin povraće iz svoje zablude i ostaje odan i privržen milome kumu i bratu kralju Aleksandru, kao što smo mu vazda to bidi ja i moj stariji sin, prestolonasljednik Danilo.

Što ovako iskreno sam predstavih jednu nesmislenu mladalačku avanturu nj. v. kralju Aleksandru, koliko mi je god nemila kao pojava u mojoj kući, gdje su lične ambicije naspram opštih interesa vazda napuštavane bile, - to sam učinio zato da uvjerim nj. v. kralja, ako je čuo glasove: "Za sinom otac stoji!" "Knjaz Nikola ističe sina", - da to ne može niko reći osim zlih i pakosnih jezika i ko god je to pomislio da se teško ogriješio o istinu. To bi bila ne samo zloća, nego i politička kratkovidost, jer ne bi li Mirkovo pretpostavljanje mome starijemu sinu i kud i kamo sposobnijemu, a već po rođenju nasljedniku mome, bilo neprirodno i ubitačno za narodno ujedinjenje i za samu moju kuću? Oslanjajući se na obećanja Mirkova i na utisak, koji je na njemu učinila moja opomena, mogu garantirati kralju da toga više neće biti; u svakom slučaju ja uzimljem na sebe odgovornost. A molim kralja, ako je što čuo za ove nesmislenosti Mirkove da mu milostivo oprosti i zaboravi.

Cetinje, 1902
 
PROKLAMACIJA CRNOGORCIMA POVODOM ANEKSIJE BOSNE I HERCEGOVINE

Crnogorci!

Vaše tužne dvije sestre, Bosnu i Hercegovinu, koje prije trideset godina za trenutak ozariše zraci slobode, danas sasvim istrgnuše iz srpskoga zagrljaja. Austro-Ugarska monarhija zamijeni posjednuće tih dviju pokrajina konačnim prisajedinjenjem. Bez njihove volje i pristanka odvukoše ih tuđem jatu. Između vas i njih, između Crne Gore i Bosne i Hercegovine učinjene su sada međunarodne i političke podvojnosti.

Crnogorci!

Najdragocjeniju krv vi ste lili za slobodu tih zemalja. U Hercegovini ostalo je na hiljade grobova, u kojima su se već u prah raspale kosti vaše viteške braće Crnogoraca. Po njima će sad tuđa noga da gazi, a tuđa će ruka da steže ruke braće Hercegovaca koje su se sa nadom k vama pružale.

Pred takvim zlim udesom srpskoga plemena stegnite vaša junačka srca, uz koja gorko plače i moje za srcem Srpstva - Bosnom i Hercegovinom. Obilježje crno-žute boje niz srpsko zemljište neće biti granica koja će vas u duhu i misli odvajati od vaše braće. Naprotiv, ta će obilježja biti vidni znak nepravde; ona će učiniti još čvršćom veze i zalogu trajnoga uzdanja u pobjedu Pravde.

Crnogorci!

Ne očajavajte! Kao stijene naše budite čvrsti u nadi. Prolazno je današnje neodređeno stanje slobodnih djelova srpskoga naroda. Iza teških dana doći će bolji. Srpsko će sunce ljepše sjati da svakoga brata Srbina bolje zagrije i osvijetli.

Crnogorci!

Berlinski kongres oduzeo vam je zemljište stečenoga vašom krvlju. Na ono malo, što vam je ostavio, nametnuo je teške terete. Članom 29. berlinskog ugovora, koji se odnosi na morske obale naše otadžbine, opterećena je upotreba naših suverenih prava u divnome Primorju Crne Gore. Danas, pošto su odredbe berlinskog kongresa na više strana povrijeđene, naročito utjelovljenjem Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj, samo po sebi otpada i ona njegova odredba koja nije bila nametnuta u pogledu našega Primorja. Nas ta odredba čl. 29. berlinskog ugovora više ne veže.

Crnogorci!

Uvjeren sam da progovaram iz duše i srca svakoga Crnogorca, objavljujući velikim silama, potpisnicama berlinskog ugovora, ako povrijede istoga odobre, da će se Crna Gora od danas smatrati oslobođenom svih tereta i ograničenja koja joj je bio nametnuo taj međunarodni ugovor. Moja je tvrda nada da će prosvijećena Evropa ovaj moj korak odobriti! Vas, pak, hrabri moji Crnogorci, pozivam da i od sada, kao i u svima prilikama, budete gotovi da me potpomognete i u najvećim mukama koje sam pripravan do kraja života zajedno s vama dijeliti za dobro srpskoga naroda.
 
Stefan Prvovenčani: Sabrani spisi
Hilandarska povelja
Original se čuva u Hilandaru. Pisana je na pergamentu, dugom 63 a širokom 32,5 cm. Donji deo je sužen, počevši od 50. cm pa do kraja, tako da ima oblik nepravilnog trougla. Tekst je pisan ustavnim pismom, crnim mastilom. Ima ukupno 75 redaka. Na kraju je Stefanov potpis ispod njega je datum ("meseca septembra 29. dan"), pa potvrda kralja Vladislava. Pečat nije sačuvan, ali prorezi na dnu, za vrpcu, ukazuju da je on morao postojati.

***

Kada u početku stvori Bog nebo i zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih i dade im vlast nad svakom tvarju svojom, postavi jedne carevima, druge knezovima, treće gospodarima, i svakome dade pasti stado svoje i čuvati ga od svakoga zla koje bi naišlo na njega. Stoga, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugare kraljevima i razdeliv svaki narod, i zakon dade, i običaje ustanovi, i gospodare nad njima po običaju i po zakonu rastaviv svojom premudrošću.

