Јеванђелистари и хрисовуље

MS 1590

BIBLE: PSALMS
ms1590

MS in Church Slavonic on vellum, Bulgaria or Serbia, late 15th c., 124 ff. (complete), 15x11 cm, single column, (12x7 cm), 25 lines in a semi cursive Cyrillic book script, with title "Davida Proroka Tsare Pesne" in Cyrillic display uncials, 150 5- to 6-line initials in red and yellow, many incorporating fantasy animals, decorated headpiece in brown, red and yellow, incorporating beasts.

Binding: Bulgaria or Serbia, late 15th c., vellum over wooden boards, later blindtooled, sewn on 3 thongs.

Provenance: 1. Mishtenko, grandfather of John Mishtenko, Armenia and Bulgaria (1917), and London; 2. Mishtenko, father of John Mishtenko, London; 3. John Mishtenko, Bedworth, Warwickshire (-1992); 4. Christie's 24.6.1992:63.

Commentary: The grandfather Mishtenko, Armenian, brought this MS from Russia to Bulgaria in 1917 while emigrating due to the Russian Revolution.
 
ВАЖНО ! СВИМ СРПСКИМ ЦРКВАМА И СРБИМА У ДИЈАСПОРИ ! СВИМ СЛАВИСТИЧКИМ БИБЛИОТЕКАМА У СВЕТУ. СВИМ БИБЛИОФИЛИМА И КОЛЕКЦИОНАРИМА ВРЕДНИХ СТАРИХ РУКОПИСА !


Завршен је издавачки подухват столећа - фототипско издање

- Једна од најлепших рукописних књига света -
- Највреднија реликвија српског народа -
- Најстарији српски ћирилични рукопис -

После осам векова од свог настанка у последњој четвртини XII века из таме времена, ризница и склоништа у којима су над њим заветно бделе и чувале га многе генерације као највећу националну светињу и реликвију, на светлост дана израња у свом сјају и лепоти први пут у овом веку - фототипско издање МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА . Овај настарији сачувани српски ћирилични рукопис, који се сматра једном од најлепших рукописних књига света, доспео је у српски манастир Хиландар на Светој Гори вероватно још приликом његовог оснивања 1198. године и у њему остао као највреднија светиња пуних седам векова. Од тада до данас ова српска света и култна књига преживљава своју готово невероватну одисеју кроз страдања, ватру и похаре I. и II. светског рата, да би се данас чувала у Народном Музеју у Београду као највећа драгоценост културно-историјске баштине српског народа.

Поред самог ћириличног текста, исписаног руком "грешног дијака Григорија" посебну вредност овог јеванђелистара представљају ликовни украси - иницијали - који се по лепоти и стилу израде сматрају апсолутно јединственим у свету где немају познатих директних узора. Сликани украси овог рукописа, чудесне минијату-ре са непоновљивим византијским мотивима фанатастичне флоре и фауне, чине МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ непоновљивим ликовним и уметничким ремек-делом.

За сваког Србина и Српску православну цркву ово ремек-дело наших великих предака представља највреднији тестамент који су нам они оставили на чување, да по њему једном за увек препознајемо наше национално биће и свој индентитет. Први пут у историји нашим очевима пружа се прилика да ову националну реликвију трајно сачувају у својим породицима и као породичну амајлију оставе је будућим поколењима својих синова и унука да је чувају као највреднији писани споменик српског народа.

После пет година напорног истраживачког рада и припреме, двема издавачким кућама из Београда - "Службеном листу" и "Досијеу" - пошло је за руком да први у овом веку заврше у Јоханесбургу штампу првог фототипског и библиофилског издања овог јеванђеља . На припреми и изради овог пројекта биле су ангажовани најбољи аутори текстова, кустоси, технолози, конзерватори, рестауратори, штампари и мајстори књиговесци. По јединственом мишљењу експерата, ово дело је толико верно свом оригиналу да представља један од најуспелијих издавачких подувата у историји не само нашег већ и читавог издаваштва у свету.

Од укупног тиража од 300 примерака, комплет "Миролављевог јеванђеља" до сада је укоричен и повезан у ограниченом тиражу од само 30 примерака, а сваки примерак посебно је нумерисан у "Повељи о власништву" за сваког појединачног купца, чије се име такође уписује у Повељу. Комплет је тежак 10 килограма а смештен је у чврстој кутији, повезаној платном, на којој је утиснут аверс и реверс Мирослављевог печата. У кутији се поред "Повеље о власништву" налазе и две књиге у антилоп-кожном повезу - "Мирослављево јеванђеље-Историјат" и "Мирослављево јеванђеље- Коментари" - формата Б5, од којих прва открива невероватну историју и судбину овог рукописа, а друга представља каталог 360 иницијала у боји из "Мирослављевог јеванђеља".

Само Јевађеље штампано је потпуно верно оригиналу у индентичном формату као оригинал 41,8 х 28,4 цм, у дрвеним корицама пресвученим кожом и украшеним репродукцијама заштитних и украсних ексера,кожних плетеница и металних копчи, у пуном колору на 360 страна.

Првих 30 нумерисаних примерака овог капиталног дела продаје се по ексклузивној цени од 3.850 US$ појединачним купцима, а 3.500 US$ православним црквама и библиотекама.

Издавачкој кући ECOLIBRI из Београда, ул.Синђелићава бр.7 поверена је ексклузивна продаја дела тиража овог издања са почетном нумерацијом од 006. до 020. од којих заинтересованим купцима у иностранству стоји одмах на располагању 5 за сада јединих укоричених примерака код повереника у Немачкој. Сва обавештења о условима продаје, уплате и уручивања комплета могу се добити на тел/факс: +381-11-3442-975 у Београду или преко Е-мејл адресе: jangelus@eunet.yu
 
Poslednja izmena:
Miroslav Gospel. Complete Aprakos
1180-1190. Serbian Church Slavonic Serbian version. Scribe: Monk Pupil Gregory. Fragment

F (398/412 х 273/276). 1 leaves.
Parchment. Ink, cinnabar, colours, gold.

It is written in a uncial hand in two columns.
There are two large initials, containting human figures, worked in paints with use of gold.

The main part of the manuscript is kept at the collection of the National Museum of Serbia in Belgrade (№ 1536). This portion of the memorial includes the inscription, stating the scribe -Monk Pupil Gregory, who wrote it in "gold" for Serbian Prince Miroslav, a son of Zavida.

The Miroslav Gospel is the oldest Cyrillic memorial in Serbian. The manuscript dates from the reign of Miroslav, the Great Prince of Hum, who was the brother of King Stefan Nemanja and owned the Land of the Hum. The Gospel was very likely produced for the Church of St Peter in Lima, commissioned by Prince Miroslav. There no reliable evidence of when and how the book was transferred to the Hilandar Monastery on Mount Athos from Hum. This is only the supposition that Stefan Nemanja, the founder of the the Hilandar Monastery, took the Gospel there. The monastery was sanctified in 1198, and Stefan Nemanja, who became a monk under the name of Simeon, died in 1199. During the second half of the 19th century thanks to Archbishop Porfiry Uspensky, the manuscript was put into scientific circulation. While visiting the Hilandar Monastery in winter of 1845/46, Archbishop Porfiry saw the manuscript at the library of the monastery. Amazed at its magnificence, he could not resist the temptation, cut out one leaf from the book and took it away to Russia. This leaf was first shown at the exhibition in Kiev in 1874.

In 1883 the leave came into the Imperial Public Library along with the material gathered by Archbishop Porfiry Uspensky.

Shelfmark: РНБ. F.п.I.83.
 
Nikola Stanjevic Gospel. Complete Aprakos.
Mid-14th cent. Serbian version. Scribe: Monk Feoktist. Fragment

F (330 х 260). 1 leaves.
Parchment. Ink, colours, gold.

It is written in a uncial hand. Rascian Spelling.

There are two initials, executed in gold and paints: one initial is done in the Old Byzantine style, the other is in the Balkan style. Headings and large punctuation marks throughout the text are written in gold.

The National Library of Russia has only one leaf from the codex, which is kept on Mount Athos in Greece (the Hilandar Monastery, no. 14). The major part of the codex containts the scribe's inscription, noting his name, as well as the donation inscription, which records that this Gospel was given to the Hilandar Monastery by Duke Nikola Stanjevic (from the Northern Macedonia). The decoration of the manuscript shows the diversity of styles, which makes this memorial especially interesting to researchers.

In 1883 the manuscript came into the Imperial Public Library along with the material gathered by Archbishop Porfiry Uspensky.

Shelfmark: РНБ. F.п.I.86.

Fragment of a Gospel reading for the Church New Year. The initial in the Old Byzantine style. The note in the lower margin is written in pencil by hand of Archbishop Porfiry Uspensky : Great Duke Nikola (Hilandar)
(РНБ. F.п.I.86, fol. 1r)
 
Dobromir Gospel. Tetraevangelion.
12th cent. (fols. 1-151v, 153r-175v, 177r-182v), Middle Bulgarian version; 14th cent. (fols. 40v-41r, 152r, 175v-176v, 182v, 184r-196v), Serbian version. Palimpsest (fols. 40v, 41r, 101r, 142v, 161v-162, 169v-170r, 173v-175v, 177r, 179v, 182r-182v): lower layer is original gospel text from 12th cent., upper layer is dated from 14th cent. One of scribes: Priest Dobromir.

Q (199/210 х 145/154). 196 leaves. The beggining is lost, several leaves are missing from the middle part of the codex.
Parchment (fols. 1-183), paper (fols. 184-196). Ink, cinnabar, green colour.

It is written in a uncial script by several hands. There are head-pieces in the New Byzantine style (?) in ink (fols. 27r, 29r, 121r, 121v, 122r, 122v). Initials of the same style had been originally written in ink; cinnabar and green colour were added, very likely, at a later date. Folio 121 bears a note of one of the scribes, who wrote the manuscript, where he left his name.

The Dobromir Gospel is the earliest Middle Bulgarian memorial, that marks the change from Old Bulgarian to the Middle Bulgarian language and spellings. Judging by linguistic traits, the manuscript derived from the South West end of the area, where Bulgarian language is used, in other words, from Macedonia. The Dobromir Gospel has inscriptions stating that it was held in Sinai for a long time (at least, since the 16th century). In 1873 Archimandrite Antonyn Kapustin saw this codex among numerous manuscript books at the library of the Monastery of St Catherine during his trip along the Sinai Peninsula. In 1896 or 1897 the manuscript had found its way to Vienna, to the noted Slavonic scholar Vatroslav Jagic, from whom it was acquired by the Imperial Public Library. Today two fragments from the Dobromir Gospel are preserved in repositories other than the National Library of Russia: 1) 23 leaves are held at the Monastery of St Catherine in the Sinai Peninsula (№ 43); 2 leaves are kept in the National Library of France in Paris (Slav. 65, fols. 3-4).

In 1899 the manuscript came into the Imperial Public Library from Vatroslav Jagic.

Shelfmark: РНБ. Q.п.I.55.

The end the Gospel of Luke. Under the ornamental tail-piece is the note of the scribe Dobromir: Priest Dobromir, the sinner, who copied the manuscript for the glory of God, begs for the divine grace….
(РНБ. Q.п.I.55, fol. 121)
 
Debarsko jevanđelje, 14.vek

Tetraevangelion.
The third quarter of the 14th century . Serbian version

F (263/268 х 183/190). 183 leaves. Both the beggining and the end are lost, several leaves are missing from the middle part of the codex.
Parchment. Ink, colours, gold.

It is written in a uncial hand.

The illumination of the manuscript contains 3 Evangelist portraits of Matthew, Mark and Luke (on fols. 1v, 27v, 90v) painted in colours with use of gold, 3 head-pieces (on fols. 28r, 88r, 91r) and large initials in the New Byzantine style. Headings on fols. 28r, 88r, 91r are written in gold with use of ligatures.

The codex was discovered by Archimandrite Antonyn (Kapustin) in the Macedonian city Debar, near the border with Albania. The assumption is that this Gospel was created on Mount Athos. The illumination of the codex is allied with decoration of other manuscripts of the Holy Mountain, for instance, with the design of the Nikola Stanjevic Gospel (№ 24: F.п.I.86).

In 1899 the manuscript came into the Imperial Public Library along with the other contents of the Archimandrite Antonyn Kapustin's colection.

Shelfmark: РНБ. F.п.I.114.

Miniature of St Mark the Evangelist. The beginning of the Gospel of Mark. The initial and head-piece in the New Byzantine style
(РНБ. F.п.I.114, fols. 27v-28r)
 
Pec's gospel

Tetraevangelion.
First half (or middle?) of 14th century, with additions from late 13th - early 14th centt. (fols. 20r) and late 15th - early 16th centt. (fols. 19). Serbian version

F (260/270 х 180/185). fols. 1-18, 21-281; I. Parchment, paper (fols. 19). Ink, cinnabar, colours.

It is written in a uncial hand.

There are the interlaced head-pieces (fols. 2r, 101v) on folio 2r - with teratological motifs. Large interlaced initials are executed in cinnabar with yellow and green paints and ink (on fols. 2, 76v, 122v, 202). Headings, written in ornamental letters with use of ligatures, form the whole composition with head-pieces and marginal decoration.

