Quantcast

Izabrane pesme

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867
Kraj putovanja


O, sve što prođe većnost jedna biva.

Sen koja beše drvo, traje. Budi

Ispod svoga imena koje budi

Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.

Završiće se putovanje, ostaće tiha brda,

Siva praznina vetar koji bludi,

Mesto koje nema mesta u želji al nudi

Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.

Ljubav nikad nije završena.

Čega ima ljudskog u patnji? O, čuj

Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.

Prazne ruke prazno srce pusta sena

I nema mene al' ima ljubavi moje.

Branko Miljkovic
 

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867
Vi što idete...


Vi što idete tako tužnog lika,
bol pokazujuć, svrnuv oči, niče,
otkud idete da vam blijedo lice
ko da je same samilosti slika?
Dičnu nam gospu vidjeste li, žene,
kako od plača oči joj se vlaže?
Recite ono što mi srce kaže
kada vas vidi tako rastužene.
Idete l' s mjesta koje izaziva
toliku tugu, stante sa mnom malo,
što god s njom bilo, nek mi se ne skriva.

Na oku vidim da je suzom sjalo, od
plača lik vam zgrčen tako biva da već
od tog mi srce drhtat stalo.


Dante Alighieri
 

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867
Liri

Svi traže od mene pjesme!
Ako sam, liro, u nadahnuću
pjevao pjesme u sjeni šuma -
nadahni me sada za latinsku pjesmu,
što će živjet u svježini svojoj
kroz godinu ovu i buduće dane.

Prvi su puta skladno zazvučale tvoje žice
pod prstom Alkeja, građanina s Lesba.
Ipak taj je ratnik gordi
usred kreševa ljuta
il kad bi svoju privezao lađu
uz morsko žalo što ju bacahu vali -

pj'evao Bakhu, Muzama i Veneri
i dječaku onom, što je uvijek prati.
Pjevao je Liku, krasnu crnooku dječaku,
dječaku kovrdžica crnih.

O liro, tl si slava Febova,
ti si mila pratilica gozbama
uzvišenog Jupitra.
O utjeho slatka moga jada,
ti mi sklona sada budi,
kad te u zanosu po obredu svetom
svih pjesnika pozdravljam i sada

Kvint Horacije Flak
 

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867
Nevolja

Tek dvije tri riječi izrekli smo bili
Slučajno u vrevi taštog svijeta,
I gle, kakav žar već ćutim u svakoj mi žili!
Zašto mi se um toliko tebi preda?

Vani već sviće, dan stiže već šumno,
A ja još bdim, sve više mir svoj gubim,
Bacam se u vatri i šapćem bezumno:
„O kako si draga, koliko te ljubim!“


Percy Bysshe Shelley
 

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867
Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.


Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram, ali za nju ne znam.
Ja sam bljesak, munja, vatra iz oblaka,
Ja sam vetar, oluja, ja sam melodija…

Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast,
Suze me vječno prate,
Jer vjeran nisam nikom, nit ikom pripadam.

Odan sam samo svojoj zvijezdi
Koja me na uništenje priziva,
Koja moj užitak u mučenje pretvara
A koju moje srce ipak voli i slavi.

Čarobnjak i zavodnik, to je moja sudbina!
Sijem gorka zadovoljstva što traju tek tren,
Gospod moj i vođa je smrt.


HERMANN HESSE
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Bol i sunce

I

Sunce koje podgrevaš u novom
Svetu stare laži o seljenju praha
Naša je nada očajna i plaha
Naš pakao poče pesmom labudovom.

Ti što nas ne razlikuješ a osvetljavaš
Slikama od juče, danas van vremena,
U pustinji se pretvara svet koji spasavaš -
Zalud ptice kruže oko tvog imena.

O stub sunčev zanet beščulnom muzikom
Ubija nas snom o savršenstvu, slikom
Pustinje što očisti sunce od vremena
I belih svetlošti čula što nam srce kradu.
Hvalite sunce koje osvetljava bez promena
Suprotne stvari zavađene pojave očajnu nadu.

II

To u šta se sjaj i bol pretvara isto
Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
Jarki cvete kojim vrtovi se leče
Iz prvobitnog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta
Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
Sam u svom srcu bez munje i cveta

Gde je uteha za ono što znamo
Nada bez onoga koji se nada, san
Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog
U vatru premešta iz vatre u dan
Ljubav van nas i u uspomeni?
 