Zato po mnogoj svojoj i neizmernoj milosti čovekoljublja, darova našim pradedovima i našim dedovima da obladaju ovom srpskom zemljom i sve kao Bog čineći na bolje ljudima, ne hoteći ljudske pogibli, postavi gospodina mi oca za velikog župana, nazvanog na svetom krštenju Stefana Nemanju.(1)

I obnovi svoju dedovinu i bolje utvrdi Božjom pomoću(2) i svojom mudrošću, danom mu od Boga. I podiže propalu svoju dedovinu, i priobrete od morske zemlje Zetu i sa gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grčke zemlje Lab s Lipljanom, Dubočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Lepenicu, Belicu.(3)

I kad Božjom pomoću svojim trudom sve to zadobi i kad s pomoću Božjom mir i tišinu primi država njegova odasvud, poče pooštravati misao svoju i poučavati um svoj, i želeti sa žurbom,(4) i starati se o duši svojoj, gospodin mi sveti blagoverni časni starac Simeon,(5) podvizavajući se da na dan Strašnoga suda bude pribrojan u neki broj sa onima koji su ugodili Bogu(6) i kako bi stekao ono rajsko i neizrečeno žilište nekim običajima,(7) i naročito željaše da primi anđeoski i apostolski lik.(8) I podvizavaše se da bi sa pospešenjem sledovao Vladičinoj reči, koju reče.(9) "Uzmite igo moje na sebe i naučite se od mene, kako sam blag i krotak i smeran srcem. Jer igo moje je blago i breme moje je lako." Pošto Sveto Pismo javlja: "Ljubav Božija u vernima privezana je", ovome, dakle, priveza se najčvršće.(10)

A kada je minulo mnogo vremena, i pošto smo mi deca njegova othranjena do sitosti, on poče da uzašilje molbe Premilostivom Vladici, da ga ne liši onoga što želi, već da ga, prikloniv uho svoje, usliši.(11)

Ovaj mišlju beše uznesen i željaše: kao da stoji na uzvišenom mestu, u proletnje vreme, u veselu danu, tj. sunčanu; vide izdaleka ravnu livadu, krasnu izgledom, lepu stvorenjem. Sred nje stajaše drvo divno, okruglasto granama, punim lišća, preukrašeno cvećem i puno ploda, blagi miris odajući. A sred drveta nastanila se beše pticslatkoglasna, krotka u sedenju, tiha u pesmama, vesela u cvrkutanju, jasna u šaptanju, jedna od mudrih ptica ljubavnih, slatki njegov detić, koji je nekada bio meni vezom rođenja brat, zvani Sava monah. Ovaj seđaše u drvetu, tj. u Svetoj Gori i neumuklim glasom, visokim grlom, jasnim zvukom, izmenjujući glasove prelepe i predivne, i neobične pesme pojući. I taj glas uđe u ući prečudnog i divnog gospodina mi svetoga Simeona, časnoga starca. A njoj i ostale ptice, na donjim granama sedeći, slatkom njenom glasu svojim glasovima veselo pomagaše.

I ovoga gledajući, ovaj divni muž ljubljeno i slatko čedo svoje, koje beše otišlo i odvojilo se, pređe u svetu tu livadu, i lepo drvo i predivne ptice pomisli u sebi ovaj glas: "Da siđem na krasnu tu livadu; došavši, lepotu drveta sagledaću, i blizu njega stavši, nasitiću se krasnoga glasa predivne one ptice.(12)

I DEO
 
II DEO

Dok je on ovo pomišljao, Vladika njegov premilostivi ne prezre moljenja njegova, koja iz dubine srca uzdizaše, nego kao štedri trudoprijemac i davalac nagrada reče neskrivenim ustima svojim: "Ne dođoh prizvati pravednike, nego grešnike na pokajanje". Kada je prispelo pogodno vreme, svu slavu i čast ovoga sveta ni u šta uračunavši, a krasota ovoga sveta postade mu vidima kao dim; Hristova pak ljubav rasla je u njemu i razgaralo se srce njegovo u njemu, jer beše kao stan spremljeni mu i kao sasud prečisti Njegovom svetom Duhu.(13)

Ostavi državu svoju, od Boga njemu darovanu,(14) i sva svoja izvrsna i različita imanja,(15) jer je Hristos Bog tako hteo i presveta Vladičica Gospođa Bogorodica. Nasiti ga neizrecive svete želje i učini ga učesnikom neizrečenog i časnog anđelskog i apostolskog lika, malog i velikog.(16) Kada se ovo svršilo, pošto je nekim priloženjem Hristos to u um njegov postavio i poučio tako časnog mi i blaženog starca svetog Simeona, ostavi mene, u Hristu darovano mu čedo, na prestolu svome i u Hristovom darovanoj mu državi, mene, ljubljenog sina svoga, Stefana velikog župana i sevastokratora, zeta bogovenčanog kir Aleksija, cara grčkog.(17)

I ovaj kao podvižnik i čedoljubivi i slatki starac, gospodin mi sveti Simeon, ako sam i nedostojan da se nazovem njegovim sinom, blagoslovi me izvrsnije od ostale moje braće, kao što blagoslovi Isak Jakova, sina svoga, svakim blagoslovom.(18) I poče me učiti da se potrudim na svako blago delo u državi mojoj, i da milosrdan budem narodu hrišćanskom koji mi predade, i zapovedi mi o crkvama da se brinem i o monasima koji u njima služe i ni u kojem običaju da ne budem zazoran od Vladike svih i Gospoda.(19)