The manuscript, mainly, contains the Four Gospels, and folios 19 and 20 are fragments from Aprakos Gospel, in opinion of the authors of the Union Catalogue. It follows from an inscription on the bookplate, contained in the manuscript, that Alexander Hilferding discovered the codex in 1857 in the Patriarchate of Peć, while serving as consul of Russia in Bosnia and Herzegovina. The town of Peć is located on the Bistrica river, 14 km to the north of the Dečani Monastery. On the western outskirts of the town, on the left bank of the river there is the Patriarchate of Peć - a group of churches, which served as the residence of Serbian Archbishops and Patriarches from the 13th century to the beginning of the Turkish occupation of Serbia.

In 1868 the manuscript came into the Imperial Public Library along with the Alexander Hilferding's collection.

Shelfmark: РНБ. Гильф. 5

The end of the preface and the beginning of the Gospel of John. The head-pieces, panels, and the initial letter in the Balkan style
(РНБ. Гильф. 5, fols. 201v-202r)
 
Cetverojevandjelje Bosna 13-ti vek

Tetraevangelion.
Second half of 13th cent. Serbian version (Bosnian type). Fragment

F (270/276 х 195/205). 6 leaves.
Parchment. Ink, colours, cinnabar.

It is written in a Bosnian uncial script in two columns. Spellings is typical for manuscripts of Bosnian origin.

The decoration of the manuscript contains large initials in ink, cinnabar, yellow and green paints with teratological motifs (fols. 1r, 5r, 6r). Headings and individual letters throughout the text are written in cinnabar.

The codex survives only in small fragments. In addition to 6 leaves from the holdings of National Library of Russia, another 2 leaves from this book are known - they are kept in the Russian State Library (Shelfmark: Григ. 11.I). The manuscript characterizes the provincial Slavic handwritten tradition. The Gospel was copied onto poorly prepared dark and rough parchment. A typical Bosnian uncial script creates an impression of some carelessness. Initials are drawn and painted with varying thoroughness.

Alexander Hilferding found the Gospel in 1857, while serving as a consul of Russia in Bosnia and Herzegovina. The place of discovery is unknown.

In 1868 the manuscript came into the Imperial Public Library along with the Alexander Hilferding's collection.

Shelfmark: РНБ. Гильф. 61.

A reading from the Gospel of Matthew. The initial letter В with teratological motifs.
(РНБ. Гильф. 61, fol. 1)
 
Hercegovačko jevanđelje,14.vek

Tetraevangelion.
The last quarter of the 14th cent. Serbian version (Bosnian type)

Q (208/217 х 144/149). IV + 110 leaves. Both the beggining and the end are lost, several leaves are missing from the middle part of the codex.
Parchment (fols. 44r-45r, 48r), paper. Ink, cinnabar, yellow colour.

It is written in a Bosnian uncial script. Spelling is typical of manuscripts of Bosnian origin.

The decoration of the manuscript contains a head-piece in cinnabar, executed in the Old Byzantine style (fol. 36r), interlaced head-pieces in ink and cinnabar, worked in the Balkan style (fols. 37r and 73r); an interlaced three-colour head-piece of the Balkan style in black ink, cinnabar and yellow paint (fol. 71v). There are initials in cinnabar, which are mostly outline, some of them are filled in ink or yellow paint, some are ornamented. The interlaced initial 'B' on folio 92v includes a human head.

It follows from an inscription on the Alexander Hilferding's bookplate (fol. III) that this Gospel was found by him in 1857 at the Monastery of Dovolja (then Herzegovina).

In 1868 the manuscript came into the Imperial Public Library along with the Alexander Hilferding's collection.

Shelfmark: РНБ. Гильф. 7.

The end the Gospel of Mark, the beginning of the table of contents of the Gospel of Luke. The interlaced head-piece in the Balkan style
(РНБ. Гильф. 7, fol. 70v-71)
 
Dragomanovo jevanđelje,13 vek

Teaching Gospel of Constantine Bulgarian.
1286, with 15th-century additions (fols. 164, 165). Serbian version. Scribe: Dragoman

F (235/252 х 168/175). II + 179 leaves.
Parchment (fols. 1-163, 166-179) and paper (fols. 164, 165). Ink, cinnabar, colours.

It is written in two columns (fols. 1-162) in a uncial script by two hands.

The manuscript contains a head-piece on folio 1r and initials in the Balkan style, worked in cinnabar, and yellow and blue paints. Headings, drawn with use of ligatures, are decorated in different ways: letters are written in cinnabar or dark blue paint, sometimes, on a yellow background. There are several pen-and-ink ornamental drawings.

Folio fols. 161vb-162, bearing a note by the scribe Dragoman, states that the manuscript was created in 1286, during the reign of Serbian King Stefan Uroš II, by order Archbishop Jacob established in the same year. At the end of the prayer on folio 162r are a note which possibly states the name of the second scribe: "I, Vuk', wrote it in the month of May 4… (further, it is smeared)".

Alexander Hilferding discovered the codex in 1857 in the Dečani Monastery, while serving as consul of Russia in Bosnia and Herzegovina.

This great monastery was built at Decani in 1327-1335 by Serbian King Stefan Dečanski (1321-1331) and his son, the first Serbian Emperor Stefan Dušan (1331-1355). In the Middle Ages many invaluable works of art and architecture: churches, frescos, icons, manuscripts were created at Dečani. At the beginning of the 15th century the Father Superior of the monastery was Gregory Tsamblak, who wrote The Life of Saint Stefan Dečanski during his stay at Dečani. In 2004, UNESCO listed the monastery on the World Heritage List.

In 1868 the manuscript came into the Imperial Public Library along with the Alexander Hilferding's collection.

Shelfmark: РНБ. Гильф. 32.

(РНБ. Гильф. 32, fols. 31v-32r)'>

Fragment from St Constantine Bulgarian's Commentaries on the Gospels. The initial in the Balkan style
(РНБ. Гильф. 32, fols. 31v-32r)
 
Нисам приметио да си поставио Душанову повељу из 1340 године фебруара месеца. Важна ми је за успоредбу са другим повељама. Па ако можеш постави оригинал или превод. Доста је дугачка па је пресеци на два комада. Унапред ти хвала.
 
vujadin:
Нисам приметио да си поставио Душанову повељу из 1340 године фебруара месеца. Важна ми је за успоредбу са другим повељама. Па ако можеш постави оригинал или превод. Доста је дугачка па је пресеци на два комада. Унапред ти хвала.
Kliknite za proširenje...

Nema na cemu rode moj :)

Evo da krenem od pocetka
 
Krunisanje kralja Dušana za cara Grka i Srba, na Uskrs, 16. aprila 1346, bilo je potvrda da su skoro dva veka vladavine dinastije Nemanjića dovela Srbiju u položaj najmoćnije države na Balkanu.1 Pod vlašću Nemanje i Prvovenčanog, Uroša i Milutina, srpska je nacija iz svog ranog staništa u Zeti prodrla duboko u unutrašnjost Balkana, i srpska je država postepeno osvajala zemlje od posustalog vizantijskog carstva. Ekonomski, kulturni i verski život takođe se razvio, održavao korak i podržavao rast političke moći. Rudari Sasi, dubrovački trgovci i kotorski umetnici izmešali su se sa srpskim plemstvom i sebrima da obezbede čvrstu privredu osnovanu na zlatu i srebru, trgovini i poljoprivredi. Odnedavno samostalna, srpska crkva; uspostavljena pod vođstvom svetog Save, oslanjajući se na duhovno vođstvo Hilandara, manastira koji su osnovali Nemanja i Sava, ohrabrila je širenje pravoslavnog hrišćanstva i podržavala razvoj kulta dinastije Nemanjića. Dušan je, sa svoga povoljnog položaja pri krunisanju za cara, mogao da se osvrne i na mnoge trenutke iz upravo proteklog četvrtstoleća kada se uspeh nije činio tako sigurnim.

Kada je kralj Milutin umro, 29. oktobra 1321, rezultati četrdesetogodišnjeg srpskog jačanja našli su se u opasnosti. Milutin je prešao preko imenovanja svog naslednika. Njegov najstariji sin, Stefan (kasnije nazvan Dečanski), bio je Milutinov izbor do, otprilike, 1314, kada se pobunio protiv oca pod pritiskom plemstva iz Zete, gde je vladao od 1309. Ishod ove pobune bio je da je otac Stefana oslepio, isključivši ga time iz nasledstva, a potom ga i prognao u Carigrad. Ipak, početkom 1321. Stefan se vratio u Srbiju, objavio čudesno vraćanje vida i tako ponovo postao pretendent na presto. Tokom Stefanovog izgnanstva Milutin je, zasigurno, drugog sina, Konstantina, smatrao svojim naslednikom. Postojao je i treći svojatač, Milutinov bratanac Vladislav, kome je, verovatno, bio obećan presto posle Milutinove smrti, po dogovoru u Deževu 1282. kada je Milutin dobio presto od svog brata Dragutina, Vladislavljevog oca. Pravo na vladavinu Srbijom bilo je odlučeno tek posle dugog građanskog rata - trajao je dve decenije - iz kojega Stefan 1324. godine izlazi kao pobednik. Ubrzo posle toga Srbiju je uznemirio savez Bugarske i Vizantije, uspešno razbijen porazom Bugara kod Velbužda (Đustendila) 28. jula 1330, u čemu su učestvovali i Stefan Dečanski i Dušan. Saradnja oca i sina nije trajala dugo; već sledeća godina donela je otvoreni sukob među njima, čiji razlozi nisu jasni ali koji je doveo do konačne pobede Dušanove: 8. septembra 1331. on se krunisao za kralja.

Dušanova kraljevina je bila suočena, na jednoj strani, s određenim političkim i ličnim problemima, a na drugoj, s ciljem najvećeg mogućeg širenja ka jugu i istoku. Učinivši sve što je mogao da obezbedi mirne odnose na ostalim stranama, Dušan se usredsredio prvenstveno na građanski rat u vizantijskom carstvu, između Paleologa i Jovana Kantakuzena, čime je hteo da pomogne svojoj politici širenja granica. Samo je ugarska država pod Karlom Robertom predstavljala suparnika Srbiji. Rano primirje s Andronikom III Paleologom (1328-1341) i poraz ugarske vojske 1335. odgodili su sukob. Primirje s Andronikom III nije potrajalo; uz to, Dušan se ozbiljno razboleo pred kraj četvrte decenije XIV veka pa je bio zaokupljen sigurnošću opstanka svoje porodice u slučaju sukoba. Dušan se, ipak, oporavio, dok je Andronik oboleo i umro 1341. Do 1343. Dušanovi odnosi sa strankama upletenim u vizantijski građanski rat doveli su dotle da je mogao da bezbedno upadne s vojskom u grčke zemlje u istočnoj Makedoniji i Albaniji. Tada je postala sasvim izvesna mogućnost zamene univerzalnog hrišćanskog carstva, kojim su vladali Grci, novim, kojim bi vladali Srbi. U septembru 1345, posle osvajanja Sera, najvažnijeg grada između Soluna i Carigrada, Dušan je mogao da obelodani svoj cilj: proglasio je sebe carem.

Proglašenju carstva na čelu sa srpskom dinastijom Nemanjića sledilo je nasleđe već usađeno u srpskoj kulturi, i naišlo je na podršku svih slojeva društva. Političke i ekonomske prednosti bile su očigledne, barem među vladajućim plemstvom - koje je moglo očekivati da preuzme vlast nad zemljama koje su sada došle pod srpsku upravu, i među crkvenim velikodostojnicima - kojima bi pripali prihodi iz parohija ranije potčinjenih carigradskom patrijarhu. Svima je izgledalo da dinastiji Nemanjića dolikuje da vodi Srbiju ka ovim novim vrhuncima moći, pošto je kult dinastije već bio uspostavljen.

Od svojih početaka, sredinom XIII veka, kult Save i Nemanje je svoj najsnažniji književni izraz dosegao u delima Teodosija, za vreme vladavine kralja Milutina.2 Svaki vladar Nemanjić je u svojim poveljama jasno ukazivao na svoje poreklo od Nemanje pa nadalje. Ovo je prvi učinio Radoslav (1227-1234): u dokumentu, sa datumom 4. februar 1234, u kojem Radoslav opisuje kako su ga primili Dubrovčani pošto ga je svrgnuo brat Vladislav, on sebe naziva "Stefan, u Hrista Boga verni kralj svih raških zemalja i travunijskih, unuk svetoga Simeona Nemanje i sin prvovenčanoga kralja blaženopočivšega Stefana monaha, Radoslav".3 Sledeći Radoslavljev primer, Vladislav, Uroš i Milutin koriste i proširuju ovu formulaciju. Posebno je zanimljiv primer u zapisu na jevanđelju iz 1316. pisanom za Milutina: "U prvima izabra praoca Avrama i od njega mnoge dobroplodne izdanke rasplodiv, to jest i prekrasnoga Josifa, i proroka i cara Davida, i drugih mnogo, i do Prečiste, a u sadašnjim pokoljenjima izabra i uzdiže gospodina svetoga Simeona Nemanju... i od njega dobroplodne izdanke procveta, to jest gospodina svetoga kir Savu, i druge mnoge, a među njima i gospodin naš Stefan kralj Uroš, sin velikoga kralja Uroša, unuk prvovenčanoga kralja Stefana, a praunuk svetoga Simeona Nemanje.

