Када је ова наша најболнија прича и најдубља рана у питању, тај наш Јасеновац, који све и да хоћемо не можемо потиснути из колективне свијести, постоји неколико наратива, који се а то сам апсолутно увјерен подло подмећу у дискурсу, који су штетни по наш народ и који су у корист антисрпске а богами и неоусташке пропаганде.
Олако се провлаче неке подваљено пласиране тврдње, људи се са великом бахатошћу и лакомисленошћу односе према овој болној причи, износе непромишљњено бројке које касније користи антисрпска пропаганда како би обесмислила читаву причу. Превише се трпају празноглавци у ствари које су изнад њиховог домена. Ако неко каже/напише "у Јасеновцу је убијено милион (или колико већ) Срба", неће бити бољим Србином него ће радити у корист антисрпске пропаганде.
Као што се не смије прихватити релативизација која се удомаћила у хрватском коrпусу гдје се помиње мноштво бројева страдалих (од којих 2/3 никад нигдје нису јавно публиковани али је важно што више бројки провући) и један огроман распон до 1,4 милиона жртава (број који нико јавно није изнио али је важно то што више разводнити) чиме се ствара привид како је све у домену нагађања и митоманије. Не, није, Јасеновац ја добро документован. Неоусташку проппаганду да је Јасеновац великосрпски мит увијек ваља обесмислити истином да је први извјештај о Јасеноивцз учинила хрватска комисија (
овдје) 15.11.45.год. која је на стр 42 изнијела процјену броја жртава. Тај извјептај је историјски документ који има тежину
Срби, они мислећи, не смију подлећи неоусташкој пропаганди како је тај број "
напухан" (омиљен израз у хрватском корпусу када је о овој теми ријеч), као и број жртава у Југославији који је приложен (1.706.460) на мировној конференцији у Паризу 46.године зарад ратне одштете и да је у питању комуњарска пропаганда. Зарад тих наших мученика, страдалника немамо право подвлађивати неоусташкој пропаганди и немамо право на бахатост и лицитирање бројевима.
Српски историчари чине ужасну грешку, баш због подвлађивања проклетој "политичкој коректности", што се превише ослањају на прорачуне Кочовића и Жерјавића, прорачуне који су неодрживи (и лако обориви) фризирани и са сврхом потирања размјера српског страдања. Или још грђе на рад неког Голдштајна гдје се у неким наводима примјетно флертује са неоусташком пропагандом.
Код изношења бројки жртава, тврдњи, мислећи Срби, посебно историчари, морају бити опрезни, што прецизнији (боље је не помињати бројеве жртава него подлећи разводњавању), детаљнији, аргументованији, кроз тврдње тежити прије свега опису карактера те монструм творевине ендехазије. А карактер, огледало те монструм творевине јесу звјерски уморена дјечица у логорима смрти, њих поименично
74.580 (списак
овдје и
овдје) и још толико убијене дјечице чија имена бјеше немогуће пописати. Ови подаци су доикументовани, провјерљиви, увијек у свакој прилици се морају поменути, у свакој резолуцији или осврту написати, јер кроз ту убијену дјечицу и то до 14 година старости се разгољује карактер те монструм творевини, та убијена дјечица су огледало и рукопис ендехазије.
Иако је приступ "ad hominem" апсолутно немогуће избјећи, сви робујемо таквом приступу, они који кажу да не, лажу себе, код ове теме мислећи Срби би га морали потиснути на мању мјеру. Олаком осудом, детектовањем рђавог мотива који је некад продуктом наше опсесије, гдје ћемо баш због тог приступа олако обезвредити радове и излагања неких историка и иних које "не миришемо", радимо у корист српске штете. Ако неки историк који нам није по вољи, каже, учини нешто исправно, био то чак и Дејан Ристић, то ваља поштовати, без обзира ако су мотиви некад политичка промоција.
И исто тако ваља покушати избјећи генерализацију. Ако имамо у хрватском корпусу часне људе попут Иве Пејаковића који често неће зборити како је нама по вољи али који су одабрали служити историји и истини, то се мора поштовати.,
Не смије се подлећи перфидној интерпретацији једне дружине лажних антикомуниста, у чије коло се ухватио на жалост и један владика, којима је тај антикомунизам само параван иза којег флерују са неоустапком пропагандом. Ту перфидно правлаче мантру "100 или 120.000 убијених уЈасеноовцу,
мало ли је" или ослањајући се на Кочовића и Жерјавића "300/350.000 убијених Срба у НДХ,
мало ли је". Нема ту мало, пуно, зарад тих наших страдалника немамо право на такву изопачену интерпретација нити имамо право подвлађивати хрватској пропаганди.
