Quantcast

Izabrane pesme

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale,
Nekoga sveta teške sene pale.
šta je to što se u dnu pesme krije?
Lepi moj dane s dušom elegije,
Tražim početak, sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.
Tu izgubljeno sećanje, pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.
Ljubavi moja mrtva, a ipak živa,
O sve što prođe večnost jedva biva
I nema mene, al ima ljubavi moje.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
SEDAM MRTVIH PESNIKA

(1956)
BRANKO

Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim
Nepronašene proplanke krvi
u pešcano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrvim
ptico među predelima, Stražilovo
zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati
sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

GROB NA LOVĆENU

Ali ne, to još uvek nije vreme.
To je jedno mesto
koje prepoznajem u prostoru.
Mrtve su gore odakle ta reč dođe.
Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje savlada
tajna iza slepe maske.
Rođenje je jedina nada.
Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.
Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta
gde provejava smrt i ljubav ne spašava.
Dan i noć si pomirio u svoj smrti što nas obasjava.
Taj san je u noći produžetak dana i puta.
Šta si ptica ili glas koji luta
pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
na vrhu Lovćena s čelom punih sunca, tamo
gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
negde u visini čuva otisak tvoga lica.
Čovece tajno feniks je jedina istinska ptica.

LAZA KOSTIĆ

"Oprosti, majko sveta, oprosti
što naših gora požalih bor".
Da li ćemo je noću u povratku noći
u povratku cveta u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeši i mrtvog anđela gde se skamenila mora
Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O pusti žali i žalosna mora
Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada
U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

DIS

O moje sunčano poreklo ta potonula krv
Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
Otišao Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama zeleni psi me traže
Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži
poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema
krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena
rebra
iz čijeg ramena čudovišne ptice vire
Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire.

TIN

S druge strane groba živi zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca
Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca
O zašto smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla
Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli
Neka niče cveće iz prokletog zla

MOMČILO NASTASIJEVIĆ

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.
Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?
O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoceš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

GORAN

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim
Pčele sleću na leš koga nema
Zvezde odlaze u prostor crnim stepeništem
Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema
san moj iz brda gde mrtav sebe ištem
Ovde dole svako svoju tamu ima
Moj mrak je senka ptice. O neima
puta kojim bi do mene mogla doći
Ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
FRULA

Groznice nežne poremećenog cveta
Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.
Tragom pjanog jutra i išcezlog leta
Požuri, opevaj pre praznika svet.
Ponovi dan zbog nezahvalnog tela
Što suncu uzvraca senkom i pesmu kvari.
Vrati coveku usamljenu pticu:
Pod praznim nebom placu sokolari.
dozovi utve s gora u predanje.
Sastavi cula pesmom da ne venu
U noci tela. Nek bude sve manje
Vidljivog da ostvariš uspomenu.
Prazniš mi koleno i uzimaš srce
Žuri, krug opevaj, nesrecu prevari
Smederevo otvori, ptici se dodvori
Pod praznm nebom placu sokolari.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
GOJKOVICA

I tako budućnost mračnoj nadi posta
Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakoverno.
Jesi li živi stub grad il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena koga se svi boje.
Noć niz bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurno zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
žrtvenih ždralova umiljatom snagom.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
ZOVA

Iz zove koja se sobom zabavlja
Predelom slepim poguban je poj.
Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja:
Uspomena traje u nameri zloj.
Cvece nas ogovara, šuma se prikrada
Našoj nakaznoj samoci. Nema tajne.
Svirala se ruga. Rugoba i cežnja
Izijednaciše se pred kraj leta. Sjajne
zablude vatre ništa ne savlada,
Intrige sunca u plodovima glasnim.
Sirene biljne pustolove mame
I cine svet smešnim i opasnim.
Reci su izdajstvo, truljenje sunca vajnu
Slast ploda kukaviclukom oznaci.
Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu
Kazaše ponoru bezvucno pomraci.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
KOLO