Dečanski i Dušan prihvataju ovu formulaciju, iako se Dušan mnogo više poziva na Nemanju kada sebe povezuje s dinastijom, kao u darovnoj povelji Hilandaru: "Stefan kralj, sin bogom prosveđenoga kralja srpskoga Uroša trećega i praunuk svetoga Simeona novoga mirotočca Nemanje, čijega korena svetoga ja grešni izdanak jesam."5
 
Razvitak kulta dinastije i nasleđe vlasti kroz lozu Nemanjića može se takođe videti na freskama u vladarskim zadužbinama, najočiglednije iz vremena vladavine Milutina i Dušana. Prvi primer slikanja predaka vladara-ktitora pojavljuje se u Đurđevim Stupovima, Dragutinovoj crkvi-grobnici, gde su na južnim i zapadnim zidovima Dragutinove kapele prikazani Nemanja, Prvovenčani, Uroš i Jelena levo od Hrista, dok su Dragutin, Katalina i sin Vladislav, sa Milutinom i njegovom ženom Je lenom, na desnoj strani.6 Na svodu iznad ovih fresaka živopisani su prizori predavanja vlasti Nemanje Prvovenčanom, krunisanja Uroša i Dragutina, i predavanje vlasti Dragutina Milutinu u Deževu, što je, naravno, vidljivi podsetnik na Milutinovo pravo na vlast. Ovo je dalje razvijano tokom Milutinove vladavine - od fresaka u crkvi Joakima i Ane u Studenici (1314),7 do konačnog živopisanja loze Nemanjića u Gračanici (1320),8 pa i u vreme Dušana, u Peći (oko 1334)9 i Dečanima (1348-1350).10

Slivanje razvoja kulta dinastije, problema Milutinovog prava na vlast i nejasnosti oko nasleđa, i književne baštine o životima Nemanje i Save - sve to čini osnovu Danilovog dela. Kao pristalica Milutina i dinastije, kao vodeća ličnost crkve, Danilo je veoma dobro poznavao duhovne i političke prilike svog vremena, njihove ishode i posledice. Bilo mu je poznato ponašanje vladarskog dvora, duhovna važnost kulta dinastije; kao nadzornik izgradnje Dečana n živopisanja Peći, koje je obuhvatilo i oslikavanje loze Nemanjića, bio je dobro upućen u književne i umetničke izraze odnosa prema dinastiji. U svojim je književnim delima, i u vođstvu crkve, Danilo stvorio uslove u kojima su mogli da se ostvare zahtevi države i crkve za pisanom istorijom.

Materijal za neku vrstu istorije dinastije Nemanjića i srpske crkve već je postojao. Žitija svetog Simeona od Prvovenčanog i Save, i žitija svetog Save od Domentijana i Teodosija obezbedila su ranu osnovu. Danilo je ostavio žitija Dragutina, Milutina, Jelene, Arsenija, Jevstatija I (i možda Joanikija I), te je jasno položio osnove za dalje radove. Ostalo je samo da se radovi Danila i njegovog Učenika povežu u odgovarajuću celinu pa da se obezbedi istorijski okvir za Dušanova dostignuća, koja je, naravno, trebalo dovesti u vezu sa njegovim precima, naročito sa Milutinom, i preko njih sa Nemanjom.

Brojna pitanja mogu se postaviti o ovome zborniku biografija dinastije Nemanjića i crkvenih velikodostojnika: koliko ih je pisaca pisalo? ko je odgovoran za koji deo? kada su, i gde, dopisani dodaci i izvršene izmene? Odgovori na ova pitanja verovatno će zauvek ostati nepotpuni, ali pažljivo izučavanje tekstova i istorijskih okolnosti datog vremena daje neke moguće odgovore i neke pretpostavke.

Danilovi radovi su već razjašnjeni drugde," i sada nas ne zanimaju, osim za neka uzgredna opažanja. Danilovi književni napori, prirodno, prethode njegovoj smrti 1337. Takođe je jasno da su žitija Dragutina i Milutina podlegla uređivačkim izmenama, što mora biti dovedeno u vezu sa sastavljanjem zbornika.

Svršetak svakog od ovih žitija bio je prepisivan i dopisivan da bi bila osvetljena Danilova uloga u događajima iz života ova dva kralja. Dokazi ovih izmena odavno se već ne dovode u pitanje:12 naime, Danilo o sebi samome piše u prvom licu, dok se u poslednjim delovima oba žitija na Danila poziva u trećem licu. Nadalje, ne samo što Danilo nije napisao završetke kakvi se javljaju danas, već se jasno vidi da ih nije napisala ni ista osoba.13 Dokaze nalazimo u upotrebi izvesnih titula u crkvenoj hijerarhiji, kao što su "prepodobni" za monaha ili igumana, "sveosvećeni" za episkopa, i "preosvećeni" za arhiepiskopa. Danilo je u Dragutinovom žitiju pogrešno nazvan arhiepiskopom ili "preosvećenim", dok je tačno nazvan episkopom (i Banjske i Huma) ili "sveosvećenim" u Milutinovom žitiju.14 Na osnovu toga zaključujem da su ta žitija završila dva različita pisca.

Jedan od pisaca mogao je biti takozvani Učenik Danilov, koji je napisao žitije Danilovo i, verovatno, žitija Dečanskog i Dušana.15 Obično ga nazivaju Učenikom Danilovim zbog početnih delova u žitiju Danilovom, koji glase: "no ja, grešni i nedostojni sluga njegov, od njega hranjen i ljubim i vaspitan u svakom dobrorazumiju..." i "kroz mene, nedostojnoga učenika njegova". Učeniku se takođe pripisuju žitija Dečanskog i Dušana.16 Dalje, ima nagoveštaja da je Učenik bio monah u Hilandaru tokom Danilovog igumanovanja, za vreme napada katalonskih razbojnika 1307-1309: opis toga napada ukazuje na blisko, iako ne uvek tačno, poznavanje događaja. Ako je Učenik zaista prepisivao završetak žitija ili Dragutinovog ili Milutinovog, onda je izmenio kraj samo ovog drugog, Milutinovog, iz razloga navedenog ranije. Naime, on u svim svojim ostalim spisima dosledno navodi tačne titule Danilove. Zbog toga je nemoguće da je izmenio završetak žitija Dragutinovog. Kao što biva, ne može se dokazati ni da je on radio na žitiju Milutinovom, niti se išta sigurno može ustvrditi u vezi sa hronološkom povezanošću ovih izmena i Učenikovih radova. Ipak, sa sigurnošću možemo tvrditi da je izmena završnog dela žitija Dragutinovog izvršena pre sastavljanja zbornika. Bilo je nagoveštavano da su žitija Uroša i Dragutina, onakva kakva se pojavljuju u Daničićevom izdanju (1866), bila u početku jedan rad,17 i to mnogo pre nego što su spisi pronađeni u postojećim rukopisima potvrdili tu pretpostavku.18 Završetak žitija Dragutinovog isti je u oba spisa, i u prvobitnom i u kasnijem obliku, tako da je jasno da je bio izmenjen pre nego što je celo žitije bilo podeljeno u dva dela, što se verovatno desilo tokom sastavljanja zbornika.

Ova vrsta dvostepenog procesa uređivanja očigledna je i u žitiju Milutinovom. Izmena završetka je već uočena. Još jedna, mnogo opširnija izmena bila je izvršena ubacivanjem u žitije Milutinovo priče o pobuni Dečanskog, njegovom oslepljivanju i progonstvu u Carigrad, što je, sve u svemu, bilo deo procesa sastavljanja.19 Kraj priče, o povratku Dečanskog u Srbiju, ubačen je u samo žitije Dečanskog.
 
Takođe se samom procesu sastavljanja mogu pripisati i kratki delovi o arhiepiskopima Savi II, Danilu I, Jakovu, Jevstatiju II, Savi III i Nikodimu, i sastavljanje kratkih uvoda za žitija kraljeva i žitija arhiepiskopa. Konačno, pošto je zbornik bio sastavljen u jedan kodeks, i dva kasnija nastavljača su unela svoje dodatke. Jedan je dodao stavak o Joanikiju II, drugi stavke o Savi IV i Jefremu.

Sada mogu da se ukratko prikažu koraci u sastavljanju i uređivanju, koji su do sada rasvetljeni. Danilo je napisao žitija Dragutina, Milutina, Jelene, Arsenija, Jevstatija I i, možda, Joanikija I. Njegov Učenik je napisao žitije Danila II i, verovatno, žitija Dečanskog i Dušana. Pre no što je zbornik sastavljen, jedan od nastavljača je izmenio kraj žitija Dragutinovog, dok je drugi (možda Učenik) promenio kraj žitija Milutinovog. Priča o pobuni Dečanskog i o posledicama pobune bila je ubačena u žitija Milutina i Dečanskog, ali nije moguće utvrditi da li je ovo prethodilo ili je bilo deo samog procesa sastavljanja. Pri sastavljanju nastale su nekolike izmene i dodati određeni delovi: dopisivani su kratki delovi o arhiepiskopima, sastavljeni uvodi, razdvojeno žitije Dragutinovo u dva nova žitija, Uroševo i Dragutinovo, i ubačena pozivanja jednih žitija na druga iz ovog zbornika.

Postavljajući sada pitanje datuma moramo imati u vidu da su pitanja o datumu i uzroku pisanja nekog dela srednjovekovne književnosti veoma usko povezana. Određeni istorijski događaji, kao što su kanonizacija, prenos moštiju i posvećenje verskih građevina, zahtevali su sastavljanje žitija svetaca, propovedi, liturgijskog pesništva i drugih radova. Pisac je, pri tom, mogao izričito da napiše datum i razlog pisanja, ali to uglavnom nije bio slučaj. Istraživač stoga mora da traga za manje određenim potvrdama. Tako, kada se zna datum sastavljanja, mora se potražiti istorijska činjenica koja će ukazati na razlog zbog kojeg je neko delo napisano. Obrnuto, kada se zna razlog pisanja, treba se vratiti istorijskim zapisima o događaju ili sledu događaja koji su mogli da podstaknu pisanje određenog dela. Ova su pitanja u slučaju Danilovog zbornika čak složenija no obično. Ona se tiču ne samo svakog pojedinačnog žitija nego i zbornika kao celine. Nadalje, potrebe crkve i države (oličene dinastijom Nemanjića) mogu se, tokom vremena, uzajamno dopunjavati ili suprotstavljati jedne drugima, do različitog stepena. U zborniku se ne može naići ni na kakav jasan i nesumnjiv nagoveštaj kada je bio napisan bilo koji od ovih radova, niti zašto ili gde. Zbog toga se ceo spis mora pažljivo istraživati da bi se uočili i najmanji nagoveštaji, a moraju se, uz to, pomno iščitati i istorijski zapisi.

Više je od pola veka prošlo od kada je N. Radojčić u svome uvodu za prvobitno izdanje Mirkovićevog prevoda Danila napisao: "ja osećam da pipam u sumraku dok raspravljam"20 o pitanju prvobitne zamisli Danilovog zbornika. U nekim stvarima naše znanje o datumima, autorstvu i o razlozima pisanja i sastavljanja zbornika nije se dovoljno uvećalo da bismo se osećali imalo sigurnijima od pokojnog prof. Radojčića. Na primer, samom Danilovom delu se ne može tačnije utvrditi datum nastanka nego između 1317. i 1337, što je Danilov zreli period života. Pisanje Danilovog Učenika smešteno je u period neposredno posle Danilove smrti 1337; jasno je da je Učenik žitije Danilovo zasigurno pisao posle smrti ovoga, dok je datiranje žitija Dečanskog i kratkog početka Dušanovog žitija uslovljeno pretpostavkom da ih je pisao Učenik. Datiranje procesa sastavljanja u 1340. godinu naslućuje se na osnovu dve činjenice: bilo je urađeno posle završetka žitija Danilovog a pre Dušanovog pro glašenja za cara.

Ovo što sledi jeste pokušaj da se stvori celovitija slika procesa pisanja i sastavljanja zbornika. Dokazi za datiranje Danilovih sastava predstavljeni su u izdanju ovih radova,21 dok rasprave o Učeniku i sastavljanju zbornika odslikavaju naša novija razmišljanja o ovim pitanjima, i treba ih, dakle, shvatiti kao predloge i uputstva za dalja istraživanja.

Danilovo književno delovanje završilo se pre 19. decembra 1337 - to je datum njegove smrti. Izneti su i dokazi za mnogo određenije datiranje žitija Jeleninog, Dragutinovog i Milutinovog. Danilo je Život kraljice Jelene napisao najverovatnije pod uticajem nastanka kulta, ubrzo po njenoj smrti 8. februara 1314. On opisuje prenos tela i smeštanje u kovčeg u crkvi, događaj koji se zbio 1317, tri godine posle njene smrti, pod nadzorom njenog duhovnog oca, episkopa Pavla iz Rasa.

Teško je predložiti datovanje za Život kralja Dragutina. Glavni izvor je svrha zbog koje je Život napisan: da li je bio napisan da podrži Dragutinov kult ili njegov politički stav u pogledu nasledstva, ili i jedno i drugo. Istoričari su uglavnom naglašavali političku obojenost Života. Oni su smatrali da je Dragutin nameravao da opozove pravo nasledstva sa svojih potomaka u korist Milutinovih, naredbom da "ako se javi kakva blagodet Božja na njemu, da ne iznose tela njegova od prašnjave zemlje". Potreba za takvim potvrđivanjem Milutinovog roda bila je najizrazitija između 1320. i 1324 to jest pred samu Milutinovu smrt, 1321, do kraja građanskog rata iz koga je Dečanski izišao kao pobednik. Ipak, naglašavanje legitimiteta Milutina i njegove loze nije bilo ništa manje aktuelno ni na početku Dušanove vladavine, naročito zbog utvrđenog Dušanovog divljenja prema Milutinu, tako da rane 1330. mogu takođe biti mogućne. Međutim, pošto je verovatno da je pre nastavljač nego Danilo napisao Dragutinov iskaz, može se samo zaključiti da pouzdanih dokaza nema.