Potom, izvoljenjem Vladike našeg Isusa Hrista, kao što javlja Sveto Pismo: "Uklonite se iz mesta svojih i rođenja; ni jedan prorok u otačastvu svome nije primljen", nego spasenje dobija sa onima koji žive Hrista radi,(20) izađe iz države svoje i od dece svoje, i podružja svoga, da bi postigao livadu onu pređe opisanu, i krasno drvo i slatku pticu, i tu spasenje stekao.(21) I ne ostavi ga Vladika Gospod naš Isus Hristos jer se više raduje zbog jednog grešnika koji se kaje.(22) Brzo idući s gore one siđe na ravan, tj. u Svetu Goru, gde i ču da se živi miran i nemetežan život na livadi toj, i da se pravoverje dobro ukorenilo i da svetlo sija, kao neko drvo koje divno stoji, a grane su mu osvećeni i bogobojažljivi i hristoljubivi monasi i sav osvećeni crkveni zbor; a sred njih svih kao slatkoglasna ptica, Sava monah, mila uteha hristoljubivom starcu; čisto, pak, lišće i prekrasni cvetovi proročke propovedi, tj. časnih jevanđelja učenja i apostolska predanja i zapovesti svetih otaca; a mnoštvo plodova, to je uzdanje, koren vere, a dobre nade plod, sa ovim što je napred rečeno, i blagi miris. Zažele i vaistinu otpočinu na drvetu, u kome pojaše ptica izmenjujući glasove. To izmenjivanje glasova, o bogoljubivi gospodine moj, napisaću pet tvojih premudrih čuvstava viđenje: slušanje onoga drveta, mirisanje, pojanje, milovanje ptica i izletanje i ostalo.(23)

Jer izađe iz otačastva svoga u svetu onu livadu, tj. u Svetu Goru, i nađe manastir neki bivši, zvani Mileje,(24) Vavedenje svete i preslavne Vladičice Bogorodice, gde ne beše kamen na kamenu ostao, nego razvaljen odasvud. I potrudi starost svoju, i mene ako i nedostojna da se nazovem sinom njegovim, podižući me da obnovim mesto sveto. I ja, posledujući zapovestima Vladičnjim, koji reče tri stvari u svetim jevanđeljima: "Uzljubi Gospoda Boga svom dušom svojom i bližnjeg svoga kao i sam sebe", treće: "poštuj oca i mater", pošto mi je svedočio gospodin moj sveti Simeon. Volju njegovu ispunih o crkvi i o drugim stvarima, na koje me prinudi.(25)

I sećajući se časnog života slavnih mojih roditelja, kako lepotu, kako vladanje narodom, kako slavu i bogatstvo ka ništeljublju uskoro Božja ljubav k sebi privuče, pomislih u sebi da me udostoji Vladika moj Isus Hristos da budem poklonik tu u presvete Vladičice naše Bogorodice, i da bude neugašeno svetilo u hramu njenom i kraj groba časnog i blagovernog starca, gospodina mi svetoga Simeona monaha. Bih udostojen da mu budem, s njim, ktitor i služitelj. I obnovih ga molitvama njegovim,(26) i dadoh sela manastiru: Đurđević, Petrović, Kruševo, Knina, Rubač, Potok, Drstnik, Grebnik, Govan, Zaljug, i planinu Dobre Dole, a vinograda dva i trg Kninac; a u Zeti polovinu Kameništa, i sa ljudima. I potom dodadoh Viden i Beličišta s gornjim Vranićima do Gradišta.(27)

Po ovome, molim vas, gospodo moja i braćo, kome Bog daruje ovaj presto posle mene i ovu državu, da ne uvredi svetu Bogorodicu u svim ovim pravima pisanim ovde, i da ne bude potvorena reč moja ni dar. Ako li ko potvori i uvredi svetu Bogorodicu, da ga Bog prokune i sveta Bogorodica i da mu je suparnica pred Sinom njenim na dan onoga Strašnoga sudišta Hristovog. Jer ako izmeni reč moju, to ako sam satvori što god svetinje za dušu svoju, neće mu biti tvrdo od drugih, koji budu gospodari posle njega. Delajući ne potvorih dela, davanja gospodara koji su bili pre mene, nego još priložih k tome i dovoljno satvorih, ispunjena u svakom potrebovanju, u veke vekova, amin.

Krst velikog župana Stefana, namesnog gospodina sve srpske zemlje.
 
Život Svetog Simeona
Živog svetog Simeona nije sačuvan u originalu. Postoji samo jedan celovit prepis, iz druge decenije XIV veka, u zborniku koji sadrži još paterik, sinaksarsko Nemanjino žitije (I redakcija) i spis o dvanaest petaka. Taj se zbornik danas čuva u Parizu, u Nacionalnoj biblioteci (Bibliothèljue Nationale), pod signaturom Cod. Slave 10.
U drugom prepisu, načinjenom četrdesetih godina XV veka, tekst nije potpun - sadrži samo prvih trinaest glava (od ukupno dvadeset koliko ih ima delo). Osim toga, on je mestimično menjan i dopunjavan. Ipak, ovaj tekst pokazuje se korisnim pri razjašnjavanju nekih nejasnih mesta u pariskom rukopisu. Ovaj prepis načinio je Nikon Jerusalimac 1441/42. godine i uneo ga u zbornik načinjen za Jelenu Balšić. Taj se zbornik danas čuva u Arhivu SANU, u Staroj zbirci, pod signaturom 446.
Zanimljivo je da je bio sačuvan i jedan kratak odlomak iz Života svetog Simeona, na listu istrgnutom iz nekog rukopisa XV ili XVI veka. Sa posebnim naslovom: "a ovo su imena gradovima koje razruši sveti i prepodobni gospodin naš, Simeon mirotočac" (prevod na savremeni jezik) na drugoj (verso) strani toga lista bio je ispisan tekst VII poglavlja iz ovog dela (opis Nemanjinih osvajanja). Očigledno je, jer nema svršetka, da se tekst nastavljao i na sledećem listu. Taj je list dospeo u ruke Vatroslavu Jagiću. On je objavio tekst i sa prve (recto) i sa druge (verso) stranice, u XXIV broju Arhiva za slovensku filologiju (Archiv für Slavische Philologie), 1902. godine. Kasnije je taj list izgubljen.

* * *
Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, koji je bio pređe nastavnik i učitelj, gospodin i samodržac otačastva svoga, sve srpske zemlje i pomorske
 
Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom
Original se čuva u Državnom arhivu u Dubrovniku. Tekst je ispisan na pergamentu (format 11,8 x 21 sm) ustavom, u 13 redaka. Na poleđini je natpis Stephanus. Sačuvan je ostatak pečata, na vrpci od belih niti. Pečat je od smeđeg voska. Postoje i dva stara latinska prevoda teksta ove povelje. Oba su ispisana na pergamentu. Jedan se čuva u dubrovačkom arhivu, uz original, drugi u Beču. Podaci o povelji i prevodima uzeti su iz rukopisa Srpskog diplomatara, I, koji su pripremali Vladimir Mošin, Dušan Sindik i Sima Ćirković.

