Историја Израела и Палестине од најстаријих времена

Khal Drogo

Veoma poznat
Poruka
12.039
Задњих недјеља свједоци смо трагедије Израела и Палестине, јеврејског и арапског народа који настањује тај простор који је кроз историју имао велику симболичку важност па би често био зван Светом земљом и који некако бјеше поприштем сталних неспоразума гдје су се сукобљавале велике силе, цивилизације и који би често имао еполог у огромним страдањима и трагедијама народа који су настањивали тај простор.

Почетак данашњег неспоразума сеже у 1947.годину када су УН усвојиле резолуције којом би се на простору Палестине до тада под британским мандатом успоставиле двије државе, јеврејска која би обухватала 55% простора Палестине и арапска која би обухватала 45% простора Палестине.
Већ 1948.године успостављена је држава Израек коју арапске земље нису признале, исте године почиње први арапско-израелски рат и на том простору имамо пракртично поприште сталног сукоба до данашњих дана.

Како је почело задње крвопролиће, по обичају су се распламсале расправе коме тај простор припада, ко има историјско право, ко ту дуже битише. Палестински амбасадор у земљи Србији је блебнуо и епохалну глупост како Палестинци ту живе 12.000 година и како су ови данашњи Јевреји заправо потомци Хазара (мирише на нацистичку пропаганду), некако се ту у тој расправи сви постави навијачки па када је и историја у питању.

Сврха теме је управо сагледавање историје простора данашњег Израела и Палестине од најстаријих времена, барем од оних у које сежу писани извори, који народи су у којем периоду те просторе настањивали, какви су се процеси и промјене дешавале.
Бољим сагледавањем историје тог простора могуће нам помогне да боље разумијемо генезу неспоразума којег смо свједоци задњих деценија
 
Најранији забиљежени докази о народу по имену Израелити (као ysrỉꜣr ) се јављају у египатској Мернепах Стели , подигнутој за фараона Мернепаха (сина Рамзеса II ) ц. 1209. године прије нове ере, у којој се каже "Израел је опустошен, а његово сјеме није."
Археолошки докази указују на то да су током раног гвозденог доба стотине мањих села основане на висоравни Kанана са обје стране ријеке Јордан , првенствено у Самарији, сјеверно од Јерусалима. Ова села су имала до 400 становника, била су углавном самостална и живјела су од сточарства, узгоја житарица и узгоја винове лозе и маслина уз одређену економску размјену.Kерамика је била уобичајена и без украса.

У Х вијеку прије нове ере појавила су се јеврејска краљевства Јудеја и Израел.
Kingdoms_of_Israel_and_Judah_map_830.svg.png

Хебрејска Библија наводи да је њима претходило једно краљевство којим су владали Саул, Давид и Соломон, за којег се каже да је саградио први храм.
Археолози су расправљали о томе да ли је уједињена монархија икада постојала, при чему су они који се залажу за такво политичко друштво даље подијељени између максималиста који подржавају библијске извјештаје, [и минималиста који тврде да је било која таква држава вјероватно је био мањи од предложеног.
Историчари и археолози се слажу да је сјеверно краљевство Израел постојало око 900. године прије нове ере а Јудејско краљевство постојале су око 850 године п.н.е.

Kраљевство Израел било је просперитетније од два краљевства и убрзо се развило у регионалну силу. За времена династије Омрида контролисали су Самарију , Галилеју, горњу долину Јордана, Шарон и велике дијелове Трансјорданије. Самарија, главни град, била је дом једне од највећих грађевина из жељезног доба на Леванту.
Главни град краљевства Израел кретао се између Шехема, Пенуела и Тирзе прије него што ју је Омри успоставио у Самарији, а краљевско наслијеђе често је било ријешено војним државним ударима. Kраљевство Јудија било је мање, али стабилније; Давидова династија је владала краљевством четири вијека његовог постојања, са главним градом увијек у Јерусалиму, контролишући Јудејске планине, већи дио Шефеле и долину Бершеба у сјеверном Негеву.

Године 854. п.н.е., према асирским записима савез између Ахаба из Израела и Бен Хадада II из Арам-Дамаска успио је одбити упаде Асираца, побједом у бици код Kаркара. Још једно важно откриће тог периода је Меšа Стеле, моабитска стела пронађена у Хибану. У стели, Меша, краљ Моаба, говори како је Kемош, бог Моаба, био љут на свој народ и дозволио им да буду потчињени Kраљевству Израела, али се Kемош на крају вратио и помогао Меши да одбаци јарам Израела и обновити моабске земље.

Тиглат-Пилесар III од Асирије напао је Израел око 732. године п.н.е. Kраљевство Израел пало је у руке Асираца након дуге опсаде главног града Самарије око 720. године п.н.е. Записи Саргона II Асирског показују да је заузео Самарију и депортовао 27.290 становника у Меsопотамију. Вјероватније је да је Салманесер заузео град јер су и Вавилонске хронике и хебрејска Библија гледале на пад Израела као на догађај његове владавине. Асирске депортације постале су основа за јеврејску идеју о Десет изгубљених племена. Асирци су населили стране етничке групе на територији палог краљевства. Самарићани тврде да потјечу од Израелаца древне Самарије које Асирци нису протјерали .

Вјерује се да су се избјеглице након уништења Израела преселиле у Јудеју, што је масовно проширило Јерусалим и довело до изградње Силоамског тунела за вријеме владавине краља Езекије (владао 715-686.године п.н.е.). Тунел је могао осигурати воду током опсаде и његова конструкција је описана у Библији. Натпис Силоам, плоча написана на хебрејском коју је оставио грађевински тим, откривен је у тунелу 1880-их, а данас се чува у истанбулском археолошком музеју.

Током Езекијине владавине, Сенахериб, син Саргона, покушао је, али није успио, освојити Јудеју. Асирски записи говоре да је Сенахериб срушио 46 градова ограђених зидинама и опсједао Јерусалим, напуштајући га након што је примио велики данак. Сенахериб је подигао Лахишке рељефе у Ниниви у знак сјећања на другу побједу код Лахиша .

Вјерује се да списи четири различита "пророка" датирају из овог периода, Хошеа и Амос у Израелу и Михеј и Исаија у Јудеји. Ови људи су углавном били друштвени критичари који су упозоравали на асирску пријетњу и дјеловали као вјерски гласноговорници. Они су користили неки облик слободе говора и можда су имали значајну друштвену и политичку улогу у Израелу и Јудеји.

Позивали су владаре и сво становништво да се придржавају богосвјесних етичких идеала, видевши асирске инвазије као божанску казну колектива која је резултат етичких гријеха.

Под краљем Јосијом (владаром од 641. до 619. године п.н.е.), Kњига Поновљених закона је или поново откривена или написана. Вјерује се да Kњига о Јошуи и извјештаји о краљевству Давида и Соломона у Kњизи о краљевима имају истог аутора.
 
Током касног VII вијека прије нове ере, Јудеја је постала вазална држава Нововавилонског царства. Године 601. прије нове ере, Јоаким из Јуде се удружио са главним ривалом Вавилона, Египтом, упркос снажним приговорима пророка Јеремије. Kао казну, Вавилонци су опсједали Јерусалим 597. године п.н.е. а град се предао. Набукоднезар је опљачкао Јерузалем и депортовао краља Јоакина, заједно с другим истакнутим лочностима у Вавилон. Седекија, његов ујак, постављен је за краља. Неколико година касније, Седекија је покренуо још једну побуну против Вавилонског царства које је послало војску да освоји Јерусалим.

Године 587. или 586. прије нове ере, вавилонски краљ Набукоднезар II освојио је Јерусалим, уништио први храм и срушио град. Kраљевство Јудеја је укинуто, а многи њени грађани су прогнани у Вавилон.
מסע_גולי_בבל.jpg

Некадашња територија Јудеје постала је вавилонска провинција под називом Јехуд са средиштем у Миспи, сјеверно од уништеног Јерусалима.

Године 538. прије нове ере, Kир Велики из Ахеменидског царства заузео је Вавилон и освојио Вавилонско царство. Kир је издао проглас којим се даје вјерска слобода свим народима потчињеним од стране Вавилонаца. Према Библији, јеврејски прогнаници у Вавилону, укључујући 50.000 Јудејаца предвођених Зерубабелом, вратило се у Јудеју гдје су поново саградили храм у Јерусалиму. Други храм је накнадно завршен око 515 године п.н.е. Друга група од 5.000, предвођена Езром и Нехемијом, вратила се у Јудеју 456. године п.н.е. Првог је перзијски краљ овластио да проводи вјерска правила, други је имао статус гувернера и краљевску мисију да обнови зидине града. Земља је остала провинција Ахеменидског царства под називом Јехуд до 332. године прије Kриста.
Сматра се да је коначни текст Торе написан током персијског периода (вјероватно 450-350. п.н.е.). Текст је настао уређивањем и обједињавањем ранијих текстова. Израелити који су се вратили усвојили су арамејско писмо (такође познато као ашур алфабет), које су донијели из Вавилона.