Van njega sve je beskraj, varka i zloba,
Praznina u vetar pretvorena tašto.
Samo je budnost pesma, i teskoba,
Beščulno mesto prevareno maštom.
Izmišljanje slepog u kovitlac oka,
O saplitanje kroz izmišljen vrt!
Iskustvo oslobođeno pamćenja
Opčini bilje nežnosti i smrt
Okolo vremena, okolo kostura,
Okolo današnjeg dana opraštanje.
Dok se srce igra svojom prozirnošću
Ugasla jasnost čeka ispaštanje.
Čikaju svet za potiljkom. Čuj
Šta zakasnela frula kaže svetu.
Iz pepela oka izleće slavuj
Krilatost klisure odmeni sujetu
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
DODOLE

Ko sat bez kazaljke svetom otkucava
Pronađena praznina danu sagorelom
Što posvada budno sa onim što spava
I let zaustavljen s laži odletelom.
Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje,
Svet više iza nas negoli u nama.
Da bi čeznula i pevali daj manje
Nego što nam treba. Padaj kišo tamna!
Ružu nutrine nude bezazleno
Promuklom dodiru dana da ga savlada.
Između njih i sveta strmog, eno,
Kao u jamu teška kiša pada.
Žuboriku biljno pesmom dozivaju
I dan iza leda ko potonji cvet.
Bela im vrana na jeziku. Znaju
Sa lažnom slikom da pomire svet.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
RASKOVNIK

...Nekakva (može biti izmišljena)
trava za koju se misli da se od nje
(kad se njome dohvati) svaka brava i svaki
drugi zaklop otvori sam od sebe"
Vuk St. Karadžić
Otvori kam u kom iskra malaksava,
Da lepši od praznina obican da bude.
Iznesi blago iz lažnih ostava,
Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.
Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
Otvori putu reči, u riznicu golje.
Oko zahodi sa suncem, ne srce. Osvanu
Varka, rekavši: hajdemo u polje!
biljni sezame otvori obzorje
Za sve koji su se rodili prerano,
Nek udu u tuđe srce ako su otvorili svoje,
Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.
Otvori semenku u kojoj nežno čami
Zaboravljeno prolece. Otvori
Kamen što precuta zvezde svojoj tami.
Otvori put ptici, čoveku i zori.
_________________
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
Sunce


Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. To trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka.

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se an u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Nekoga sveta teške sene pale
Šta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegije
Tražim početak sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
O sve što prođe večnost jedna biva
I nema mene al ima ljubavi moje.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Progovorite seni slutim li prevaru
mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru
nad širom otvorenom vodom koja je raznela
tamu oka po celome telu. Žaru
neveseli kada pesme u meni pronađu
mračno obilje što me mori glađu.

Sve što imam to su naše reči
nad vodama što slute tajni splet
tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči
pred mojom srži što sanja bezbolni cvet.
To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči
kad hleb nam u kamen pretvori svet
kad ogledalo biva njeno mrtvo lice
za ptice krilatice iznad zle litice.

Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Crni jamb sna

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan
MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća
pred čudnim znacima i više nemam ruke
u prostor prognan i u vreme. Veća
sve biva senka moja daleko od huke
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu.
To paklena mi ljubav u nedoumici.
Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
Pomeraju se mora užasi se premeštaju
sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
O strašni preobražaj moj u srcu sna
gde vasiona počinje mi pticama,
s dva oka varnica da l će da zna
da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome - ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;
da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde - s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže
za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći.
Već beše sve to nekad ko zna kad
u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen
zar svedok predela nestvarnih ja
za svet od tople gline umešen!
Kuda da odem posle ovog sna.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Daktil sna

Stoje izmišljeni bregovi
od zlata gde zvezda sjala je.
Tu smrti nema. Vetrovi
u nebo se vraćaju. Pala je

lobanja niz crne grebene.
U mračne dubine nosi li
to što sam čuo.
Ledene obale senkom rosi li

jezive vode za zakletve
od želje strašne smrznute.
Na putu ostale su kletve
I zvezde spore omrznute.