U ime oca i sina i svetoga Duha ja, veliki župan Stefan, sa svojom decom, kunem se knezu dubrovačkom Žanu Dandolu i svoj opštini grada Dubrovnika u Boga i Svetu Bogorodicu i u časni i životvoreći krst Gospodnji, i u sveta jevanđelja i u svetih dvanaest apostola i u svetih četrdeset mučenika i u 318 svetih otaca. Kunem vam se bez ikakve obmane da sam vam prijatelj ja i moja deca, dok ste iskreni.

I ako neki vaš neprijatelj prebegne u moju zemlju, da vam ga dam ako će vam što napakostiti iz moje zemlje.

I da idu vaši ljudi po mojoj zemlji sa robom bez ikakve bojazni, i da im ne bude nikakvog nasilja, nego da prodaju i kupuju slobodno, a ono što je po zakonu trgovačkom u mojoj zemlji da mi daju.

I da ne goni Srbin Vlaha bez suda, nego ako se učini nepravda između Grada i moje zemlje, da se sastaju sudije gde je po zakonu i da presuđuju a da ne bude nasilnog oduzimanja imovine.(1)

Ako li ovo prestupim, da mi Bog sudi i Sveta Bogorodica.
 
Žički natpisi
To su natpisi na severnom odnosno na južnom zidu pod kulom u manastiru Žiča. Predstavljaju ostatke dveju povelja Stefana Prvovenčanog - severni natpis za osnovicu je imao osnivačku povelju iz 1219, južni natpis povelju izdatu 1224-1227. Te povelje, kao i prvobitni natpisi, načinjeni na osnovu njih, nisu sačuvani. Postojeći natpisi su iz početka XIV veka. Prilično su oštećeni.
1. Natpis na severnom zidu pod kulom manastira Žiče (1)

Ovom presvetom hramu Spasa našega Isusa Hrista, po neizrecivoj milosti njegovoj, koju satvori sa nama, ja Stefan, po Božjoj milosti venčani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahumlja, sa prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom, po Božjoj milosti mojim namesnikom, prinosimo Tvoja od Tvojih, da bismo bili pominjani u molitvama, dar Spasu našem Isusu Hristu i njegovim svetima:(2) svete častice časnog i životvorećeg krsta Gospodnjega(3) i svetih strasti Hristovih i od rize i pojasa Presvete Bogorodice i od desnice svetoga proroka Preteče Krstitelja Jovana,(4) koju položi na teme Gospodnje, krsteći ga, i od glave Pretečine i od moštiju svih svetih apostola, proroka, mučenika i prepodobnih svetitelja; ikone svetih i časnih likova i sasude zlatne i srebrne i ripide mnoge i zavese i pokrove svete i rize časne i sveta jevanđelja i knjige mnoge i druge ukrase koji su na prosvećenje Spasu našem Isusu Hristu.

A za hranu i odevanje onima koji služe svetom hramu ovom: selo Talsko, sa Ratinom i sa Zaklopitom Lukom; Topolnica s Vojušama, Ribnica sa svim brežuljcima i sa Brenom; Žiča sa Batinom, Ribići s Crnom Rekom, Tlsto Brdo sa Raškim Delom i sa Štitarinom, Peščanica sva s Pečanom, Bukovica, Grahovišta sva, Svinjci, Gračanica, Radijevo, Konarevo, Črnjave sa Serčom, Bresnica sa trgom, Svibnica sa Okruglom, Bobolje sa Čečinom, Gvočanica sa Pupavnima; u Jelcima sela: Dolnja Vas, Borak, Gnjila, Dobrinja, Vitahovo; a u Hvosnu sela: Peć sa svojim zaseocima, Črni Vrh, Stlpezi, Trebovitići, Goražda Vas, Nakl Vas sa Čelpecima i Labljanima, Ljutoglavi sa gradom; a u Zatonu sela: Črnča sa svojim zaseocima, obe Ivanje sa zaseocima, Zamčane sa zaseocima, Dubovo, Gaje, i sva ova sela sa zaseocima svojim; a ovo su u Zeti sela: Trebolje, Plavnici; u Gorskoj Župi Golič. A ovo su planine: na Sporima Nozdre, Javorje s Lukavicama; u Hvosnu Slano Polje sa Tmastim Gvozdom, nad Breznicama Željin, a zimske paše od Brezne naniže niz Sutjesku sa svim pašama kao što obuhvata crkvena međa, sa svim pašama zimskim i letnjim sa one strane Kotlenika.(5)