Bez obzira na političke implikacije Života kralja Dragutina, činjenica ostaje da je napisan da bi zadovoljio potrebe crkve, možda za manastirsko bratstvo Đurđevih Stupova, u čijoj crkvi je Dragutin sahranjen i čiji je bio drugi ktitor.

Opšte je prihvaćeno mišljenje da je Danilo Život kralja Milutina napisao 1324. da pruži podršku Milutinovom kultu. Ovo datovanje se zasniva na činjenici da čuda pripisana Milutinu počinju "do polovine treće godine posle njegovog prestavljenja", dakle negde u proleće 1324. Bilo je i takvih pretpostavki da Danilo nije više mogao da završi Život kralja Milutina jer je bio izabran za arhiepiskopa, posle smrti arhiepiskopa Nikodima, 21. maja 1324.

Kompozicije Života sv. Arsenija i Službe sv. Arseniju trebalo bi povezati sa gradnjom i ukrašavanjem crkve Bogorodice Odigitrije u Peći i njene kapele posvećene Arseniju, čiji je Danilo bio ktitor.82 Gradnja ove crkve datovana je isključivo u vreme Danilovog episkopata (1324-1337). Pošto je živopisanje završeno u isto vreme, moguće je pretpostaviti da se završetak crkve i uklapanje neophodnih elemenata za slavljenje Arsenijevog kulta moglo desiti dve do tri godine pre Danilove smrti, nikako kasnije. Međutim, u ovom trenutku nemoguće je biti određeniji.

Danilo je napisao i Život sv. Jevstatija i Službu sv. Jevstatiju, dok je bio arhiepiskop, mada ne iz sasvim jasnih pobuda, što nije bio slučaj sa Životom sv. Arsenija. Moguće je da je Danilo napisao žitije i službu u vezi sa svojim radom na obnovi Žiče, kasnih 1320-ih i ranih 1330-ih godina. Jevstatije je umro u Žiči, a čuda uključena u žitije dešavaju se na njegovom grobu. Druga mogućnost je da se potreba za žitijem i službom ukazala u Peći, gde su Jevstatijeve mošti mirovale posle prenosa koji je obavio arhiepiskop Jakov (1286-1292). Najzad, možda je, prosto, Danilo smatrao da je Jevstatije dostojniji izdvajanja od arhiepiskopa koji su se nalazili između Arsenija i Jevstatija I (Sava II, Danilo I), pošto se Jevstatije poklonio svetim mestima u Jerusalimu i bio iguman Hilandara. U Žitiju Danilo stvara delo manjeg obima od drugah žitija, a zadržava strukturu hagiografije. Ali, i u svedeni obim Jevstatijevog života Danilo uključuje izvestan broj drugih žanrova, kao što su molitve, meditacije i propovedi (pouke) bratstvu manastira Arhanđela u Zeti.
 
Učenik je žitije Danilovo napisao nakon Danilove smrti 19. decembra 1337. Ima nagoveštaja da mnogi u srpskoj crkvi nisu odobravali odluku o imenovanju Joanikija za Danilovog naslednika. Takav postupak je razumljiv kada se zna da je Joanikije bio logotet na Dušanovom dvoru, i da, koliko je poznato, nikada nije bio ni iguman ni episkop. Štaviše, njegovo naimenovanje je možda došlo kao rezultat neželjenog uticaja dvora. Jedna od posledica njegovog naimenovanja mogla je biti podsticaj onima vernim Danilu, naročito nekome poput Učenika - koji je Danilu bio veoma blizak preko 30 godina - da napišu biografiju onoga kome su se s poštovanjem divili. Ovo osećanje bi, prirodno, bilo najsnažnije odmah nakon izbora Joanikijevog, i zato je bilo mišljenja da je Učenik žitije Danilovo napisao do oko 1340.

Žitije Stefana Dečanskog je bilo napisano najverovatnije u vezi sa uspostavljanjem kulta njegove ličnosti, ili sa samim njegovim proglašenjem za sveca. A. Solovjev je zapazio da je Dušan Dečanskog nazvao svecem u svojoj povelji izdatoj 1343. manastiru Svetoga Petra II Pavla na Limu.23 Na osnovu kasnijeg žitija Stefana Dečanskog, koje je napisao Grigorije Camblak, i u kome čuda pripisivana moštima Stefana Dečanskog počinju da se ostvaruju sedam godina nakon njegove smrti (krajem 1331), Solovjev zaključuje da Dečanski nije bio proglašen za sveca pre 1339.24 Kanonizacija Dečanskog je takođe mogla biti u vezi s nepovoljnim reakcijama povodom Joanikijevog naimenovanja.20 Dakle, kanonizacija i svečevo žitije mogu se datovati između 1339. i 1343. Ovo je, kao što smo videli, vreme kada je Učenik napisao žitije Danilovo. Danas se ne može sa sigurnošću utvrditi koje je žitije bilo napisano ranije. Odgovor na ovo pitanje zavisiće od rešenja zagonetnog pitanja zašto priča o pobuni, izgnanstvu i povratku Dečanskog nije uključena u prvobitna žitija Milutina i Dečanskog već je bila dodata u vreme sastavljanja zbornika.

Žitije Dušanovo donosi nam još jedno teško pitanje. Jasno je da je ono napisano pre Dušanove smrti, jer bi, da nije, uključilo sve događaje iz čitavog njegovog života. Umesto toga, samo su njegovo krunisanje i sukobi s Andronikom III Paleologom i Karlom Robertom opisani, što znači - događaji do 1335. Štaviše, o Dušanu se nikada ne govori kao o caru, što bi se zasigurno desilo da je delo pisano nakon 1345. Stoga možemo biti sigurni da je delo pisano između 1336. i 1345. Iako preciznije određivanje datuma nije moguće, može se zaključiti da žitije predstavlja početak beleženja Dušanove vladavine, koje je vođeno u Peći i koje je napušteno kad je izabran Joanikije. Međutim, zna se da je Dušan veoma cenio Joanikija i bilo bi normalno smatrati da je ovaj uzvraćao na isti način, odnosno da bi zato Joanikije baš podstakao vođenje beležaka. Ipak moramo priznati da je ova, kao i mnoge druge pretpostavke u vezi s određivanjem datuma, jednako spekulativna i da zahteva dalje istraživanje.

Sličan odgovor mora se dati i na pitanje kada je zbornik sastavljen. Uglavnom je bilo prihvaćeno da se to dogodilo oko 1340, barem kada se govori o zborniku u njegovom sadašnjem obliku. Ključno pitanje ove rasprave je svrha samog sastavljanja zbornika. Kad su u pitanju pojedinačna žitija, možemo se složiti sa D. Bogdanovićem da "novi sveti članovi dinastije, a pogotovu niz svetih arhiepiskopa srpske autokefalne crkve, iziskivali su svoje liturgijske tekstove, žitija i službe".26 Manje je uverljiva tvrdnja da je "Danilova namera bila da sastavi neku vrstu srpskog prologa"27 i zasigurni nema dokaza koji bi ukazivali na to da je Učenik "svoja žitija dodao već formiranom zborniku","28 iako ovo može biti tačno. Bez obzira na uverenje da su pojedinačna žitija bila pisana zbog liturgijskih razloga, možemo, vođeni izučavanjem spisa, doći do zaključka da su sastavljanje zbornika inicirali drugi razlozi, prvenstveno Dušanova potreba ili želja za stvaranjem neke vrste istorije dinastije i crkve, koja bi podržavala njegove političke ciljeve, ali i reakcija crkvenih velikodostojnika na imenovanje Joanikija za arhiepiskopa.

Dušan se mora smatrati pokretačem sastavljanja zbornika, ali je otvoreno pitanje da li je ono bilo ishod ličnog zahteva ili raspoloženja toga doba. Jasno je da je zbornik pokušaj da se, na jednoj strani, zabeleži istorija srpske crkve i države a, na drugoj, da se Dušan prikaže u sklopu dinastije Nemanjića i njenog bogomdanog prava da vlada srpskim zemljama. Ovo se može videti već u uvodu u zbornik, gde su pobrojani svi Nemanjići, uključujući Nemanju, Savu i Stefana Prvovenčanog, iako se njihova žitija ne pojavljuju u zborniku, gde se naglašava Dušanova uloga i gde se on vezuje ne toliko za oca, Dečanskoga, koliko za dedu, Milutina.29 Uticaj Dušanov treba tražiti i u ubacivanju priče o pobuni Dečanskog, što se može smatrati za pokušaj opravdavanja onoga što je Dečanski pretrpeo ne samo od Milutina već i od Dušana.

Druga središnja tačka zbornika - nekada u skladu a nekad u neskladu s naglašavanjem veličine dinastije Nemanjića - jeste ličnost i delovanje Danilovo.30 U prvobitnom obliku (bez delova o patrijarsima), zbornik se završavao Danilom, a to se odnosi i na deo o kraljevima, gde nije opisan nijedan događaj posle Danilove smrti. Danilo je, naravno, glavni pisac, i jedini pisac čije ime je poznato. Učenik sledi Danilov primer: važnije izmene u žitijima Dragutina, Milutina i Dečanskog naglašavaju Danilovu ulogu. Ovaj stalni pokušaj da se Danilo postavi u prvi plan mora se videti kao trud Učenika i ostalih nastavljača i sastavljača da izraze poštovanje koje je Danilu ukazivano, verovatno kao izraz otpora izboru Joanikija za Danilovog naslednika.

Bez obzira na to da li je sastavljanje zbornika više rezultat političkih zahteva Dušanovih ili duhovnih potreba crkve, enciklopedijska priroda zbornika odražava duh pete decenije XIV veka. Ova je decenija bila vreme velikog širenja i velikih osvajanja, vreme konsolidovanja i reorganizacije, i vreme ustanovljenja srpskog carstva. Velike epohe ljudske kulture često se završavaju akumulacijom svega karakterističnog za tu epohu u jednoj jedinici, bilo da je to enciklopedija, kao što je u nauci, bilo da je to jedan izdanak te epohe, kao što je Bah kada se radi o baroku. Može se smatrati da četrdesete godine XIV veka predstavljaju odraz jedne epohe u srpskoj kulturi: ima se u vidu dekoracija Dečana, Dušanov zakonik i Danilov zbornik. Odavno je rečeno da dekoracija Dečana ima enciklopedijski karakter.81 Ne samo da uočavamo veći broj ciklusa, od kojih se nekoliki pojavljuju retko, ili se nikada i ne pojavljuju u vizantijskom slikarstvu, i ne samo da ovi ciklusi prikazuju predmete podrobnije, sa većim brojem slika u ciklusu, već je i ikonografija Nemanjića i crkvenih velikodostojnika bogatija nego pre. Naročito treba istaći da se Dušan prikazuje tri puta, i kao kralj i kao car: zajedno sa Dečanskim kao ktitor, iznad svečanog portala što iz priprate vodi u haos; u portretu najvećih Nemanjića (sv. Simeon, sv. Sava, Milutin, Dečanski, Dušan i članovi njegove kuće) u jugozapadnom uglu hrama; u lozi Nemanjića u priprati. Štaviše, jedinstvo crkve i države izraženo je i u slikarstvu, u severozapadnom uglu priprate, portretima carske porodice i nekih predstavnika crkve - sv. Save, patrijarha Joanikija i prvog igumana Dečana, Arsenija. Ove enciklopedijske predstave crkve i države, hijerarhije i dinastije, imaju paoalelu u enciklopedijskim zakonicima tada potrebnim novoj srpsko-grčkoj državi. Prevod i upotreba Vlastareve sintagme i Justinijanovog zakona doveli su do promultagme i Justinijanovog zakona doveli su do promulgacije Dušanovog zakonika 1349. i 1354.32 Zajedno s strukturama Dušanova zakonika, dinastija Nemanjića je dobila još jednu vrstu ideološke podrške, u pisanoj istoriji Srba, a nju predstavlja Danilov zbornik.

Gordon Mak Danijel
 
vujadin:
Нисам приметио да си поставио Душанову повељу из 1340 године фебруара месеца. Важна ми је за успоредбу са другим повељама. Па ако можеш постави оригинал или превод. Доста је дугачка па је пресеци на два комада. Унапред ти хвала.
Kliknite za proširenje...