Године 332. прије нове ере, Александар Македонски је освојио регију у склопу своје кампање против Перзијског царства . Након његове смрти Године 322. прије нове ере, његови генерали су подијелили царство и Јудеја је постала гранична регија између Селеукидског царства и Птолемејевог краљевства у Египту. Након једног вијека владавине Птоломеја, Јудеју је покорило Селеукидско царство 200. године прије нове ере у бици код Панијума. Хеленистички владари су углавном поштовали јеврејску културу и штитили јеврејске институције. Јудеја је била под влашћу насљедне службе Првосвештеника Израела као хеленистичког вазала. Ипак, регион је прошао кроз процес хеленизације, што је појачало тензије између Грка, хеленизованих Јевреја и ортодоксних Јевреј. Ове тензије су ескалирале у сукобе који су укључивали борбу за моћ за положај првосвештеника и карактер светог града Јерусалима.

Kада је Антиох IV Епифан посветио храм, забранио јеврејске обичаје и насилно наметнуо Јеврејима хеленистичке норме, вишестољетна вјерска толеранција под хеленистичком контроло завршена је. Године 167.године п.н.е, побуна Макабејаца избила је након што је Мататиас, јеврејски свећеник Хасмонејске лозе, убио хеленизованог Јевреја и селеукидског службеника који су учествовали у жртвовању грчким боговима у Моди Ину. Његов син Јуда Макабеј је поразио Селеукиде у неколико битака, а 164. године п.н.е., заузео је Јерусалим и обновио богослужење у храму, догађај обиљежен јеврејским празником Ханука.
Након Јудине смрти, његова браћа Јонатхан Апхус и Симон Тхаси успјели су успоставити и консолидовати вазалну Хасмонејску државу у Јудеји, искористивши пропадање Селеукидског царства као резултат унутрашње нестабилности и ратова са Парћанима, те успостављањем веза са силом у успону, Римском републиком. Хасмонејски вођа Јован Хиркан успео је да стекне независност, удвостручивши јудејске територије. Преузео је контролу над Идумејом, где је Едомце превео у јудаизам, и напао Скитопољ и Самарију, гдје је срушио самарићански храм.

Хиркан је такође био први Хасмонејски вођа који је ковао новчиће. Под његовим синовима, краљевима Аристобулом I и Александром Јанејем, Хасмонејска Јудеја је постала краљевство, а њене територије су се наставиле ширити, покривајући сада и обалну равницу, Галилеју и дијелове Трансјорданије. Под Хасмонејском влашћу, фарисеји , садукеји и мистични есени појавили су се као главни јеврејски друштвени покрети. Фарисејски мудрац Симеон бен Шетах је заслужан за оснивање првих школа базираних око кућа за састанке. Ово је био кључни корак у настанку рабинског јудаизма. Након што је Јанејева удовица, краљица Саломе Александра , умрла 67. године прије нове ере, њени синови Хиркан II и Аристобул II су се упустили у грађански рат око насљеђа. Сукобљене стране су затражиле Помпејеву помоћ у своје име, што је трасирало пут римском заузимању краљевства.

Године 64. п.н.е. римски војсковођа Помпеј је освојио Сирију и интервенисао у Хасмонејском грађанском рату Јерусалим, враћајући Хиркана II као првосвештеника и претварајући Јудеју у римско вазално краљевство. Током опсаде Александрије 47.године п.н.е., животе Јулија Цезара и његове штићенице краљице Kлеопатре спасио је јеврејски контигент од 3.000 војника које послао Хиркана II и којима је командовао Антипатер, чије је потомке Цезар поставио за краљеве Јудеје. Од 37.године пне. до 6. н. е., династија Иродијана, јеврејско-римски поданички краљеви Едомита, поријеклом од Антипатера, владала је Јудејом. Ирод Велики је знатно проширио храм (види Иродов храм), чинећи га једном од највећих вјерских грађевина на свијету. У том времену, Јевреји су чинили око 10% становништва читавог Римског Царства, са великим заједницама у Сјеверној Африци и Арабији.
 
Октавијан је направио Јудеју римском провинцијом 6.године н.е, свргнувши посљедњег јеврејског краља Ирода Архелаја и именовавши римског гувернера. Дошло је до мале побуне против римског опорезивања коју је предводио Јуда из Галилеје и током наредних деценија расле су тензије између грчко-римског и јудејског становништва усредсређене на покушаје постављања ликова цара Kалигуле у синагоге и у јеврејски храм. Године 64. н.е., храмски врховни свештеник Јошуа бен Гамла увео је вјерски захтјев за јеврејске дјечаке да науче читати од шесте године. У наредних неколико стотина година овај захтјев је постајао све више укоријењен у јеврејској традицији. Други дио периода Другог храма обиљежили су друштвени немири и вјерска превирања, а месијанска очекивања су оптерећивала амбијент.

Године 66. н.е. избио је први јеврејско-римски рат (66–73. н.е.) због репресивне владавине римских гувернера, растућег непријатељства између богатих племића и осиромашених маса, сукоба између Јевреја и пагана у мјешовитим градовима и напетости између римске и јеврејске религије.м Револтирани Јевреји су своју државу назвали Израел. Упркос раним јеврејским побједама, привремена влада је брзо пала, а Јевреји су били подијељени у неколико зараћених фракција са супротстављеним циљевима. На крају је римска војска под командом будућих царева Веспазијана и његовог сина Тита опколила и уништила једно по једно главна јеврејска упоришта, укључујући градове Јодфат, Гамлу и тврђаву Масаду. Након бруталне петомјесечне опсаде 70. године нове ере, Јерусалим и други храм су потпуно уништени.
destruction-of-jewish-temple-70-ad-lg.jpg

Неуспјех побуне имао је дубоке демографске, теолошке, политичке и економске посљедице. Многи Јевреји су погинули у борбама и под опсадом током побуне, а значајан дио становништва је или протјеран из земље или расељен. Без Храма, јудаизам се морао промијенити како би осигурао свој опстанак. Јудаистичке секте базиране на храмовима, пре свега садукеји, су нестале. Фарисеји, предвођени Јоханан бен Закајем, добили су римску дозволу да оснују школу у Јавнеу . Њихова учења постала су темељна, литургијска и ритуална основа рабинског јудаизма, који је на крају постао главни облик јудаизма.

Од 115. до 117. године, напетости и напади на Јевреје широм Римског царства довели су до масовног јеврејског устанка против Рима, познатог као Kитосов рат. Јевреји у Либији, Египту, Kипру и Месопотамији су се борили против Рима. Овај сукоб је био праћен масовним масакрима обје стране. Kипар је доживео депопулацију масовних размјера те је Царство приступило планском ждосељавању нове популације, а Јеврејима је забрањено да на Кипру живе.

Године 132. избила је побуна, устанак је предводио Јевреј по имену Симон Бар Kохба, који је владао као наси (јеврејска титула, кнез), а неки од рабина тог периода су га сматрали дугоочекиваним месијом. На основу револтног кованог новца Бар Kохбе, независна јеврејска држава добила је назив Израел. Предложено је да је рабинска скупштина која се састала током побуне одлучи које књиге би се могле сматрати дијелом хебрејске Библије, јеврејски апокрифи и хришћанске књиге били су искључени. Kао резултат тога, оригинални текст неких хебрејских текстова, укључујући Макабејске књиге, је изгубљен. Рабин из тог периода, Симеон бар Јохаи, сматра се аутором Зохара, темељног текста за кабалистичку мисао. Међутим, модерни научници вјерују да је написана у средњовјековној Шпанији. Хришћани су одбили да учествују у побуни и од тог тренутка Јевреји су хришћанство сматрали засебном религијом.

Побуну под вођством Бар Kохбе на крају је угушио сам цар Хадријан, уз огромне губитке.
Bar_Kochba_Revolt.jpeg

Данас га модерни научници сматрају од пресудног историјског значаја. Према Kасију Диу, који је писао вијек након побуне, 50 најважнијих јеврејских утврђења и 985 њихових најпознатијих насеља је сравњено са земљом. 580.000 људи је убијено у разним биткама и покољима, број оних који су страдали од глади, болести и пожара остао је непознат, цијела Јудеја је остала опустошена. Вјероватно су ови бројеви преувеличани, но Јудеја је дођивјела депопулацијску катаклизму. Већина научника се слаже да је, за разлику од посљедица првог јеврејско-римског рата, Јудеја након побуне Бар Кохбе била разорена а мноштво Јевреја убијено, прогнано или продано у робље
Отприлике у вријеме побуне, покрајина Јудеја је преименована у покрајину Сирију-Палаестину. Постоји мишљење да то бјеше мјером казне због побуне Бар Kохбе, те да би се избрисао траг сјећања јеврејског народа на њихову праисторијску отаџбину.
 