A ovo su Vlasi koje smo dali ovoj crkvi - ovo su imena: Grd knez s decom, Radota, Vlkoslav, Tihomir, Stanimir, Vojihna, Dragšan, Njegoslav,(6) Zlina, Miroš, Brajen, Njeguš,(7) Njegota,(8) Sina, Radomir, Dragan, Bratin, Vojilo, Držihna, Pačemil, Batina, Bratmir, Draguš, Tihomir, Brateš, Grdoš, Gostilo, Pop, Pačen, Bun, Stan, Dragoman, Stan, Desislav, Kupljen, Dajša, Berilo, Njeg,(9) Bunilo, Dragomir, Braten, Stanimir, Bratonjeg, Njegota(10), s decom, Draguš, Bratilo, Radoslav, Tudor, Lucan, Dobromir, Dragoslav, Mužilo, Tihoč, Dragomir, Draguš, Kuman, Milobrat, Draguš, Dragoslav, Brapa, Predilo, Draga, Prvoslav, Draguš, Poligrad, Radiš, Tihomir, s taštom i decom, Zlata, Stan, Dragan, Pop, Mik, Dobriša, Berilo sa decom, Gostimir, Rad, Gostimirova mati, Čuč, Kuman, Bratoslav, Buta, Njeg,(11) Vasil, Brateš, Bratoslav, Dobrc, Ljev,(12) Dragomir, Sraštan, Tudor, Tihomir, Bunilo, Braja, Gostilo, Vojmir, Božaja, Turjak, Predimir, Buč, Krasimir, Bratilo, Budislav, Tihoslav, Mrgela, Raduš, Kupljen, Bratan, Bun, Prodan, Vojihna, Bratohna, Gostiša, Ilija, Bukor, Rad, Bratina, Bala, Sracin, Hrelja, Milac, Dobromir, Sina, Vlad, Desilo, Dobroslav, Tešimir, Budin, Božica, Kuman, Bukor, Rad, Vlad, Stan, Ponjeg,(13) Rug, Grdoš, Zlata, Stan, Dragut, Vlksan, Bogdan, Bratoslav, Begota(14) s decom, Tolak, Dragun, Lubota, Kulin, Velimir, Brzej, Tudor, Bukor, Nanota, Sina, Njeg,(15), Brateša, Berislav, Prvoslav Buckat, Crnomuž, Grdan, Nikola, Dragoš, Dragoslav, Vojin, Gugota, Vusin, Skoromir, Pružin, Vojislav, Doda, Radota, Velimir, Povržen, Vojislav, Berilo, Miroš, Veljen,(16) Sracin, Andrija, Begota,(17) Gostilo, Čvrnjega,(18) Grgur, Bukor, Bogdan, Stan, Desimir, Bežan,(19) Pljen,(20) Vratiša, Dedol,(21) udovica Dragušla i Tus s majkom, Gripon, Črnota, Stan, Šarban, Vojnjeg,(22) Belota,(23) Vojila, Miroš, Slavko, Gostilo, Njež(24) Prodan, Bun, Đed(25) Draguš, Gunja, Bratimir, Vokosav, Gostimir, Hodiša, Predihna, Bukor, Trusen,(26) Nerad, Singur, Draguš.

I ove župe priložismo pod vlast ove crkve: Krušilnicu, Moravu, Borač, Lepenice obe, Belica, Levoč, Lugomja, Rasina, Jelšanica i nad ovim što se prilaže ovoj crkvi da nema protopop dvorski nikakvu vlast, nego što dolazi ili od popova ili od Vlaha, ili popovski bir od zemlje, koji dolazi od popova, polovina da se uzima za ovu crkvu. I da se ne poziva arhiepiskopov čovek kralju bez kraljevog pečata, već ako je kome dužan arhiepiskopov čovek, da ga pozivaju s kraljevim pečatom kralju. Pa ako ne dođe na pečat, onda da mu se pečati upišu kod kralja i da globu uzme arhiepiskop sebi.(27) I ako se pozove kraljev čovek arhiepiskopu, i da bude...
 
2. Natpis na južnom zidu pod kulom manastira Žiče (1)

Ovaj sveti i preosvećeni hram Spasa našeg Isusa Hrista ja, milošću Božjom venčani kralj Stefan i s prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom prvencem, koga i blagoslovismo da bude kralj čitave ove države,(2) u ovom hramu Spasa našeg ovde da postavljaju se svi budući kraljevi ove države; i arhiepiskopi i episkopi i igumani da se postavljaju ovde.(3)

I ove župe priložismo pod vlast ovoj crkvi: Krušilnicu, Moravu, Borač, Lepenice obe, Belica, Levoč, Lugomira, Rasina,(4) i Vlahe sve ove kraljevske države.(5)

I u ovim župana, koje priložismo crkvi Spasa našega: da nemaju protopopovi dvorski nikakvu vlast a ona što dolazi od popova ili od Vlaha ili zemaljskih ljudi, što je popovski bir, što se uzima na ljude, da se sve to uzima za ovu crkvu.

A u župama koje su došle pod druge episkopije, da uzima protopop dvorski polovinu bira popovskog, a ono što je vrhovina popovska, da od toga ne uzima protopop delove, nego da sve to episkop uzme.(6)

A u ove četiri župe: Jelšanica, Pnuća, oba Ibra, od početka nije ulazio protopop, pa dalje neka su od protopopova slobodne.

A četiri manastira kraljevska: Sveta Bogorodica Studenička i Sveti Đorđe u Rasu i Svetogorski manastir i Sveta Bogorodica Gradačka - nad ova četiri manastira ili gde su im sela pod kojim episkopijama, da nad njima episkopi nemaju nikakve vlasti; a što se tiče postavljanja popova u ovim manastirskim oblastima i svakog duhovnog ispravljanja, sve to prenosim na arhiepiskopa. A što se tiče postavljanja igumana, što po pravu pripada kraljevstvu, da ga arhiepiskop blagoslovi božanstveno, a kralj da mu dâ žezlo i da ga celovom svojim postavi za igumana.(7)

I potom božastveni ovaj zakon naučivši prema crkvenom ustavu i predanju, i Gospodnja zabrana bi, da se ne razdvaja muž od žene i žena od muža;(8) ako se pronađe da je ko ovu strašnu zapovest prestupio, ovakvom kaznom da se kazni: bude li to ko od vlastele, da se od njega oduzme za kralja šest konja; ako li je ko od drugih vojnika, da mu se uzmu dva konja; ako li to ko od ubogih ljudi učini, da mu se oduzmu dva vola.

Ženama takođe zapovedam: ako li je ona koja prestupi zakon od vlastele, to vlastelinskom kaznom da se kazni; ako li je od nižih, to prema rodu da se kazni; ako li neku roditelji ili ko drugi odvede, to takvi da se kazne prema svome činu; ako li sama od sebe poludi,(9) ostavivši svoga muža, a ima sopstvenu imovinu, globom da se kazni. A ako nema imovinu, telesnom kaznom da se kazni, kako bude po volji njenog muža. Kaznivši je, da je vodi. Ako ne ushtedne da je vodi, to po kažnjavanju da je proda, kome on hoće. I svaki muž koji je pustio ženu, pošto bude kažnjen, da je vrati u svoj dom. Ako li ovo ne posluša, takav i od božanstvene crkve da bude zavezan i da ne bude u milosti Gospodnjoj. I ako drugu ženu uzme, da plati globu sličnu prvoj. Ili ko da ženu takvom koji ne želi da živi sa svojom, onda i taj da podleže istoj kazni kao i onaj koji je ženu oterao. A zabrane ženama da budu na ovaj način: da ostavivši svoga muža nemaju pravo drugog uzeti.

