Quantcast

Izabrane pesme

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Za one koje volimo:

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku



Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se an u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.


Poeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
227.784
nemoj .. ima jos prelepe poezije koju treba citati.. Miljkovic je ovde vrlo prisutan. Imas pesmu Uzalud je budim u mp3 formatu na temi mp3 poezija. Skini i slusaj..
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Prvo pevanje

Obreh se u nekoj mračnoj šumi
DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
Beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode Stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.
 
Poruka
9.882
Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.


Šteta što se ubio u dvadeset i sedmoj godini života. Sa sedamdest i sedam bi spoznao razloge za život.
Što ne umanjuje lepotu njegove poezije, naprotiv. On je jedan od naših najjačih pesnika neosimbolike.
Da li bi toliko razmišljao o smrti, i tako mlad izvršio samoubistvo, da je poeziju shvatao i pisao srcem a ne kao 'patetiku uma', kako je nazivao? Da li bi srce pobedilo um, koji ga je odveo u smrt?
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Sonet

Ti prostori me užasavaju
PASKAL

Prostor koji ničim ne podseća na sebe,
pticama pomeran, vetrovima sličan,
sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan
večiti početak užasan, bez potrebe.

Prostor jezikom trajanja prepričan
i pretvoren u večnost koja nikom ne treba,
večnost za prokletstvo, koje budno treba
pod svežom humkom plen svoj nepomičan.

Zaboravimo mračno poverenje
sebe sa sobom, u strašno podozrenje
prostori se ruše i crna nailazi plima.

U škrtosti tišine bez sebe i imetka
mi smo poslednji zatočnici početka
pod kamenom što ime ima.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Triptihon za Euridiku

I

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.
 

Novcic_u_fontani

Aktivan član
Poruka
1.468
zainteresovana:
Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.


Šteta što se ubio u dvadeset i sedmoj godini života. Sa sedamdest i sedam bi spoznao razloge za život.
Što ne umanjuje lepotu njegove poezije, naprotiv. On je jedan od naših najjačih pesnika neosimbolike.
Da li bi toliko razmišljao o smrti, i tako mlad izvršio samoubistvo, da je poeziju shvatao i pisao srcem a ne kao 'patetiku uma', kako je nazivao? Da li bi srce pobedilo um, koji ga je odveo u smrt?
Ja obožavam Miljkovića zato što je bio tako osećajan!
Nažalost, tragično je okončao svoj život.

 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Orfej u podzemlju


Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Slepi pesnik

Filipu Višnjiću

O čelo moje od sna i vetra mapo
čudnih otkrića vidu ispod kože
u izmišljenoj senci cvete i lampo
umesto reči koja se ponoviti ne može.
O čelo moje od sna i vetra mapo!

Odajem se mrtav suncu posle mene
jer nesreća i posle smrti traje.
Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene
predeli nebesni satvoreni od izdaje.
Odajem se mrtav suncu posle mene.

To je sve što je ostalo od moga glasa,
taj odjek u kome su zatočeni svi dani.
Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa
predeo koji ću zauvek da nastanim.
I to je sve što je ostalo od moga glasa.

U tihom se cvetu neke vatre pale.
Izgubljene u svetu varke mi oko snuju.
O tužne noći preko sna mog pale!
Nek nebo usni oganj i oluju!
U tihom se cvetu neke vatre pale.

O čelo moje od sna i vetra mapo
čudnih otkrića vidu ispod kože,
u izmišljenoj senci cvete i lampo
umesto reči koja se ponoviti ne može.
O čelo moje o moja slepa mapo!
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Građenje pesme

Stanislavu Vinaveru

Zimska muzika svira
Osobino praha i kremena
Oproštaj sna iza temena
Kada me pokojem dirala

To vreme uzme i ostavi
Tu gorku šumu da se plavi
Usred večnosti na domaku
Nestvarnosti ptici i oblaku

Prahptico sunčevog uroka
Skok od pepela i let
Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast
Suštine u vrlet
Kada joj osvanu glas
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Poslao sam ti pesmu na e-mail.


Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep
Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag
Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih
Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Rondel

M. D.

Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog,
od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu
da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo,
ako je ime uzrok tome snu.

Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu
gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.
Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.
Jedno je ime uzrok tome snu.

Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo
na pomerljivoj liniji između dva vremena,
gde mru
dva glasna kamena i otvoren je put,
neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo,
da je jedno ime uzrok tome snu.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Kap mastila

šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mam.
Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
suncokreti klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
tami?

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
priklanjaju.

Na zvučnim obalama gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Početak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost
skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Kula lobanja

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Odbacivanje sumnje

Nekoga sveta teške sene pale
Robe napornog brega i zlih vesti
Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj
svesti
Celoga života reči su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale
U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti
Gde su veličanstvene senke a stvari male.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?
Deca dužna da porastu neka se rode
Za smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhu
Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu
Šta je to što se u dnu pesme krije?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.