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867
Опет,
можда би волела да знаш
како се по киши хода између капљица
да се не би носио глупави кишобран?
Како да се не плашиш ни најопаснијег кера
и како да учиниш
да се пас и мачак воле?
Како да уђеш у пећину иза водопада,
као у каубојским филмовима,
да те индијанци не пронађу
рањену и слабу?

Могу да те научим
како се плаче мртав трезан
када засвирају Цигани,
и како се плаче
и када не свирају Цигани.
Како да другоме обришеш сузе,
па да се он после смеши?
Како се измишљају приче
које не вређају,
а да те ипак сви слушају док их причаш.

И како се бос хода по ђурђевданској роси,
а да ти ни мало не буде хладно,
и како се дише кад ти се отвори небо
у Богојављенској ноћи,
и како да га отвориш
када затвориш оке.

Научићу те и како се ветар слуша трепавицама,
и како да на њима не разликујеш
дах од поветарца,
и како може да се загрли баш цело небо
и сво опало лишће опленачких церова
које ти шапуће коси и задигнутој хаљини...

Научићу те флерту са океанима
који уопште нису овде
и шта да дошапнеш делфинима
да растерају ајкуле
од твоје орахове љуске
којом си морала да кренеш преко баре...

Могу да те научим
како да знаш много о неком
који ни реч још рекао није,
и како да будеш богатија за дечји осмех
кад кинте немаш у џепу.

И како да у свему налазиш лепо,
и топло,
и голо до пијанства...
И како да увек крадеш најлепше из сваког,
а да је њему лепо што га крадеш,
и како да ти све очи буду плаве,
и како да те голу
никада од себе не одлепе
неки безнадежно шашави клинци
шатирани позним новембрима
и промашеним пеналима...

Потребно ми је само мало времена,
а све ми се некако чини
да га ти за мене немаш.

Може бити да ни ја,
нимало више,
немам времена за летење.
 
Poruka
3.383
Jablanovi


Zašto nocas tako šume jablanovi,
Tako strašno, cudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noci pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhcu u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noci, ja stojim
Ko potonji covek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se nocas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
Jovan Ducic
 

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867

Napolje iz moga zazidanog beskraja

Iz zvezdanog kola oko moga srca

Iz moga zalogaja sunca

Napolje iz smešnog mora moje krvi

Iz moje plime iz moje oseke

Napolje iz mog cutanja na suvom

Napolje rekao sam napolje

Napolje iz moje žive provalije

Iz golog ocinskog stabla u meni

Napolje dokle ću vikati napolje

Napolje iz moje glave što se rasprskava

Napolje samo napolje


---------------------------------------------------



Beži cudo

I tragovi nam se ujedaju

Ujedaju za nama u prašini

Nismo mi jedno za drugo

Stamen hladan kroz tebe gledan

Kroz tebe prolazim s kraja na kraj

Ništa nema od igre

Kud smo krpice pomešali

Vrati mi ih šta ceš s njima

Uludo ti na ramenima blede

Vrati mi ih u nigdinu svoju beži

Beži cudo od cuda

Gde su ti oci

I ovamo je cudo

-----------------------------------
Vasko Popa
 

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867
DOĐI

Dok ležim
i lepo osećam gde mi se telo rastače
u prah, u dim, u ništa,
na unutrašnjoj strani kapaka
projektuje se tvoj lik,
sada tako dalek.
Nemoj me predugo ostavljati ovakvu.
Kada sam sama, ja ne valjam sebi:
brzo, ja veoma brzo postajem ranjiva,
tad više nisam bezbedna.
I tako slaba, laka sam meta
svim otrovnim mislima,
svim tegobnim i strašnim snovima.
Bude se sve one skrivene želje
sa snagom nagona,
sa razornošću potrebe,
sa neminovnošću greha.
Zato mi dođi, ovo me čekanje tišti.
Tek pored tebe ja sam naučila
da budem opuštena,
da oslobodim sve iskonske impulse
i da održim kontrolu.
Još samo malo mi treba
da se nahranim od tvoje snage i samosvesti.
Ne ostavljaj me na pola puta.
Daj da dok ležim kraj tebe
sopstveno telo razložim na nežnost i na požudu
i slomim se u tvojim rukama,
ponovo rođena iz vetra i pepela,
lica svetljeg od sunca na zaranku
i srcem slobodna onoliko koliko mi telo tebi pripada.


Ana Marković
 

san_ni

Ističe se
Poruka
2.867
Rober Desnos

TOLIKO SAM SANJAO O TEBI

Toliko sam sanjao o tebi,
Da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo telo i poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako drag?