Episkopima i onima koji upravljaju zaprećuje se božastvenom pretnjom da niko ne odstupi od ovog božastvenog zakona, osim ako je reč o preljubi. I ovo potanko i razložno da se ispita kod vlastele i vojnika, te da oni koji upravljaju naplate od njih kaznu. A koji su ubogi, njima da se uzmu po dva vola. Ako su iz župa koje su pod vlašću arhiepiskopije, da uzme arhiepiskopija, a pod vlašću drugih episkopija, to da uzme episkopija jednog vola a drugog da uzme onaj koji upravlja.

A ako neko protivzakonito uzme svastiku, a bude li to vlastelin ili vojnik, da ga onaj koji vlada kazni oduzimanjem dva vola. Ako je od ubogih, to da uzima episkop polovinu a takvi da se raspuštaju.(10)

Koji se pozivaju pred episkope i stavljaju pod njihovu ruku, za takvu ruku i pečat episkopi da naplaćuju.(11) I da se ne poziva arhiepiskopov čovek kralju bez kraljevog pečata,(12) već ako je kome dužan arhiepiskopov čovek, da se poziva s kraljevim pečatom kralju. Pa ako ne dođe na pečat, onda da mu se pečati upišu kod kralja a da globu uzme arhiepiskop sebi.

I ovo sve učinismo tebi, Spase moj, i predadosmo božastvenoj i neizrečenoj slavi carstva tvoga. Ako ko prestupi i razori nešto od ovog predanog tebi, ko god da bude, potvorivši ovo, ne samo da je kriv i odbačen od božastvenog tela i krvi Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Bogomatere koja ga je rodila, Presvete Prisnodeve Marije, nego neka i anatema na njemu bude i kletva od svetih nebeskih sila, Jovana Preteče i Krstitelja i svetih preslavnih apostola i svetog prvomučenika Stefana i svetog oca našeg Save i svetih otaca naših 318 nikejskih, i od mene grešnog da je zavezan u ovom veku i u budućem i naslednik da bude izdajnika Jude i saučesnik onih koji rekoše: "Uzmi, razapni ga; krv njegova na nama i na čedima našim". I neka se pribroji k njima.
 
Povelja manastiru Svete Bogorodice na Mljetu
Original nije sačuvan. Postoji prepis koji se čuva u Historijskom arhivu u Dubrovniku. Tekst, ukupno 41 redak, pisan je na pergamentu (format 48 x 34 sm). ispod njega je potvrda kralja Milutina, u 8 redaka. I prepis povelje i potvrdu posala je ista ruka i to nekaligrafskim ustavnim pismom kraja XIII i početka XIV veka. Sačuvan je ostatak gajtana od crvenih konaca, provučen kroz pliku. Podaci o povelji uzeti su iz rukopisa Srpskog diplomatara, I, koji su pripremili V. Mošin, D. Sindik i S. Ćirković.

Davalac onoga što je blago i istočnih svakom davanju neoskudni, uslišilac svakoga koji ga prizove istinom, ne htede ničiju propast, nego zapovedi da se svi spasu i u razum istiniti dođu, Vladika svih, Hristos Bog, istinita mudrost očeva, koga ako ko nađe u istinu je blažen; ko je dakle taj koji može da iskaže sile Gospodnje? Radi takvog smerenija Vladike sve se udivljava, jer našeg spasenja radi bi čovek, svih Bog ovaplotivši se u Pričestu svoju mater, i svojim blagovoljenjem venča nas dajući neoskudno ispunjenje onima koji s ljubavlju padaju ničice k njemu. Veličinu njegovog čovekoljublja razumevši, ja, grešni Stefan, veliki kralj, namesni gospodin sve srpske zemlje i Dioklitije i Dalmacije i Travunije i Humske zemlje, padajući ničice pred tebe, molim ti se, Gospode, ti si me primio iz utrobe moje matere, ti si moj pokrovitelj, tebe kao utvrđenje i nadu imam i pred tebe kao moliteljicu stavljam Prečistu Tvoju Mater. Mene izabravši u domu oca moga da budem naslednik prestola oca moga i među braćom mojom viša me javivši, meni predade da pasem stado oca moga s blagoslovom očevim,(1) koji i ovaj nauk dade meni, rekavši:

- Sine, moje reči uzmi na um, mojim rečima priklanjaj uho tvoje, sačuvaj ih u svome srcu(2) i budi onaj koji se svim srce uzda na Boga, blagoslovi Boga u svako vreme i neka je hvala njegova svagda na ustima tvojim.(3) Blizu je Gospod svih koji ga se boje i molitvu njihovu uslišaće i spašće ih.(4) Amin.

Stoga i ja, razumevši blaženi život oca moga, kako u svemu s žurbom priticaše zapovedima Gospodnjim, i zato ga Vladika Hristos Bog strašnim svima koji žive okolo njega javi, i mir i tišina bi u dane vladavine njegove, po reči proroka Davida: "Gospod neće lišiti dobra one koji hode nezlobivo." Toga radi i ja padam pred tebe, znajući tvoje čovekoljublje i molim se vapijući ovako tebi Isuse Hriste:

Otvori mi oči srdačne, da razumem i tvorim volju tvoju u sve dane života moga, "jer sam pridošlica ja";(5) ne sakrij od mene zapovesti tvoje, nego "otkri oči moje da razumeju čudesa od zakona tvoga".(6) Reci mi, Gospode, nedokučivosti i tajne premudrosti tvoje, na tebe se nadam, bože moj, da mi ti prosvetiš um i smisao svetlošću razuma tvoga, da prebivam u svim zapovestima tvojim kako bih se obnovio i prosvetio istinom i spasao dušu moju i telo. Amin.

