Варијацију имена на грчком Палестина (Παλαιστίνη) мислим да први помиње баш Херодот.
Но већ сам се осврнуо на теми
Име је изведено из египатског "Palusata"; односно "Peleset" који се појављује у пет египатских натписа који датирају из периода 1150-900. године прије нове ере.
Ово није непобитан доказ и није једини да је генесис није постојао пре 4. века п.н.е.
Дакле политичка аспирација на Самарију је тад инкорпорирана у списе који се појављују као анахронизми централна тема поред Јосифа је Исак и Јаков(Израел) дакле ово је традиција северног краљевства Израел који саЈудејом нема ништа заједничко пореклом осим новог наратива о заједничком оцу Абрахаму чије име то значи.
Дакле Давид је типичан Јудејац нема никакве везе са северном краљевином која је много моћнија коју Јудеја ни не интересује минорна је.
У време освајања Александра Македонског и хеленског периода се стичу неки услови да бар Јерусалим буде главни храм који није једини и главни Јеховитима има их на северу.
На северу се појављују храмови Зевса-Јахве.
Дакле наратив Библије овакву какву имамо није старији од Александријске библиотеке.
Прво што се Филастеји помињу код њих у Египту и код Грка први пут код Херодота.
Дакле једно од каананских племена које је као комуна успело да опстане на много мањим просторима и сагради и исконструише свој мит којим би се повезао са сродним комунама међутим овде видимо идеолошки и политички наратив иза религијског.
Такав мит је био потребан за рестаурацију тако нечег што је први пут у историји било могуће створити 1948.
Стари Завет иако поседује историјске изворе није историјски извор већ библиотека.
То није књига победника , краљева и тако даље већ о опстанку једне комуне између моћних империја као таква представља једну од најмоћнијих књига човековог поретка али није историјски извор и границе Израела су измишљене и неколико пута мењане кроз списе.
Други доказ је заједница у Елефантини где су очуване гомиле папируса и преписа са храмом у Јерусалиму са персијским властима са вавилонском дијаспором не постоји ни реч о Мојсију ,Тори нити било каквим заповестима.
Дакле храм у Елефантини је посвећен Јахви и његовој жени који се обраћа за финансијску помоћ храму у Јерусалиму.
Он такође има ритуале жртвовања и даје почаст и неким египатским божанствима никакве осуде не стижу из Јерусалима шта више одржавају се присни контакти.
Та заједница персијских плсћеника је опстала од 6.века Куроша до негде 3. или 2. када су им Египћани срушили храм и протерали их.
Ово је вероватно служило негде за инспирацију Егзодуса.