Kасноримско раздобље (136–390.године)
Kао резултат катастрофалних ефеката побуне Бар Kокхба, јеврејско присуство у региону значајно је опадало. У наредним стољећима, све више Јевреја је отишло заједницама у дијаспори, посебно великим, брзо растућим јеврејским заједницама у Вавилонији и Арабији. Други су остали у земљи Израела, гдје се духовни и демографски центар помјерио из опустошене Јудеје у Галилеју. Јеврејско присуство се наставило и на јужним брдима Хеброна , у Еин Гедију и на приобалној равници.

Након побуне, у Јудеју је продрло паганско становништво, укључујући мигранте из оближњих провинција Сирије , Феникије и Арабије, док су у Аелиа Капитолино, њеној непосредној близини и административном центру сада били насељени римски ветерани и досељеници из западних дијелова царства.
Римљани су дозволили насљедном рабинском патријарху из куће Хилел, званом "Наси", да представља Јевреје у односима са Римљанима. Једна истакнута личност био је Јуда ха-Наси, заслужан за састављање коначне верзије Мишне, огромне збирке јеврејских усмених традиција . Такођер је нагласио важност образовања у јудаизму, што је довело до захтјева да се неписмени Јевреји третирају као изопћеници. То је могло довести да неки неписмени Јевреји пређу на хришћанство. Јеврејске богословије, попут оних у Шефараму и Бет Шеариму, наставиле су да стварају учењаке. Најбољи од њих постали су чланови Санхедрина.

Почетком IV вијека, цар Kонстантин је учинио Kонстантинопољ пријестоницом Источног Римског Царства и учинио хришћанство прихваћеном религијом. Његова мајка Хелена ходочастила је у Јерузалем (326–328) и предводила градњу цркве Рођења (Исусово родно мјесто у Витлејему), цркве Светог гроба (гробно мјесто Исуса у Јерусалиму) и других кључних цркава које су и даље постојале. Име Јерусалим је враћено а Аелиа Капитолина је постао кршћански град. Јеврејима је и даље било забрањено да живе у Јерусалиму, али им је било дозвољено да посјећују и обожавају мјесто срушеног храма. Током следећег века хришћани су радили на искорјењавању "паганизма", што је довело до уништења класичних римских традиција и искорјењавања њихових храмова. Године 351-2, избила је још једна јеврејска побуна у Галилеји против корумпираног римског гувернера.

Византијски период (390-634.године)
Римско царство се подијелило 390. године нове ере и регион је постао дио Источног римског царства. Под византијском влашћу, већи дио регије и њено нејеврејско становништво прихватило је хришћанство, које је на крају постало доминантном религијом у регији. Присуство светих мјеста привукло је хришћанске ходочаснике, од којих су неки одлучили да се населе, што је допринијело успону хришћанске већине. Хришћанске власти потицале су овај покрет ходочашћа и присвајале су земље, градећи величанствене цркве на локацијама повезаним с библијским наративима. Поред тога, монаси су оснивали манастире у близини паганских насеља, охрабрујући преобраћење локалних пагана.

Током византијског периода, присуство Јевреја у региону је опадало, а верује се да су Јевреји изгубили свој већински статус у Палестини у четвртом вијеку. Док је јудаизам остао једина толерисана нехришћанска религија, ограничења за Јевреје постепено су се повећавала, забрањујући изградњу нових богомоља, обављање јавних функција или посједовање хришћанских робова. Године 425, након смрти посљедњег Насија, Гамлиела VI, Наси уред и Синедрион су службено укинути, а положај јешивота је ослабљен. Празнину у водству постепено је попунио јеврејски центар у Вавилонији, који ће генерацијама након византијског периода преузети водећу улогу у јеврејском свијету.
Током V и VI вијека наше ере, регион је постао свједоком низа самарићанских устанака против византијске власти. Њихово потискивање резултирало је опадањем присуства и утјецаја Самарићана, те је додатно учврстило хришћанску доминацију. Иако је прихваћено да су неки Јевреји и Самарићани прешли на хришћанство током византијског периода, поуздани историјски записи су ограничени и односе се на појединачне преобраћења, а не на читаве заједнице.

Године 611., Хосроје II, владар Сасанидске Перзије, напао је Византијско Царство. Помогли су му јеврејски борци које је регрутовао Бенијамин из Тиберијаде што је имало епилог у заузећу Јерусалима 614.године. Подршку је можда пружила и јеврејска Химијаритска краљевина у Јемену. Нехемија бен Хушиел је постављен за гувернера Јерусалима. Хришћански историчари тог периода су тврдили да су Јевреји масакрирали хришћане у граду, али не постоје археолошки докази о уништењу, што је довело до тога да модерни историчари доводе у питање њихове извештаје. Године 628. Kавад II (Хосројев син) вратио је Палестину Византинцима и потписао с њима мировни уговор. Након поновног уласка Ромеја, Ираклије је масакрирао јеврејско становништво Галилеје и Јерусалима, док је обновио забрану уласка Јевреја на те просторе.

Рани аеапски период
Левант је освојила арапска војска под командом ʿУмара ибн ал-Хатаба 635. године и постала је провинција Билад ал-Шам калифата. Два војна округа, Јунд Филастин и Јунд ал-Урдун основана су у Палестини. Нови град под називом Рамлах је изграђен као арапска пријестолница Јунд Филастин, док је Тибериас служио као главни град Јунд ал-Урдунна. Бизантска забрана Јеврејима да живе у Јерусалиму приведена је крају.

Године 661. Мујавија је устоличен за калифа у Јерусалиму, поставши први из династије Умајада (са сједиштем у Дамаску) . Године 691. калиф Умајада Абд ал-Малик (685–705) саградио је храм Kуполе на стијени на Брду храма, гдје су се налазила два јеврејска храма. Друга зграда, џамија Ал-Акса, такође је подигнута на Брду храма 705. године. Обје зграде су обновљене у X вијеку након низа земљотреса.

Године 750. арапска дискриминација неарапских муслимана довела је до абасидског преврата и Умајаде су замијенили абасидски калифи који су изградили и успоставили нову пријестолницу калифата, Багдад. Овај период је познат као арапско златно доба, Арапски калифат бјеше највеће царство на свијету, а Багдад највећи и најбогатији град. И Арапи и мањине напредовали су широм региона, направљен је велики научни напредак. Било је, међутим, застоја: Током VIII вијека, калиф Умар II је увео закон који је захтијевао од Јевреја и хришћана да носе идентификациону одјећу. Јевреји су морали да носе жуте звезде око врата, а на шеширима, хришћани су морали да носе плаве. Прописи о одјећи настали су током репресивних периода арапске владавине и више су били осмишљени да понизе него да прогоне немуслимане. Исламски владари су наметнули бирачки порез свим немуслиманима, а неплаћање би могло резултирати затвором или још горе, погубљењем.

Године 982., калиф Ал-Азиз Билах из династије Фатимида са сједиштем у Kаиру освојио је регију. Фатимиди су били сљедбеници исмаилизма, огранка шиитског ислама и тврдили су да потичу од Фатиме, Мухамедове кћерке. Око 1010. године, цркву Светог гроба (за коју се вјерује да је Исусова гробница) уништио је Фатимидски калиф ал-Хаким, који је попустио десет година касније и платио да се обнови. Године 1020. ал-Хаким је затражио божански статус, а новоформирана религија Друза му је дала статус месије.
 
Kасноримско раздобље (136–390.године)
Kао резултат катастрофалних ефеката побуне Бар Kокхба, јеврејско присуство у региону значајно је опадало. У наредним стољећима, све више Јевреја је отишло заједницама у дијаспори, посебно великим, брзо растућим јеврејским заједницама у Вавилонији и Арабији. Други су остали у земљи Израела, гдје се духовни и демографски центар помјерио из опустошене Јудеје у Галилеју. Јеврејско присуство се наставило и на јужним брдима Хеброна , у Еин Гедију и на приобалној равници.

Након побуне, у Јудеју је продрло паганско становништво, укључујући мигранте из оближњих провинција Сирије , Феникије и Арабије, док су у Аелиа Капитолино, њеној непосредној близини и административном центру сада били насељени римски ветерани и досељеници из западних дијелова царства.
Римљани су дозволили насљедном рабинском патријарху из куће Хилел, званом "Наси", да представља Јевреје у односима са Римљанима. Једна истакнута личност био је Јуда ха-Наси, заслужан за састављање коначне верзије Мишне, огромне збирке јеврејских усмених традиција . Такођер је нагласио важност образовања у јудаизму, што је довело до захтјева да се неписмени Јевреји третирају као изопћеници. То је могло довести да неки неписмени Јевреји пређу на хришћанство. Јеврејске богословије, попут оних у Шефараму и Бет Шеариму, наставиле су да стварају учењаке. Најбољи од њих постали су чланови Санхедрина.

Почетком IV вијека, цар Kонстантин је учинио Kонстантинопољ пријестоницом Источног Римског Царства и учинио хришћанство прихваћеном религијом. Његова мајка Хелена ходочастила је у Јерузалем (326–328) и предводила градњу цркве Рођења (Исусово родно мјесто у Витлејему), цркве Светог гроба (гробно мјесто Исуса у Јерусалиму) и других кључних цркава које су и даље постојале. Име Јерусалим је враћено а Аелиа Капитолина је постао кршћански град. Јеврејима је и даље било забрањено да живе у Јерусалиму, али им је било дозвољено да посјећују и обожавају мјесто срушеног храма. Током следећег века хришћани су радили на искорјењавању "паганизма", што је довело до уништења класичних римских традиција и искорјењавања њихових храмова. Године 351-2, избила је још једна јеврејска побуна у Галилеји против корумпираног римског гувернера.