I tako prebivajući, ako i druge dobrodetelji ne stvorih, o meni će se postarati Bog, jer gde bejaše manastir nekog svetitelja sa usrdnom željom svaku potrebu ispunih mu, i ovome manastiru Prečiste Vladičice naše Gospođe Bogorodice na Mljetu(7) ovo darujem: ostrvo celo i Babino Polje, na drugom ostrvu u Krkri crkvu Svetoga Vida, Janjinu i s Popovom Lukom i Svetog Stefana i Svetog Georgija. A ovo su im međe: Žulijan od mora do mora i od druge strane od Motružnice od mora do mora; u Stonu crkvu Sv. Nikole. Ovo da budu metohije Svete Bogorodice mljetske crkve. I vinogradi koje je opat kupio crkvenim dobitkom da budu crkvi u Rijeci i u Žrnovnici pred Dubrovnikom. Ovi uvek da budu crkvi. I o ovim metohijama niko da se ne stara osim opata, koji je u tom mestu, a drugi ni jedan čovek da nema brigu niti vlast nad kim. Ko bude vladar posle mene ili moje dete ili blizak ko ili neko drugi, ovoga da ne razori ili kome učini neko nasilje.

Ako li se ko, zavišću Sotoninom obuzet, drzne da razori nešto od onoga što prinosim Presvetoj Bogorodici Blagodetelnici, takav da bude proklet od Gospoda Boga Svedržitelja i Presvete Bogorodice, i sila časnog i životvorećeg krsta da porazi njega u sadašnjem i budućem veku, i od mene grešnog neka mu bude anatema. Ovoga radi pisah i potpisah.

Stefan, po milosti Božjoj venčani kralj i samodržac sve srpske zemlje i pomorske.
 
Stefan Prvovenčani i njegovo delo
Napisala
Ljiljana Juhas-Georgievska
1.

Stefan Nemanjić, srpski veliki župan od 1196. do 1217. i kralj od 1217. do 1227, prvi po redu (stoga i nazvan Prvovenčani), predstavlja jedno od najznačajnijih imena u srpskoj književnosti srednjeg veka. Zajedno sa svojim ocem, velikim županom Stefanom Nemanjom (umro 1199) i bratom Savom (umro 1235), on pripada prvoj poznatoj generaciji pisaca. Biografijom o svetom Simeonu, kojom produbljuje predstave o Stefanu Nemanji i njegovom vremenu, zanimljivo interpretirajući ali i vršeći selekciju ideoloških i egzistencijalnih sadržaja. Prvovenčani obogaćuje tematski prostor o ovom značajnom vladaru i zanimljivoj ličnosti.

Hilandarskom poveljom (1198), koja je jednim svojim delom autobiografija a drugim pravni akt, Nemanja je prvi započeo pisanje o sebi.(1) Daljem upotpunjavanju njegovog lika doprineo je Sava, sastavivši nekoliko tekstova - kratka beleška u Hilandarskom tipiku (1199), opširniji životopis u Studeničkom tipiku (1208), Služba svetom Simeonu (1208).(2) Stefan se sa dva svoja dela - Hilandarska povelja (1200-1202) i Život svetog Simeona (1208-1216) - nadovezao na postojeću literaturu. Prvi njegov tekst uveliko ponavlja ideje i sadržaj prve Hilandarske povelje, ali je, treba istaći, obogaćen autobiografskim detaljima, poetskom sublimacijom viđenja Svete Gore, preinačavanjem Nemanjinog subjektivnog iskaza u neutralni i dopunom motivacijskog sistema. Osnovnim idejnim postavkama njegovo drugo delo neposrednije se vezuje za Hilandarsku osnivačku povelju u Savinu biografiju o Nemanji. Prvovenčani je u njemu preciznije i bogatim semantičkim nabojima fiksirao ljudske, vladarske i svetačke osobine svoga oca.

Karakteristično je da najveći broj Stefanovih dela (pet) jesu tekstovi pravnog karaktera; ovim aspektom blizak je svome ocu, sastavljaču pomenute Hilandarske povelje i bratu Savi, autoru tri tipika i crkvenog zakonima (Krmčije). Ti pravni spisi jesu, pored Hilandarske povelje još i Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom (oko 1215), Povelje manastiru Žiča (oko 1219. između 1224-1227) i Povelja manastiru sv. Bogorodice na Mljetu (oko 1220). Jedan od tih tekstova, Žička povelja iz 1224-1227. istovremeno je i zakonski akt kojim se regulišu pitanja vezana za manastir i njegove prihode, kao i pitanja iz oblasti bračnog zakonodavstva.

Iako pravni po svojoj suštini, njegovi spisi sadrže i detalje umetničkog karaktera. Stefan je svemu davao pečat svoje bogate emotivnosti i lucidnosti, obrazovanja i promišljenosti. Premda mu književno stvaranje nije bilo osnovna preokupacija, on je pisanju prilazio ozbiljno i ambiciozno.

Bio je pisac i vladar, kulturni poslenik i ratnik; u osnovi živa i zanimljiva ličnost, sa izraženim smislom za atmosferu i akciju. Možda ova zapažanja najpotpunije sintetizuje Teodosije, pisac s kraja XIII veka, koji kaže: "U vojsci iskusan i hrabrošću udivljen..., kada seđaše u čelu trpeze veseljaše blagorodnike bubnjevima i guslama... a negovaše mnogo i književnost, i uz to beše vrlo razuman i vešt pripovedalac."

Na jednu drugu dimenziju njegove ličnosti ukazao je književnog Domentijan, bliži no Teodosije Stefanovom vremenu: "A ovaj bogoljubivi bogočastivi saprestolnik svoga otačastva po predanju očevu, vaspitan u dobroj veri i savršen u pobožnosti, nikada se nije uzdao u svoju silu no u silu Boga otačaskoga, kome isprva bi predan od svetog oca svoga njegovom zapovešću po reči Gospodnjoj."