O nema šumo na obali
noć gde besvesna počinje
da l snaga me slatka obali
ili me san moj opčinje.

Zatvoren je taj predeo
u sebi. Ta mesta nemaju
svoja sunca. Pod zemljom to
oblik sna moga spremaju
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Sonet

To su reči uvek iste koje kasne
gorku ljubav i svet. One su uspešni
prestanak jave, al ne san kad se izjasne
sunca za noć, već nešto treće, neutešni
zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne
sna. Gorke obale na kojima neumešni
stojimo okrenuti svome početku grešni
zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.

U snu smo oni čije zaljubljene usne traže
reči bez cilja, bez izmišljenih predela.
Oh te reči kako mogu da ublaže
ako su od sna. Lepoto neuvela
reči bez senke kada ko čašu sunce
držimo usnu gledajući u crne vrhunce.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. to trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu
izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.
 

M_A_G_D_A_L_E_N_A

Zainteresovan član
Poruka
117
I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, i zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu,
koju prvi put slusas, a godinama je znas...
I zaplakaces, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

[ Jedan od onih zivota ] Dj.Balasevic
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Hronika

Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše
gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče
prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada
nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja
i škrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke
obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na
sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Odbrana zemlje

U srcu ljubav jača od smrti
U glavi misao veća od glave
I to je odbrana zemlje

Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici
odbrane
Zaliha snage spremna ako živi klonu
I to je odbrana zemlje

Velika reč ni iz srca ni iz glave
Već iz zemlje ko biljka ili cvet
Raste, i to je odbrana zemlje

Namučeno zrno misli cvet
Dan misli sunce
I to je odbrana zemlje

Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Requiem

I

Moja je krv moj put do tebe

preludijum

To je zemlja avaj ponekad često
ponekad isuviše, baština vetrova
i onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo

molitva

treba se moliti smrti za svoj život
a tišina će sačuvati skamenjene lobanje
za kišu lica i neba za vrata
od peska i crne će ruže procvetati
duž puteva otvorenih za sve vetrove
kojim odlaze nerođeni po svoju smrt

II

Gledali smo kako umiru stojeći
oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi sklopite
oči da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju
oni drže zemlju na leđima i nepokretne
nikada iz stići nećemo o nikada
nikada se neće izjednačiti vreme
naše smrti i njihove večito
bićemo razdvojeni i mrtvi

post scriptum

Crvene ptice piće nam s usana
videti ih nećemo
vrištaće trave u oblacima kržljavim
čuti nećemo

III

Krv otkucava korake i smrt
i jedne večeri posle života
krv prestane da bude ptica postane
zmija u travi pa svu noć deca plaču
mrtvi su na levoj strani uzalud
upaljene vatre čekaju njihov povratak
njihova noć sa našim danom meša se
ne zaboravite da to deci kažete

uspavanka

To više dan nije niti noć snom treba
dočekati razbojnike ptice su nebo
na jug odnele spavaj oni neće
doći njihovi koraci su teški
spavaj ljubav ide gradom na štakama
spavaj al im glas ne sanjaj

IV

Noć je puna mračnih anđela
ukleta lađa
nosi teret izgubljenog vremena
i naše mrtve prijatelje
u šumu bez ptica

trebalo je preći more
vreme i prostor koji su se pomešali
sada su za jednu smrt daleko od svake
obale

svetlost i senka
igraju na vodi
igru života i smrti
daleko protiče reka
večita i uzaludna
ptice lete za vetrom
i žene plaču na obali

čovek pada na svoju senku
oni su bez senke sišli u dubinu
i bez imena

za istoriju

od slepog lica brodoloma u njihovim
poslednjim očima stvorena je istorija

pouka za ostale

ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će
proći i kroz naše oči neizmenjeno

V

Uzidali vas u zid nevidljivi
i svi ste bili spremni da umrete
jedni u drugima i bilo je tako
zdravo čudna reko spasa
tražili vas zalud u mračnome spletu
onesvešćenih čula na granici
vas i iznenađenja nisu vas našli
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
sada ste mrtvi i vaše je telo
neopipljivo sećanje i topla
pregršt zemlje pregršt Srbije i nas

refren:

Usta su bila ispunjena peskom i svi su
ćutali
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
zdravo čudna reko spasa

VI

Zvezdo crvena rano oblaka
maramico krvi u noći zaključanoj
crnim ključevima gde su mrtvaci
sahranjeni jedni drugima pod čelom
smrti pomnožena sa hiljadu grobova
joj na kordunu oblaci su uzeli
cvet vatre iz njihovih ruku koje su
poslednjim pokretom podelile predeo
na dve tišine gde plaču ptice od pepela

post scriptum

U zemlji gde se poštuju suncokreti
pali su licem prema istoku
čini mi se da sam i ja pao s njima
različit od onoga što ću reći

VII

Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime
zelengoro začeta u trbuhu vetra
zelena goro neba i zvezdo moje krvi
strane sveta su se otimale za njihovu
smrt koja je bila početak
a ne kraj putevi su ih tražili
po celom svetu nema ih
profil njihovog odsustva čuva
noć zelengore njihove su smrti
najdivnija sazvežđa na jugu neba
zemlja miriše na mrtve zelengoro
čujem te ušima svoga srca i njih
tu niko nije umro ko je umro
zvezdo moje krvi i njihove zelengore

VIII

Za one koji su iskoristili smelo
mogućnost umiranja za one koji
su prekoračili preko svoga leša za
njihovu
smrt tako potrebnu protiv smrti
za one koji su sada jedno
jer svet je podeljen ljudskom možom
na dva dela a dva i dva su
jedan kad padne poslednja noć
za one koji su se utopili
u vodama večitog sna kao što umre
sunce udunu dalekih pejzaža
zakopano za one čije su reči
nikle iz zemlje ko lek i buna
neka pognu glave daleki suncokreti.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Jugoslavija

Evo kako je počela u dan svoje nužnosti
Sve što nema vatre u sebi sagori
Što sagori postaje noć
Što ne izgori rađa dan
Treba zapaliti sve što može da gori
Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno
Treba u svemu i posle svega pronaći nadu
Revolucijo, ono što ostane je čovek
Ono što prođe je prošlost
Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost
Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade
Eto tako je počela u dan svoje nužnosti
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazličitije načine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve što je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku trešnje na zapadu maslinjake
I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe
najlepše
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju budućnost i njenu prošlost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala
Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome što je stvarno
Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu
Koji venčava Šumadiju i Zagorje
Međusobno i sa budućnošću
Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i
rudari
Istraživači u vazduhu, pevači i ikari
Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga
Tražite, nađite, pretražite sva blaga,
sve mogućnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Svest o pesmi

*


Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
**

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.
 

®

Buduća legenda
Poruka
31.755
@Jugoslavija

Evo kako je počela u dan svoje nužnosti
Sve što nema vatre u sebi sagori
Što sagori postaje noć
Što ne izgori rađa dan
Treba zapaliti sve što može da gori
Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno
Treba u svemu i posle svega pronaći nadu
Revolucijo, ono što ostane je čovek
Ono što prođe je prošlost
Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost
Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade
Eto tako je počela u dan svoje nužnosti
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazličitije načine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve što je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku trešnje na zapadu maslinjake
I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe
najlepše
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju budućnost i njenu prošlost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala
Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome što je stvarno
Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu
Koji venčava Šumadiju i Zagorje
Međusobno i sa budućnošću
Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i
rudari
Istraživači u vazduhu, pevači i ikari
Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga
Tražite, nađite, pretražite sva blaga,
sve mogućnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum.


Pa da ne kunem
bijednike
sitdnodušne i sažete
u plićaku praznoslovlja
pod koncima marionete

Živiš
dišeš
i osvićeš
plamtiš plamom
suze klete
Jugo_slavna
mezimice
bepče moje
iz koćete :cry:
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.