Toliko sam sanjao o tebi,
Da se moje ruke, Naviknute da grle tvoju senu,
Spoje na mojim grudima, ne bi li možda osetile
Obrise tvoga tela,
I da sam pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osećanja neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
Prošlo već vreme moga buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
Svim pojavama ljubavi i života,
I da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uvek nešto značiš,
Mogao teže dodirnuti čelo i usne,
Nego bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi sad više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeta
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvog života.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Noć jača od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu
Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
Prevazilaziš se maglom preko sveta
Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta
Očara prazninu zaspalog tela što se osu
Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
I ptice sleću u kamen sa dleta

Nek župlja senka nestanak tela slavi
Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće
Sve čega nema i što biti neće
I da svet ovaj prazno odjekuje

Svest o zaboravu

Nada je luksuz. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skrita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.
 

n-a-t-a

Ističe se
Poruka
2.096
Biram za tebe
jednu pesmu posebnu
samo za tvoje oci
dok ih gledam
kako svetle
vesele,vedre
bez straha i sete

koje cuvaju nepoznat strah
gledas me
neme misli oduzimaju mi dah
tvoje tamne oci
cute i vriste
u isti mah

a ja samo zelim
da naslonim glavu na tvoje rame
samo da osetim zar koji tvoje srce salje
poljubim vrele usne
cak i da ispunjene su otrovom
osetim dodir tvoje ruke
pa makar da mogu i na tren

da provucem se kroz trnje
koje okruzuje moje srce
moja dusa pripada samo tebi
zelim da razumes
i konacno
verujes meni.......
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Feniks

Smrću izmenjena kamen otvara
Prazno polje doziva glasom umiri mora
Jedina ptica što samu sebe stvara
Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

Ona je računanje inspirisano zvezdama
Sjaj koji ruku srce i um spaja
Ona je cvet što procveta al utaja
Predelu ime. Peva iz neznana.

Jedina ume da pepeo pobedi
I da iz vatre iznese svoj glas
Obećana u odgovoru na pakao leti
Sama u sebi čeka svoj čas.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Lauda

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.
 

Romanticus

Poznat
Poruka
9.020
Tuga
Moja si verna pratilja,
čime da te nagradim
za sve ove godine vernosti

Bol
Nimalo te ne volim
Svakog gosta za tri dana dosta,
a ti si već predugo kod mene

Strah
Što te duže znam
Sve te se manje bojim
A znam te već jako dugo

Ljubav
Opisana u Bolu, Tugi i Strahu

Život
Život mi proždire mladost
A već se sprema da otegne
dane moje starosti
Nemam pravo da mrzim ikoga
Ali sudbina zato predmet je
Mog straha, očaja i mržnje

Vi koji mislite da čovjek
je hrabri kovač svoje sreće
očigledno još život niste okusili
sve je to laž, samo utjeha
Ne čekajte nakovanj i čekić
Već molite Boga da sve ovo što prije prođe

Pitanje
Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Balada

Ohridskim trubadurima


Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Prošlost vatre

Ona uči zvezde da budu jetke
Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti
Spanđala se sa vremenom
Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina
Njena će nemoć osvetliti naše puteve
Sunce je ime njenog nasilja
Njena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever
Ona je pod starost blagosiljala ciču
Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine
Čita led iz njinog uma

Na način umiljat i strašan
Dani su različiti al svetlost zore je ista
Zagađena vatra u glavi, bivša reč
Buduću zoru uči surovosti
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet
 
Poruka
4.326
Jedan maleni cvet


Jedan maleni cvet
jos ni progovorio nije
a vec je znao sve tajne Sunca
i sve sto zemlja krije.

Jedan maleni cvet
jos nije ni prohod'o
a vec je umeo sam da se hrani
svetloscu, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da cita i pise,
al' zna sta je zivot,
sta je cvet,
i mirise, mirise......

Branko Miljkovic
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobroveče sa zvezdom u srcu
Dobardan sa suncem u ruci

Sve što leti uvećava prazninu
To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

U vatri bez dima u pesmi bez reči
Izgubiti znanje čast i snagu

Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
I šumu koja se ne usuđuje čelu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
Eno munje visoko iznad dosade i nade
Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Osećanje sveta

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko
Dok me ne shvate pevalju neometen
U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću
Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom

Miris cveta je miris njegove buduće smrti
To miriše njegova senka njegovo ime
Toliko proslavljeno u vazduhu
Toliko traženo u rečnicima

Taj iskren miris nežna magla u glavi
Kaže da je osećanje sveta u jeziku
Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.