Quantcast

Izabrane pesme

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Početak putovanja

Što je to što se u dnu pesme krije
Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira?
O daljino sna gde jug vlašiće svira
Skrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

To pitome doline postaše provalije
U ovoj pesmi u kojoj nemam mira.
Srce puno mraka anđela svoga bira
Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena
Mojoj oholosti more do kolena
Nad mojom glavom opasnost simetrije
Svetova poređanih umom u privid.
S čime da te združim kad ti izgubih vid
Lepi moj dane s dušom elegije!
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.
 
Poruka
9.882
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje,
O, zvonka roso, tu gde smo mi pali
U čarolije kasne, koje nismo znali;
Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reči. Časovi su stali,
I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
Odbegla svest, mutnim izlazom u nigde?
O, pustinjo, najsličnija suncu, ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdiš, jedina zvezdo, nad izmišljenim krajem;
Ljubavi moja, mrtva, a ipak živa?
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
NAJLEPSE PEVAJU ZABLUDE.

O, vali, Rimuje se more. Tad smo na zal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noc, a sunce se pali.
Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah sto je lepo i opasno: cvetradicveta
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti recnik bilja u uvali.
Kroz potajne gore goren lek ti je.
Da zemlju zemljom ljubis vek ti je.
Al ako je u oci poljubis nek ti je
Prozracan poljubac ko prazni kristali.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
Svest o zaboravu

NADA JE LUKSUZ.

Vecna noc u krvi
izmisljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam sta sam znao zar znam sta cu znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno uskladjene s prazninom sto pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
sto mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad razlicit od sveta
predeo me tace i pretvori u prasinu.
Al zaboravom svet sam sacuvao i cuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustos pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud ceznu pesmu Citam
na kolenima predeo koji se otvara
u bicu u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda ciji sjaj ne vara.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
ARILJSKI ANĐEO
O anđelu i zidu

I

Zauzme svoje mesto između sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i počinje
čisa kristalizacija podarena u smiravanju. Anđeo usamljen na zidu, možda on
stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj
ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada počinje lutanje, osetim
da se menja struktura mojih čula i da umesto čela imam jednu jedinu misao.
Ne postoji trijumf izvan nesreće. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe.
Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega.
Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda
zbog njegovog gor ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno
na jednom srpskom srednjovekovnom anđelu. Onda on stvarno postoji između elemenata
i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u čistoj mogućnosti kao čudo i vernost silama koje su iza zida.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
II

To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra
i zbivanje i počinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave
nematerijalna, one pripadaju čovekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji
dokaz zelenog sunca i viđenih škorpija. Iza toga lica nečija krv čeka da bude
rođena i ona će prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obećava da
će sve biti viđeno i sagledano u sećanju i budućnosti i u sebi samo. Dotle treba
sačuvati svoje oči koje gledaju sa nekoga zida i čuvati se oslepljenja i zaslepljenja.
Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam
u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati čitavu večnsot sa nekog zida.
I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo
smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno,
jer praznina je to čega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je čista
lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je praznini.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
III

Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:
šta će mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi:
ovo je predeo koji produžuje ljubav.

Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde je nevoljen, jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije,
Ako namere dobre srce voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko proleće!
KO tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.
Nepomičan si, zato te ne mogu stići;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proći neće!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večnim prolećem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mesto gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
u čudno poimanje tog duha u Broju.
Sričem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljamo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi anđeo koga strah moj kroti
Čudovište bi bio u svoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih
Misli u meni, dok bivam sve luđi
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalsot svoju neprolazno slika.
Još malo i zaćutaću pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde je mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mramor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene.
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
ni onda kad najmudriji mi smo,
dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.
O anđele blagi uprkos svojoj moći,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime neće berbu doživeti
Svega što može sebe da seti.
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreći,
Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčji.
preselili smo cveće pod rep zmiji,
A ipak nam je duša nada puna.
Daj lobanju praznu za preživele laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah,
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratiće te vreme. Klečaće i vlati
Ko u Matječi, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleše.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojmne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
..nastavak..

Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te
Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaleđeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopča orlu ispod grla:
Zapamćena zimo bit je neumrla
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih;
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplođena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zrači
Mesto uzalud pokušano. Jači
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presađuješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da čuje nemoć kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Prepriča rosu i nevericu usnu
Mameći sene iz svirale prazne
Iščezlim danom. Jao, reči razne
Isto znači. Nikad cvet ne mogu reći
Ako ne mirisah necvet mnogo veći.
Najbliži dan je koji prođe davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iz lažnog
Susreta čuda u umu. Nevažno
Sprema u svemu viđenom poraze
Oku i uhu dok sazvežđa silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
štivo korenju. Tu sam iznemogo.
I više vatre posta sunce zlobe,
Zlatni početak otrova i teskobe.

Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, i cveta već odavno nema;
Bespućem do nade pesnu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi.
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, a žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima:
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruže
Sjajem nove zvezde za prestare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
..nastavak 2...