Rode samo sam ovo nasao (za sada) pa ako hoces mogu ti poslati

Светоарханђелска повеља цара Стефана Душана
 
STEFAN DUŠAN - CAR I KRALJ - 1. deo
Preko prevrata do prestola
07.08.2005

Pišu: Akademik SIMA ĆIRKOVIĆ
Profesor BOŽIDAR FERJANČIĆ

U KRATKOM delu svog života, koji prethodi krunisanju za kralja, Dušan je tri **** stavljan na usku stazu što vodi ka prestolu i dva **** bio s nje odgurnut.
Ali to nisu bili jedini dramatični preokreti. Da bi Dušan mogao da postane kandidat za presto, moralo je da dođe do pomeranja u prethodnim generacijama. Dušanov otac je u jednom trenutku doveden na prag prestola, da bi posle nekoliko godina bio surovo odstranjen i kažnjen, tako da bude onesposobljen da se približi prestolu. Pa, ipak, desilo se da ga je zauzeo. Dušanov deda Milutin je na presto dospeo slučajno, zastupnički, privremeno zauzevši mesto starijeg brata Dragutina, ali je uspeo da trajno ostane na vlasti i da je obezbedi za svoje potomstvo. Dušanov pradeda Uroš I bio je pretposlednji ili najmlađi među sinovima svoga oca i na presto je došao posle tri dvorska prevrata i sukcesivnog zbacivanja starije braće.
Otuda je ne samo opravdano, nego i neophodno osvrnuti se na razvoj dinastije iz koje je naš junak ponikao kako bi mogle da se uoče istorijske raskrsnice i skretnice koje su prethodile njegovom rođenju, a omogućile da se on nađe među kandidatima za srpski presto. Takav osvrt pruža ujedno priliku da se pomenu neki značajni momenti iz ranijeg razvoja srpske države, što može da olakša razumevanje položaja i teškoća, ambicija i zadataka Dušanovih kada je preuzeo vlast.
Širom sveta se u raznim epohama nailazi na verovanje da su samo neki rodovi predodređeni da vladaju zajednicom: jedni zahvaljujući božanskom poreklu, drugi zbog zasluga svoga rodonačelnika, treći zbog natprirodnih moći koje se rodu pripisuju. Uverenje da se u krvi pripadnika jednog roda nalazi nešto što ih odvaja od drugih i uzdiže iznad ostalih ljudi, te da se u krugu toga roda moraju tražiti ličnosti koje će vladati - bilo je rasprostranjeno i među Slovenima. Takvo uverenje može da se prepozna u tradicijama iz vremena slovenskih seoba i nastajanja prvih država. Rod koji je vladao Srbijom sredinom Dž veka imao je dinastičku tradiciju po kojoj je poticao iz stare domovine na severu, gde su se dva brata, vladareva sina, u jednom trenutku podelila, pa je jedan „s polovinom naroda” dospeo na vizantijsku teritoriju.
Izbor rodova koji su došli na vlast na delovima teritorije na kojima je bilo rasprostranjeno srpsko plemensko ime nesumnjivo je padao u vreme paganstva. Posle pokrštavanja, autoritet tih rodova ojačan je carskim priznanjem i milostima, titulama i simbolima, obredima uvođenja u vlast, koji će kasnije najpotpuniji oblik dobiti u krunisanju i miropomazanju. Kao zastupnik hrišćanske vere i branilac crkve po svojoj dužnosti, vladar je zahvaljujući određenim ritualima postajao i u crkvi veći od običnog svetovnjaka. Obredi miropomazanja i krunisanja, koje su obavljali najviši predstavnici crkve, uzdizali su autoritet vladara, davali povoda za nastanak različitih verovanja u njihovu moć i sujeverica, a u krajnjoj liniji davali su hrišćansku sakralnu legitimaciju pojedinom vladaru i dinastiji.
Vladalački rod bi se uzvisio iznad drugih, ne samo običnih ljudi već i najveće gospode i najplemenitijih porodica, zahvaljujući slavi i zaslugama predaka. U evropskoj istoriji se više **** pokazalo da dinastije veliki deo slave, ugleda i autoriteta duguju sasvim određenom pretku, kakav je, na primer, bio Karlo Veliki. Kod Srba je uloga rodonačelnika dinastije veoma izrazita.
Sve je počelo od Stefana Nemanje, koji je, bez sumnje, pripadao rodu iz kojeg su bili veliki srpski župani počev od kraja DžI veka, mada se genealoška povezanost njegova s ranijim generacijama nije mogla besprekorno rekonstruisati. Nejasni su ostali, pre svega, mesto i uloga Nemanjinog oca. Završivši uspešno svoje državničko delovanje u vremenu koje je u mnogo čemu bilo prelomno, Stefan Nemanja se u starosti zakaluđerio, povukao u svoj manastir Studenicu, a zatim otišao na Svetu goru da bi se pridružio svom najmlađem sinu Savi, koji je nekoliko godina ranije napustio svetovni život i pobegao u manastir. Kao monah Simeon, Nemanja je uz pomoć sinova podigao na Atosu Hilandar, manastir „za primanje ljudi od srpskog naroda”. Tu ga je i smrt zadesila u dubokoj starosti, 13. februara 1199. godine.
Pošto su se ubrzo kod njegovog groba pojavili znaci božje milosti, čuda od kojih je najviše pažnje privuklo isticanje mira karakteristično za neke starohrišćanske i vizantijske svetitelje, stvoren je kult svetog Simeona Mirotočivog i postepeno učvršćivan, širen i upotpunjavan. Političke okolnosti, naročito pomirenje njegovih zavađenih sinova Stefana i Vukana, omogućile su, čak tražile prenošenje njegovog tela u Srbiju i drugo sahranjivanje u ranije pripremljen grob u Studenici. Sveti Simeon je dobio žitija koja su napisali njegovi sinovi Sava i Stefan, a kasnije je još jedno dodao svetogorski monah Domentijan. Zatim je dobio i službe kojima je obeležavana uspomena na dan njegove smrti.
Rodonačelnik dinastije postao je vremenom nebeski zastupnik svoje zemlje i naroda, molitelj i posrednik kod Hrista i Bogorodice. Autoritet vladarske porodice uvećan je još jednom - kada se posle smrti arhiepiskopa Save (1236) ustalio i njegov kult, o kojem su se prvo brinuli njegovi sinovci Vladislav i Uroš I, a kasnije celokupna crkva u srpskoj državi. Sa svetim rodonačelnikom i osnivačem autokefalne crkve, dinastija kao celina dobila je nešto svetosti, pa se u generaciji Nemanjinih unuka govorilo i naglašavalo da su od svetog, pobožnog ili dobrog korena.
Prema genealogiji Hristovoj, koja je u vidu kompozicije „Loze Jesejeve” slikana u hramovima, uobličena je kasnije „Loza Nemanjića”, slikani rodoslov kojim je, posle ktitora i njihovih predaka, i dinastija kao celina dospela među ukrase srpskih crkava i među ilustracije crkvene istorije. U „Lozi Nemanjića” je šematski prikazano grananje dinastičkog rodoslova i prenošenje svetosti, prava i autoriteta od rodonačelnika do onih živih članova čijem je legitimisanju i popularisanju kompozicija najviše mogla da posluži.
Ne sme se gubiti iz vida da je razvijanje i učvršćivanje kulta dinastije proticalo uporedo s promenama u dinastiji i državi, da se preplitalo s tim promenama i uticalo na njih. Iz korena Nemanjinih predaka izrasle su, kao i iz Nemanjinog stabla, mnogobrojne grane i izdanci, ali nisu bili podjednako obasjani harizmom svetorodnosti. Čak ni među potomcima Nemanjinim nisu blagodeti slavnog i svetog porekla u jednakoj meri uživale glavna i bočna linija ona koja je poticala od srednjeg sina Stefana i ona koja je poticala od najstarijeg sina Vukana.
Uz njih su u Zahumlju i Polimlju živeli i gospodarili svojim posedima i potomci Nemanjine braće Miroslava i Tihomira. Oni nisu bili obuhvaćeni „Lozom Nemanjića”; oni su, zajedno s dedovinom, prenosili sećanja na vremena kada se državna teritorija delila između braće baš kao nasleđena imovina. Iz generacije Nemanjinih sinova ostala je podela na Dioklitiju, za koju se tvrdilo da je bila „veliko kraljevstvo od prva”, a gde je Vukan Nemanjić produžio kraljevske tradicije ranijih vladara, i na glavni deo državne teritorije - „raške” ili „srpske” zemlje u unutrašnjosti, kojima je težište odavno bilo u području oko Rasa i vizantijsko-srpske granice.
 
Starešinstvo je s vrhovnom vlašću u načelu bilo kod najstarijeg brata ili kod onoga kojem bi pripala titula velikog župana. U stvarnosti je stepen samostalnosti ili potčinjenosti zavisio od odnosa snaga ili od lične privrženosti i lojalnosti rođaka. Nova epoha je započela krunisanjem Stefana Nemanjića, prvovenčanog kralja, jer su s krunom dospela u Srbiju i postala uticajna shvatanja o nedeljivosti države, o razlikovanju javnog i privatnog, razlici između prolazne i trošne ličnosti i trajnog i neprolaznog vladarskog dostojanstva oličenog u državnim simbolima, na prvom mestu kruni. Kraljevska titula i kruna ojačale su položaj vladara cele države i autoritet glavne linije dinastije, onog stabla koje je u lozi Nemanjića zastupao Stefan Nemanjić, ali nisu otklonile sve teškoće i probleme u odnosima s rođacima iz bočnih linija i sa njihovim teritorijama, naročito ako su bile u graničnoj oblasti.
Suparništvo i trvenje zapažaju se ponajviše u odnosima s potomstvom humskog kneza Miroslava, brata Nemanjinog, gde tokom više generacija ima podataka o odmetanju, ratovima, prelasku pod vrhovnu vlast ugarskog kralja. Potomci Vukanovi u Zeti nose kraljevsku titulu, održavaju izvestan stepen samostalnosti, ali se retko suprotstavljaju vladaru cele države, kao što je to činio kralj Đorđe 1247-1248. godine kada je podržavao Dubrovačku nadbiskupiju u borbi s Barskom, za čija se prava zauzimao kralj Uroš I.
Razrešenja napetosti i otklanjanje nevolja s rođacima mogu se pripisati Urošu I, najmlađem iz generacije sinova prvovenčanog kralja. On je energično sprovodio centralizaciju i uklonio sporedne grane dinastije s funkcije namesnika i gospodara oblasti u kojima su bile njihove nasledne zemlje, tako da su vremenom pali na položaj koji se jedva razlikovao od lokalnog plemstva. Time se glavna linija dinastije oslobodila eventualnog suparništva bočnih grana, kao što se još ranije ukupnom politikom odbranila od pretenzija stranih vladara i dinastija.
 
CELOVITA BIOGRAFIJA

U IZDANjU Zavoda za udžbenike Srbije uskoro izlazi knjiga "Stefan Dušan - car i kralj". Reč je o prvoj celovitoj biografiji najmoćnijeg vladara iz srpske dinastije Nemanjića koju su napisali akademik Sima Ćirković i profesor Božidar Ferjančić, najbolji poznavalac našeg srednjeg veka. Na osnovu podrobne istorijske građe, autori su rekonstruisali nastajanje srpskog carstva i život Stefana Dušana od njegovog dolaska na vlast, pa do smrti. Iz rukopisa ove knjige "Novosti" objavljuju najinteresantnije delove.


PISAC žitija Svetog Save, Teodosije, iz prve polovine DžIV veka, pripisuje svetom Simeonu i Savi da „molitvama Bogu srpsku zemlju utvrđuju i od napadaja protivnika braneći je čuvaju. I niko se drugi od drugog kolena ne ogospodi među Srbima, samo od plemena njihova, otac sinu i sin sinu kraljevstvo predajući”. Ostala su sačuvana svedočanstva i o suprotnim nastojanjima da se ukloni ceo srpski kraljevski rod. U ugovoru bugarskog cara Mihajla Asena i Dubrovnika iz 1253. godine izričito je navedena obaveza saveznika: „ispuditi vraga tvoga i našega Uroša iz srpske zemlje i brata jego Vladislava i rod ih”.
Dinastija, ipak, nije bila oslobođena svih teškoća i nevolja, jer su krize izbijale i unutar njene glavne grane. Iako su shvatanja običajnog prava davala prednost starešinstvu i obezbeđivala prava prvorođenima, ipak je i u srpskoj svetorodnoj dinastiji to načelo ponekad zanemarivano i gaženo, pa je, umesto smenjivanja po strogom redu, dolazilo do neočekivanih promena i preokreta. Pre svega, sam Nemanja je bio najmlađi među braćom, pa je ipak došao na srpski presto. On je zatim odredio srednjeg sina Stefana za naslednika i obavezao najstarijeg sina da se tome pokori i da ga poštuje.

Stefanov prvenac Radoslav je kao najstariji, sticajem okolnosti, zbog očeve bolesti, još za života Prvovenčanog vladao u očevo ime i bio formalni namesnik, ali mu to nije obezbedilo sigurnost na prestolu. Zbacio ga je mlađi brat Vladislav, koji je i sam doživeo da bude zbačen i potisnut u jedan deo srpskog kraljevstva.

