III
Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:
šta će mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi:
ovo je predeo koji produžuje ljubav.
Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde je nevoljen, jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije,
Ako namere dobre srce voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko proleće!
KO tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.
Nepomičan si, zato te ne mogu stići;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proći neće!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večnim prolećem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mesto gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
u čudno poimanje tog duha u Broju.
Sričem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljamo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi anđeo koga strah moj kroti
Čudovište bi bio u svoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih
Misli u meni, dok bivam sve luđi
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalsot svoju neprolazno slika.
Još malo i zaćutaću pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde je mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mramor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene.
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
ni onda kad najmudriji mi smo,
dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.
O anđele blagi uprkos svojoj moći,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime neće berbu doživeti
Svega što može sebe da seti.
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreći,
Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčji.
preselili smo cveće pod rep zmiji,
A ipak nam je duša nada puna.
Daj lobanju praznu za preživele laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah,
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratiće te vreme. Klečaće i vlati
Ko u Matječi, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleše.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojmne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.