Византијски период (390-634.године)
Римско царство се подијелило 390. године нове ере и регион је постао дио Источног римског царства. Под византијском влашћу, већи дио регије и њено нејеврејско становништво прихватило је хришћанство, које је на крају постало доминантном религијом у регији. Присуство светих мјеста привукло је хришћанске ходочаснике, од којих су неки одлучили да се населе, што је допринијело успону хришћанске већине. Хришћанске власти потицале су овај покрет ходочашћа и присвајале су земље, градећи величанствене цркве на локацијама повезаним с библијским наративима. Поред тога, монаси су оснивали манастире у близини паганских насеља, охрабрујући преобраћење локалних пагана.

Током византијског периода, присуство Јевреја у региону је опадало, а верује се да су Јевреји изгубили свој већински статус у Палестини у четвртом вијеку. Док је јудаизам остао једина толерисана нехришћанска религија, ограничења за Јевреје постепено су се повећавала, забрањујући изградњу нових богомоља, обављање јавних функција или посједовање хришћанских робова. Године 425, након смрти посљедњег Насија, Гамлиела VI, Наси уред и Синедрион су службено укинути, а положај јешивота је ослабљен. Празнину у водству постепено је попунио јеврејски центар у Вавилонији, који ће генерацијама након византијског периода преузети водећу улогу у јеврејском свијету.
Током V и VI вијека наше ере, регион је постао свједоком низа самарићанских устанака против византијске власти. Њихово потискивање резултирало је опадањем присуства и утјецаја Самарићана, те је додатно учврстило хришћанску доминацију. Иако је прихваћено да су неки Јевреји и Самарићани прешли на хришћанство током византијског периода, поуздани историјски записи су ограничени и односе се на појединачне преобраћења, а не на читаве заједнице.

Године 611., Хосроје II, владар Сасанидске Перзије, напао је Византијско Царство. Помогли су му јеврејски борци које је регрутовао Бенијамин из Тиберијаде што је имало епилог у заузећу Јерусалима 614.године. Подршку је можда пружила и јеврејска Химијаритска краљевина у Јемену. Нехемија бен Хушиел је постављен за гувернера Јерусалима. Хришћански историчари тог периода су тврдили да су Јевреји масакрирали хришћане у граду, али не постоје археолошки докази о уништењу, што је довело до тога да модерни историчари доводе у питање њихове извештаје. Године 628. Kавад II (Хосројев син) вратио је Палестину Византинцима и потписао с њима мировни уговор. Након поновног уласка Ромеја, Ираклије је масакрирао јеврејско становништво Галилеје и Јерусалима, док је обновио забрану уласка Јевреја на те просторе.

Рани аеапски период
Левант је освојила арапска војска под командом ʿУмара ибн ал-Хатаба 635. године и постала је провинција Билад ал-Шам калифата. Два војна округа, Јунд Филастин и Јунд ал-Урдун основана су у Палестини. Нови град под називом Рамлах је изграђен као арапска пријестолница Јунд Филастин, док је Тибериас служио као главни град Јунд ал-Урдунна. Бизантска забрана Јеврејима да живе у Јерусалиму приведена је крају.

Године 661. Мујавија је устоличен за калифа у Јерусалиму, поставши први из династије Умајада (са сједиштем у Дамаску) . Године 691. калиф Умајада Абд ал-Малик (685–705) саградио је храм Kуполе на стијени на Брду храма, гдје су се налазила два јеврејска храма. Друга зграда, џамија Ал-Акса, такође је подигнута на Брду храма 705. године. Обје зграде су обновљене у X вијеку након низа земљотреса.

Године 750. арапска дискриминација неарапских муслимана довела је до абасидског преврата и Умајаде су замијенили абасидски калифи који су изградили и успоставили нову пријестолницу калифата, Багдад. Овај период је познат као арапско златно доба, Арапски калифат бјеше највеће царство на свијету, а Багдад највећи и најбогатији град. И Арапи и мањине напредовали су широм региона, направљен је велики научни напредак. Било је, међутим, застоја: Током VIII вијека, калиф Умар II је увео закон који је захтијевао од Јевреја и хришћана да носе идентификациону одјећу. Јевреји су морали да носе жуте звезде око врата, а на шеширима, хришћани су морали да носе плаве. Прописи о одјећи настали су током репресивних периода арапске владавине и више су били осмишљени да понизе него да прогоне немуслимане. Исламски владари су наметнули бирачки порез свим немуслиманима, а неплаћање би могло резултирати затвором или још горе, погубљењем.

Године 982., калиф Ал-Азиз Билах из династије Фатимида са сједиштем у Kаиру освојио је регију. Фатимиди су били сљедбеници исмаилизма, огранка шиитског ислама и тврдили су да потичу од Фатиме, Мухамедове кћерке. Око 1010. године, цркву Светог гроба (за коју се вјерује да је Исусова гробница) уништио је Фатимидски калиф ал-Хаким, који је попустио десет година касније и платио да се обнови. Године 1020. ал-Хаким је затражио божански статус, а новоформирана религија Друза му је дала статус месије.
SVAKA CAST ZA TRUD!
 
...od Sare i njene dovodke Agare
bilo je sa Avramom sve u redu
bilo je i poslije s njim u redu
da nije Sara istjerala Agaru i Ismaila
pa ostase Isak i Avram
...i Isak i Ismail pocese kako valja ali,
ovi od Isaka bise prognani usljed raspeca a
Ismailovi ostase dvije hiljade godina
da bi ih danas po nekom cionistickom nesretnom 'resenju'
vodili ovakvom,- 'resenju'...
 
veoma dobra tema i hvala na uvodu. smatram da su etničke i društvene interpretacije posebno zanimljive.

nomadski Jevreji su se susreli sa visoko razvijenom urbanom kulturom Hananaca u Palestini. bilo je superiorno u odnosu na hebrejsko iskustvo, posebno u onim tačkama koje su važne za razvoj državnosti. hananci su imali iskustvo u uspostavljanju centralne uprave i organizovanju efikasne vojske. ovde su Jevreji već koristili hanansko znanje.

kada su Hananci uključeni u novonastale izraelske države, Jevreji su takođe integrisali svoje bogove i kulturne običaje. upravo je popularnost hananskih božanstava među jevrejima više puta izazivala prokletstvo proroka. ovde su posebno vredni pomena tzv bal bogovi, koji su se povukli tek kada su se izraelske države konsolidovale i kada se Jahveova tvrdnja o svemoći potvrdila. stoga je pošteno reći da su Jevreji primili brojne kulturne i civilizacijske impulse od pokorenih Hananaca. Čak je i Solomonov hram u Jerusalimu sagrađen uz pomoć feničanskih graditelja i samim tim pod vođstvom Hananaca
 
Po mom mišljenju, mitovi o poreklu patrijaraha su raznovrsni i pre svega mitski. ako pogledate celokupno umetničko delo Petoknjižja, Jevreji/Izraelci su na ovaj ili onaj način povezani sa svim narodima na bliskom istoku.

zanimljiva je priča o Isavovom potomku. dok su Jevreji takođe nazivali Jakova "Izraelom", prema bibliji, za hananska plemena Edomaca i Amalakijaca se kaže da potiču od njegovog brata Izava, koje je kasnije pokorio prvi kralj.

pazite, cela stvar je biblijski topos: Set i Kain, Sim, Ham i Jafet, Avram i Lot, Isak i Ismail, Isav i Jakov. iznova i iznova se pleme "izabranog naroda" deli i rascepi se smatraju precima paganskih suseda. knjiga Jezdra je jedan od najstarijih delova biblije. neposredno po povratku vavilonske zajednice iz izgnanstva (verovatno u 5. veku pre nove ere), Jezra je naredio odricanje od hananskih bogova, izgradnju hrama u Jerusalimu i istovremeno naredio jevrejskim muškarcima da proteraju svoje paganske žene.

on pokušava da zameni aramejski pisani jezik hebrejskim. tokom ove sistemske obnove judaizma tj barem tako kaže biblija, mešanje naroda je zaustavljeno i judaizam je praktično propisan i nametnut.

međutim, uvažavanje hebrejskog jezika je kratko trajalo, aramejski jezik je ubrzo povratio svoje staro značenje. ironično, ovo je najstariji deo jevrejske tradicije. sve je samo ne jasno da li je bilo Jevreja u poznatom smislu pre Jezrinih naređenja, koji su delovali kao neka vrsta guvernera persijske Palestine?

pre bih rekao sumnjivo. pre Jezrinih reformi, Izraelci i Hananci su delili jedan jezik, iste bogove, i venčavali su se kako im je volja
 
Код сагледавања историје, прво се морамо ослонити на сачуване писане изворе, рукописе, па на аргеолошке налазе а помоћ ваља потражити и у лингвистици. Како су ти писани извори из античког времена оскудни, некад код сагледавања процеса ваља сагледати епилог да би донијели ваљаније закључке, која култура, духовност, језик, је однијела побједу у датом тренутку, и ту ваља покушати дознати шта је одредило такав исход.