U generaciji Nemanjinih unuka, nasilna smenjivanja su bila učestala. Koliko se iz malobrojnih poznatih slučajeva može zaključiti, zbacivanja s prestola lišavala su prava i potomke svrgnutog vladara: oni su se po položaju izjednačavali s bočnim linijama dinastije, sa rođacima koji nisu imali bilo kakvog izgleda da dođu na presto i koji su morali da se zadovolje titulom kneza ili župana.
U VREME kralja Uroša I došlo je do pokušaja da se uvedu red i stalnost. Tako je, po ugarskom obrascu, uvedena titula mladog kralja, kojom se još za života vladarevog javno pokazivalo ko će ga naslediti. Nije sasvim jasno da li je ta institucija bila nametnuta da bi se zetu ugarskog kralja Dragutinu osigurao presto i deo državne teritorije, ili je to bila slobodna odluka samoga Uroša I.
U svakom slučaju, sasvim je izvesno da se kralj Uroš I odlučno opirao tome da sinu Dragutinu, mladom kralju, prepusti deo državne teritorije. Zbog toga je došlo do zategnutosti i sukoba unutar vladareve porodice, tako da se desilo da je i treći sin Stefana Prvovenčanog nasilno uklonjen s prestola, ali to nije uradio njegov brat, već sin, onaj koji je i inače bio predodređen za naslednika.
Posle ponovljenog očevog odbijanja da mu prepusti neki deo zemlje, Dragutin se 1276. godine otvoreno digao protiv oca. Dobio je pomoć ugarskog kralja, odred Ugara i Kumana, napao oca, pobedio ga i zbacio s prestola. Nekako u to vreme, oko 1275, rodio se Dušanov otac u porodici mlađeg brata, u sporednoj liniji dinastije, bez nekih izgleda, jer mu ni otac Milutin nije imao prava na presto. U svakom slučaju, njegovi bratučedi, sinovi kralja Dragutina Urošic i Vladislav, uživali su tada sva preimućstva starije, vladajuće linije dinastije.
Međutim, za srazmerno kratko vreme stvari su se iz temelja promenile. Dragutin je vladao tek pet godina kada se desilo da je tokom lova pao s konja i slomio nogu (1282). Taj incident je iz lične nesreće prerastao u krupan politički događaj. Kralj se prestrašio da ga počinje sustizati kazna božja zbog postupka prema ocu, dok su se njegovi podanici, oličeni u velikašima i vlasteli, pobojali da bi mogli „pasti pod ruku tuđinaca”, pošto kralj nije sposoban da vodi vojsku, što je tada bila prva među funkcijama vladanja. Sve to je učinilo da dođe do velike uzrujanosti i meteža i uticalo je na kraljevu odluku da se povuče s prestola.
Prema rečima Danila II, kraljevog životopisca i kasnije arhiepiskopa, Dragutin je pozvao Milutina, predao mu krunu i presto, konja i oružje, prepuštajući mu vlast: „Kraljuj i brani otačastvo svoje od nasilja onih koji vojuju protiv tebe.” Podanici su sve to propratili mnogoletstvijem i svim onim što spada u ceremonijal ustoličenja novog vladara.
U DANILOVOM opisu smene na prestolu nije sve rečeno. Oba kralja, i onaj koji se povukao s prestola i onaj koji je na presto stupio, imala su decu, pa se od prvog dana moralo nametnuti pitanje na koga će preći kraljevska vlast posle Milutina. Dragutin je tvrdio, a tok kasnijih događaja je to i potvrđivao, da je presto prepustio bratu pod uslovom da kraljevska vlast pripadne njegovim naslednicima. Predviđen je bio stariji sin Urošic - kako otvoreno kaže Danilo govoreći o kasnijem sukobu među braćom: „hoteći da uzme njegov presto i da ga dade sinu svojemu Urošicu”. U vreme smene na prestolu taj Dragutinov naslednik nije mogao da ima više od dvanaest godina.
Pogodba pod kojom je izvršena smena na srpskom prestolu nije stvarala probleme skoro pune dve decenije, tokom kojih su naslednici obojice odrastali. Na odnose među kraljevskom braćom, kako u vreme sloge i saradnje, tako i u vreme napetosti i sukoba, uticao je sasvim osoben sticaj okolnosti. Naime, za kratko vreme došlo je do formiranja još jedne države pod Dragutinovom vlašću, tako da ni on, ni njegovi naslednici nisu bili bez zemlje.
O nastanku posebnog kraljevstva za bivšeg kralja Dragutina poznato je samo u najopštijim crtama, to zaslužuje pažnju zbog značaja ne samo za razvoj dinastije nego i države i naroda. Posle povlačenja 1282. godine, Dragutin je dobio, na ime izdržavanja, oblasti u zapadnoj Srbiji i Polimlju s jednim centrom u Arilju, sedištu moravičke episkopije, i drugim u Banji (kod Priboja), sedištu dabarske episkopije. Već 1284. godine on je dobio teritoriju pored Save, od Beograda do Drine i preko Drine u severoistočnoj Bosni (Usora i Soli). Već pomenuti Danilo II kaže: „Ode u oblast države svoje, u zemlju zvanu Mačva, koju mu je dao tast njegov, kralj ugarski.”
Reč je o teritoriji oduzetoj od Vizantije krajem DžII veka i datoj u miraz Margariti, ugarskoj princezi, koja je postala vizantijska carica, supruga Isaka II Anđela (1185-1195). Posle nje su tu oblast imali njeni sinovi kao „gospodari Srema” (pod tim nazivom podrazumevala se teritorija s obe strane Save, sve do Rudnika na jugu). U periodu obnavljanja države od posledica tatarske najezde, kralj Bela IV je tu ustanovio Mačvansku banovinu i prepustio je svojoj kćeri Ani, udatoj za ruskog kneza Rostislava Mihailoviča kojeg su prognali Tatari. Posle njihovog naslednika i banova koji su se smenjivali, Mačvanska banovina, kao i Usora i Soli došle su u posed Jelisavete, majke kralja Ladislava IV, tašte kralja Dragutina. Od nje je ta oblast 1284. godine prešla Dragutinu, verovatno posredstvom supruge Kataline, sestre tadašnjeg ugarskog kralja.
Bivši kralj je sa svoje teritorije mogao da podigne vojsku kojom je pružao pomoć bratu za osvajanja u Makedoniji 1282-1284. godine. Mogao je zatim uz bratovu pomoć da negde između 1286. i 1290. godine protera iz banovina Braničeva i Kučeva (u današnjoj istočnoj Srbiji) kumanske velikaše Drmana i Kudelina, koji su se utvrdili u gradu Ždrelu na Mlavi i napadali teritoriju Ugarske preko Dunava. Pošto su oni bili potčinjeni bugarskom vidinskom knezu, a on tatarskom kanu, usledio je odgovor u kojem je pustošena srpska država. Tom prilikom je spaljeno sedište arhiepiskopa u Žiči. Kralj Milutin je uzvratio proteravši vidinskog kneza preko Dunava, ali se kasnije s njim pomirio i dao mu svoju kćer za ženu. Tatarsku osvetu je predupredio šaljući taoce među kojima je bio kraljev sin Stefan, koji će kasnije postati Dušanov otac.
Oko 1292. godine prostrana teritorija od Save i Dunava do Demir Kapije i jadranske obale na potezu od Neretve do reke Mat u Albaniji bila je pod vlašću bivšeg i sadašnjeg srpskog kralja. Jedan nešto kasniji savremenik govorio je o dve kraljevine: Srbiju je pripisivao kralju Stefanu, to jest Dragutinu, a Rašku kralju Urošu, to jest Milutinu. Jedna je dugo i postepeno rasla, druga je za kratko vreme nastala, ali i brzo iščezla. Jedna je bila usmerena prema jugu i Vizantiji, druga prema severu i ugarskim teritorijama.
Slučaj je hteo da se u poslednje dve decenije DžIII veka, prvo zbog slabosti vladara, a kasnije zbog borbi oko prestola, ugarska kraljevina raspala na veći broj veoma prostranih teritorija pod vlašću lokalnih gospodara, velikaša koji su se odmetnuli i vodili samostalnu politiku. Bez posebnog zalaganja i Dragutin se našao u položaju jednog od „oligarha” gospodareći perifernim teritorijama na jugu Kraljevine. Bio je, razumljivo, uvučen u borbe s drugim takvim gospodarima, a kasnije i s kraljem, koji je nastojao da obnovi centralnu vlast.
 
NA drugoj strani, Milutinova zaokupljenost Vizantijom dovela je srpsku državu u tešnje veze s Carstvom, što će imati velikog uticaja i na dalji razvoj srpskog društva i na odnose među vladarskom braćom. U poslednjoj deceniji DžIII veka vizantijski car Andronik II bio je prisiljen da potraži neko trajno sredstvo kojim bi zaustavio stalne napade i srpske osvajačke težnje. Budući da vojnom snagom nije raspolagao, preostajala je diplomatija s ciljem da se brakom povežu dve dinastije. Plan je pošao od careve sestre, udovice trapezuntskog vladara, a posle njenog upornog odbijanja zaustavio se na petogodišnjoj carevoj kćeri Simonidi. Posle dugih pregovora 1298-1299. godine utanačen je mir koji je trebalo da se potvrdi brakom vizantijske princeze i skoro pedesetogodišnjeg srpskog kralja.
U POLITIČKOM pogledu, bračna veza petogodišnje vizantijske princeze Simonide i pedesetogodišnjeg srpskog kralja Milutina imala je značajne posledice: osvojene oblasti su priznate kao miraz uz Simonidu i prestalo je ugrožavanje vizantijskih teritorija. Ali, ona je, takođe, naišla na žestok otpor: izbio je sukob cara i patrijarha na vizantijskoj, i srpskog kralja i njegove majke i brata na srpskoj strani. Situaciju je pogoršavalo tada svima poznato vizantijsko uslovljavanje da potomstvo princeze iz carske kuće ima prednost u nasleđivanju prestola. Kakva god da je bila pogodba među braćom, sklopljena sedamnaest godina ranije, načelno je ugrožena - bez obzira na to što se nije moglo brzo očekivati potomstvo iz kraljevog najnovijeg braka. Bivšu kraljicu Jelenu nisu mogli privoleti da ispoštuje sklopljeni ugovor, dok je Dragutin bio spreman da s vojskom napadne brata. Zadržala ga je samo bojazan od vizantijske pomoći Milutinu. Sukob među kraljevskom braćom tada je samo privremeno odložen. Već 1301. godine bio je u punom jeku i trajao je čitavu deceniju.
U vreme rata se otvoreno govorilo o sporu oko nasleđa. Već je pomenuto Danilovo kazivanje da je Dragutin hteo presto da uzme bratu i preda ga svome sinu Urošicu. Po imenu nepoznat francuski franjevac, koji je 1308. godine dao opis balkanskih zemalja, prenosi glasine o smenjivanju na prestolu pre dvadeset šest godina: „Neki, pak, kažu da mu je prosto predao kraljevstvo i odrekao ga se predajući u njegove ruke, neki drugi kažu, a to i sam kralj Stefan veli, da nije prosto predao i odrekao se, već pod uslovom da mu se kraljevstvo vrati ako preživi, ako bi, pak, umro, da onda ima kraljevstvo.”
Rat je vođen s promenljivom srećom. Oba su kralja, pored međusobnog sukoba, uvučena bila u zaplete, svako na svojoj strani. Dragutin je, osim na srpski presto, pretendovao i na ugarski - za svog mlađeg sina Vladislava, koji je bio u istom stepenu srodstva sa izumrlom dinastijom Arpadovića kao i južnoitalijanski Anžujac Karlo Robert (1309-1342), kojeg su podržavali papa, crkva i deo ugarskog plemstva. Zbog suparništva u borbi za krunu i nastojanja da očuva samostalnost svoje teritorije Dragutin je, s ugarske strane, umesto podrške i pomoći trpeo štetu.
MILUTIN, na drugoj strani, nije mogao da iskoristi prednosti vizantijskog savezništva, jer se Vizantijsko carstvo posle 1303. godine moralo braniti od pobunjenih najamnika Katalanaca, koji su 1305-1310. godine pustošili njegove provincije. Meteže je hteo da iskoristi Karlo od Valoa, brat francuskog kralja, naslednik titularnog latinskog cara, kako bi obnovio vlast zapadnjaka nad Vizantijom. On je u savez protiv cara Andronika II uvukao i Milutina i 1308. godine sklopio s njim ugovor koji je ostao bez posledica.
Bio je to samo deo zamašnijeg plana srpskog kralja da obezbedi podršku Katoličke crkve i vladara. Obećavao je da će prihvatiti papsku crkvenu vlast nad svojom zemljom i trudio se da osigura svoga naslednika, koji se prvi put pojavljuje u toku rata. Bio je to sin Stefan, koji je nekoliko godina proveo kao talac kod Tatara u Zlatnoj hordi, odakle je oslobođen 1299. godine. Kada se vratio u Srbiju, bio je oženjen Teodorom, kćerkom bugarskog cara Smilca (1292-1298). Pošto se Milutin ženio više **** nego što to kanonski propisi dozvoljavaju, nisu svi njegovi brakovi mogli biti zakoniti. Sporan je za neke bio i onaj iz kojeg je rođen Stefan, jer je žena bila raspuštenica, pa se otac trudio da sina legalizuje. Uključio je to u pregovore s papskom stolicom, gde je odlučeno da papski legati stvar ispitaju, a Milutinu je dopušteno da sinu prepusti ili zavešta neki deo svoje države. Milutin je to iskoristio da iste, 1308. godine sinu prepusti Zetu i primorske gradove, kojima je od 1276. gospodarila kraljica majka Jelena. Nije poznato da li je njeno povlačenje bilo dobrovoljno. U svakom slučaju, poslednje godine je provela u svojoj zadužbini, manastiru Gradac na Ibru.
STEFAN je tada postao „mladi kralj”, čime je Milutin pokazao ko je predodređen za naslednika njegovog prestola. U jednom popisu vladara s kojima je saobraćala Venecija oko 1310. godine naveden je „Stefan, sin kralja Uroša, kralj Duklje, Albanije, Huma i Primorja”. Nekako u to vreme (1308) Stefanu se rodio sin Dušan, koji je tada imao izgleda da prihvati dedino i očevo nasleđe. Ali, rat među braćom bio je još u toku, a budućnost - neizvesna. Koliko se iz oskudnih izvora može zaključiti, Milutin je dospeo u težak položaj, koji opisuje Danilo, bliski kraljev saradnik: „Jer sva njegova vlastela odmetnuše se, i ne imađaše nijednoga na koga bi se pouzdao...” Oslonac je našao u seldžučkim najamnicima koje je preuzeo od Vizantinaca. Sa njima je obnovio ravnotežu održavanu dok nije sklopljen mir 1311. ili početkom 1312. godine. Garanti toga mira bili su vizantijski car i carigradski patrijarh, ali ugovoreni uslovi nisu poznati. Sudeći po daljem toku događaja, pitanje nasleđa ostalo je otvoreno: svaki od braće brinuo se o nasledniku u svojoj državi. Nije došlo do revizije pogodbe iz 1282. godine, Dragutin je ostao „prežde bivši kralj”. Pre 1310. godine umro je njegov sin Urošic, tako da je Vladislav ostao jedini naslednik.
 
