Iz 3 razloga:
1) Ljudi preslikavaju moderne okolnosti i mešaju ovo sa politikom, tj. prave političko pitanje od toga. Odnosno, uključuju u priču austrougarsku propagandu i formiranje albanske moderne nacije u XIX i XX stoleću, pa to dalje provlače kroz modernu političku prizmu otvorenog pitanja statusa Kosova i Metohije. U iluziji da uopšte takve priče kao takve same po sebi mogu oterati NATO sa Kosova i reintegrisati južnu srpsku pokrajinu u integralnu teritoriju Republike Srbije. Ukratko, pravi se od togičnog čisto dnevno političko pitanje i to ne baš najsmislenijeg konteksta i svrsishodnosti.
2) Novoromantičari su. Nisu Albanci Iliri nego smo mi. Jeeij? Win.
3) Pošto su teorije o ilirskom kontinuitetu Albanaca vrlo upitne, a sve više i više se i dovode u pitanje u skorije vreme, dok je iliromanija jedan od osnovnih stubova modernog albanskog nacionalizma, pa i nacionalističke propagande tj. mitomanije, koristi se kao oružje u kontrapropagandne svrhe za pod&$@avanje Šiptara. „Gle, Laonik Halkokondil kaže da niste Iliri i to pre više od petsto godina.“ To ono, za forumske i kafanske rasprave. Nejasno je samo kad to jedni drugima ovde to pričamo, umesto na albanskom forumu ili negde gde ima Albanaca, gde mogu pošteno da ih završavaju.
U principu, to su glavna tri razloga zbog oduševljenja tim citatom. Nijedan od njih nema neke preterane veze sa samom istorijom, sem u kontekstu njenih zloupotreba. I nijedan od tri ne podrazumeva poznavanje korpusa vizantijskih i drugih istorijskih izvora XV stoleća, a bogami ni poznavanje same Halkokondilove istorije. Zapravo, ne podrazumeva čak ni poznavanje tog samog citata koji se istrgava iz konteksta.
Jerbo, kada se pročita naš sve što je grčki istoriograf pisao, prepoznaje se nešto sasvim suprotno, odnosno umesto jednog argumenta koji bi dodatno osporio Albancima ilirsko poreklo, imamo izbor koji zapravo potvrđuje da je to itekako bilo uobičajeno u XV veku.
Naravno, ova kategorija pod br. 2) je od svih najgora. Deretićevci koji Halkokondila u životu nikada uopšte nisu ni otvorili, izvan tih nekoliko, inače loše prevedenih i prenetih reči. Oni to zamišljaju zato što bi želeli paleobalkansku mrežu, odnosno krupnu distancu između albanskog i južnoslovenskih jezika, da reše tako što bi izbacili Albance sa Balkanskog poluostrva, i to čak skupa sa Grcima, i lakše prisvojili celokupnu baštinu predrimske populacije čitavog Balkana.
Pa oni zamišljaju da je Halkokondil bio apsolutno uveren da su Srbi bili autohtoni, a da su se Albanci doselili negde u kasnijem srednjem veku. Iako čovek i sam najdirektnije dovodi Albance u vezu sa antičkim Makedoncima; narodom Aleksandra Velikog, uprkos tome što je insistirao da oni ne mogu biti Iliri (jerbo su, je li, to Bosanci odnosno Sloveni).
I tu se kao i u mnogo drugih primera ogleda lepo koliko je samo komična cela situacija. Jerbo, kada god analiziramo neku tvrdnju naših nadriistoričara, gotovo uvek se ispostavi da je istina — sušta suprotnost od originalne tvrdnje...