Када су у питању процеси на простору данашње Палестине, ту су се смјењивали периоди постојања самосталних краљевина те доминације или покушаја наметања асирског, вавилонског, персијског, касније хеленског и ромејског утицаја. Но и поред покушаја спровођења хебреизације те касније хеленизације и романизације побједу и на простору данашње Палестине и читавог Леванта, дијелом и Месопотамије је однио арамејски језик, који је дуго времена и током доминације Рима, остао лингва франка (језик комуникације различитих етничких скупина) на том простору. Што нам казује да или су народи или етничке групе које су у том времене арамејски доживљавале матерњим имале значјно учешће у укупној популацији а што нам може помоћи код процјене етнографске структуре тог простора или би се арамејски показао најпогоднијим у колоквијалном говору и употреби током споразумијевања народа који би дијелили тај простор.
 
Када су у питању процеси на простору данашње Палестине, ту су се смјењивали периоди постојања самосталних краљевина те доминације или покушаја наметања асирског, вавилонског, персијског, касније хеленског и ромејског утицаја. Но и поред покушаја спровођења хебреизације те касније хеленизације и романизације побједу и на простору данашње Палестине и читавог Леванта, дијелом и Месопотамије је однио арамејски језик, који је дуго времена и током доминације Рима, остао лингва франка (језик комуникације различитих етничких скупина) на том простору. Што нам казује да или су народи или етничке групе које су у том времене арамејски доживљавале матерњим имале значјно учешће у укупној популацији а што нам може помоћи код процјене етнографске структуре тог простора или би се арамејски показао најпогоднијим у колоквијалном говору и употреби током споразумијевања народа који би дијелили тај простор.

upravo tako. ukratko, Judeji govore aramejski. Samarićani govore hebrejski. Samarićani su koristili hebrejski kao svoj pisani jezik. judeji su koristili oba jezika, kasnije su jevreji koristili potpuno različite pisane jezike. to su činjenice već 2.500 godina. Izraelci i Judeji su bili i jesu dva naroda, slična, ali ne i ista tradicija.

Juda i Izrael su bila dva kraljevstva. iz istorijske perspektive ostaje nejasno da li je veliko carstvo Saula, Davida i Solomona zaista postojalo? a ako je zaista postojao, oba naroda su još hiljadama godina otišla svojim putem.

Samarićani su imali lošu štampu sa jevrejskom tradicijom. Jevreji su stoga sumnjali u čistotu svog Izraela. ove biblijske predrasude prema Samarjancima svakako ne izdržavaju objektivno ispitivanje. Samarićani izgledaju mnogo originalniji, posebno u pogledu jezika i teologije.

da su Samarićani bili pod tako jakim uticajem stranih ljudi, za ovo nema objektivne osnove. Judeji su, s druge strane, usvojili jezik Asiraca. van biblije ima dosta referenci za judejski sinkretizam, ali ne i za samarićanski sinkretizam, a isto važi i za prozelitizam

u stvari, i oni su usvojili aramejski rano i arapski još u srednjem veku. oba jezika su služila kao pisani jezici koristeći samarićanska pisma. glavna razlika u odnosu na jevrejsku tradiciju pisanja je u tome što nisu usvojili aramejske znakove. tek u novoosnovanoj državi Izrael tamošnji Samarićani su usvojili savremeni hebrejski, dok su se Samarićani na zapadnoj obali držali arapskog.

međutim, Samarićani su zadržali aramejski izgovor hebrejskog (kada se čita naglas), koji se razlikuje od aškenazi-jidiš i sefardsko-ladino izgovora. dakle, svako je drugačije izgovarao mrtvi jezik. da li se to u velikoj meri razlikovalo od izgovora orijentalnih Jevreja, kojima je takođe aramejski bio maternji jezik do danas, drugo je pitanje
 
upravo tako. ukratko, Judeji govore aramejski. Samarićani govore hebrejski. Samarićani su koristili hebrejski kao svoj pisani jezik. judeji su koristili oba jezika, kasnije su jevreji koristili potpuno različite pisane jezike. to su činjenice već 2.500 godina. Izraelci i Judeji su bili i jesu dva naroda, slična, ali ne i ista tradicija.

Juda i Izrael su bila dva kraljevstva. iz istorijske perspektive ostaje nejasno da li je veliko carstvo Saula, Davida i Solomona zaista postojalo? a ako je zaista postojao, oba naroda su još hiljadama godina otišla svojim putem.

Samarićani su imali lošu štampu sa jevrejskom tradicijom. Jevreji su stoga sumnjali u čistotu svog Izraela. ove biblijske predrasude prema Samarjancima svakako ne izdržavaju objektivno ispitivanje. Samarićani izgledaju mnogo originalniji, posebno u pogledu jezika i teologije.

da su Samarićani bili pod tako jakim uticajem stranih ljudi, za ovo nema objektivne osnove. Judeji su, s druge strane, usvojili jezik Asiraca. van biblije ima dosta referenci za judejski sinkretizam, ali ne i za samarićanski sinkretizam, a isto važi i za prozelitizam

u stvari, i oni su usvojili aramejski rano i arapski još u srednjem veku. oba jezika su služila kao pisani jezici koristeći samarićanska pisma. glavna razlika u odnosu na jevrejsku tradiciju pisanja je u tome što nisu usvojili aramejske znakove. tek u novoosnovanoj državi Izrael tamošnji Samarićani su usvojili savremeni hebrejski, dok su se Samarićani na zapadnoj obali držali arapskog.

međutim, Samarićani su zadržali aramejski izgovor hebrejskog (kada se čita naglas), koji se razlikuje od aškenazi-jidiš i sefardsko-ladino izgovora. dakle, svako je drugačije izgovarao mrtvi jezik. da li se to u velikoj meri razlikovalo od izgovora orijentalnih Jevreja, kojima je takođe aramejski bio maternji jezik do danas, drugo je pitanje
Ovo je dosta sumnjivo.

Ne idući u detalje, čini se da je hebrejski jezik, onaj iz SZ, bio jezikom Hebreja kad su se počeli formirati kao prepoznatljiva etnija. Praktički je sigurno da su David i ostali postojali, i to je oko 1000 pr.n.e. Početak Tore je začet u fragmentima oko možda 800-900 pr.n.e., i kasnije je dopisivan i dotjerivan, no to je taj jezik kojeg, po sjećanju, Izaija zove kananskim. To je ovaj hebrejski iz Biblije, a kasnije i cijele modificiranje književnosti Talmuda, pa i literature i u 16. st. i dalje- poezija, proza (autobiografija Leona Modene itd.).

O razdoblju prije ne znamo, no tu se može bacati pismo-glava.

Očito je da su priče o Adamu i Evi, potopu...bajke. Oko Abrahama, koji je kao iz Uruka selio 2000 pr.n.e., nemoguće je reći. Osobno ne vjerujem, no ne bih ni odbacio do kraja. Druge priče, o Josipu u Egiptu i dalje o Mojsiju i o sudcima (Samson)- možda da, možda ne. Ima nekih indicija da su neki nomadi bili u Egiptu, a Mojsije je blisko egipatskim Tutmozis i sl. Popularno mišljenje o Habiru ili Hapiru, koji se često spominju, možda jest, a možda opet nema veze s Hebrejima.


Dakle, David i ostali su romansirana povijest skoro sigurno, a ima li to u romanima od Abrahama do Mojsija i dalje- nemoguće je reći. Rekao bih da nešto ima, ali, ali.. kao u Homerovoj "Ilijadi" s Ahilejem, koji je moguće postojao, al ida mu je mama bila božica, ne će ići.

Osobno, meni su intrigantniji Grci u starijim inkarnacijama kao Mikenjani, pa mi je bilo malo razočaranje kad sam vidio da Minojci, s onim sisatim božicama i đipanjima preko bikova, nisu bili, po svemu sudeći, ni proto-Grci, ali ni nikakvi Indo-Europljani, nego najvjerojatnije po podrijetlu nešto kao Baski- ekipa koja nigdje ne spada.

Šteta, jer mi je ta hedonistička i dosta bezbrižna civilizacija izgledala kao prava proto-europska, bez istočnih opsesija s demonima i religijama...
 
Očito je da su priče o Adamu i Evi, potopu...bajke. Oko Abrahama, koji je kao iz Uruka selio 2000 pr.n.e., nemoguće je reći. Osobno ne vjerujem, no ne bih ni odbacio do kraja. Druge priče, o Josipu u Egiptu i dalje o Mojsiju i o sudcima (Samson)- možda da, možda ne. Ima nekih indicija da su neki nomadi bili u Egiptu, a Mojsije je blisko egipatskim Tutmozis i sl. Popularno mišljenje o Habiru ili Hapiru, koji se često spominju, možda jest, a možda opet nema veze s Hebrejima.