Ova svedočanstva, ma koliko na prvi pogled kontradiktorna, dopunjavaju jedno drugo i zajedno uzeta modeluju lik ovog kralja, ratnika, pisca, graditelja manastira i tipičnog čoveka srednjeg veka.

Stefanova vladavina protekla je u znaku velikih uspeha - dobijanje kraljevske krune (1217), proglašavanje autokefalnosti srpske crkve (1219). Vladajući, on je udruživao ratničku sposobnost i diplomatiju - diplomatijom više no akcijom suzbio je napade ugarskog kralja Andrije i latinskog cara Henriha Flandrijskog (1216), pridobivši prvog za prijatelja i istovremeno ostavljajući drugog bez saveznika. Beležio je i teške trenutke kao što su oni pri početku vladavine kada je morao da napusti presto i ode u izgnanstvo (1202) i da se žestoko bori da ga povrati (1203-1204). Vladajući, imao je sjajnog pomagača, savetodavca i prijatelja u bratu Savi. Svoj uzbudljivi i do kraja ispunjen život, završio je u potpunoj smernosti, zamonašen u poslednjim trenucima, sa imenom Simon monah. Tako je, makar i na kratko, ponovio istoriju svoga oca, koga je sledio u svemu a u mnogo čemu i nadmašio.
 
2. Hilandarska povelja

Prvi danas nama poznati književni tekst Stefana Nemanjića jeste povelja koju je on izdao manastiru Hilandaru između 1200. i 1202. godine. Ta povelja potvrđuje postojeće posede darovane od strane osnivača Nemanje i registruje nove čiji je darodavac Stefan. Iako za osnovicu ima Nemanjinu povelju - prenose se direktno čitavi odlomci, ona predstavlja novi tekst, bogat i sadržajan zahvaljujući, pre svega, dodacima i interpolacijama šireg karaktera, kao i izvesnim izmenama. To je zanimljiva činjenica u srpskoj literaturi. Jedno delo u suštini ponavlja prethodno ali ga i dograđuje, menja, da postane sasvim novo i u potpunosti prepoznatljivo ostvarenje. Na ovakav odnos među delima nailazeći se i kasnije - npr. kada Domentijan bude koristio Stefanov Život svetog Simeona (1264) ili kada to isto delo bude koristio Nikon Jerusalimac (1440/41). Preuzimajući tekst prve Hilandarske povelje, Nemanjino autobiografsko pričanje Stefan preinačava u biografsko. Na taj način nastalo je prvo delo biografskog žanra u srpskoj srednjovekovnoj književnosti, pa Stefanu za to pripada i zasluga. Ova je povelja prožeta i autobiografskim detaljima iz života njenog izdavača, i to onim koji su u vezi sa Nemanjinim životom. Tako je začeta nova autobiografija, koju će Stefan dograđivati u svom Životu svetog Simeona. Tekst ove povelje, međutim, najviše se pamti zahvaljujući svom poetskom sloju i to čuvenoj interpolaciji gde se daje opis idealnog pejzaža da bi se on zatim razrešio kao alegorija Svete Gore. Iako je sigurno da taj opis nije sasvim originalan - postojale su na desetine i stotine takvih opisa u svim literaturama srednjeg veka, on je prilagođen potrebama ovoga teksta i piščevih ideja. Ta slika rajskog pejzaža, zamišljenog u vidu livade obasjane svetlošću, sa drvetom i pticom, postaje uzbudljiva kada se nametne rešenje koje pokazuje da je ta ptica koja poje predivnim glasom Nemanjin najmlađi sin, monah Sava, koji oca mami u Svetu Goru. U okviru te alegorije, već razrešene, posebno je lepo i mesto gde se govori o Nemanjinom doživljaju Svete Gore, kroz osete svih čula: "Zažele i vaistinu otpočinu na drvetu, u kome pojaše ptica izmenjujući glasove" (drvo = pravoverje; ptica = monah Sava). "To izmenjivanje glasova, o bogoljubivi gospodine moj, napisaću pet tvojih premudrih čuvstava viđenja: slušanje onoga drveta, mirisanje, pojanje, milovanje ptica i uzletanje i ostalo."

Ovaj poetsko-alegorijski sloj iskoristio je Sava Nemanjić i tu je sliku, uz odgovarajuća prilagođavanja, uneo u svoje delo o Nemanji.
 
MS in Church Slavonic with occasional Bulgarian elements on vellum, Serbia, 14th c., 61 ff. (- ca. 60), 28x19 cm, single column, (22x14 cm), 34-38 lines in a handsome Serbian square Cyrillic book script (Rashka school), 2 principal headings in red capitals, painted initials in red throughout.

Binding: London, England, 1993, black leather on oak boards, sewn on 3 cords, by Ruth Kirkby.

Provenance: 1. Sotheby's 20.6.1989:34.

Commentary: One of the earliest Serbian MSS known, cf. MS 702.

See also MS 577, Hermologion, Mt. Sinai, Egypt, ca. 11th c.
 
MS in Serbian Church Slavonic on vellum, Serbia, ca. 1300, 8 ff., 30x23 cm, 2 columns, (23x16 cm), 44 lines in a small Cyrillic half-uncial of the Rashka school, 2-line initials in red throughout.

Binding: London, England, 1990, half leather over oak boards, sewn on 4 cords, by Ruth Kirkby.

Context: For a 14th c. Serbian octoechos, see MS 261.

Provenance: 1. Sam Fogg Rare Books Ltd., London.

Commentary: One of the earliest Serbian MSS known, cf. MS 261.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lionman
Poljska i Rusija
Odgovora
2
Pregleda
293
Isus33
Isus33
H
Antisemitizam i uzroci
Odgovora
16
Pregleda
524
Harvat
H
Nina
Alimpije Vasiljević i Rusija
Odgovora
3
Pregleda
256
Nina
Nina

Back
Top