Tek što je mir postignut, odnose unutar dinastije pomutilo je uplitanje vizantijske carice Irine, koja je, odvojivši se od muža, od 1303. godine živela u Solunu i održavala žive veze s kćerkom i zetom. Osujećena u pokušaju da od muža iznudi podelu carstva između sinova, izneverene nade da će Simonida dobiti naslednika, vršila je na Milutina pritisak da za naslednika odredi jednog od Simonidine braće. Dimitrije Paleolog je dolazio u Srbiju, negde 1312-1313. godine. Bio je lepo primljen, ali mu se nisu dopale “surova sredina” i nepovoljna klima, pa se vratio majci. Irina će kasnije poslati i svog drugog sina, ali već prvi pokušaj izazvao je reakciju kraljevog sina čiji je položaj bio poljuljan.
Milutinov životopisac Danilo II svu krivicu baca na Stefana i vlastelu u njegovom okruženju: po nagovoru, „poče se uznositi mišlju da mu uzme presto njegov”, a privukao je na svoju stranu i velmože starog kralja. Milutin se s vojskom uputio u Zetu, privoleo sina na pomirenje, ali ga je onda uhvatio, naredio da se oslepi i poslao u izgnanstvo u Carigrad. Oslepljenje je imalo za cilj da Stefana onemogući da vlada, a predaja nadzoru Paleologa otkriva da je vizantijski dvor bio zainteresovan za njegovo odstranjenje iz zemlje.
U Carigradu je Stefan s porodicom proveo sedam godina. U izgnanstvu je umro njegov mlađi sin Dušica, dok je stariji - Dušan u dečačkim godinama upoznao carigradsku sredinu, a stečeno iskustvo ga je sigurno pratilo kasnije i do kraja života podržavalo u njemu „san o Carigradu”. Porodica je živela u manastiru sv. Jovana Preteče (Prodroma), gde se nalazila visoka medicinska škola. Uživala je, uprkos svemu, blagonaklonost cara Andronika II. Pisac Danilo II hvali cara, jer je on znao da Stefan nije potpuno oslepljen, a to je čuvao kao najveću tajnu. U Srbiji su se u međuvremenu desile značajne promene.
PONOVO je došlo do krize u odnosima Dragutina i Milutina, možda iz istih razloga iz kojih je nastao razdor između Milutina i sina. Kriza je bila u toku kada je u martu 1314. godine umrla kraljica Jelena. Posle toga su obnovljeni dobri odnosi, ali je 1316. godine umro Dragutin, a nasledio ga je sin Vladislav pošto su u međuvremenu sređeni odnosi s kraljem Karlom Robertom. Međutim, ubrzo ga je stric zarobio i zagospodario bivšom Dragutinovom teritorijom, što je izazvalo reakciju s ugarske strane i čitav niz ratova sve do šezdesetih godina DžIV veka. „Zemlja kralja Stefana”, kako su ovu teritoriju nazivali, ostala je decenijama jabuka razdora između Ugarske i Srbije.
Još jednom je carica Irina 1316. godine pokušala da sada drugom sinu, Teodoru, obezbedi srpski presto. I on je dolazio u Srbiju, i njemu se sredina nije dopala, pa se vratio majci, koju više nije zatekao živu (1317). Oslobođen svih pritisaka, Milutin je za naslednika odredio sina Konstantina, verovatno iz braka sa Anom Terter. Konstantin je, po svoj prilici, onaj „naslednik” spomenut u natpisu na srebrnom oltaru koji je 1319. godine Milutin darovao crkvi svetog Nikole u Bariju, naglašavajući da vlada „od Jadranskog mora do velike reke Dunav”. O tom Konstantinu se inače ništa ne zna; pojaviće se tek u borbama posle očeve smrti.
Oslepljeni Stefan u Carigradu, ipak, nije bio sasvim zaboravljen. Iz njegovog žitija se vidi da su zalaganja za njegov povratak potekla iz kruga Svetogoraca i Srpske crkve. Stefan je sâm molio Danila, koji je tada bio u Hilandaru, a bratstvo je intervenisalo kod kralja i arhiepiskopa Nikodima (dakle, posle 1317), što je urodilo plodom. Milutin se smilovao i zatražio od cara Andronika II da njegovog sina puste, tako da je Stefan s porodicom mogao da se vrati i dobije od oca oproštaj.
Po povratku u Srbiju, Stefan je dobio grad i župu Budimlju (beranski kraj) na ime izdržavanja. To je ranije pripadalo bočnoj grani dinastije, potomcima Nemanjinog brata Tihomira. Tu je u manastiru Đurđevi stupovi 1219. godine osnovana jedna od episkopija autokefalne srpske arhiepiskopije. Povratak u Srbiju značio je za Milutinovog sina i njegovu porodicu samo kraj izgnanstva i lutalačkog života. Nije mu se promenio položaj u državi, niti ga je približio vlasti. On je i dalje bio kažnjeni buntovnik, neposlušni sin kojem je samo olakšano ispaštanje krivice.
 
UNUK I DEDA
O STEFANOVOM životu posle povratka može se samo nagađati, jer nema podataka koji bi osvetljavali te dane. Pisac mnogo kasnijeg vremena Grigorije Camblak, u "Žitiju Stefana Dečanskog", iznosi pojedinost koja se ne može proveriti, a ima značaja za Dušanovu biografiju: „A on sina, koji je došao s njim iz Konstantinova Grada, predade ga njegovu dedu.” Nije jasan smisao tog čina: svakako da dvanaestogodišnjak nije uzet kao talac, već da bude na dvoru pripreman za kasniji život, kao što se činilo sa sinovima vlastele. SIGURNO je samo da Stefan nije dugo živeo pod dedinim okriljem - najviše godinu dana. U jesen 1321. godine, Milutina je, posle veoma duge i burne vladavine, već u poodmaklim godinama zadesila nemoć. „Pade ovaj previsoki gospodin kralj u ljutu bolest”, zabeležio je njegov dugogodišnji saradnik i pomoćnik u to vreme, episkop i pisac Danilo II. Kralj je postao nepokretan i izgubio moć govora. U takvoj situaciji, u očekivanju njegovog skorog kraja, nije učinjeno ništa da se osigura mirna smena na prestolu.
Izgleda da je vladareva duga agonija pružila priliku svima da se pripreme kako bi iskoristili meteže koji su se očekivali. Kakve razmere su neredi dobili, vidi se iz činjenice da je napadana već pogrebna povorka s kraljevim telom na putu od dvora u Nerodimlju, na jugu Kosova, do kraljevog groba u Banjskoj, severno od Kosova. „Na mnogim mestima javljali su se pukovi vojnika, misleći da postignu neku svoju volju i da ugrabe nešto od onih koji nose telo blaženoga, jer u to vreme, kao što rekosmo, beše veliki metež...” Sudeći po tekstu, to su bili vojnici željni pljačke, a ne vojske suparnika koji se otimaju o vlast.
Postojala su tri pretendenta, svaki od njih polagao je neko pravo, svaki je bio jednom u životu određen za naslednika prestola. Dragutinov sin Vladislav oslobodio se zatvora, ali se, po svemu sudeći, vezao za svoju nekadašnju nasleđenu teritoriju na severu. Iz oskudne i fragmentarne građe ne vidi se da se on borio u centralnim oblastima, gde je bilo poprište borbe Milutinovih sinova. Izvan svake sumnje je činjenica da je on obnovio očevu teritoriju, te da je njome gospodario nekoliko godina. Ostali su sačuvani njegovi akti i novac koji je kovao.
Sudeći po vestima koje su do nas došle, formalni naslednik bio bi već pomenuti Konstantin. On je, po svoj prilici, bio sin iz Milutinovog braka s Anom Terter. Verovalo se da je zamenio polubrata Stefana u Zeti, ali o njegovoj upravi nije ostalo traga. Jedan skadarski srebrni novac imao je u natpisu ime kralja Konstantina, ali on se, na osnovu stilskih i tehničkih kriterijuma, datuje u kraj DžIV veka. Osim toga, nije poznato da su primorski gradovi tako rano, pre 1321. godine, kovali srebrni novac.
NAJVEĆE iznenađenje predstavljao je kraljev stariji sin Stefan od trenutka kad je pokazao da nije slep. Ono što je trebalo da ga potpuno onemogući najviše mu je pomoglo jer je među savremenicima shvaćeno kao čudo, kao znak Božje milosti. Kad se raširila vest „i svi na predivno to čudo trčahu veselim nogama, i silnoimeniti njegova otačastva dolazeći klanjahu mu se”.
Kako Nastavljač Danilov prikazuje stvari, ozbiljne borbe posle toga nije ni bilo. Međutim, znatno kasniji životopisac Stefanov Grigorije Camblak, čiji je spis mnogo više potčinjen hagiografskim shemama, takođe pripisuje najveći značaj činjenici da je Stefan „bacio ubrus od očiju”, što je značilo da je progledao, ali on govori i o suparniku, koji je bio „brat njegov od druge matere”. Stefan bi, po ovom piscu, ponudio Konstantinu da podele vlast, da dobije drugo dostojanstvo u državi, a ovaj na to nije pristao, govoreći: „Kada se kadgod čulo da slepu čoveku priliči carstvo.”
Iz borbi je Stefan izašao kao pobednik. Pojedinosti o ratovanju nisu poznate. Može se samo zaključiti da se borba među braćom vodila tokom onih šest nedelja između Milutinove smrti, 29. oktobra 1321. i Božića, 25. decembra iste godine, kada je Stefan postao toliko siguran na prestolu da su večito oprezni Dubrovčani u njemu videli zakonitog očevog naslednika i od njega dobili potvrdu povelja svih ranijih kraljeva.
Nepunu deceniju kasnije Stefan se, u povelji kojom je obdario svoju zadužbinu manastir Dečane, osvrnuo na svoj težak životni put naglašavajući, pri tom, da je izdanak svete loze, pominjući Svetog Simeona i Svetog Savu, Stefana Prvovenčanog i Stefana Uroša, te da je „sin i naslednik svetog korena njihovog, grana i izdanak”. Produžetak te loze bio je njegov maloletni sin Dušan, koji je u poslednjim događajima sve dobio, kao što je u svoje vreme 1313. godine u sukobu oca i dede sve izgubio.
 
DO kraja 1321. godine, prilike su se do te mere sredile da je Milutinov naslednik, držeći čvrsto u rukama uzde vlasti, mogao prići simboličkom ozakonjenju svoga položaja. Crkvenu hijerarhiju i svetogorce imao je uza se još za očeva života. Oni su predstavljali jezgro sabora, kojem su se priključivali velikaši i vlastela koja mu je prišla u vreme borbi oko prestola. On sâm u uvodu svoje povelje za zadužbinu manastir Dečane, o tome kaže: „I bogomdarovanim vencem kraljevstva srpskog venčan bih na kraljevstvo istoga dana sa bogodarovanim sinom kraljevstva mi Stefanom.” Bilo je to na Bogojavljenje, 6. januara 1322. godine. Tom prilikom je kod obojice došlo do promene u imenu: kralju je dodato očevo i dedino ime Uroš, tako da je postao Stefan Uroš Treći, a sin je dobio vladarsko ime Stefan, kojim se služio do kraja života kao mladi kralj - kralj i car.
Između vladara i naslednika obnovljeni su odnosi uvedeni u vreme kralja Dragutina, ali sa teritorijom koju je ranije Stefan imao kao prestolonaslednik, pre sukoba s ocem, kad je smatran kraljem „Duklje, Albanije, Huma i Primorja”. Pošto je Dušan u vreme očevog krunisanja imao četrnaest godina, ili je bio sasvim blizu tom uzrastu, stekao je punoletstvo u smislu poslovne sposobnosti. Međutim, teško je pretpostaviti da je tako mlad mogao sâm upravljati prostranim delom države. U praksi je to značilo da je kralj morao dati „mladom kralju” savetnike, sebi odane, koji će stvarno upravljati delom kraljevine i samim kraljevićem.
Veoma se malo zna o ljudima koji su okruživali Dušana. Tokom celog perioda, od nepune decenije, pominju se vojvoda Mladen, vojvoda Vojin i čelnik Đuraš. Nije ostalo traga o službama na dvoru „mladog kralja”, za koji se zna da je bio na obali reke Drimca. Ruševine su kasnije pominjane kao carski dvor. Mladi kraljevi su izdavali povelje o posedima na svojoj teritoriji, kao što pokazuje jedna od vranjinskih povelja u kojoj vladar pominje dar iz vremena kada nije bio kralj, ali nema podataka o njihovoj posebnoj kancelariji. Odvojeni prostorno od kralja, kojem su se pridruživali samo u važnim vojnim pohodima ili u retkim prilikama kad bi kralj dolazio u Primorje, „mladi kralj” i njegovi savetnici su se postepeno otuđivali od kralja i osamostaljivali. Kako je vreme prolazilo i “mladi kralj” postajao stariji, to je sve više dolazilo do izražaja.
U ISTOM smislu delovale su i porodične promene do kojih je ubrzo došlo. Već u mesecima posle krunisanja Dušan je ostao bez majke, a kralj je postao udovac. Kraljica Teodora je sahranjena u Banjskoj, zadužbini svoga svekra kralja Milutina, jer Dečani tada još nisu bili ni započeti. Kralj je bio blizu pedesete, ali nije želeo da ostane udovac, pa je već 1323. godine tražena za njega nevesta u južnoj Italiji. U avgustu te godine izgledalo je da je ugovoren brak s Blankom, kćerkom Filipa Tarentskog. Tražio se samo brod kojim će se nevesta prevesti preko mora. Ali, pregovori su prekinuti u poslednjem času kad je postalo jasno da srpski kralj neće prihvatiti katoličanstvo, niti papsku crkvenu jurisdikciju.
Sledeći očev primer, kralj Stefan Uroš III se tada okrenuo vizantijskom dvoru. Do sredine 1324. godine ugovoren je i sklopljen brak s mladom Marijom Paleolog, bliskom carevom rođakom. Taj brak je ubrzo uvukao srpskog kralja u vizantijske međusokobe: prvo je podržavao tasta Jovana Paleologa, carevog sinovca, koji se odmetnuo zahtevajući posebnu oblast, a zatim je podržavao starog cara Andronika II u sukobu s unukom Andronikom III. Ovaj sukob je prerastao u građanski rat.
Na teritoriji „mladoga kralja” mogu se prepoznati i razlikovati tri celine, koje su individualnost stekle tokom razvoja u prethodnim stolećima. Iako je ležala na periferiji, u obalskom pojasu, centralno mesto po značaju imala je „Zeta s gradovima”, urbanizovana zahvaljujući postojanju gradskih naselja izraslih iz antičkih korena, a povezana preko njih s mestima na obalama Jadranskog mora i Mediterana. Nejednake veličine i ekonomske snage, ti gradovi - Kotor, Budva, Bar, Ulcinj i Skadar, koji nije bio na obali, ali je s morem povezan Bojanom - imali su skromne distrikte i razlikovali su se od teritorija u dubljem zaleđu, najviše zatvorenošću u zidine i autonomijom koja je vremenom postajala sve izrazitija. U jezgru Zete, dolinama istoimene reke i Morače, značajem su se isticali tvrđava Medun i trgovačko naselje Podgorica, koje se već tada izdvajalo iz svoje seoske okoline.
 
