Aska i vuk
(Ivo Andrić)
Analiza dela:
Alegorijska pripovetka „Aska i vuk“ je priča koja nam predstavlja sukob između dve životinje koje nam zapravo prikazuju odnos i sukob unutar ljudskog sveta. Kroz pripovedanje, pisac nam iznosi istinu o tome kolika je moć umetnosti i lepote te kako se i biće koje je slabije u odnosu na svog protivnika može izboriti za mesto u surovom svetu egzistencije. Poučna pripovetka „Aska i vuk“ objavljena je 1960. godine. U ovoj Andrićevoj priči možemo prepoznati elemente bajke, basne, parabole, kao i poučne didaktične priče koji ne možemo do kraja razvrstati jer sama priča prevazilazi svojim značenjem okvire svake posebne vrste.
Pripovetku možemo posmatrati u prenesenom značenju kao pesničku sliku isečka iz života građanskog društva u jednom trenutku njegovog razvoja, kao i piščev izraz lične koncepcije o vrednosti umetnosti, odnosno stvaranja u borbi protiv jačeg, zla. Posebno je istaknuta uloga umetnosti u svim navedenim aspektima. Pisac nam je uz pomoć alegorije, koristeći simbole, pripovetkom, dao sintezu svog celokupnog pogleda na svet.
Andrić je svoju pripovetku namenio deci, ali je u nju utkao mnogo šire i složenije značenje. Ta značenja i problemi koji su nam izneti u pripoveci zahtevaju zreliju ličnost. Pitanja koja nam se postavljaju jesu pitanja o značaju umetnosti u životu čoveka, nesigurnost umetnosti kao poziva, stav roditelja po pitanju dečjeg opredeljenja, traganje za smislom života kroz umetnost i razna druga pitanja. Pripovetku treba doživeti kao priču sa alegorijskim značenjem, upoznati se sa zbivanjima, situacijama u njoj, doživeti lepotu pesničkih slika. Treba uvideti borbu koju prati istrajnost i požrtvovanost, kao i to da se samo kroz upornu borbu mogu se ostvariti ideje i zamisli i na kraju uvideti da se zlo može pobediti na različite načine.
Stado i životinje nalaze se u književnosti često kao simboli ljudi. Aska u pripovetci predstavlja ličnost nemirnog, radoznalog duha u kom je prisutna težnja za slobodom, za samostalnošću. Ona predstavlja sudbinu umetnika koji svojim umetničkim stvaralaštvom govori o lepoti i snazi umetnosti u čovekovom životu. Na ovom mestu uviđamo zapravo koji je stav pisca prema značaju umetnosti, vidimo da je ona za njega mnogo više od profesije. Smisao života nije u popustljivosti i slabosti, u strahu i panici, već se smisao života ogleda u punoj i nesebičnoj borbi. Napori čoveka, odnosno napori duha i tela nikada nisu uzaludni. Čak i kada nam se čini da se uzalud trudimo, i da je napor besmislen, ipak možemo učiniti još nešto kako bi pobedili. U tome je posebno značenje ove Andrićeve pripovetke.
Prepričano delo:
Pripovedač započinje priču simbolično. Govori nam da se događaj odvija u ovčjem svetu, na Strmim Livadama. Ovca Aja, ojagnjila je svoje prvo jagnje koje se na samom početku nije razlikovalo od ostale dece. Majka je jagnjetu dala ime Aska jer je smatrala da je to vrlo pogodno ime za buduću lepoticu. Aska je od samog rođenja bila siroče jer joj otac nedavno beše umro. Čim je Aska počela samostalno da pase i trči, njena specifična ćud došla je do izražaja. Više nije kao ranije išla uz majku, niti je slušala zvono na ovnu predvodniku. Volela je da luta putevima i da nalazi pašu na udaljenim mestima. Majka joj je uvek skretala pažnju na opasnosti koje vrebaju u njihovom kraju, na to da svakog časa može negde iskočiti neki krvoločni vuk. Strepela je za svoje dete i stalno se pitala na koga li je.
U školi je Aska bila vrlo uspešna, ali ipak je najbolja bila u fizičkoj kulturi. Tako je Aska, završivši godinu sa odličnim uspehom, odlučno stala pred majku i sopštila da želi da uči baletsku školu. Majka se prvobitno odupirala i navodila silne razloge da to ne čini. Govorila je da je umetnost nesiguran poziv koji „niti hrani, niti brani onoga ko mu se odao“. Put umetnosti je neizvestan, varljiv i težak, a igra još i najteža stvar. Pisac nam ovde veštim komponovanjem ubacuje majčine opomene i savete. Ni jedna dobra ovca nije pošla tim putem i majka se pitala šta će reći svet kada to čuje. Vidimo da su skoro svi razlozi koje majka navodi, u suštini, diktirani shvatanjem sredine u kojoj žive. Bilo je bitno šta će svet reći kada čuje šta je Aska odlučila.
Iako joj se protivila, majka je znala da njene želje i njena htenja ne može zaustaviti. Na kraju je popustila i upisala Asku u baletsku školu. Aja nije bila ravnodušna na ogovaranja koja je čula od ovnova iz stada, ali isto tako nije mogla ostati ravnodušna na Askino igranje. Čak se počela pitati šta to može biti rđavo u toj igri, kada je najplemenitija od svih veština. Aja je volela svoje dete, pa tako zavole i njene osobine koje nije odobravala u svojoj duši.