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.
Srce rodi ponoć glave, al izbavi
Sebe anšelom kada vreme stade.
I oplođen prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veći od nade.
Biljka te misli; moj um se iseli
Smelo u cvet koji ironično gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor proleću bezazlenost preda.
Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
Proleće proše i niko se ne stidi
Da preostale dane kao budućnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.
Preporađanjem ispiraj sjaj svetu
I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.
Držiš u ruci vatru kao da je
To nešto stvarno, anđele sa zida,
Na ulasku u zavičaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.
Primi i cvet koga preziru ljiljani
Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reči tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!
Kao oni što se oslobodiše ljubavi
Ljubeći silno, sići će jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.
Trešnjo neverice bez oblika srca
Ljudskog, zvezdane padavice vruće,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuće.
Iz srca mi slavuj izmami gora,
Pa prazan klečim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!
Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što je traje; ne čuje se što jeste.
dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice
Vatrom se zveri i zvezde pričeste.
Čista reč koja kaže sebe manom
Izbeže tvom biću, al upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskaznom,
Da ti ime čeznu ostrva u moru.
Da umesto mene pati, pesme eto!
Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko sečivo.
Kamen je potčinjen govoru i zimi.
O reči koje rečeno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.
Oslepljenom rosom u nadanje i veče
Vara me azur poklonom tebi sličnim
I strah stvarniji od onih što kleče
U strahu od promena pred zlom nepomičnim.
Odgovaraju vode odraženo
I dan pronađen pre nego što sine;
Početak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.
A tvoja milost puteve odvodi
U ružičnjake jasne, sestro krina,
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.
Pjan od udaraca srca još teturam
Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura
Na moru kog nema, a huči i đipa.
Zvonke ruke pružam gradu koji spava
Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S anđelom u voću i oku što stražari.
Lukavstvo pozajmljenih događaja,
Neizrecivo a naučeno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slučaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.
Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,
Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.
Pomeranje porekla dan veći od nade
U kalemljenom plodu reči slutim,
Ponor u ruci anđela što stade
S vatrom na ulasku u zavičaj mutni.
Da dan pronađe pre nego što sine,
U oku i voću tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slučaj spaja.
Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Poistovećivanje bića i reči

Tražim početak sjaj i sate stale
Da žive moj život i da ga vaskrsnu
Iz ostatka zbilje prerušene u snu
Kad ušav u pustinju nataji pospale.

Ponavljam reči koje su mi dale
Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu
Iz ničega, sunce koje se rasprsnu
Nad svetom koji su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta.
Zalazi mesec vreme. Nepokretna
Reč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran.
Ne prođe pamteći svet balzamom začaran
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Ispaštanje

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju
Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade
Nema osuđenih noćas svi sanjaju
U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade
Nema, ali nema ni straha od zmije
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije
On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Početak zaborava

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani
Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u
letu
Tu je živo što živi a nema ga u svetu
Što traje početak u kraju a prošli su davno
dani.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani
Sunca i drugih zvezda i suncokreta.
Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu.
Kometu
Proreče mraku snu rosu lek rani.

Zanet okretanjem neba što melje naše kosti
Dok mudraci proturaju laži o budućnosti
Vidiš li ono čega nema to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda.
Trunu ostaci ukletoga broda
Kraj vatre kojom ne hrane se dani.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Izmišljanje sveta

Kraj vatre kojom ne hrane se dani
Izobličeni oblici od žestokog rastvora
Sna i praznine. Istino govora
Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami
Koji se završava zvezdama iznad naznačenih
gora
I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,
Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Začaravanje

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje
O zvonka roso tu gde smo mi pali
U čarolije kasne koje nismo znali
Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reči. Časovi su stali
I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?
O pustinjo najsličnija suncu ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,
Ljubavi moja mrtva a ipak živa?
 

Branko MiIjković

Početnik
Poruka
28
Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.
 

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.572
Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo koje traje. Budan
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u želji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Neverstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Praćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi.
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz toga podzemlja slavno je sve više.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
RAVIJOJLA

...tužna vila nije sjena puka"
Tin
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Vreme slično suncu dubokom i prazni
Zabranjeni slavuji slavni al bez noći
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Da sve što prođe vrati se po kazni
Tužna posestrimo čemera i bune
Pelen je jedini lek i gorka nega
Srcu još gorčem što se tobom kune
Tužna posestrimo čemera i bune
Jetkih mudraca s izmišljena brega
Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš
I tvoja ih praznina sve više očarava
Oproštena im oporost dosneva
Tvoje je srce u drugima dok pevaš
O iskri iskrenoj koja ojačava
U taštom predelu kome odolevaš
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
Spavači

Budan ja kradem ono što oni sanjaju

Svest o zaboravu
NADA JE LUKSUZ. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.
Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud čeznu pesmu čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
Zamorena pesma

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno
je
Necvet kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije
 

angel's_breath

Primećen član
Poruka
827
Jugoslavija

Evo kako je počela u dan svoje nužnosti
Sve što nema vatre u sebi sagori
što sagori postaje noć
što ne izgori rađa dan
Treba zapaliti sve što može da gori
Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno
Treba u svemu i posle svega pronaći nadu
Revolucijo ono što ostane je čovek
Ono što prođe je proslost
Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost
Svaka stvar i svaki čovek je detalj tvoje nade
Eto tako je počela u dan svoje nužnosti
Obala jednome Moru
Zvezda na poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazličitije načine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve što je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku trešnje na zapadu maslinjake
I sazvežđe nad Fruškom zvezdane strofe
najlepše
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju budućnost i njenu prošlost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednom Moru
Zvezde na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičen beskrajem
Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala
Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome što je stvarno
Ali ne i istinito ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu
Koji venčava Šumadiju i Zagorje
Međusobno i sa budnošću
Istraživači pod zemljom u smrti vojnici i
rudari
Istraživači u vazduhu pevači i ikari
Istraživači pod vodom pesnici nesvesnoga
Tražite nađite pretražite sva blaga
Sve mogućnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.