Dakle, David i ostali su romansirana povijest skoro sigurno, a ima li to u romanima od Abrahama do Mojsija i dalje- nemoguće je reći. Rekao bih da nešto ima, ali, ali.. kao u Homerovoj "Ilijadi" s Ahilejem, koji je moguće postojao, al ida mu je mama bila božica, ne će ići.

Osobno, meni su intrigantniji Grci u starijim inkarnacijama kao Mikenjani, pa mi je bilo malo razočaranje kad sam vidio da Minojci, s onim sisatim božicama i đipanjima preko bikova, nisu bili, po svemu sudeći, ni proto-Grci, ali ni nikakvi Indo-Europljani, nego najvjerojatnije po podrijetlu nešto kao Baski- ekipa koja nigdje ne spada.

Šteta, jer mi je ta hedonistička i dosta bezbrižna civilizacija izgledala kao prava proto-europska, bez istočnih opsesija s demonima i religijama...

Naravno, nije jednostavno sve to objasniti. nešto od onoga što se izveštava u knjigama careva i letopisa potvrđuju i vanbiblijski izvori. neka kraljevska imena poznata su i iz natpisa i vanbiblijskih tekstova, ali neke događaje potvrđuju i asirski i vavilonski tekstovi. primeri uključuju recimo pohod asirskog kralja Senaherima protiv južnog kraljevstva Jude, o čemu se izveštava ne samo u bibliji već i u jednom asirskom tekstu.

vredna pomena je i čuvena Meša stela moavskog kralja Meše, na kojoj on izveštava o svom uspešnom bekstvu iz severnog kraljevstva Izraela. Meša, otpadništvo i razni ljudi i mesta koja se pominju u natpisu poznati su i iz biblije.

postoje čak i neki vanbiblijski dokazi za sitne detalje: na samom kraju druge knjige Kralja pominje se da je Joahin, pretposlednji kralj Jude koji je živeo u vavilonskom ropstvu, pomilovan i pušten i da mu je država obezbedila zalihe hrane. u Vavilonu su zapravo pronađene klinaste ploče na kojima su ove isporuke Joahinu precizno dokumentovane.

stvari izgledaju još bolje sa vanbiblijskim potvrdama za Makabejske knjige. naravno, razne seleukidske vođe koje se tu pominju poznati su i iz drugih izvora, kao i dva rimska konzula, pod čijim su konzulstvom pobunjeni Jevreji zaključili savez sa Rimom
 
Ovo je dosta sumnjivo.

Ne idući u detalje, čini se da je hebrejski jezik, onaj iz SZ, bio jezikom Hebreja kad su se počeli formirati kao prepoznatljiva etnija. Praktički je sigurno da su David i ostali postojali, i to je oko 1000 pr.n.e. Početak Tore je začet u fragmentima oko možda 800-900 pr.n.e., i kasnije je dopisivan i dotjerivan, no to je taj jezik kojeg, po sjećanju, Izaija zove kananskim. To je ovaj hebrejski iz Biblije, a kasnije i cijele modificiranje književnosti Talmuda, pa i literature i u 16. st. i dalje- poezija, proza (autobiografija Leona Modene itd.).

Pošto su jezici bili usko povezani jedan sa drugim, način života, kultura i unutrašnja organizacija su ključne odlike hananskih etničkih grupa. to je već izraženo u činjenici da biblija više puta naglašava kontrast između Jevreja (ili Izraelaca) i Hananaca, koji su činili stanovništvo dobro organizovanih gradova-država tj u svakom slučaju bili su sedentarni.

ovo je u krajnjoj liniji razlog zašto su Feničani, Jevreji i Hananci u izvorima zabeleženi kao različiti narodi koji imaju svoja imena. do toga nije doveo jezik, već kult i način života. Jevreji i Hananci su već bili razdvojeni religijom. obožavanje Valovih bogova imalo je dugu tradiciju kod Hananaca, od koje se Jevrejsko obožavanje Jahvea značajno razlikovalo. Ti baal bogovi su samo postepeno nestajali kako su oba dela stanovništva rasla zajedno i Jahveova tvrdnja o ekskluzivnosti postala dominantna.

kontroverzno je da li je došlo do takozvanog "osvajanja" Jevreja, odnosno doseljavanja spolja u Palestinu? Čini se da nedostaju arheološki dokazi o imigraciji, pa je jedini dokaz ovde dostupan biblija.

ali čak i da su Apiru/Hebreji bili samo kulturni nomadi iz Palestine, oni su se i dalje razlikovali od sedentarnih Kanaanaca u socijalnom smislu iu smislu načina života i religije. može biti da je u Palestini oduvek postojalo nomadsko hanansko stanovništvo koje je stiglo krajem 2. milenijuma pre nove ere?

možda je bilo i talasa migracija, odnosno infiltracije Apiru izazvane ratovima ili drugim okolnostima, koji su možda imali multietničku strukturu i razvili poseban identitet samo tokom vekova ekspanzije.

Vrata su otvorena za spekulacije i hipoteze.
 
Naravno, nije jednostavno sve to objasniti. nešto od onoga što se izveštava u knjigama careva i letopisa potvrđuju i vanbiblijski izvori. neka kraljevska imena poznata su i iz natpisa i vanbiblijskih tekstova, ali neke događaje potvrđuju i asirski i vavilonski tekstovi. primeri uključuju recimo pohod asirskog kralja Senaherima protiv južnog kraljevstva Jude, o čemu se izveštava ne samo u bibliji već i u jednom asirskom tekstu.

vredna pomena je i čuvena Meša stela moavskog kralja Meše, na kojoj on izveštava o svom uspešnom bekstvu iz severnog kraljevstva Izraela. Meša, otpadništvo i razni ljudi i mesta koja se pominju u natpisu poznati su i iz biblije.

postoje čak i neki vanbiblijski dokazi za sitne detalje: na samom kraju druge knjige Kralja pominje se da je Joahin, pretposlednji kralj Jude koji je živeo u vavilonskom ropstvu, pomilovan i pušten i da mu je država obezbedila zalihe hrane. u Vavilonu su zapravo pronađene klinaste ploče na kojima su ove isporuke Joahinu precizno dokumentovane.

stvari izgledaju još bolje sa vanbiblijskim potvrdama za Makabejske knjige. naravno, razne seleukidske vođe koje se tu pominju poznati su i iz drugih izvora, kao i dva rimska konzula, pod čijim su konzulstvom pobunjeni Jevreji zaključili savez sa Rimom
Točno, slažem se da je dobar dio zbivanja oko 700 do 500 pr.n.e vjerojatno ispravan, kao što vidimo iz ta tri izvanbiblijska zapisa.

Meni je intrigantnije prastaro doba, koje je kao neka sveta nacionalna povijest do 1000. pr.n.e, dok su ovi kasnije s Asircima, prorocima, drugim kraljevima, progonstvima, Babiloncima... po mom sudu solidno zasvjedočeni.
 
Pošto su jezici bili usko povezani jedan sa drugim, način života, kultura i unutrašnja organizacija su ključne odlike hananskih etničkih grupa. to je već izraženo u činjenici da biblija više puta naglašava kontrast između Jevreja (ili Izraelaca) i Hananaca, koji su činili stanovništvo dobro organizovanih gradova-država tj u svakom slučaju bili su sedentarni.

ovo je u krajnjoj liniji razlog zašto su Feničani, Jevreji i Hananci u izvorima zabeleženi kao različiti narodi koji imaju svoja imena. do toga nije doveo jezik, već kult i način života. Jevreji i Hananci su već bili razdvojeni religijom. obožavanje Valovih bogova imalo je dugu tradiciju kod Hananaca, od koje se Jevrejsko obožavanje Jahvea značajno razlikovalo. Ti baal bogovi su samo postepeno nestajali kako su oba dela stanovništva rasla zajedno i Jahveova tvrdnja o ekskluzivnosti postala dominantna.

kontroverzno je da li je došlo do takozvanog "osvajanja" Jevreja, odnosno doseljavanja spolja u Palestinu? Čini se da nedostaju arheološki dokazi o imigraciji, pa je jedini dokaz ovde dostupan biblija.

ali čak i da su Apiru/Hebreji bili samo kulturni nomadi iz Palestine, oni su se i dalje razlikovali od sedentarnih Kanaanaca u socijalnom smislu iu smislu načina života i religije. može biti da je u Palestini oduvek postojalo nomadsko hanansko stanovništvo koje je stiglo krajem 2. milenijuma pre nove ere?

možda je bilo i talasa migracija, odnosno infiltracije Apiru izazvane ratovima ili drugim okolnostima, koji su možda imali multietničku strukturu i razvili poseban identitet samo tokom vekova ekspanzije.