TERITORIJA MLADOG KRALjA
OBALSKI gradovi su bili na teritoriji „mladog kralja”, ali on nije imao neposredno vlast nad njima. Gradske knezove je postavljao sam vladar, koji je određivao obaveze gradske opštine, kao i stepen autonomije. Gradovi su srazmerno bolje poznati od mestâ u njihovom zaleđu. Ni o njima, međutim, nema dovoljno podataka da bi im se mogao ocrtati individualni razvoj. Svi su bili predodređeni za ulogu posrednika između balkanskog zaleđa i trgovačkih gradova Italije, ali samo Kotor je imao dovoljno snage u ljudima i kapitalu da tu ulogu igra duže vreme. On se jedini mogao nadmetati s Dubrovnikom, koji je tada bio pod vrhovnom vlašću Venecije. POSREDNA je bila vlast „mladog kralja” i nad stočarskim katunima Vlaha i Arbanasa, koji su u vreme koje posmatramo već naseljavali predele severno od Skadarskog jezera (Polatum, Pilot) i planine koje okružuju Metohiju. Oni su kao grupe, kolektivi, izvršavali obaveze prema državi i vladaru, a unutrašnje odnose i sporove rešavale su njihove starešine po njihovim pravnim običajima.
U neposrednom susedstvu Zete, približno od Boke Kotorske do zaleđa Dubrovnika, bila je teritorija nekadašnje kneževine Travunije, sa jezgrom u Trebinjskoj kotlini, a periferijom na morskoj obali (Konavli) i obali Boke Kotorske (Dračevica). Nasuprot Zeti, Travunija nije imala pogodnog izlaska na more. Njena prirodna luka bio je Dubrovnik, ali on je stolećima bio odvojen od zaleđa, prvo pod vlašću Vizantije, zatim Normana, Venecije, a kasnije ugarskih kraljeva. Ali, bez obzira na različitu vrhovnu vlast, Dubrovnik i travunijsko zaleđe bili su srasli zahvaljujući trajnim privrednim vezama.

Građani Dubrovnika su na teritoriji svojih suseda gajili useve i vinovu lozu, napasali stoku. Na račun zaleđa se širila dubrovačka teritorija, koja je u vreme o kojem govorimo bila veoma skromna. U sastavu srpske države bili su Konavli, na čijoj obali je bio „Stari Dubrovnik”, i Cavtat, u čijem nazivu odzvanja starina, ali on nije imao većeg značaja.
Povezanost s Dubrovnikom je dala poseban pečat travunijskoj oblasti: kroz nju je, naime, prolazio najvažniji i najprometniji trgovački put u unutrašnjost Balkanskog poluostrva. Njegove glavne etape su poznate: Trebinje, Gacko, Bileća, Tjentište, koje u nazivu čuva uspomenu na karavansku stanicu. Stigavši do gornjeg toka Drine kod Foče, put se račvao na pravac prema centralnim oblastima Bosne i na pravac dolinom Lima, koji je zatim pored Mileševa, preko Sjeničke visoravni, stizao u okolinu Rasa.

Predeli duž tog **** bili su neposredno povezani s trgovačkim centrom na obali, a preko njega sa obalskim gradovima koji su imali potrebu za proizvodima stočarstva. Na drugoj strani, taj put i stalno kretanje trgovaca po njemu nametali su odgovornost za mir i njihovu bezbednost, koja je počivala na čitavoj hijerarhiji kolektivnih odgovornosti: sela, župe, vladareve riznice.
ISTURENI zapadni deo srpske državne teritorije činio je Hum, Humska zemlja ili Zahumlje, planinska oblast u kojoj su za život ljudi bila pogodna samo kraška polja i predeli duž srednjeg i donjeg toka Neretve na obe njene strane. Bila je to neurbanizovana i siromašna teritorija koja se sastojala od izolovanih naseljenih ostrva, razdvojenih planinama, slabo povezanih i teško prohodnih. Osim Stona, kao utvrđenja na morskoj obali, i Drijeva, kao trgovačkog centra na Neretvi, tu nije bilo mestâ pogodnih da posluže kao centri iz kojih će se upravljati okolnom teritorijom.
Sticajem okolnosti ozbiljni problemi i teškoće za srpsku državu javili su se baš u zapadnim oblastima, u delokrugu „mladog kralja”, krajevima koji su postali periferija otkako se srpska država u svojoj ekspanziji sve više orijentisala prema jugu i otkako joj se središte pomeralo prema Kosovu i Makedoniji.
Kralj Milutin je za svoje vladavine imao na zapadu suparnika - Mladena II iz porodice bribirskih kneževa, koji su u prethodnoj generaciji, u vreme unutrašnjih nereda u Ugarskoj, izrasli u samostalne oblasne gospodare. Već su se Mladen I i Pavle nazivali gospodarima Huma i nastojali su, a povremeno i uspevali, da zagospodare dolinom Neretve i okolnim oblastima. Išli su stopama ugarskih kraljeva, koji su povremeno imali pod svojom vlašću gospodu iz sporedne loze Nemanjića (knez Andrija, župan Radoslav). Milutin je, sâm ili sa odredima koje je slao, uspevao da granične oblasti na zapadu vrati pod svoju vlast.
Kako je krajem 1321. godine nestao sa pozornice kralj Milutin, čiji je uticaj oslabio tokom bolesti, a na suprotnoj strani je još ranije, u junu 1322, kralj Karlo Robert porazio i zatvorio Mladena II, otvorio se veliki prostor za osamostaljivanje i afirmaciju lokalnih velikaša, ranije pokornih vladarima. Jedan od značajnih dobitnika u tako izmenjenoj situaciji bio je i mladi bosanski ban Stjepan II Kotromanić.
IZ Stona, nekadašnjeg episkopskog i kneževskog sedišta, otvorenog prema moru i od starine povezanog s dubljim zaleđem, potekao je pokušaj da se nametne vlast i njome poveže stanovništvo teritorije Huma ne obazirući se na vrhovnu vlast i njene organe. Lokalni vlastelin Branivoj, sa svojim ljudima i četiri sina Branivojevića: Mihajlom, Dobrovojem, Branojem i Brajkom (Brankom), nastojao je da iskoristi povoljan trenutak.
Branivoj je, po svoj prilici, bio lokalni funkcioner (titula mu nije poznata) iz vremena kralja Milutina. Učestvovao je 1318. godine u borbama s ljudima bana Mladena II. Njegovi sinovi su se mogli osloniti na očevo nasleđe i u izmenjenim uslovima delovati samostalno. Bili su prijatelji Venecije i 1322. godine su u gradu Imotskom opsedali Bajamonta Tijepola, venecijanskog prevratnika i odmetnika, koji je ugrožavao primorske gradove i venecijanske interese. Pošto je u to vreme Dubrovnik bio pod vrhovnom vlašću Venecije, i odnosi Branivojevića s Dubrovčanima bili su normalni - i pored ponekog napada na trgovce ili pljačke seljaka na gradskoj teritoriji u susedstvu, što je bila česta pojava u odnosima među susedima. Jedan od braće, Branoje, čak je 1325. godine nagrađivan što je bio „uvek prijatelj naklonjen i delatan za dobro stanje grada” Dubrovnika. Osamostaljivanje u odnosu na srpskog vladara dolazi do izražaja u sukobima s Crepom, vlastelinom u oblasti Gacka i Rudina, kao i u činjenici da se u stvarima koje su se ticale odnosa sa braćom Dubrovčani nisu obraćali kralju, već su neposredno s njima pregovarali - sve do uoči njihovog sloma.
U graničnom području duž reke Neretve Branivojevići su se sudarili sa bosanskim banom Stjepanom II. On je nastojao da zagospodari Humom idući tragovima hrvatskih velikaša i ugarskih kraljeva, pri čemu nije naišao na otpor kralja ili „mladog kralja”. Pojedinosti tog ratovanja jedva da su poznate. Dva brata Branivojevića su, prema kasnijim vestima, izgubila život u borbama s banom. Događaji se mogu nazreti tek od početka 1326. godine, kada je bosanski ban nastojao da pridobije Dubrovčane za saveznike protiv Branivojevića. Dubrovčani su tražili da savez ne bude uperen protiv srpskog kralja, a o Branivojevićima su počeli da govore sve najgore. Do aprila 1326. udružili su snage Dubrovčani i bosanski ban, tako da su jedni napadali s brodova, a drugi se borili na kopnu. Glavna poprišta su bila oko Stona i Pelješca i u donjem toku Neretve, gde su operisali brodovi. Preostali Branivojevići nisu bili u stanju da pruže odgovarajući otpor.
U to vreme težište srpsko-dubrovačkih odnosa premestilo se u bližu i dalju okolinu grada, koja je nesumnjivo bila pod upravom i u nadležnosti „mladog kralja”, iako se on u događajima skoro i ne spominje. Vesti o njegovoj zainteresovanosti pojavljuju se tek početkom aprila 1326. godine kada je od Dubrovčana tražio da ne šalju brodovlje protiv Brajka Branivojevića, koji je „njegov čovek”. Upućeni u stvarne odnose između kralja i Branivojevih sinova, Dubrovčani se tada nisu obazirali na tu poruku, ali u kasnijim događajima će se pokazati popustljiviji.
SAMO nedelju dana posle pisma kojim je tražio da se uzdrže od napada na Brajka, još uvek u aprilu 1326, „mladi kralj” je došao u blizinu Dubrovnika, okružen vojvodama Mladenom i Vojinom, primio dubrovačko poslanstvo i pregovarao s njim. Tada je već imao osamnaest godina i nesumnjivo je učestvovao u državničkim poslovima. Dubrovački poslanici su imali ovlašćenje da pozovu Dušana da poseti grad, ali tom prilikom poziv nije bio prihvaćen.
U vreme tih pregovora već je počela udružena ofanziva na Branivojeviće. Bio je zarobljen Brajko, a mladi kralj je sa svojim vojvodama zahtevao da Dubrovčani oslobode njegovu ženu, kćerku vojvode Vojina. Preostaloj dvojici Branivojevića nije pomogla ni mletačka intervencija. Brajko je ostao u dubrovačkom zatvoru do novembra, kada je ubijen. Poslednji je ostao Branoje, koji je pružao otpor sve do jula, a potom je potražio utočište na srpskom dvoru. Tada se pokazalo da je bio u nemilosti: zatvoren je, zatim premešten u kotorsku tvrđavu, gde je ubijen na podstrek Dubrovčana.
Tako je iskorenjena porodica koja privlači pažnju, pre svega, zbog posledica kojima je bio propraćen njen slom: prvo privremeni, a zatim trajni gubitak teritorija na zapadu srpske države. Pobednici nad Branivojevićima dogovorno su podelili plen: bosanski ban je prodro do jadranske obale, a Dubrovčani su zagospodarili Stonom i njegovim poluostrvom. Pravili su planove kako da što bolje utvrde i osiguraju Stonski rat (kako se tada nazivao). Upustili su se u pregovore s kraljem da bi otkupili njegova prava i teritoriju zadržali uz njegovu saglasnost. Nisu, međutim, pristali na traženu cenu.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lionman
Poljska i Rusija
Odgovora
2
Pregleda
290
Isus33
Isus33
H
Antisemitizam i uzroci
Odgovora
16
Pregleda
506
Harvat
H
Nina
Alimpije Vasiljević i Rusija
Odgovora
3
Pregleda
253
Nina
Nina

Back
Top