По освајању Дакија је прво организована на двије (119-е) а након тога на три (123-е) провинције. Није под римском влашћу дуго остала, неких 160+ година, до 272-275. када се под притиском Гота лимес помјера на Дунав.
Тешко је дати суд како је ишла романизације Дакије. Романизација у првим вијековима Римске републике бјеше успјешна, и у самој Италији а након тога у Хиспанији и Галији, почела је раније и многи паралелни процеси (побуне и слом истих које би пратиле демографске промјене) су ишли на руку романизацији, на Балкану, Илирику баш и не. Већ од времена Августа иако се римско царство и даље наравно ширило, сама романизација иде како кад и како гдје.
Носиоци романизације бејаху колоније настањене војним ветеранима који би били награђени за године службе, а негостољубиве Панонија или Дакија су више казна него награда. И у Дакији имали смо те војне колоније.
Ту је важан још једна ствар. На простору Дакије и прије Римљана су имали традицију експлоатације рудних бигатстава са Карпата, највише злата. Римљани су наставили за тих 150 и кусур година ту експлоатацију. У ту сврху, а како су односи са Дачанима и Гетима били непријатељски (касније ће се из економске нужде поправити), имамо политику Рима и пресељења народа из других провинција на простор Дакије, највише из Тракије и других дијелова Балкана, али и из Анадолије, Сирије и Египта, и ту су међу тим колонистима превладавали они који користе латински и живјели у складу са римским обичајима и законима. Могуће да то јесте, тај економски мотив, поспјешио процес романизације, али опет ваља бити опрезан за закључцима.
Занимљиво објашњење даје Овидију позивајући се на италијанског историчара Чезаре Алзатија
Римљани се нису дуго задржали у Дакији, сјеверно од Дунава, до око 272-275 лимес се помјера на Дунав, романизовано становништво се повлачи јужно од Дунава, а Дакијом су наредних вијекова прокрстарили бројни народи, Готи, Хуни, Гепиди, Словени, Авари, Бугари, Мађари, Печенези, Кумани, Татари, готово да нема ко није похарао те просторе.
Такође се и романизовано становништво, и оно које ће имати важну улогу у етногенези касније румуњске нације, преселило јужно од Дунава. И ту долази до раслојавања, како пише Овидију у свом дјелу
Историја Румуна, на стр.66;
за времена Ираклија грчки мијења латински у званичној употреби, то прати хелениација, назив Ромеји се користи као политичка одредница, поданство, а за латинофоне, романизоване становнике (који говоре латински) царства користи се термин Власи, који је први пута помиње у 8.вијеку.
У византијском царству Власи су груписани у енлклавама, једна од већих је у Тесалији.