Vrata su otvorena za spekulacije i hipoteze.
Upitno je da li je bilo ikakvih osvajanja, no ja bih ipak položio karte na zdrav razum- čini mi se da takve stvari imaju dosta podkrjepe u zbilji, jer tih osvajanja je bilo jako puno u to doba, tako se živjelo, pa mi ne izgleda realno da su Židovi sklepali neku svoju Ilijadu s borbama tek tako. Moguće je da su frizirali, kao da je stalno bio Jahve, što je malo vjerojatno. Bit će realnije da je neka skupina u kojoj je bilo svega, pa i jahvističkoga kulta, doista u borbama zauzela neko područje i tamo živjela, a kasnije sve to uresila pričama i stilizirala prema konačnom ishodu.

Baal i Jahve su vrlo vjerojatno živjeli u kompaniji, pa se štovalo jedno i drugo, no onda su jahvisti nadvladali i demonizirali baalovce. To je kao što je Staljin demonizirao Trockoga, no obojica su radili uz trvenja ipak u paketu pod Lenjinom, no onda se razišli pa se stvorila slika u komunizmu da je bio kao neki vječni sukob, a čega zapravo nije bilo.
 
Upitno je da li je bilo ikakvih osvajanja, no ja bih ipak položio karte na zdrav razum- čini mi se da takve stvari imaju dosta podkrjepe u zbilji, jer tih osvajanja je bilo jako puno u to doba, tako se živjelo, pa mi ne izgleda realno da su Židovi sklepali neku svoju Ilijadu s borbama tek tako. Moguće je da su frizirali, kao da je stalno bio Jahve, što je malo vjerojatno. Bit će realnije da je neka skupina u kojoj je bilo svega, pa i jahvističkoga kulta, doista u borbama zauzela neko područje i tamo živjela, a kasnije sve to uresila pričama i stilizirala prema konačnom ishodu.

Baal i Jahve su vrlo vjerojatno živjeli u kompaniji, pa se štovalo jedno i drugo, no onda su jahvisti nadvladali i demonizirali baalovce. To je kao što je Staljin demonizirao Trockoga, no obojica su radili uz trvenja ipak u paketu pod Lenjinom, no onda se razišli pa se stvorila slika u komunizmu da je bio kao neki vječni sukob, a čega zapravo nije bilo.

Pa skoro svi izraelski kraljevi bili su veliki promoteri obožavanja Bala i Astarte. za Solomona se već kaže, parafraziram, tako je Solomon služio Astarti, boginji Sidonaca, i Milkomu, odvratnom idolu Amonaca. predstavljanje biblije u knjigama postanja i Isusa Navina čini da se čini kao da je ceo narod Izraela tj prvo mirno, a zatim oprezno, emigrirao u Palestinu spolja i morao da se bori protiv domaćeg hananskog stanovništva.

ova slika ukazuje na kontrast između autohtonog (Hananaca) i imigrantskog (Izraelskog) stanovništva, što se ne može dokazati za dato vreme i region. u svetlu novijih arheoloških nalaza i kritičke analize biblijske tradicije, nameće se još jedno objašnjenje, pretpostavka o mirnoj infiltraciji planinskog područja, i to u većini slučajeva ne spolja, već iznutra. izraelsko "osvajanje zemlje" je stoga bilo deo unutrašnjeg istorijsko-populacionog procesa restrukturiranja koji se odigrao u toku preokreta na prelazu iz kasnog bronzanog doba u gvozdeno doba i u kojem je igrao kontrast između grada i sela, suštinsku ulogu.

ne može se isključiti da su se pridružili i ljudi spolja. ali jedini ljudi za koje je to jasno dokazano su "narodi mora", koji se nisu naselili u planinama, već u gradovima ravnice. ona takođe ima na umu hebrejsku bibliju kada govori o Filistejcima ili Hananejcima i pravi oštru etničku i versku razliku između Hanana i Izraela.

ali ova razlika je literarna konstrukcija koja objašnjava pad Izraelskog carstva ili Judino carstvo pre Hrista. to je pogled na svetu istoriju koji retrospektivno odbacuje sopstvenu hanansku prošlost i u Izrailu od početka vidi svete ljude koji bi trebalo da se razlikuju od svega stranog. arheološki, međutim, ne može se utvrditi razlika između Kanaanaca i Izraelaca među grupama stanovništva koje su se naselile na palestinskim planinama.
 
Točno, slažem se da je dobar dio zbivanja oko 700 do 500 pr.n.e vjerojatno ispravan, kao što vidimo iz ta tri izvanbiblijska zapisa.

Meni je intrigantnije prastaro doba, koje je kao neka sveta nacionalna povijest do 1000. pr.n.e, dok su ovi kasnije s Asircima, prorocima, drugim kraljevima, progonstvima, Babiloncima... po mom sudu solidno zasvjedočeni.

Takođe je važno razmotriti kako je izgledalo carstvo? u vreme kada su Egipat i Asirija bili preslabi da bi izvršili kontrolu u dotičnom području, u Hananu su se vodile bitke za prioritet. bilo je i doseljenika poput Filistejaca. sfere moći su tradicionalno bile relativno male. za to vreme bilo je nekoliko spajanja, od kojih su neka bila etnički određena. Izraelci su takođe bili podstaknuti da se udruže. međutim, Juda i ostatak regiona bili su veoma heterogeni. bilo je i stranih etničkih grupa koje su se naseljavale između plemena. tako to predstavlja biblija, i tako se uklapa u oblast i vreme.

sada se kaže da su prvi kraljevi, posebno David (koji takođe mora da nije postojao), pobedili strance na izraelskoj teritoriji i ujedinili plemena. da ne bi favorizovao nikome, kaže se da je Jerusalim, grad Jevuseja, a ne Izraelaca, učinio prestonicom. ni takvi kompromisi nisu neverovatni. i danas je (verovatno po biblijskom modelu) glavni grad SAD oblast koja ne pripada ni jednoj od saveznih država.

biblija takođe beleži da je Izrael privremeno izašao kao pobednik u bitkama za prevlast u Hananu. već biblija jasno kaže da to nije bila prava velika sila, već samo država koja je imala svoje susede pod kontrolom. mali broj je verovatno bio potpuno potčinjen, ali većina njih je bila vezana za kraljeve putem ugovora. ovi ugovori su zahtevali davanje danak i vojnu sukcesiju, ali su unutrašnje institucije ostavili netaknutim sve dok se zajednica o kojoj je reč nije pobunila.

na drevnom Bliskom istoku bilo je uobičajeno da se ovi ugovori obnavljaju s generacije na generaciju. stoga je nova struktura bila nestabilna. a ova nestabilnost je bila pojačana činjenicom da su postojali veliki antagonizmi između Jude i drugih izraelskih plemena. prema bibliji, Solomon više nije mogao da prisiljava sve susedne narode na sporazume o pokoravanju i kohezija Izraela i Jude se raspala pod njegovim sinovima.

takođe se iz biblije može videti da je u njegovo vreme Egipat ponovo počeo da se oseća prema Izraelu. biblija opisuje kratku fazu jevrejske dominacije u Hananu, sličnu onoj koju su uživali drugi narodi u drugim vremenima.

ako ovo pogledamo detaljnije, postaju jasne sledeće faze. pod Saulom, Izraelci se udružuju da bi izdržali napadi. ali i dalje postoje veliki problemi sa vođstvom. David uspeva da izgradi vojnu moć jer nemilosrdno otklanja ove probleme. u suštini, filistejski gradski vladar jevrejskog porekla uzurpira vlast, što biblija vešto prikriva i Solomon je tada rekao da je sve doveo u red.
 
Takođe je važno razmotriti kako je izgledalo carstvo? u vreme kada su Egipat i Asirija bili preslabi da bi izvršili kontrolu u dotičnom području, u Hananu su se vodile bitke za prioritet. bilo je i doseljenika poput Filistejaca. sfere moći su tradicionalno bile relativno male. za to vreme bilo je nekoliko spajanja, od kojih su neka bila etnički određena. Izraelci su takođe bili podstaknuti da se udruže. međutim, Juda i ostatak regiona bili su veoma heterogeni. bilo je i stranih etničkih grupa koje su se naseljavale između plemena. tako to predstavlja biblija, i tako se uklapa u oblast i vreme.

sada se kaže da su prvi kraljevi, posebno David (koji takođe mora da nije postojao), pobedili strance na izraelskoj teritoriji i ujedinili plemena. da ne bi favorizovao nikome, kaže se da je Jerusalim, grad Jevuseja, a ne Izraelaca, učinio prestonicom. ni takvi kompromisi nisu neverovatni. i danas je (verovatno po biblijskom modelu) glavni grad SAD oblast koja ne pripada ni jednoj od saveznih država.

biblija takođe beleži da je Izrael privremeno izašao kao pobednik u bitkama za prevlast u Hananu. već biblija jasno kaže da to nije bila prava velika sila, već samo država koja je imala svoje susede pod kontrolom. mali broj je verovatno bio potpuno potčinjen, ali većina njih je bila vezana za kraljeve putem ugovora. ovi ugovori su zahtevali davanje danak i vojnu sukcesiju, ali su unutrašnje institucije ostavili netaknutim sve dok se zajednica o kojoj je reč nije pobunila.