Jednoga dana, desilo se upravo ono čega se Aja pribojavala. Kako Aska nije mogla obuzdati svoju veselu igru i rasejanost, zašla je duboko u bukovu šumu. Tu je trava bila naročito sočna, kako se Aski činilo i sve dublje u šumi još sočnija. Svežina šume i miris prirode su je toliko zaneli da se Aska odjednom našla licem u lice sa strašnim vukom. Vuk je stajao pred njom strašniji od svih majčinih opomena. Za Asku su ovo bili neočekivani i iznenađujući trenuci. Krv se u Aski sledila i htela je pustiti glas kako bi dozvala svoje, ali glasanije bilo. Tako je poslednji atom svoje snage iskoristila i počela da izvodi svoje baletske pokrete. Bili su to u početku skromni pokreti tela koje je osuđeno na smrt.
Tako je Aska igrala sa osećajem da ne sme stati jer bi je tako smrt sačekala. Sve ono što je Aska učila u školi sada je mogla iskoristiti u spašavanju svog života, ali se plašila da to nije dovoljno i da će vuku postati dosadno ponavljanje igre. Zbog toga je Aska, iz želje da se sačuva i da opstane u ovom svetu, počela da izvodi pokrete koje nikada nije videla u školi. Za njom je nečujnim koracima išao, ne odvajajući pogled od nje, matori kurjak, dugogodišnji krvnik njenog stada. Vuk je najpre bio iznenađen, da bi se zatim to njegovo iznenađenje pretvaralo u znatiželju i radoznalost. Vuk je bio zbunjen i nije znao šta zapravo treba da radi, a u sebi je ponavljao „Da se prvo nagledam ovog čuda neviđenog“. Tako je vuk mislio da će od ovog neobičnog i ludog šilježeta imati i zabavu i hranu.
Aska za to vreme nije mislila ništa, jedino što je znala bilo je da će biti živa sve dok bude igrala, i zbog toga je njena igra prerastala u čudo. Tako se u vuku, ova njena igra, pretvarala u divljenje, stvar potpuno nepoznatu vučjem rodu. Jer, kada bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive, oni ne bi bili ono što su. Aska je sada osećala da sto života ima u sebi, i svu svoju snagu je upotrebila sada kako bi sačuvala jedan koji je već bio na ivici ponora. Aska bi, kada joj se činilo da vuk dolazi k sebi, igrala sve brže i smelije. Vuk je gledao pažljivo, ne želeći da propusti ni jedan njen pokret. Ona je živela, a vuk je uživao.
Jedan pasus iz pripovetke posebno objašnjava smisao ove priče. U tom pasusu pisac nam govori da ni sami ne znamo šta krijemo u sebi i šta svako živo stvorenje poseduje, sve dok se ne nađemo u trenucima kao što su borba za opstanak i život. Ni sami ne slutimo šta sve umemo. Najbitnije je biti svestan i truditi se, dati sve od sebe u ostvarenju svojih ciljeva. Ne treba dozvoliti da sve prođe i nestane, a da ne saznamo šta smo sve mogli učiniti.
Naredni događaji koji nam se prikazuju viđeni su iz perspektive čobana, koji primetivši Ajino bolno meketanje, shvatiše da nešto nije u redu. Jedan od njih je imao staru pušku za koju se pričalo da je njegov otac iz nje ubio izgladnelog vuka. Ušavši u šumu isprva ništa nisu videli, ali uspevši se na uzvišenje, čobani su zastali ugledavši neobičan prizor. Nekoliko trenutaka stajali su skamenjeni. Kada su se malo pribrali i kada je Aska zašla u šumu, a vuk ostao na čstini, opalili su iz puške tako da je šuma odjeknula, a lišće poletelo sa retkim pticama.
Pisac nam u narednom odeljku daje peripetiju, iznosi nam događaj da je Aska pala „kao ptica u letu“, a vuk pobegao u šumu. Odmah zatim nam se daje rasplet i govori se da su čobani strčali do Aske i našli je onesvešćenu, nikakve povrede nije bilo na njoj, ali za vukom je ostao krvav trag. Velika je bila radost kada su Asku vratili, a vuka našli nedaleko u šumi, jer nije mogao mnogo pobeći ranjen.
Aska se dugo oporavljala, ali je nakon toga postala poslušno dete i dobra učenica, i s vremena na vreme prvakinja baleta na Strmim Livadama. Po svetu se pričalo o Askinom nadmudrivanju Vuka, ali sama Aska nikada o tome nije govorila , „jer o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori“. Aska je, kada je odrasla, postavila balet koji su kritičari i publika nazvali „Igra sa smrću“, a sama Aska „Igra za život“. Na kraju nam se daje pouka: „Umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt“. Tako je Aska živela dugo i umrla u dubokoj starosti.
Pričom „Aska i vuk“ pisac nam poručuje da je svako biće individua za sebe i da se sa zlom svako bori na svoj način. Iznosi nam činjenice da u životu uvek treba napredovati i slediti svoje snove. U pripoveci nalazimo mnoštvo pouka, a jedna od njih je da stečeno iskustvo trebamo umeti iskoristiti kada se nađemo u nekoj od kritičnih situacija. Ko što je Aska, kako bi se izvukla iz kandži vuka, primenila svoje znanje i umeće u igri i tako ostala u životu.
Čitavu radnju prati bajkovit prikaz odrastanja i sazrevanja buntovne ovce Aske. Čitavog života je težila biti uspešna u igri i plesu, a da nije ni slutila da će joj na kraju ta igra spasiti život. Bunt je odraz mladosti i svežine, kao i želje da se sledi svoj duh, što nam u pripoveci donosi upravo Aska. Kroz pripovetku pisac nam poručuje da svako od nas u presudim trenucima svoga života ima slobodu izbora, samo je pitanje koliko smo sposobni snaći se u takvoj situaciji.
Draguljcice!