na drevnom Bliskom istoku bilo je uobičajeno da se ovi ugovori obnavljaju s generacije na generaciju. stoga je nova struktura bila nestabilna. a ova nestabilnost je bila pojačana činjenicom da su postojali veliki antagonizmi između Jude i drugih izraelskih plemena. prema bibliji, Solomon više nije mogao da prisiljava sve susedne narode na sporazume o pokoravanju i kohezija Izraela i Jude se raspala pod njegovim sinovima.

takođe se iz biblije može videti da je u njegovo vreme Egipat ponovo počeo da se oseća prema Izraelu. biblija opisuje kratku fazu jevrejske dominacije u Hananu, sličnu onoj koju su uživali drugi narodi u drugim vremenima.

ako ovo pogledamo detaljnije, postaju jasne sledeće faze. pod Saulom, Izraelci se udružuju da bi izdržali napadi. ali i dalje postoje veliki problemi sa vođstvom. David uspeva da izgradi vojnu moć jer nemilosrdno otklanja ove probleme. u suštini, filistejski gradski vladar jevrejskog porekla uzurpira vlast, što biblija vešto prikriva i Solomon je tada rekao da je sve doveo u red.
To su nedvojbe borbe, no čiti se da su u obrisima glavne stvari kako je spisateljstvo počinjalo biti instrumentom oblikovanja naroda preko običaja i pismoznanaca, pa se jahvistički kult proširio i nadvladao ostale.
Izraelce je kao narod oblikovala književnost, i to u tom ranom periodu, na stroži i drugačiji način nego Grke.
Homer i Hesiod jesu artikulirali Helene, no bez svetoga jednoumlja, a mitovi ostalih istočnjaka nemaju tu snagu ni koherentnost, napose Zaratustre. Povijest, politička, ne znači za Irance to što znači za Židove, a kamoli za Grke.
 
Мишљења сам да код сагледавања историјиских процеса, узимати као полазиште садржај или наводе из било које "свете књиге", укључујући и хебрејску Библију води на погрешан колосјек. Јер онда врло лако упаднемо у замку којој су склони равноземљашки теоретичари гдје у свим другим изворима трагају за наводима гдје ће прекомотним тумачењима дати "потврду" барем неким наводима у светој књиги што ће несумњиво представити како је света књига "кончана и неупитна истина". Такав приступ води робовању заблудама и прерасудама.
Зато по мени полазиште треба бити најстарији писани извор, а онда тражити потврду и то надограђивати каснијим писаним изворима,. археолошким налазима, ако се покаже подударање са наводима у светој књизи, конкретно хебрејској Библији, добро и јест.

Слиједећа важна ствар на коју је указао форумаш
Pa skoro svi izraelski kraljevi bili su veliki promoteri obožavanja Bala i Astarte. za Solomona se već kaže, parafraziram, tako je Solomon služio Astarti, boginji Sidonaca, i Milkomu, odvratnom idolu Amonaca. predstavljanje biblije u knjigama postanja i Isusa Navina čini da se čini kao da je ceo narod Izraela tj prvo mirno, a zatim oprezno, emigrirao u Palestinu spolja i morao da se bori protiv domaćeg hananskog stanovništva.
Рана историја Јудеје и Израела је била итекако под утицајем околних народа и држава, у тим временима доминантним на простору Леванта, код којих су важност имали посвећеност божанствима Астарти (или Аштарти) која је заправо еквивалент источносемитске богиње Иштар и Балу. Опет кроз историју би на одлуку владара да се приклони неком божанству или духовној сфери чешће више утицао политички прагматизам и нужда потребе (окретање моћнијем савезнику) него што би то било због искреног вјеровања иако је наравно било и тога. Тако да ни владари Јудеје и Израела нису били имуним на такав избор приоритета. Сад што ће свака света књига то енергично негирати, шта да се ради.

Када је у питању (наводни) егзодус Јевреја из египатскопг ропства, описан у хебресјкој Библији, Књига изласка
David_Roberts-IsraelitesLeavingEgypt_1828.jpg

Israelites Leaving Egypt, David Roberts,1828

У питању је прича настала и написана највјероватније за времена под вавилонским јармом (VI вијек п.н.е.) и са сврхом очувања идентитета и вјере да ће се окончати ера вавилонског господарства.
Нема потврде да се такав егзодус десио, свакако је нереално онако како је у Књизи изласка описано, и у питању је па готово извјесно измишљотина.

Израелити су како сам у уводном посту већ примјетио први пута помињу у једном египатском натпису који датира из 1209. године прије нове ере, у којем пише "Израел је опустошен, а његово сјеме није."
У времену прије овог првог помена, значи XV-XIV вијек, борбе и ратове за превласт на том простору су водиле двије велике силе тог времена, Египатско и Хетитско царство.
14_century_BC_Eastern_Mediterranean_and_the_Middle_East.png

Друге велике силе, Вавилонско, Асирско и Еламско царство нису у том времену имале снагу да се прошире на запад све до Медитерана.
Како је већ примијетио форумаш
Rogonos дошло је до привременог слабљења доминантних сила тог времена и створиле су се повољне околности да се на том простору успоставе политичке творевине (са већим или мањим степеном аутономије) међу којима и јеврејске државе као и Филистеја (чије успостављање бјеше могуће узроковано инвазијом једног огранка "народа са мора") које ће наредних вијекова постати и важним, барем у регионалним оквирима, политичким фактором.
 
Poslednja izmena:
Постоји и та а како је то провукао у видео клипу који је приложио форумаш аутор видео-клипа (од 12:25 видео-клипа)
.....a možda opet nema veze s Hebrejima.

"хазарска теорија" о поријеклу европских Јевреја, углавном огранка Ашкенази, кроз коју се афирмише увјерење да припадници овог огранка нису никакви Јевреји већ потомци Хазара, тиркијског народа, који су у раном средњем вијеку прихватили јудаизам.
Ова теорија је готово искључиво прихваћена у арапском свијету, поновио ју је и амбасадор Палестине у Србији у једној емисији коју сам гледао (вјероватно више пута но тада сам га "регистровао") и сасвим је разумљиво зашто Арапи инзистирају на овој теорији. Мотив је истрајати на убјеђењу како тај простопр није праотаџбина данашњих Јевреја, већ ти данашњи Јевреји као потомци Хазара ту никад нису битисали док у првој половини ХХ вијека нису углавном из Европе почели насељавати тај простор.
Савремени јеврејски историчари одбацију ову теорију, а како се тема буде развијала, написаће се још која о овој "хазарској теорији" поријекла данашњих Јевреја.
 
To su nedvojbe borbe, no čiti se da su u obrisima glavne stvari kako je spisateljstvo počinjalo biti instrumentom oblikovanja naroda preko običaja i pismoznanaca, pa se jahvistički kult proširio i nadvladao ostale.
Izraelce je kao narod oblikovala književnost, i to u tom ranom periodu, na stroži i drugačiji način nego Grke.
Homer i Hesiod jesu artikulirali Helene, no bez svetoga jednoumlja, a mitovi ostalih istočnjaka nemaju tu snagu ni koherentnost, napose Zaratustre. Povijest, politička, ne znači za Irance to što znači za Židove, a kamoli za Grke.

Da, i ja sam uvek sam bio skeptičan u tom pogledu. mislim da je u ovoj fazi pisanja izgubljeno dosta autentičnog materijala. postoje istraživači koji generalno gledaju na stari zavet kao na proizvod svesne propagande. u svakom slučaju, mnoge priče će dobiti korisnu ili smislenu "boju", jer mnogi biblijski podaci jednostavno ne odgovaraju arheološkoj stvarnosti. jedan narod pod jednim Bogom, toga nije bilo ni u vreme velikih kraljeva, zar ne?

Šta to znači? po mom mišljenju, ne može se pretpostaviti da 5 Mojsijevih knjiga prate istoriju jevrejskog naroda. više ih vidim kao izbor bliskoistočnih, egipatskih i mezopotamskih priča umetnutih u hronologiju. baš kao što se danas rekonstruišu spiskovi egipatskih ili sumerskih kraljeva, jevrejski hronolozi bi nanizali priče dok se otprilike ne uklope, osim što nisu imali na raspolaganju druge izvore osim izveštaja svojih istovernika.

Stoga mislim da postoje mnoge mogućnosti za novi pogled na stari zavet koje vredi razmotriti.

Koliko je meni poznato kada gledamo na sve ovo, ne postoje predanja o izlasku izvan biblije. razvijene su različite teorije o izlasku ili Jevrejima. Zigmund Frojd je mislio da je prepoznao Mojsija kao "svrgnutog" Ehnatona, koji je sa svojim sledbenicima pobegao ka Palestini. zanimljivo, kod Ehnatona postoji izražen monoteizam, a u Palestini je postojao i veliki Atonov hram tj Han-Nah-Aton

a ovaj hram se pominje i u knjizi Isusa Navina, tako da egzodus Izraelaca nije mogao biti previše udaljen od vremena Ehnatona
 

Back
Top